MEDICINA

G.T.

Pandemija novog koronavirusa

Potraga za vakcinom kao globalna akcija

Ni za jedan od poznatih koronavirusa ne postoji vakcina, pa ni za izazivače teških respiratornih oboljenja SARS i MERS. U trci s vremenom, istraživači danas pokušavaju da razviju vakcinu za najnoviji koronavirus, koji je izazvao pandemiju COVID-19. Neki od naučnika se nadaju da će im to uspeti i pre kraja ove godine

Četiri poznata koronavirusa koji uglavnom izazivaju simptome obične prehlade već decenijama kruže u ljudskoj populaciji, ali ni za jedan od njih ne postoji vakcina. Sedamnaest godina od pandemije SARS (teškog akutnog respiratornog sindroma) i sedam godina od epidemije MERS (bliskoistočnog respiratornog sindroma), nema vakcine ni protiv ovih ozbiljnih bolesti koje su takođe izazvane koronavirusima. Danas, istraživači i farmaceutske kompanije ponovo su u trci da naprave vakcinu za najnoviji soj koronavirusa, koji je širom planete zarazio više od četiri miliona ljudi i odneo više od 285 hiljada života. Da li će ovog puta uspeti?
Vakcine se ubrajaju u najveća naučna dostignuća 20. veka. Bile su presudne za imunizaciju, to jest postizanje kolektivnog imuniteta čitavih nacija, pa time i iskorenjivanje nekih bolesti koje su ranije harale svetom. Ali, razvoj vakcine obično traje godinama, jer zahteva i niz ispitivanja bezbednosti i efikasnosti. Neki istraživači veruju da će vakcinu protiv COVID-19, nove bolesti čija pandemija još nije zauzdana, razviti za još samo nekoliko meseci, i pre kraja ove godine. Većina stručnjaka ipak smatra realnijim da će vakcina protiv njenog izazivača, novog koronavirusa SARS-CoV-2, verovatno biti dostupna sredinom 2021. godine, oko godinu i po dana nakon što se virus pojavio.

Više od 100 projekata

U slučaju epidemije SARS, 2003. godine, bilo je potrebno četiri meseca da se genom koronavirusa sekvencira (“pročita”), da bi se za njega razvili antigeni koji bi mogli dalje da se ispituju. Od ukupno 33 projekta za razvoj vakcine protiv SARS, samo su dva ušla u klinička ispitivanja na ljudima, dok su ostali okončani u pretkliničkoj fazi. Prvo ispitivanje potencijalne vakcine protiv SARS sprovedeno je u Pekingu krajem 2004, ali je do tada epidemija završena, pa je dalji rad odložen zato što su druge bolesti dobile prioritet u istraživanjima. U slučaju MERS, koji se 2012. godine prvo pojavio Saudijskoj Arabiji, samo su tri od 48 projekata za vakcinu ušla u klinička ispitivanja na ljudima, a ostali su okončani u pretkliničkoj fazi.

Iako potraga za vakcinama protiv SARS i MERS nije daleko odmakla, istraživači ipak ne kreću od nule kad je reč o potencijalnoj vakcini protiv COVID-19. Dosadašnja istraživanja identifikovala su moguće pristupe, imajući u vidu da koronavirusi u svojoj strukturi imaju takozvani S (spike) protein koji gradi “šiljke” na njegovoj površini, a kojima se virus pričvršćuje za površinu ljudskih ćelija; do infekcije ćelija epitela respiratornog trakta dolazi kroz interakciju virusa, posredstvom S proteina, sa ljudskim ACE2 receptorima. Vakcina koja bi ciljala S protein i koja bi sprečila virus da se vezuje za ljudske ćelije, zaustavila bi njegovo razmnožavanje. Jedan takav projekt, vakcine protiv MERS pod imenom ChAdOx1, na kome rade saudijski i britanski istraživači, decembra prošle godine ušao je u fazu ispitivanja bezbednosti i imunogenosti kod ljudi, na dobrovoljcima iz Saudijske Arabije. Isti projekt, koji sad ubrzano nastavlja da razvija britanski Oksfordski univerzitet, na spisku je kandidata za vakcinu protiv COVID-19 koji se može naći na sajtu Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Pomenuto istraživanje Univerziteta Oksford samo je jedno od više od 115 njih, koliko ih je potvrđeno da su ili u istraživačkoj ili pretkliničkoj fazi razvoja.
Od kako su kineski istraživači izolovali novi koronavirus i njegov sekvencirani genom 10. januara podelili sa svetskom naučnom zajednicom, usledio je hitan međunarodni odgovor na pandemijsko širenje bolesti, između ostalog i kroz ubrazani razvoj preventivne vakcine. Istraživanja se sprovode brzo i, ako je moguće, paralelno – neki od naučnika istovremeno rade ispitivanja bezbednosti i efikasnosti, umesto jedna za drugim, dok drugi skraćuju uobičajene protokola testiranja; treći, opet, rade sa partnerima u više zemalja istovremeno.
U Kini, gde se novi SARS-CoV-2 izvorno pojavio u decembru 2019, razvoj vakcine protiv COVID-19 prioritet je za Kineski nacionalni centar za biotehnološki razvoj. Van Kine, pored mnogih državnih vlada koje su takođe organizovale i finansiraju svoje nacionalne istraživačke timove, potragu za vakcinom podržavaju SZO, međunarodna grupa CEPI (Coalition for Epidemic Preparedness Innovations - Koalicija za inovacije i spremnost za epidemije), GAVI (Global Alliance for Vaccines and Immunisation – Globalna alijansa za vaccine i imunizaciju), GloPID-R (Global Research Collaboration for Infectous Disease Preparedness -  Globalna istraživačka saradnja u pripremi za zarazne bolesti), i drugi.

Inovativni naučni pristupi

Samo osam nedelja nakon što Kina objavila “otključani” genom virusa, prva klinička ispitivanja na ljudima započela je američka biotehnička kompanija Moderna, sa svojom inovativnom RNA vakcinom. Ribonukleinska kiselina (RNA) je biološki važan tip molekula koji, u slučaju ove vakcine, daje signal mišićnim ćelijama da počnu da izbacuju karakteristične “šiljke” novog koronavirusa izgrađene od S proteina, kao upozorenje imunološkom sistemu. Naučni tim londonskog Imperijal koledža takođe razvija jednu RNA vakcinu, ali u obliku koji ranije nije bio testiran na ljudima, pa su britanskom “Gardijanu” kazali da “moraju da budu posebno oprezni, što će ih verovatno koštati jedan ili dva meseca dužeg rada”.
Ispitivanja na ljudima takođe je započela i kineska kompanija za proizvodnju vakcina CanSino Biologics, kao i tim naučnika sa britanskog Univerziteta Oksford. I jedni i drugi  koriste neškodljive viruse, onesposobljene na takav način da nemaju sposobnost da se umnožavaju u ćeliji domaćina. Oba istraživačka tima su ove viruse, već poznate pod imenom “neponavljajući viralni vektori”, isprobali u istraživanjima drugih zaraznih bolesti, kao što je na primer ebola, tako da su ih u svojim frižiderima već imali spremne za upotrebu.
Treći naučni pristup koristi američka biotehnološka kompanija Inovio, koja postoji i radi već četiri decenije bez i jednog odobrenog proizvoda, ali čija su akcije naglo porasle nakon što je započela ova istraživanja početkom aprila. Njena vakcina koristi DNK da bi prenela uputstva za proizvodnju S proteina u ćelijama, što se transkribuje u prenosniku signala RNA, koja potom “naređuje” proizvođačima proteina da počnu da izbacuju neprijateljski protein. Direktor kompanije Inovio, J. Kim, kaže za Gardijan da „na tržištu zasad ne postoje RNA ili DNK vakcine, ali da je samo pitanje vremena kad će se to dogoditi“.
Četvrta naučna strategija u razvoju potencijalne vakcine protiv COVID-19 je jednostavno proizvodnja samog S proteina, koji se u određenoj dozi direktno ubrizgava ljudima. Ovaj pristup koristi združeni istraživački tim dve velike farmaceutske kompanije, Sanofi  i GSK. Sanofi kao svog kandidata za vakcinu istražuje prenamenjenu vakcinu koja je početkom 2000-tih godina bila razvijena za SARS, dok je GSK u istraživanje uveo jedan sastojak, poznat kao adjuvantno sredstvo koje pojačava imuni odgovor, a koji je takođe već isproban i testiran.

Virus neće nestati

Prema mišljenju predstavnika grupe CEPI, rano je da se ocenjuje koji pristup ima najviše izgleda da uspe. “Gardijan” podseća da tradicionalne vakcine deluju posredstvom oslabljene verzije virusa, ali dovoljno slične originalnom virusu, kako bi “naoružale” imunološki sistem vakcinisane osobe za uspešnu borbu u slučaju stvarne teške infekcije. Iako su na tom naučnom pristupu utemeljene neke od najboljih vakcina koje su danas u primeni širom sveta, ni on nije bez rizika, jer uvek postoji mogućnost da ublažena verzija virusa neće biti neškodljiva koliko je pretpostavljeno. Kliničkim ispitivanjima se, zato, pristupa oprezno i polako, posebno kad je reč o bolestima za koje nema ni efikasnog leka. Spor pristup, međutim, nije baš idealan za pandemije, pa se aktuelna istraživanja rade u trci s vremenom,  oslanjanjem na novine u genetskom inženjeringu koje naučnicima omogućavaju određenu naučnu kreativnost. Ipak, mnoge od tih novih, naprednih tehnologija nisu dokazano pouzdane, i uspeh bilo kog istraživanja nije zagarantovan. Istraživači, naime, moraju da vode računa i o etičkoj dimenziji, to jest o bezbednosti volontera, s obzirom na to da se neispitan medicinski proizvod daje zdravim ljudima.
Imajući u vidu činjenicu da je koronavirus koji je izazvao epidemiju SARS nestao nakon 2003. godine, neki se danas pitaju i da li je vredno uložiti inače veoma veliki novac u razvoj vakcine za novi koronavirus. Prema mišljenju naučnika, to zavisi od toga da li će se SARS-CoV-2 vraćati. “Ukoliko se pandemija završi ove godine, odgovor je ne. Ali, ako se od COVID-19 ponovo bude oboljevalo, odgovor je potvrdan “, rekao je u jednom intervjuu za kineske medije Stenli Plotkin, istraživač koji je imao ključnu ulogu u razvoju vakcine protiv rubeola, 1960-ih godina, a danas je konsultant farmaceutskih kompanija, i stručnog panela za vakcine pri SZO. Naučnici, takođe, ukazuju na još jedan istraživački problem - ako ne dođe do novog talasa COVID-19 sledeće godine, biće teško da se, u kliničkim studijama na ljudima, dođe do podataka o efikasnosti potencijalne vakcine. Ukoliko konvencionalni postupci kontrole, odnosno higijenske mere zaštite i sprečavanje fizičkih kontakata, u narednih nekoliko meseci zaustave prenošenje novog virusa, istraživanje efikasnosti vakcine u ljudskoj populaciji možda neže moći da bude nastavljeno, sve dok ne nastupi još jedan talas epidemije. U okviru kliničkih testiranja vakcine na ljudima, pored ispitivanja da li ona izaziva odgovor imunološkog sistema, pa potom i definisanja odgovarajućih doza, treba, naime, ispitati da li vakcina zaista štiti od infekcije, i da li izaziva neželjene efekte. Za sve to je potrebno vreme. Ali, s obzirom na veliki broj zaraženih u svetu, i širenje pandemije i na južnu hemisferu, procena je da ona neće biti brzo okončana, posebno ako se proširi na zemlje sa manje razvijenim javnim zdravstvenim sistemima. Ovaj stav dele mnogi stručnjaci, koji smatraju da novi koronavirus neće nestati – neki, su čak, uvereni da će se vraćati još nekoliko narednih zima – pa procenjuju da će se nastaviti i pritisak na naučnu zajednicu da što pre dođe do vakcine protiv COVID-19.

G.T.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"