Šta je razlog da pripadnici jedne vrste žive u paru, dok su drugi pripadnici sličnih vrsta potpuno drugačiji po tom pitanju i često menjaju partnere? Odgovor možda leži u njihovim genima.
Naučnici sa Univeziteta Teksas, SAD, ispitivali su kako se složene karakteristike pojavljuju tokom evolucije živog sveta. Odgovor na ovo pitanje potražili su korišćenjem monogamnog sistema parenja pošto su jedinke sa monogamnim sistemima parenja prisutne u svim vrstama kičmenjaka. Tako su uspeli da pronađu vrste koje su samostalno razvijale monogamiju. Istraživači su izabrali pet parova iste vrste i nastojali da uoče određeni šablon u aktivnosti gena. Otkrili su grupu od 24 gena čija je aktivnost u mozgu povezana sa monogamijom, uključujući gene uključene u razvoj neurona, u učenje, pamćenje i saznavanje.
Ovo je iznenađujuće otkriće pošto su navedene vrste razvijale monogamiju nezavisne jedne od drugih, pri čemu su se ove vrste granale stotinama miliona godina ranije. Očekivalo bi se da, zbog ove evolutivne udaljenosti, broj gena u mozgu bude sasvim drugačiji; ali nije tako pošto postoji isti zajednički obrazac genske ekspresije koji je, izgleda, povezan sa sistemom parenja organizama. Ovi geni možda ne predstavljaju potpuno nove obrasce, oni se možda samo nadovezuju na osnovne mehanizme koje ove vrste dele. Na primer, vezivanje parova. Da bi se formirala veza između parova, mora se prihvatiti drugi pojedinac na duže vreme. Čak i najnepoverljiviji moraju da trpe jedni druge, bar toliko koliko je potrebno da se parenje završi. Dobar primer su rovčice, koje se podnose jedan dan u godini! Znači, ti mehanizmi postoje i među vrlo agresivnim vrstama, mada traju kratko vreme.
Zasad, naučnici misle da ono što se dešava predstavlja modifikaciju starih puteva, tj. onih koji postoje u prilikama više različitih načina sparivanja.
Z.B.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja "Novinarnica"
