OSTAVŠTINA

Vladimir Jelenković

Nikola Tesla

Misterije „Plavog portreta“

Sudbina „Plavog portreta“ Nikole Tesle, jedinog portreta za koji je veliki naučnik pristao da pozira, dugo vremena predstavljala je misteriju za širok krug ljudi zainteresovanih za Teslin život i delo.

„Plavi portret“ naslikala je, početkom 1916. godine, Teslina prijateljica, slikarka i princeza Elizabeta Vilma Ljvov-Parlagi. Tesla, koji nije imao običaj da pozira umetnicima, u ovom slučaju je načinio izuzetak, a na određeni način se i aktivno uključio u nastajanje portreta. Naziv „Plavi portret“ nastao je tako što je Tesla, kome se nije dopalo svetlo u princezinom ateljeu, odlučio da pozira pod svetlošću jakih svetiljki, filtriranoj kroz plavo staklo, čime je simulirao severno svetlo. Pod istim osvetljenjem princeza je u ateljeu izložila portret 1. marta 1916. godine. Portret je prodat tek posle princezine smrti, na aukciji održanoj 1924. godine, i od tada se decenijama gubi iz vidokruga javnosti.

Publikovanje „Plavog portreta“ u štampi

Interesovanju za Teslin portret svakako je u velikoj meri doprinelo njegovo publikovanje u štampi. Prvi put je objavljen 1919. godine, u januarskom broju tada veoma popularnog časopisa „Elektrikal eksperimenter“. Hjugo Gernsbek, osnivač i glavni i odgovorni urednik ovog naučno-popularnog magazina, iskoristio ga je kao ilustraciju svog teksta u kome najavljuje početak objavljivanja Tesline autobiografije. Uz svrstavanje Nikole Tesle ispred jednog Arhimeda, Faradeja ili Edisona i neskriveno divljenje njegovoj genijalnosti i revolucionarnim otkrićima i izumima, Gernsbek u ovom najavnom tekstu, sa očiglednim zadovoljstvom, ističe i ekskluzivnost objavljivanja Teslinog porteta. U potpisu crno-bele fotografije stajalo je: „Nikola Tesla na slici slavne princeze Ljvov-Parlagi. Ova slika nikada ranije nije bila publikovana“.

Verovatno bi ovo objavljivanje Teslinog portreta ostalo relativno nezapaženo da ugledni i visoko tiražni američki magazin „Tajm“, u nešto redukovanoj veličini, nije stavio ovaj portret na naslovnu stranu svog broja od 20. jula 1931. godine, obeležavajući na taj način 75.rođendan genijalnog naučnika i pronalazača. Kao i „Elektrikal eksperimenter“, i „Tajm“ kao izvor navodi portret princeze Ljvov-Parlagi.
Činjenica da je u oba časopisa Teslin portret objavljen u crno-beloj tehnici, ostavio je plodno tle za razne teorije o dominantnim bojama portreta, kako i brojna nagađanja o njegovoj sudbini o kojoj se ništa nije znalo duže od 80 godina.

Zašto je Tesla pozirao samo
Vilmi Ljvov-Parlagi?

Ovu dilemu jedino je mogao da razreši sam Tesla. Međutim, to pitanje mu nikada nije postavljeno, niti je on sam ponudio neko objašnjenje. Preostaje da pretpostavimo zašto je samo jednom u životu pristao da pozira nekom umetniku.
Na osnovu prepiske sa brojnim umetnicima, koja je deo Tesline bogate lične zaostavštine, može se sagledati veliko interesovanje likovnih umetnika, slikara, vajara i karikaturista koji su želeli da svojim delima ovekoveče lik naučnog genija. Tesla je to uvek odbijao, ljubazno se zahvaljujući i pravdajući se nedostatkom vremena i velikim obavezama koje iziskuje istraživački rad u njegovim laboratorijama. Nemačka slikarka mađarskog porekla, Elizabeta Vilma Ljvov-Parlagi bila je očigledno izuzetak u toj plejadi zainteresovanih umetnika.
Pre svega, Tesli je bila bliska činjenica da je reč o umetnici koja je, kao i on uostalom, stigla iz Evrope u Ameriku. Uz to, u Mađarskoj, zemlji njenog porekla, Tesla je dobio prvo zaposlenje u Državnoj telefonskoj centrali i upravo u Budimpešti ostvario svoj prvi izum, pojačivač zvuka u telefonskoj slušalici. Upravo tu je 1882. godine načinio i svoje najveće životno otkriće obrtnog magnetnog polja koje će pokrenuti njegove indukcione motore i, zajedno sa originalnim sistemom proizvodnje, prenosa i razvođenja električne energije na velike udaljenosti, postati osnova druge industrijske revolucije.

Još jedna zanimljiva okolnost mogla je da utiče na Teslinu konačnu odluku. Naime, i Tesla i Vilma nastupali su na čuvenoj Svetskoj izložbi u Čikagu 1893. godine i postigli veliki uspeh, svako u svojoj oblasti.
Za Teslu i Džordža Vestinghausa ova izložba je značila trijumf zajedničkog poduhvata, potvrdu dobrobiti korišćenja polifazne naizmenične struje i nagoveštaj kraja „rata struja“. “Westinghouse Electricand Manufacturing Company” dobila je pravo da, primenjujući Teslin sistem, proizvede električnu energiju za potrebe pogona mašina i osvetljenja na ovoj izložbi. Za Svetsku izložbu napravljeno je i čuveno „Teslino Kolumbovo jaje“, Teslin model indukcionog motora sa rotorom u obliku jajeta. Ovaj grandiozni uspeh ovenčan je i odlukom posebne komisije da prva velika svetska hidrocentrala na reci Nijagari bude zasnovana na Teslinim patentima i korišćenju naizmenične struje. Ovim je konačno zadat najteži udarac Teslinom i Vestinghausovom najvećem konkurentu i zagovorniku koncepta korišćenja jednosmerne struje, Tomasu Edisonu.
Sa druge strane, Vilma Parlagi izložila je na Svetskoj izložbi dva portreta. U Paviljonu lepih umetnosti, u okviru nemačke selekcije, izložila je portret mađarskog revolucionara Lajoša Košuta, naslikan 1885. godine. U Ženskom paviljonu, takođe u okviru nemačke selekcije, bio je izložen autoportret umetnice, njena dobropoznata i izvanredna slika u šarmantnom kostimu od belog satena.
Ime Vilme Parlagi nalazi se na spisku umetnika nagrađenih na Svetskoj izložbi.
Iako je gotovo izvesno da se Tesla i Vilma u to vreme nisu poznavali, svakako je moguće da su, kao uspešni učesnici ovog grandioznog svetskog događaja, čuli jedno za drugo.
I konačno, jedan od mogućih i svakako presudnih razloga da Tesla pristane na poziranje leži u činjenici da je Vilma Parlagi bila plodna i afirmisana portretistkinja. Iako njeno konzervativno slikarstvo nije preživelo sud vremena, princeza Vilma Ljvov-Parlagi, osim po svojoj ekstravagantnoj pojavi i načinu života, ostala je upamćena i po tome što je portretisala veliki broj uglednih ličnosti u Evropi i Americi. Među njima su bili nemački car Vilhelm II, engleski kralj Edvard VII, srpski kralj Petar I Karađorđević, nemački kancelar Oto fon Bizmark, američki predsednik Teodor Ruzvelt, industrijalac Endrju Karnegi, njujorški trgovac dijamantima Ludvig Nisen, NikolaTesla, Tomas Edison i mnogi drugi princezini slavni savremenici.

Ekstravagantna princeza

Princeza Elisabeta Vilma Ljvov-Parlagi (Hajdudorog, 1863 - Njujork, 1923) započela je svoje likovno školovanje u Budimpešti, a kasnije je usavršavanje portretnog slikarstva nastavila u Minhenu i Berlinu. Izlagala je u Berlinu i Parizu, od 1890. do 1894. godine. U međuvremenu je 1893. godine učestvovala na Svetskoj izložbi u Čikagu, da bi prvi put posetila Njujork 1896. godine. Po povratku u Evropu 1899. godine, udala se u Pragu za ruskog princa Ljvova. Ubrzo su se razveli, ali je uz odobrenje princa nastavila da kao umetničko ime koristi “Princeza Ljvov-Parlagi”, ne odričući se brakom stečene titule. Galantni princ je nastavio i da joj plaća godišnju alimentaciju. Ponovo je posetila Njujork 1899. godine, gde joj je portret admirala Džordža Djuia obezbedio put ka daljem uspehu u Americi.
Između 1900. i 1908. princeza Ljvov-Parlagi živela je u Berlinu i Nici, da bi se od 1908. godine trajno nastanila u Njujorku. Na trećem spratu novog hotela “Plaza”, na Menhetnu, živela je ekstravagantno, u četrnaestosobnom apartmanu koji je uključivao i njenu privatnu kapelu. Imala je ličnog lekara i kućepazitelja koji je vodio računa o svim princezinim potrebama i funkcionalnom održavanju čitavog apartmana. Međutim, ono što je bio nesvakidašnj detalj čak i za jedan Njujork, bio je mali lav kao princezin kućni ljubimac.
General Danijel Edgar Sikls, heroj američkog građanskog rata, koga je princeza portretisala 1911. godine, poklonio joj je mladunče lava. Lavić je dobio ime Goldflek, a uprava hotela dozvolila mu je boravak u posebnoj prostoriji apartmana, uz nadzor dresera. Prisustvo lavića predstavljalo je iznenađenje za goste hotela, ali on se dobro snalazio u ovom neobičnom okruženju.
Iako je naizgled dobro napredovao, Goldflek se razboleo i uginuo 1912. godine. Sahranjen je na njujorškom groblju kućnih ljubimaca Hartsdejl. Natpis na Goldflekovom spomeniku glasi: „Pod ovim kamenom sahranjen je lepi mladi lav Goldflek, čiju smrt iskreno oplakuje njegova vlasnica, princeza Ljvov-Parlagi, Njujork, 1912.“
Princeza Ljvov-Parlagi važila je za velikog ljubitelja životinja i borca za njihova prava, na fotografiji njenog njujorškog ateljea iz 1921. godi ne vidi se velika prostirka od tigrove kože.
Svoj pedeseti rođendan proslavila je u hotelu “Plaza” 1913. godine izložbom brojnih portreta nastalih u Nemačkoj. Tri godine kasnije preselila se na Park aveniju i te 1916. godine, na jednoj od prvih izložbi priređenih u novom studiju u Istočnoj 39. ulici, predstavila je takozvani "Plavi portret" Nikole Tesle.
Glavni „krivac“ za naziv Teslinog portreta je novinar lista “Njujork tajms” koji je u broju od 2. marta 1916. godine objavio članak pod nazivom „Izložen Teslin portret“. Iza podnaslova „Naslikala princeza pod svetlom koje je aranžirao pronalazač“ krije se deo odgovora o nastanku ovog naziva.
U svom izveštaju sa prijema koji je autorka portreta, princeza Ljvov-Parlagi upriličila prethodne večeri u svom novom ateljeu u Istočnoj 39. ulici, novinar naglašava činjenicu da je ovo prvi put da je veliki pronalazač pristao da pozira jednom umetniku. U većem delu članka bavi se opisom veštačkog svetla, koje je realizovano prema Teslinim idejama. Budući da je bio nezadovoljan svetlosnim uslovima u slikarkinom ateljeu, Tesla je predložio uvođenje niza jakih lampi u uglu ateljea i propuštanje svetlosnih zraka kroz plavo staklo. Na taj način obezbeđen je utisak severnog svetla, koje slikarima odgovara pri stvaranju likovnih dela. Naglašavajući da je portret prikazan pod istim svetlom pod kojim je i nastao, novinar je i bez pominjanja naziva „Plavi portret“ sugerisao svojim čitaocima da je to upravo bila njegova dominantna boja. Pošto fotografija Teslinog portreta nikada nije objavljena u boji, naziv i uverenje o plavoj boji portreta ostali su mnogo godina kasnije kao svojevrsni zaštitni znak ovog dela.
Tesla je zaista uložio puno truda i novca da obezbedi idealne uslove za Vilmin rad na njegovom portretu. Za preuređenje ateljea angažovao je poznatu njujoršku dekoratersku firmu „Bjankardi“. Iz sačuvanog računa vidi se da su urađeni detaljni molerski i dekoraterski radovi, obavljeno farbanje udubljenja na ornamentima u tri tona, urađena nova glazura sa „antičkim efektom“ i izvršena pozlata lajsni. Posebni radovi obavljeni su na drvetu od mahagonija na kome je urađena glazura u tonu starog oraha, a ornamenti pozlaćeni.
Plavim svetlom se Tesla svakako pozabavio sam i tako stvorio uslove za opšteprihvaćeni naziv svog čuvenog portreta.

Ludvig Nisen kao ključni deo
tajanstvenog nestanka Teslinog portreta

Ludvig Nisen se rodio 1855. godine u gradiću Husumu, na krajnjem severu Nemačke, u neposrednoj blizini granice sa Danskom. Kao veoma mlad, sa samo 16 godina, uz dozvolu roditelja uputio se u Ameriku u kojoj će se trajno nastaniti 1882. godine. Vremenom je postao veoma uspešan i ugledan trgovac dijamantima i filantrop. Osećajući dug prema svom rodnom mestu, u svom prvom testamentu iz 1915. godine izrazio je želju da se u Husumu zasnuje kulturno nasleđe smešteno u zdanju koje bi imalo karakter „narodne kuće“, muzeja i umetničke galerije. Nisen je umro 1924. godine, a njegovo zaveštanje ispunjeno je podizanjem „Nisenhausa“ između 1934. i 1937. godine. Ovo zdanje temeljno je obnovljeno 2006. i sledeće godine ponovo otvoreno kao Muzej Nordze - Muzej Severnog mora.
Prikupljajući brojne umetničke kolekcije za svoj budući legat u Husumu, Ludvig Nisen je 1924. godine, na aukciji priređenoj posle smrti princeze Elizabete Vilme Ljvov Parlagi, otkupio veliki deo zbirke njenih portreta. Tako se među otkupljenim delima našao i „Plavi portret“ Nikole Tesle. Upravo činjenica da će se, posle Nisenove smrti, ovo delo naći u zabačenom gradiću na „kraju sveta“, objašnjava činjenicu zašto je Teslin portret decenijama ostao skriven od očiju javnosti.

Konačno pronalaženje „Plavog portreta“

Nisenhaus je 1980. godine objavio knjigu “Kolekcija Ludviga Nisena (Husum, 1855 -Njujork, 1924)”. Na 169 strana, koje uglavnom sadrže ilustracije, većinom u crno-beloj tehnici, objavljeni su i tekstovi: “Emigrant Ludvig Nisen i njegova zaostavština za njegov dom”, “Ludvig Nisen i njegova umetnička zbirka”, „Napomene o dokumentaciji kolekcije Ludviga Nisena“ i katalozi slika, odabranih plastičnih i grafičkih predmeta i rukotvorina, kao i Nisenova azijska kolekcija. U bibliografiji i listi umetnika, na 101. strani kataloga objavljen je i Vilmin portret Nikole Tesle koji je, uz podatke o tehnici i dimenzijama slike, označen kao “Portret muškarca”! Dakle, više od pola veka pošto je Ludvig Nisen otkupio ovu sliku, u kući njegovog legata u rodnom gradu Husumu, ništa još nije ukazivalo na to da se u depoima ovog zdanja krije jedna od najtraženijih slika XX veka.

Tokom 2006. godine, kada je u svetu obeležavana 150. godišnjica rođenja Nikole Tesle, autoru ovog teksta, koji je tada bio na mestu direktora Muzeja Nikole Tesle u Beogradu, izvesni dr Kornelijus Štekner obratio se kratkim pitanjem preko elektronske pošte: „Da li ste zainteresovani da saznate nešto o portretu Nikole Tesle?“ U jeku ogromnog interesovanja čitavog sveta za sve što je bilo povezano sa Teslom, objavljivano je i mnoštva proizvoljnih tumačenja i neproverenih informacija. Zato je ovo šturo obraćanje tada nepoznatog pošiljaoca delovalo kao još jedna od takvih provokacija i dr Štekneru je poslat najkraći mogući odgovor: „Da, zainteresovani smo za podatke o Teslinom portretu“.
Vrlo brzo, dr Štekner šalje svoju opsežnu studiju o Teslinom portretu, a posebno o autoru, slikarki Elizabeti Vilmi Ljvov-Parlagi. Kako je original stigao na nemačkom jeziku, dr Štekner uskoro šalje i svoj nezavršeni prevod ovog teksta na engleski jezik, shvatajući sve više značaj svog otkrića.

Ispostavilo se da je dr Kornelijus Štekner zapravo nemački istoričar umetnosti, koji je svojevremeno angažovan da analizira Nisenovu kolekciju u njegovom legatu, smeštenom u Nisenhausu, u Husumu, koji će kasnije prerasti u Muzej Nordze. Dr Štekner je još 1991. godine prvi put prepoznao činjenicu da se iza portreta nepoznatog muškarca zapravo krije Nikola Tesla. Međutim, u tom trenutku nikome se ovo otkriće nije učinilo važnim i dalja istraživanja na ovu temu su izostala. Trebalo je sačekati neko drugo vreme da bi ovo otkriće postalo svetska senzacija.

Zahvaljujući dr Štekneru, Muzej Nikole Tesle stupa u kontakt sa dr Astrid Fik, tadašnjom direktorkom Muzeja Nordze u Husumu, i započinje pregovore oko realizacije izložbe o nastanku i zagonetnoj sudbini ovog čuvenog Teslinog portreta. Nažalost, direktorka je ubrzo preminula i nastaje zatišje u pripremi izložbe za koju je Muzej angažovao Draginju Maskareli, našu istoričarku umetnosti koja je još ranije istraživala umetnička dela posvećena Nikoli Tesli i 2002. godine priredila posebno izdanje objavljeno pod nazivom „Umetnička zbirka Muzeja Nikole Tesle“.

Konačno, novi direktor Muzeja Nordze, dr Sven-Hajnrih Zimers, kroz kontakte sa Muzejem Nikole Tesle, shvata ekskluzivnost ovog otkrića i vezu gotovo anonimnog likovnog dela iz Nisenove kolekcije i čuvenog „Plavog portreta“. Ubrzo, Muzej Nordze organizuje izložbu posvećenu Teslinom „Plavom portetu“ i tako je 2. marta 2009. godine, posle 85 godina od poslednjeg javnog izlaganja na aukciji u Njujorku, svetska javnost mogla da vidi ovo delo za kojim se uzalud tragalo toliko dugo. Time su razvejane sve misterije koje su tako dugo raspirivale maštu brojnih Teslinih poklonika širom sveta. Ne samo da su opovrgnute sumnje da se portret nalazi u posedu nekog od bogatih kolekcionara koji ne želi da se zna da je ovo delo u njegovoj kolekciji već i pretpostavka da je Teslin portret plave boje. 
Muzej Nikole Tesle priredio je 2011. godine izložbu pod nazivom „Plavi portret Nikole Tesle“. Autorka ove izložbe, Draginja Maskareli iskoristila je brojne dokumente iz Tesline lične zaostavštine. Tako su na uvid javnosti predstavljeni do tada nepoznati detalji o prepisci koju su vodili NikolaTesla i Vilma Parlagi, brojne pozivnice za Vilmine izložbe koje su stizale na Teslinu adresu, Teslina korespondencija sa firmom „Bjankardi“ koja je radila na preuređenju princezinog ateljea i mnogi drugi vredni dokumenti i fotografije.
Za potrebe ove izložbe, u autentičnim dimenzijama odštampana je slika na platnu, zasnovana na fotografiji originalnog portreta, snimljenog pre restauracije koju je u Husumu obavila Suzan Gerlah, početkom 2009. godine. Od tada ovaj čuveni Teslin portret i dalje krasi stalnu postavku Muzeja Nikole Tesle i podseća na brojne tajanstvene okolnosti koje su pratile njegov gotovo jednovekovni nestanak. Isto onoliko tajanstvene kao i brojne zamisli i originalne ideje genijalnog naučnika, fizičara, elektroimašinskog inženjera i pronalazača koje i danas fasciniraju svet svojim futurističkim vizijama.

Vladimir Jelenković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"