MEDICINA

Gordana Tomljenović

Pandemija COVID-19

Borba sa (ne)poznatim koronavirusima

I pored epidemija SARS i MERS u nedavnoj prošlosti, koje su upozorile svet na opasnost od zaraze koronavirusima, novi virus iz te familije planetu je zatekao nespremnom. Pojavu COVID-19, virusolog dr sc. med. Ana Gligić opisuje kao jednu od najvećih zoonoza koje su ikad pogodile svet. Dr Gligić, doajen jugoslovenske virusologije, naučnica koja je svojevremeno izolovala najsmrtonosniji virus, Marburg, i bila na prvoj liniji odbrane od variole vere, govori o osobenostima infekcija koje potiču iz takozvanih prirodnih žarišta, aktuelnoj pandemiji i merama predostrožnosti za budućnost

Prošlo je tačno godinu dana od kako su kineski istraživači sekvencirali genom virusa SARS-CoV-2 i 10. januara 2020. taj nalaz podelili sa svetskom naučnom zajednicom. Bio je to sasvim nov, po prvi put izolovan virus iz inače poznate porodice koronavirusa, koji je decembra 2019. u gradu Vuhanu izazvao epidemiju zarazne bolesti naizgled slične gripu, i potpuno paralisao grad. Isprva preko Italije, virus je počeo da se širi Evropom, istovremeno i čitavom planetom. Već sredinom februara, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je bolest izazvanu novim virusom zvanično nazvala COVID-19 (Coronavirus Desease), a 11. marta je proglasila pandemiju. Nedelju dana po proglašenju globalnog širenja bolesti, 18. marta prošle godine, u svetu je bilo registrovano 191.127 zaraženih i 7.807 umrlih; danas su te brojke uvećane po više stotina puta - u svetu je do kraja decembra 2020. zabeleženo ukupno više od 81 milion zaraženih (više od 22 miliona novozaraženih), više od 57 miliona oporavljenih, i više od 1.800.000 umrlih od COVID-19. S ciljem da se globalno stanovništvo vrati u koliko-toliko normalne životne tokove, u Kini, Velikoj Britaniji, Rusiji i SAD već krajem godine je započela vakcinacija stanovništva protiv COVID-19, prvim vakcinama koje su rezultat grozničave potrage vodećih svetskih istraživača za najefikasnijim i najbezbednijim modernim sredstvom imunizacije. Dr sc. med. Ana Gligić, doajen jugoslovenske virusologije, kaže tim povodom da je reč o jednoj od najvećih zoonoza koja je ikad pogodila svet, te da je najvažnije da se pandemija što pre zaustavi, a da se potom osmisle dobre strategije, i globalna i nacionalne, za kontrolu novog virusa, sa kojim ćemo morati da nastavimo da živimo. Ali, krenimo redom….

Savršeni paraziti

Pored mnoštva relativno bezazlenih virusa sa kojima se srećemo već hiljadama godina, ima i onih koji su kroz istoriju bili odgovorni za teške zarazne bolesti i milione ljudskih žrtava, poput Španske groznice iz 1918. Govoreći o virusima uopšte, dr Gligić, virusolog svetskog glasa, danas viši naučni saradnik u penziji, napominje da su virusi sasvim poseban oblik života za koji ne važi ništa od onoga što važi za druge mikroorganizme. Virusi su, evoluirajući, dostigli najsavršeniji oblik energetskog parazitizma: sposobni su da inficiraju svaku živu ćeliju i da ćeliju domaćina “nateraju” na preusmeravanje metabolizma sa sopstvenog održanja ka stvaranju novih jedinki virusa, ne napuštajući je dok je potpuno ne iscrpe i ne ubiju. Pritom parazitiraju samo u citoplazmi ili u jedru žive ćelije, a ponekad i u jednom i u drugom, istovremeno. Razmnoženi, po izlasku iz uništene ćelije, nastavljaju da inficiraju nove ćelije, što je proces koji dovodi do pojave bolesti.
Svaka živa ćelija na našoj planeti sadrži dve nukleinske kiseline, DNK (dezoksiribonukleninsku) i RNK (ribonukleinsku). Virusi, međutim, samo jednu od njih, te se prema građi dele na DNK viruse i RNK viruse. Na osoben način se i razmnožavaju, i to tako što nove jedinke formiraju od svoje RNK, a ne deobom, kao drugi mikroorganizmi. Nemaju sopstveni metabolizam, te ne mogu da se uzgajaju na veštačkoj podlozi, već isključivo u živoj ćeliji. Takođe, neki virusi imaju sposobnost da kristališu, pa da se aktiviraju pod određenim uslovima.

Nestabilni RNK virusi

Za razliku od DNK virusa koji su relativno stabilni i uglavnom se ne menjaju, RNK koronavirusi, kojima pripada i SARS-CoV-2, imaju osobinu da lako, gotovo prirodno mutiraju (evoluiraju) prilikom umnožavanja.
Mutiranje virusa je posledica unutrašnjih faktora (reakcija organizma domaćina) i spoljašnjih uticaja (zračenja, zagađenja, klimatskih promena, preskoka barijere vrste...). Navedeni faktori izazivaju takozvane driftove (drift), male promene na virusnim DNK ili RNK lancima. Višegodišnjim akumuliranjem driftova može, pak, da dođe i do velikih promena, kao što su promene osobina virusa. Velike promene određuju strukturu ili "zapis" na lipoproteinskom omotaču virusa (kapsidi) - da li će virus da napada čoveka ili životinju, da li će da ih usmrćuje ili neće, i slično. Najveće promene, takozvani šiftovi (shift), nastaju rekombinacijama genetskog materijala virusa, koje se događaju u prirodi (ali izvode i u laboratorijama). Kao primer mutiranja virusa u jednoj "prirodnoj pokretnoj laboratoriji", dr Gligić navodi "šift" virusa influence u domaćoj svinji. Svinja, naime, oboleva od svinjskog gripa, ali može da oboli i od humane influence. Ako se, teorijski govoreći, dogodi da joj ptica selica donese i ptičji H5N1, a tome se pridruži i infekcija još nekim, možda konjskim gripom, među svim navedenim virusima može da dođe do razmene segmenata njihovih genoma. O broju mogućih kombinacija, odnosno mutacija, dovoljno govori podatak da je genom (RNK) virusa influence sastavljen od osam segmenata (kao i da ima 16 hemaglutinina i 9 dosad dokazanih neuraminidaza). Virusne mutante ove vrste vrlo su opasne, ali se, srećom, u prirodi ne dešavaju često, i odvijaju se vrlo sporo.

Preskok barijere vrste

Koronavirusi, nazvani po krunolikim “šiljcima” S (spike) proteina koje imaju na svojoj površini, velika su familija virusa koji mogu da se nađu i kod životinja i kod ljudi, i poznati su već decenijama. Kod čoveka su otkriveni sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Pokazalo se da u humanoj populaciji izazivaju respiratorna oboljenja u rasponu od stanja sličnih blagoj prehladi, do težih bolesti kao što su Bliskoistočni respiratorni sindrom (MERS - Middle East Respiratory Syndrome), teški akutni respiratorni sindrom (SARS - Severe Acute Respiratory Syndrome), kao i aktuelni COVID-19, koji u mnogim slučajevima takođe poprima teške oblike bolesti.
Za simptome koje opisujemo kao “običnu prehladu” najčešće su odgovorne četiri grupe (četiri roda) poznatih koronavirusa. Reč je o ljudskim koronavirusima (Human Coronaviruses) - HCoV-229E, HCoV-NL63, HCoV-OC43 i HCoV-HKU1 - koji su već dugo i dobro adaptirani na čoveka, te pri infekciji samo “protutnje” kroz ljudski organizam, uglavnom bez posledica. Ponekad se, međutim, dogodi da neki od koronavirusa, koji se javljaju kod životinja, evoluiraju, preskoče barijeru vrste i počnu da se prenose sa čoveka na čoveka, te se tako uvrste među nove ljudske koronaviruse. Upravo to je bio slučaj sa virusima SARS-CoV i MERS-CoV, kao i sa novim SARS-CoV-2. „Najnoviji“ koronavirus pripada istoj porodici virusa kao i SARS-CoV, koji je 2002. godine u kineskoj provinciji Gvandong izazvao epidemiju SARS-a, ali je vremenom evoluirao/mutirao, te ga ni kineski istraživači u decembru 2019. nisu odmah prepoznali. Preskok barijere vrste - čak i preko više vrsta životinja pre no što dođe do preskoka na čoveka - može, naime, potpuno da promeni virus, i u prirodi je moguć u svakom trenutku.

Sva tri pomenuta virusa pripadaju rodu betakoronavirusa, koji obitavaju u slepim miševima, kao svojim rezervoarima u prirodi. Prelaskom sa slepih miševa, kroz neke od prenosilaca kao što su divlje ili domaće životinje, na čoveka, koronavirusi mogu da se adaptiraju na novu vrstu ćelija, ali i da se ne prilagode pa da nestanu, kao i da postanu vrlo zloćudni.
U slučaju SARS, utvrđeno je da su prenosioci virusa, sa slepog miša na čoveka, bile zaražene cibetke (vrsta divljih mačaka), a u slučaju MERS, 2012. godine, jednogrbe kamile. Kod pojave još nedovoljno istraženog izazivača COVID-19, pretpostavka je da je prenosilac SARS-CoV-2 na čoveka bila neka od divljih životinja sa pijace u Vuhanu; po nekima, najverovatnije pangolin, iz roda ljuskara, čije su krljušti vrlo cenjene u tradicionalnoj kineskoj medicini.
Epidemije SARS i MERS svojevremeno su izazvale veliku globalnu zabrinutost, između ostalog i zbog velike smrtnosti koju su uzrokovale. Azijski SARS-CoV je bio letalan za oko 10 odsto obolelih - ali se nije adaptirao na čoveka i kroz lokalnu epidemiju je i nestao. Bliskoistočni MERS-CoV je za čoveka bio višestruko letalniji od SARS-CoV zbog toga što je, prema pretpostavci dr Gligić, prolaskom (“pasažom”) kroz ćelije kamile, koje su napadaču verovatno pružile veći imunološki otpor, u borbi za opstanak mutirao u opasniji soj koronavirusa. MERS je, naime, bio smrtonosan za više od 30 odsto obolelih, ali je, srećom, bio i nisko-zarazan, pa je relativno brzo stavljen pod kontrolu, zahvaljujući tome što se javljao mahom u bolnicama, među starijim pacijentima sa nekom od već postojećih plućnih ili bubrežnih hroničnih bolesti, ili dijabetesom.
Svedoci smo da je i koronavirus s kojim se sada suočavamo, u nekim delovima sveta imao određene “pasaže”, i da je mutirao, te se tokom protekle jeseni pokazao kao iznenađujuće virulentan i patogen, neverovatno dugo se održavajući u spoljašnjoj sredini. Dr Gligić dodaje da su i naši stručnjaci sa Specijalističkog veterinarskog instituta u Kraljevu, predvođeni dr M. Šeklerom, od marta do decembra 2020. sekvencirali oko 150 varijanti izmenjenog virusa sa naše teritorije - među više od 100.000 globalno koliko ih je u ovoj pandemiji sekvencirano - ali da na našem tlu nisu našli velike ili značajne mutacije virusa.
COVID-19 ima znatno manji letalitet od SARS i MERS - u Srbiji do dva odsto - ali veoma zabrinjava kontagioznost (zaraznost) virusa koji izaziva ovu bolest, budući da je među ogromnim brojem zaraženih i veliki broj obolelih sa teškom kliničkom slikom, što veoma opterećuje zdravstvene sisteme širom sveta. Ipak, na temelju nekih od istraživanja započetih tokom epidemija SARS i MERS, više farmaceutskih kuća i na Istoku i na Zapadu - u Kini, Rusiji, Velikoj Britaniji i SAD - već su uspele da razviju prve vakcine protiv COVID-19, sa relativno kratkim trajanjem zaštite, kao kod vakcina protiv sezonskog gripa.

Epidemije u okviru pandemije

Dr Gligić smatra da ni SARS-CoV-2 u ljudskoj populaciji ne nalazi svoje prirodne ćelije u kojima dugo može da se održava - čovek nije njegov prirodni supstrat - pa prenošenjem sa osobe na osobu gubi patogenost, povlači se. U skladu sa tim, naša sagovornica je početkom proleća 2020. prognozirala da će SARS-CoV-2 da nestane tokom maja ili juna. Napominjući da se virus još istražuje, i da će još godinama biti pod lupom naučnika, dr Gligić dodaje da se, po svemu sudeći, upravo to i dogodilo. Slučajevi navodno ponovnih zaražavanja virusom SARS-CoV-2 kod jedne te iste osobe, koji su zabeleženi tokom ove pandemije, kao i novi “talasi” ili “pikovi” pandemije, zapravo su bili nove infekcije, izmenjenim virusom sa većim potencijalom prenošenja i težom kliničkom slikom, za šta se očekuje naučno utemeljenje. U najkraćem - a prema formulaciji naše sagovornice - dogodile su se epidemije u okviru pandemije.
 Jedna od prvih mutacija virusa u Evropi, koja je dovedena u vezu sa “drugim talasom” pandemije u oktobru, otkrivena je početkom leta na severu Španije, u ruralnoj oblasti gde su poljoprivrednici imali dodira sa poljskim glodarima i krznašicama. Tamo je, naime, identifikovan novi soj SARS-CoV-2 označen kao 20A.EU1, koji su turisti vrlo brzo raširili po Evropi. Dr Gligić kaže da su testiranja velikog broja novozaraženih osoba već krajem leta pokazala da u Španiji, Velikoj Britaniji i Francuskoj oko 80 odsto obolelih od COVID-19 nosi upravo taj novi soj virusa. Istraživači koji su sekvencirali genom nove varijante virusa, mutaciju su opisali kao D614G, a već u septembru je utvrđeno da sve dominantniji novi soj SARS-CoV-2 sa navedenom mutacijom preovlađuje i u SAD, Kanadi i Australiji.
Nova uzbuna usledila je u avgustu u Holandiji, Danskoj i još nekolicini zemalja u kojima se divlja životinja kuna (vizon, ili vidrica) uzgaja radi eksploatacije dragocenog krzna, nerca. Nakon što je na stotinama farmi ove profitabilne krznašice otkrivena pojava još jednog mutiranog soja SARS-CoV-2, holandske vlasti su, u strahu da bi on mogao da pređe na ljude i pokrene “treći talas” pandemije, usmrtile više od milion kuna. Iz istih razloga, kao i zbog bojazni da bi novi soj koronavirusa mogao da utiče na efikasnost buduće vakcine protiv COVID-19, vlada u Danskoj je početkom novembra naredila eutanaziju svih 17 miliona gajenih kuna u zemlji. Ta drastična mera je, uzgred budi rečeno, dovela do krize tamošnje vlade i ostavke ministra poljoprivrede, budući da je Ministarstvo zdravlja Danske u međuvremenu saopštilo da se mutirani soj koronavirusa najverovatnije “ugasio”.
Polovinom decembra, na jugu Engleske registrovano je više od od 1000 novozaraženih, novom varijantom virusa, VUI-202012/01, koja je definisana kao skup čak 17 virusnih mutacija. Jedna od najznačajnijih je mutacija N501Y, uočena u spike proteinu kojim se virus vezuje za humani ACE2 receptor. Promene u tom delu proteina teorijski mogu da imaju za rezultat veću zaraznost SARS-CoV-2. Saopšteno je, takođe, da ta mutacija neće umanjiti efikasnost prvih vakcina protiv COVID-19, koje ciljaju upravo S-protein, kao i da novi koronavirus mutira sporije u poređenju sa sezonskim gripom. Gotovo istovremeno, i južnoafrički stručnjaci koji prate ponašanje novog koronavirusa otkrili su novi soj virusa, sa oko 10 do 20 mutacija kojih nije bilo pre septembra 2020.

Za dr Gligić, ova dešavanja su potvrda teze da je inicijalni izazivač pandemije krajem proleća 2020. slabio i nestao, a da potom kruži mutirana varijanta SARS-CoV-2 “izvezena” iz Španije, kontagioznija i patogenija od izvorne, podjednako agresivna i prema starijim i prema mlađim ljudima, uključujući i decu, i sa težom kliničkom slikom kod obolelih. Ali, za razliku od SZO, koja je početkom decembra prognozirala značajno pogoršanje globalne epidemiološke situacije u januaru i februaru ove godine, dr Gligić veruje da bi i mutirane varijante i novi sojevi SARS-CoV-2 u dogledno vreme mogli da oslabe i da postanu bezazleni - pod uslovom da ne bude novih ozbiljnijih mutacija. Visoki brojevi novozaraženih i obolelih u novembru i decembru su, prema našoj sagovornici, bili vrh pika, i epidemiološka situacija bi, prema svim saznanjima o prirodnožarišnim infekcijama, trebalo da se smiruje. 
Pandemija bi pre ili kasnije mogla i samu sebe da “uguši”. Prirodno bi trebalo da traje oko godinu dana. Zloglasni “Španski grip” ili “Španska groznica”, izazvana virusom influence tipa A, trajala je oko dve i po godine i imala je ogroman broj ljudskih žrtava, ali se dogodila u posebno teškim uslovima, u završnici Prvog svetskog rata. Danas, u 21. veku i mirnodopskim uslovima, svet treba da je opremljeniji mehanizmima za savladavanje pandemije. Ne samo zbog posledica po ekonomiju i održanje zdravstvenih i obrazovnih sistema, već pre svega zbog gubitaka ljudskih života. Dr Gligić naglašava da epidemija što pre treba da bude zaustavljena na nivou sveta, a najefikasniji način za to jeste vakcinacija.

Prve vakcine

Protiv infekcije nekim od koronavirusa do nedavno nije bila razvijena ni jedna humana vakcina. Od ukupno 33 projekta za razvoj vakcine protiv SARS, samo su dva ušla u klinička ispitivanja na ljudima, a ostali su okončani u pretkliničkoj fazi. Prvo ispitivanje potencijalne vakcine sprovedeno je u Pekingu krajem 2004, ali je do tada epidemija završena, pa je dalji rad “zamrznut”. I u slučaju MERS, klinička ispitivanja na ljudima samo su započeta u samo tri od 48 projekata. Po pojavi pandemijske COVID-19, odmah je usledio ubrzani rad na razvoju više od 100 preventivnih vakcina.
Razvoj vakcine obično traje godinama, jer zahteva i niz ispitivanja efikasnosti (imunogenosti), toksičnosti i bezbednosti. Američka biotehnološka kompanija Moderna je, međutim, već u martu objavila da započinje prva klinička ispitivanja na ljudima, vakcinom na bazi potpuno inovativne RNK tehnologije, na kojoj radi godinama; kineska CanSino Biologics, kao i naučnici sa britanskog Oksforda, takođe su među prvima započeli kliničke studije, vakcinom drugačije tehnologije, ali već isprobanom u istraživanju SARS-a i ebole, te su u svojim frižiderima imali materijal spreman za upotrebu. Verovatno je to bio slučaj i sa ruskim stručnjacima moskovskog Nacionalnog centra za epidemiologiju i mikrobiologiju “Gamaleja”, koji su zvanično prvi stigli na cilj - Ministarstvo zdravlja u Moskvi već u avgustu je njihovu vakcinu, nazvanu “Sputnjik V”, registrovalo kao prvu u svetu.

Iako su neke prognoze, tokom 2020, da bi vakcina mogla da bude spremna do kraja godine, zvučale ako ne nerealno a ono previše optimistično, u decembru ne samo da ih je bilo spremno već nekoliko nego su Velika Britanija, Rusija i SAD i zvanično započele sa vakcinacijom stanovništva. Nezvanično, Kina je već do novembra vakcinisala više od million svojih građana koji putuju van zemlje, a kineska vakcina je odobrena za upotrebu i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Prema tvrdnjama naučnika ili kompanija koje su razvile vakcine o kojima se najviše zna i govori - ruskoj “Sputnjik V”, britanskoj AZD1222 (Univerzitet Oksford u saradnji sa kompanijom “AstraZeneca”), američkoj mRNA-1273 (kompanije “Moderna”), i nemačko-američkoj BNT162b2 (saradnja “BioNTech” i “Pfizer”) - sve četiri imaju stopu efikasnosti veću od 90 odsto. Još se ne zna koliko dugu (kratkotrajnu) imunost obezbeđuju ove vakcine, osim što ruski autori tvrde da “Sputnjik V” pruža zaštitu u trajanju od dve godine.
Dr Gligić kaže da ove neobično brzo razvijene vakcine imaju zadatak da što pre zaustave pandemiju, a ne da iskorene SARS-CoV-2, te da za njih nisu bila potrebna obimna ispitivanja kao za klasične vakcine od kojih se očekuje trajni imunitet. Ispitivanje imunogenosti i toksičnosti vakcina inače nije dug proces, objašnjava naša sagovornica. Toksičnost se relativno brzo utvrđuje na inokulisanim životinjama, a i imunogenost može da se ispita za manje od mesec dana. Za procenu neškodljivosti vakcine nesumnjivo nije bilo dovoljno vremena, ali o tome postoji iskustvo iz epidemije SARS. Taj virus je dobro istražen u svim svetskim laboratorijama, pa se uprkos tome što je njegov nestanak zaustavio rad na vakcini, ipak moglo doći do nekih zaključaka, između ostalog da vakcina ni na dugu stazu nije ostavila vidljive posledice.

Inovativna tehnologija

U poređenju sa klasičnim, vakcine “Moderne” i “BioNTech-Pfizer”-a zasnovane su na potpuno novoj tehnologiji. Ne sadrže virus već samo informacioni deo genoma virusa, takozvani messenger RNK (mRNK), koji ljudskom organizmu daje informaciju da sam proizvode određeni protein virusa - „šiljasti“ S (spike) protein kojim se agresor vezuje za AC2 receptore - na koji će potom da proizvodi antitela. Po injektiranju, čestice vakcine naleću na ćelije tela i stapaju se sa njima, oslobađajući mRNK; ljudske ćelije čitaju “poruku” i proizvode S-proteine, a mRNK uništavaju bez traga. Potom imuni sistem odgovara na pojavu agresora, S-protein, i proizvodi antitela na njega.
Zbog svoje krhkosti, molekuli mRNK bi se brzo raspali na sobnoj temperaturi, pa ove inovativne vakcine zahtevaju posebne uslove skladištenja, takozvani “duboki hladan lanac” - vakcina “Moderne” se održava na minus 20 stepeni Celzijusa, i to u trajanju od šest meseci, a “BioNTech-Pfizer” vakcina na čak minus 70 stepeni Celzijusa - što značajno uvećava troškove njihove primene.
Ruska i oksfordska vakcina, kao i kineska o kojoj se u zapadnim medijima malo govori - takođe su fokusirane na “šiljasti” S-protein, koji virus koristi da prodre u ljudske ćelije. One su, međutim, zasnovane na tehnologiji koja se koristi već decenijama, to jest baziraju se na bezazlenom (i stabilnom DNK) adenovirusu kao nosaču informacije. Oksfordska vakcina razvijena je na nosaču adenovirusu poreklom iz šimpanze, ruska vakcina na adenovirusu 26 (revakcina na adenovirusu 5), a kineska na adenovirusu 5.

Ovo su bezbedne vakcine, razvijene na osnovu saznanja o SARS, koje će sigurno obezbediti odgovarajući imunitet, smatra dr Gligić. Štaviše, o “Sputnjiku V” je renomirani medicinski časopis “Lanset” (Lancet) u novembru objavio detaljan izveštaj, iza koga svojim potpisima stoje 32 ruskih naučnika iz svih oblasti medicine, što je za našu sagovornicu garancija više da je vakcina dobro pripremljena za masovnu upotrebu. U tom izveštaju se, između ostalog, navodi da vakcina sadrži čak 10 na 11 određenih jedinica za stvaranje antitela, da je liofilizovana (isušena) te se bez dubokog hladnog lanca može transportovati na velike daljine, kao i da obezbeđuje dvogodišnji imunitet koji nastupa najkasnije 40. dana po vakcinaciji (najranije 21. dana). Trajanje imuniteta je kod ove vakcine uslovljeno životnim vekom nosača, po ljudsko zdravlje potpuno bezazlenog adenovirusa, objašnjava naša sagovornica. Imunitet se održava dok se i adenovirus održava u organizmu; onog trenutka kad se on “istroši”, kad ga unište sopstvena antitela, nestaje i delić koronavirusa koji je u njega ugrađen. Kao i ostale vakcine u opticaju, i “Sputnjik V” podrazumeva revakcinaciju, ali ruska revakcina je zasnovana na nosaču adenovirusu 5, što joj dodatno garantuje efikasnost. Revakcinacija je, inače, predviđena kao “buster” (eng. booster), to jest pojačivač trajanja imuniteta, i obično se daje 15 dana po primanju prve vakcine. Dr Gligić dodaje da se preporučuje vakcinacija i onih osoba koje su COVID-19 prebolele sa blagim simptomima, zato što dosadašnja saznanja o virusu sugerišu da imunitet stečen infekcijom verovatno nije dovoljan za postizanje kolektivnog imuniteta.
Dr Gligić napominje da nijedna vakcina ne pruža stopostotnu zaštitu, ali da stvara humoralni imunitet (antitela u krvi), koji obolelu osobu može da poštedi dugotrajne hospitalizacije ili letaliteta, kao i imunitet ćelija (“pamćenje” ranijeg kontakta sa neprijateljskim agensom), koji takođe može da zaštiti od progresije infekcije u oboljenje sa teškom kliničkom slikom. Mogući neželjeni efekti vakcine zavise od opšteg stanja organizma. Sve vakcine se, naime, projektuju za relativno zdravu populaciju kod koje se ne očekuju bilo kakve dramatične posledice, ali moguće je da posebno osetljive osobe, ili starije osobe sa hroničnim komorbiditetima, reaguju na neku od supstanci iz sastava vakcine kao što su konzervansi, stabilizatori i slično. Većina mogućih neželjenih efekata su, pak, prolaznog karaktera i ne umanjuju zdravstvenu dobit koju pruža vakcinacija. 

Život sa (korona)virusima

U okolnostima pandemije koja još traje, prevashodni cilj je da se, uz pomoć vakcinacije, ljudi što pre vrate normalnom životu i uobičajenim privrednim aktivnostima, a da se na osnovu iskustva sa pandemijom i saznanjima o virusu, pažljivo prate i “gase” krizna epidemiološka žarišta. Za detaljno upoznavanje novog koronavirusa biće potrebno bar nekoliko godina, ali je izvesno da on neće biti iskorenjen. Prirodnožarišne virusne infekcije su, napominje naša sagovornica, veoma teške za ispitivanje, zahtevaju mnogo vremena i još su teže za iskorenjivanje. Štaviše, ne mogu u potpunosti da budu iskorenjene dok same ne nestanu u prirodi. Zato je prvi zadatak da se pandemija zaustavi i da se nastavi rad na razvoju vakcina, moguće i sezonskih (kao za epidemije sezonskog gripa), ali i klasične vakcine koja bi mogla da obezbedi trajni imunitet. Moguće je, naime, da će se SARS-Cov-2, s obzirom na prirodnožarišni izvor infekcije, javljati sezonski, ili na svakih nekoliko godina, a moguće je da će se pojavljivati u lokalnim žarištima, gde će lako moći da se kontroliše. Sa sadašnjim iskustvom, zdravstvene službe će lokalna žarišta brzo moći da saniraju.
Pandemija COVID-19, koju dr Gligić označava kao jednu od najvećih zoonoza koje su pogodile svet, na alarmantan način nas podseća i na činjenicu da dolazak u dodir sa divljim životinjama - korišćenjem mesa divljih životinja u ishrani, u alternativnoj ili narodnoj medicini, uzgajanjem zbog krzna i drugih motiva - predstavlja rizik za infekciju i oboljevanje. Takođe, naša sagovornica naglašava da su zoonoze kompleksan problem koji zahteva multidisciplinarni pristup, odnosno saradnju stručnjaka humane i veterinarske medicine, kao i promišljenu ekološku strategiju i sistemski pristup; reč je, naime, i o čitavoj paleti tema, od higijene i životnog standarda do klimatskih promena.

Stručnjaci u svetu se time bave, upozoravaju i pripremaju se na ovu opasnost, ukazujući na značaj primene najviših zdravstvenih i ekoloških standarda. Ne tako davne prethodne epidemije i/ili pandemije u 20. veku - Marburg hemoragijska groznica, Papatačijeva groznica, Lasa groznica, variola vera, ebola i druge - bile su upozorenje da zoonozne patogene treba otkrivati, pratiti i stavljati pod kontrolu. U vreme kad je dr Gligić bila istraživač Instituta za virusologiju, serume i vakcine “Torlak”, od šezdesetih do devedesetih godina, ovaj naš Institut bio je deo mreže laboratorija u 30 zemalja koje su obavljale odgovarajuća istraživanja u vezi sa otkrivanjem, praćenjem i kontrolom patogena. Srbija je u međuvremenu izgubila korak sa svetom, ali su drugi međunarodni istraživači, samo u periodu od 2009. do 2019. godine, izolovali 940 novih virusa koji nas “vrebaju” iz prirode. Prema podacima SZO i američkih CDC (Centara za kontrolu i prevenciju bolesti), u životinjama je i još nekoliko poznatih koronavirusa koji dosad nisu prešli na ljude, a verovatno će ih biti otkriveno još, budući da se medicinski nadzor unapređuje u celom svetu.
Kako treba da izgleda taj nadzor? Kao ilustraciju, dr Gligić navodi rezultate dva istraživačka projekta, koji su se bavili virusima avijarne influence (ptičjeg gripa) i zapadnonilske groznice na tlu Srbije. Finansirani od Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, projekti TR 21047 i TR 37015 u kojima je dr Gligić bila jedna od saradnica, sprovedeni su od 2008. do 2012. godine, sa prof. dr Bosiljkom Đurišić kao glavnim istraživačem.

Kad je reč zoonoznom karakteru ptičjeg gripa, sve do 1997. se mislilo da se ptičji virusi ne mogu preneti na ljude, ali je te godine visoko patogeni virus (influence tipa A), H5N1, izazvao pomor pilića na tri američke farme, a zatim se pojavio kod ljudi, sa letalitetom od oko 30 odsto. Znajući da su vodene ptice prirodni rezervoari svih influenca virusa tipa A, a po otkriću H5N1 i kod uginulog labuda u Srbiji, 2007. godine, naše naučnice su tokom 2009/2010. obavile istraživanje na Obedskoj bari, poznatom rezervatu brojnih vrsta ptica u Srbiji, kao i odmorištu ptica koje migriraju iz Evrope u Afriku i obratno. Koristeći eksperiment sa domaćim pilićima, ispitale su uzorke životinja sa lokaliteta Obedska bara, istražujući da li je virus prisutan i na tom prostoru, da li mutira, ima li opasnosti da preskoči barijeru vrste… Rezultati njihovog istraživanja, objavljeni u “Veterinarskom glasniku” br. 64, jasno su ukazali da “postoji potencijalna opasnost da se i na tom lokalitetu, kao i na drugim mestima u svetu gde živi na hiljade ptica i gde se odmaraju brojna migraciona jata, bez učešća čoveka, mogu javiti novi opasni suptipovi virusa influence A”. Takođe, ovo istraživanje je potkrepilo tezu da su za globalizaciju ptičjeg gripa (posle epidemija u Hongkongu, 1992. i 1997. godine) odgovorne ptice selice.
Kad je reč o virusu Zapadnog Nila (VZN), koji danas u svetu predstavlja izvor značajnih zdravstvenih problema, istraživanje u Srbiji započeto je odmah po analizi epidemiološke i epizootiološke situacije u Evropi. U periodu 2008/2012, ista ekipa naučnica je ispitala 18 lokaliteta u našoj zemlji i utvrdila prisustvo antitela na pomenuti virus u 0,42 odsto uzetih uzoraka u Požarevcu (kod konja i ljudi), i do 6,45 odsto uzoraka u Novom Pazaru (kod pasa). Najveći procenat seropozitivnosti zabeležen je kod konja (3,97 odsto), a najniži kod živine (0,31 odsto). Pokazavši da je VZN prisutan i široko rasprostranjen i u Srbiji, naše naučnice su pripremile i preciznu mapu rasprostranjenosti tog virusa na tlu Srbije. 
Rezultati ovih istraživanja upozorenje su i za danas i za budućnost. Dr Gligić naglašava da istovremeno sa imunizacijom stanovništva treba raditi na ispitivanju (na prisustvo koronavirusa) kod domaćih i divljih životinja na teritoriji naše zemlje. Podsećajući na činjenicu da su slepi miševi prirodni rezervoari koronavirusa, naša sagovornica ukazuje i na podatak da ih u Srbiji ima čak 35 vrsta.
U našem okruženju se već obavljaju takva ispitivanja. Prema nezvaničnim informacijama, slovenački stručnjaci su izolovali koronavirus kod belog tvora, a u Hrvatskoj su potvrdili prisustvo koronavirusa kod gusaka na jednoj farmi u blizini Koprivnice. U svetu, koronavirus je izolovan u jatima ćuraka u SAD. Pored veterinarskih stručnjaka, širom sveta treba da su agilne i službe ekološke zaštite.

Foto: Mileta Mirčetić
Gordana Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"