VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Dr Milan Gnjatović, vanredni profesor
na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu

Istraživanja

U oku posmatrača

Ako ste se ikad pitali: u koliko knjiga staje ljudska inteligencija, „naučni“ odgovor je: trideset. Ovo je još jedan u nizu bizarnih rezultata izvedenih doslednim izbegavanjem pretpostavke stvarnosti u istraživanjima veštačke inteligencije.

Jedna naučna anegdota s polovine 20. veka govori o tome da je Klod Šenon (Claude Shannon), otac teorije informacija, razmišljao kako da nazove svoju meru za količinu informacija. Matematičar Džon fon Nojman (John von Neumann) mu je savetovao da iskoristi naziv „entropija“, koji se već koristio u termodinamici, jer niko ne zna šta to zaista znači, što će Šenonu dati prednost u bilo kojoj debati. Bilo kako bilo, izraz entropija danas ima dva nepovezana značenja u termodinamici i teoriji informacija. Kad se u obzir uzmu neka od aktuelnih shvatanja pojma informacije, stiče se grešni utisak da je Šenon mogao da bude kreativniji u pronalaženju imena. Evo i zašto.

Ova ekonomska premisa o tehnologiji nije se suštinski promenila do danas. Otuda ne čudi da nauka zauzima važno mesto u savremenom društvu. Ali, suprotno ustanovljenom verovanju, naučnici ne biraju teme svojih istraživanja potpuno samostalno. Naučni razvoj nikada nije odvojen od društva u kom se odvija jer nauka, kao prividno neproizvodni sektor, zahteva finansijske resurse. Društveni autoriteti koji kontrolišu novac i imaju moć da pokreću i usmeravaju naučna istraživanja, gaje izvesna očekivanja od nauke.

Molekul DNK i nizovi bitova

Majkl Nilsen (Michael Nielsen) je naš savremenik i, po sopstvenim rečima, naučnik u oblasti kvantnog računarstva, sa jakim sporednim interesovanjem za veštačku inteligenciju. Možda baš zbog toga nije odoleo porivu, karakterističnom za istraživače veštačke inteligencije, da u prilogu svoje knjige o neuralnim mrežama i dubokom učenju napravi intelektualni izlet u metafiziku. Što ne bi bilo sporno, da njegova metafizika nije pogrešna.

Jedno od fundamentalnih pitanja veštačke inteligencije je: da li se ljudska inteligencija može realizovati jednostavnim algoritmima? Razmatrajući ovo pitanje, Nilsen polazi od medijski atraktivnog naučnog stanovišta da je otprilike 96 procenata molekula DNK čoveka identično molekulu DNK šimpanze, i zaključuje da ljudska inteligencija mora biti zapisana u preostala 4 procenta. Ali pošto razlike između ljudi i šimpanzi nisu isključivo intelektualne, Nilsen smatra da je u redu pretpostaviti da je ljudska inteligencija zapisana u samo 2 procenta DNK molekula čoveka, tj, u 62,5 miliona baznih parova.
Ova u izvesnoj meri proizvoljna pretpostavka predstavlja osnovu za metafizičku oblandu koju Nilsen pravi u nastavku svoje argumentacije. On nas prvo podseća na osnove molekularne biologije. Molekul DNK je linearni polimer koji se uobičajeno predstavlja kao niz nukleotida (iako se, u stvari, radi o parovima nukleotida, tzv. baznim parovima). Pri tome, u lancu DNK postoje samo četiri vrste nukleotida koji se simbolički predstavljaju početnim slovima svojih naziva: adenin (A), guanin (G), timin (T) i citozin (C). Npr. mali deo jednog lanca DNK mogao bi se predstaviti nizom slova GGTCAT. Treba reći da je predstavljanje molekula DNK nizovima slova uobičajena praksa. Ako, npr. želimo da utvrdimo sličnost dva molekula DNK, opravdano je posmatrati sličnost nizova slova koji ih predstavljaju.
Nilsen potom uvodi dodatni nivo simboličkog predstavljanja koji je tipičan za informacionu teoriju. Pošto postoje samo četiri simbola za označavanje nukleotida, svaki od njih se može predstaviti pomoću dva bita, npr., A parom 00, G parom 01, T parom 10, i C parom 11. Tako, niz slova GGTCAT mogao bi se predstaviti nizom bitova 010110110010. U suštini, Nilsen samo posmatra jedan alternativni način za simboličko predstavljanje molekula DNK. Međutim, pravi logički salto izvodi izjednačavanjem materijalnog fenomena molekula DNK sa njegovim simboličkim predstavljanjem. Odatle izvodi zaključak da je deo ljudske inteligencije koji nas razlikuje od šimpanzi ekvivalentan (sic!) nizu od 125 miliona bitova (za svaki od 62,5 miliona baznih parova po 2 bita).
Ali tu nije kraj. U pokušaju da pokaže da se ljudska inteligencija može realizovati jednostavnim algoritmima, Nilsen se poziva na Šenonov rezultat da se entropija engleskog jezika može redukovati na samo jedan bit po slovu. Odatle izvodi zaključak da se ljudska inteligencija može zapisati sa 125 miliona slova, odnosno 25 miliona reči engleskog jezika, što je, opet po Nilsenovim rečima, korpus koji je po obimu samo 30 puta veći od Biblije kralja Jakova, engleskog prevoda Biblije iz 1611.

Tehno-optimizam

Kako se desilo da ostvareni naučnik i nesumnjivo inteligentna osoba podlegne ovakvom senzacionalističkom naučnom maniru (i naruši utisak o inače solidnoj knjizi)?
Kritična greška u Nilsenovoj argumentaciji može se objasniti time da on ne pravi konceptualnu razliku između pojmova ontološke objektivnosti i ontološke subjektivnosti. Postojanje molekula DNK je ontološki objektivno jer se radi o složenoj materijalnoj manifestaciji života čije postojanje ne zavisi od posmatrača, tj. molekul postoji bez obzira da li smo mi svesni njegovog postojanja. S druge strane, informacija koju nosi simbolički zapis molekula DNK ne postoji u stvarnosti već samo „u oku posmatrača“. U tom smislu, simbolički zapis je ontološki subjektivan.
Treba primetiti da osobina ontološke subjektivnosti ne eliminiše pojam iz domena naučnog razmatranja. I pojam novca, koji zauzima centralno mesto u savremenom društvu, ontološki je  subjektivan (papir čija vrednost proizlazi iz društvenog dogovora i verovanja posmatrača), ali niko ne spori ekonomiju kao nauku. Problemi nastaju kad se ne pravi jasna razlika između ontološki objektivnih i ontološki subjektivnih kategorija.

Nilsenovo nesrećno mešanje kategorija reflektuje se na sledeći način. On sasvim zanemaruje činjenicu da osnovu funkcionalnosti molekula DNK čine njegove hemijske osobine, a ne simboličko predstavljanje slovima ili bitovima. Nilsen usvaja koncept tzv. biotičke informacije, tj. informaciju posmatra kao ontološki objektivnu strukturu molekula DNK. Ali, na metodološkom nivou, poziva se na Šenonov koncept informacije, koji je ontološki subjektivan, tj. matematički, ne uključuje značenje ni kontekst, a informacija se posmatra odvojeno od medijuma koji je prenosi. Kao rezultat ovog interkategorijalnog spoja dobija se senzacionalistički i suštinski pogrešan rezultat.
Međutim, možda je za shvatanje izvora Nilsenove greške najvažnija ideološka komponenta. Po njegovim rečima: „Moje predubeđenje ide u prilog tome da postoji jednostavni algoritam za ljudsku inteligenciju. A glavni razlog zašto mi se sviđa ova ideja, iznad i izvan nekonkluzivnih argumenata iznetih gore, je taj što je to optimistička ideja“.
Razmislite na trenutak o kakvom tehno-optimizmu Nilsen govori i šta bi bile praktične posledice ostvarivanja vizije o kojoj priča. Ako ipak verujete da je Nilsen u pravu, pročitali ste trideset pogrešnih knjiga. U tom slučaju, predlažem da nabavite eksternu računarsku memoriju kapaciteta 16 megabajta. Nikad se ne zna.

Dr Milan Gnjatović, vanredni profesor
na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"