EVOLUCIJA

Prof. dr Katarina Bogićević
Prof. dr Draženko Nenadić

Džinovi ledenih doba kvartara (od mita do naučnih dokaza)

Otkopani preci

Postojanje materijala ledničkog (glečerskog) porekla izvan oblasti današnjeg rasprostranjenja lednika dugo je mučilo naučnike, a naročito su misteriozni bili tzv. eratički („lutajući“) blokovi, često ogromni komadi stena, koji su izgledali potpuno drugačije od svih stena u njegovoj okolini. Kasnije je utvrđeno da je „domovina“ ovih blokova bila kilometrima, pa i stotinama kilometara daleko od mesta na kojima su nalaženi. Ko je, kada i kako dogurao ove gromade?

U početku, oko stena su se plele narodne legende i praznoverice. Ostaci životinja iz tog doba još više su raspirivali ljudsku maštu. Početkom 18. veka, među geolozima je preovladavalo tumačenje glečerskih naslaga “biblijskim Potopom”. Smatralo se da su samo takve vode mogle imati dovoljnu snagu da pokrenu velike količine materijala i natalože ih posle svog povlačenja. Pronađene kosti lepo su se uklapale u tu „teoriju“ - to su bile kosti ljudi i životinja stradalih u Potopu.
Činjenica da su mnoge životinje ledenog doba bile prilično krupne, kao i da se njihove kosti, dobro očuvane, nalaze plitko „zakopane“, dovela je do toga da su se ljudi još u najranijim periodima istorije susretali sa njima. Tako su kosti mamuta, runastih nosoroga, pećinskih medveda... bile smatrane ostacima mitskih bića kao što su džinovi, jednorozi, zmajevi. Neki naučnici smatraju da su mnogi grčki i rimski mitovi (na primer, mit o jednookom džinu Kiklopu) nastali na osnovu čudnovatih nalaza kostiju izumrlih životinja. U prilog ovom shvatanju ide i činjenica da su takvi mitovi često vezani baš za ona mesta koja su poznata paleontološka nalazišta.

Salamander a ne čovek

Zanimljiv je detalj i da se, u mitovima, čudovišta često „pojavljuju“ iz zemlje posle velikih oluja - a svaki paleontolog iz iskustva zna da velike oluje i kiše spiraju i odnose slojeve stena i oslobađaju kosti iz njih.
Jedan od najistaknutijih pristalica „Teorije potopa“ (nazvanih „diluvijalisti“) bio je Johan Jakob Šojhcer (Johann Jacob Scheuchzer), veoma obrazovan čovek, lekar i profesor matematike na univerzitetu u Cirihu, pasionirani kolekcionar fosila. Njegova zbirka je u to vreme bila jedna od najvećih u Evropi. Mada njegovo najpoznatije delo iz 1709. „Herbarium diluvianum“ opisuje „prepotopske“ biljke koje je sakupio, njegova prava strast je bila naći čoveka-grešnika koji je izazvao „Potop“ svojim nemoralnim ponašanjem. Kada je 1725. pronašao kompletan skelet, ponosno ga je izložio nazvavši ga „Homo deluvii testis“ (čovek - svedok potopa). Kasnije je utvrđeno da se ne radi o ostacima čoveka, već džinovskog salamandra (daždevnjaka).

Topla i hladna fauna

Neke pleistocenske životinje su bile savremenici naših predaka pa nije čudo da su se sačuvale u zamagljenom istorijskom sećanju u vidu raznih legendarnih čudovišta. Već i samo ime "mamut" potiče od reči "mamont"; njom su stanovnici Sibira označavali krtice jer su verovali da mamuti žive pod zemljom i da umiru kada su izloženi svetlosti. Jedan od putopisaca iz 17. veka zapisao je da narodi koji žive u Sibiru veruju da mamuti žive pod zemljom i da ih i najmanje izlaganje vazduhu ubija. Na taj način su objašnjavali zašto ih niko nikada nije video žive.
Paleontološki dokazi, međutim, ukazuju na to da se, početkom kvartara, perioda koji je počeo pre 2,6 miliona godina, pojavljuju prvi pravi slonovi (zajedno uz poslednje mastodone), konji (rod Equus), i ljudi (rod Homo). Varijacije u uslovima životne sredine dovele su do smene faunističkih kompleksa nazvanih "topla fauna" i "hladna fauna", koje odgovaraju velikim pokretima životinjskih populacija (pomeranjima po geografskoj širini i nadmorskoj visini). Tokom različitih odeljaka pleistocena (epohe u okviru kvartara), klimatske promene su potiskivale sisare arktičkog regiona i centralnoazijskih stepa u zapadnu Evropu.
Mada su pleistocenske biljke i životinje u suštini bile vrlo slične današnjim, ono što je karakteristično je, međutim, postojanje tzv. megafaune - džinovskih sisara (ređe ptica i gmizavaca), koji su živeli na svim kontinentima. U Australiji su živeli džinovski kenguri i vombati, u Evropi mamuti i runasti nosorozi, u Americi mastodoni, kamile, vukovi, džinovski lenjivci i oklopnici.
Džinovski rast se javljao kao prilagođenost na uslove hladne klime, što objašnjava Bergmanovo pravilo, prema kojem su pripadnici jedne vrste koji žive u hladnijim uslovima krupniji od njihovih rođaka koji žive u toplim krajevima - jer lakše održavaju ravnotežu između proizvedene i oslobođene temperature, zbog povoljnijeg odnosa površine i zapremine tela.

Zamrznuti život

Tipična fauna ledenih doba živela je na prostorima Evrope i Azije. Njen najvažniji član bio je mamut. Tokom pleistocena, živelo je nekoliko vrsta mamuta, ali je najpoznatiji predstavnik iz mlađeg pleistocena - runasti mamut, Mammuthus primigenius, čiji su ostaci nalaženi veoma dobro sačuvani u sibirskom permafrostu (večno smrznutom tlu). Bio je visok do 3 m. Imao je debelo krzno (dlake duge i po pola metra), duge i savijene kljove duge do 4 m i dve grbe (na glavi i ramenima) u kojima su čuvane rezerve masti. Osim njega, poznate su i druge, starije vrste mamuta - južni - Mammuthus meridionalis i stepski mamut - Mammuthus trogontherii, koje su verovatno bile preci runastog mamuta.
Većina mamuta izumrla je krajem pleistocena, ali su male i izolovane populacije preživele na ostrvu Svetog Pavla, na Aljaski, sve do 6000. pne., a grupa patuljastih mamuta živela je na Vrangelovom ostrvu do 1600. pne. Iako se, uglavnom, fosilni ostaci krupnih životinja ne nalaze u celini, ponekad se mogu naći i dobro očuvana cela tela sisara, a ne samo njihove kosti. To se dešava izuzetno retko, pod posebnim okolnostima, kada je  životinja ubrzo nakon smrti bila zatrpana tečnim ili polutečnim supstancama, kao što su mulj, prašina ili ledena voda koji su se zatim zamrzli. To se moglo desiti kada su mamuti upadali u močvare i tu umirali zaglavljeni, ili se udavili u živom pesku. Neki su mogli propasti kroz led u barama ili močvarama, a mnogi su stradali u rekama, verovatno u poplavama, gde su i pronađeni u naslagama fluvijalnog karaktera. Na jednom mestu u dolini reke Bereleh (Jakutija, Sibir) nađeni su ostaci najmanje 156 mamuta, koje je očigledno donela poplava.

U sibirskom permafrostu 1977. godine nađeni su dobro očuvani ostaci bebe mamuta stare 7-8 meseci koja je dobila ime Dima. Dima je bio visok oko 104 cm i dug 115 cm; težio je oko 100 kg. Ovaj mali mamut umro je pre oko 40.000 godina. Slično je građen kao današnji slonovi, ali su mu uši bile deset puta manje od ušiju afričkog slona. Iako dlaka nije očuvana, koža, unutrašnji organi i meka tkiva su sačuvani i ispitani. To je bio prvi slučaj da je neki potpuno sačuvan mamut ispitan savremenim naučnim metodama.
Trideset godina je Dima bio najpoznatiji mamut na svetu, sve dok 2007. godine, takođe u Sibiru, nisu nađeni ostaci ženskog mladunčeta od oko 6 meseci u sloju permafrosta starom oko 37.000 godina. Nova "beba" dobila je ime Ljuba. Ljuba je sada najbolje očuvani mamut - očuvane su čak i surla i oči, samo rep nedostaje. Bila je duga oko 130 cm, visoka 90 cm i teška 50 kg.

Sa tragom zuba hijene na kostima

Fosilni ostaci odraslog mamuta, nazvanog Kika, nađeni su 1996. godine kod Kikinde, u pogonu fabrike "Toza Marković", na dubini od 21 m. Njegovo pravo naučno ime je Mammuthus trogontherii (stepski slon) i smatra se da je živeo pre oko 500.000 godina. Pronađen je gotovo kompletan skelet, oko 90% koštane mase. U pitanju je ženka, što se vidi po obliku otvora na karlici kroz koje je prolazilo mladunče prilikom porođaja. Smatra se da je Kika u trenutku smrti imala oko 64 godine (to je izračunato na osnovu "godova" na poprečnom preseku kljova). Bila je visoka oko 4,7 m, dužine oko 7,0 m, a kljove su joj bile duge 3,5 m. Životinja se verovatno zaglibila u priobalnom delu močvare, odakle, usled starosti i bolesti, nije mogla da izađe, pa je postala lak plen lešinara (pronađeni su i tragovi zuba hijena na njenim kostima).

Strašni biljojedi

Sledeću grupu krupnih životinja koja se javlja u sastavu pleistocenske megafaune predstavljaju nosorozi. Najstariji predstavnik u Evropi bio je dvorogi nosorog - Dicerorhinus; u starijem i srednjem pleistocenu vrsta Dicerorhinus etruscus, a u srednjem pleistocenu vrlo krupna vrsta Dicerorhinus mercki (Merkov nosorog), koja je dostizala veličinu današnjeg azijskog slona. Druga grupa nosoroga obuhvata runaste nosoroge - Coelodonta antiquitatis, koji su živeli u stepi i često nalaženi zajedno sa mamutima. Bio je dug oko 3,7 m i visok 2 m. Iščezao je krajem pleistocena i bio jedna od životinja tipičnih za ledena doba.
Treći krupan biljojed koji je živeo u to doba bio je džinovski jelen (Megaloceros giganteus) sa impozantnim rasponom rogova dužine i do 3,65 m (u Sibiru su živeli do oko 5000. pne, nekoliko hiljada godina nakon kraja pleistocena).
Čuvene sabljozube mačke (često pogrešno nazivane "sabljozubi tigrovi"), koje su se odlikovale ogromnim gornjim očnjacima, lovile su ove i slične krupne biljojede tokom starijeg pleistocena, a samo jedna vrsta (Dinobastis latidens) preživela je do srednjeg pleistocena.
U ostale poznatije mesoždere iz pleistocena spadaju preci današnjih vukova(Canis etruscus), koga u srednjem i mlađem pleistocenu zamenjuje pravi vuk - Canis lupus; lisica (Vulpes vulpes) i polarna lisica (Alopex lagopus), koja je bila mnogo sitnija i dobro prilagođena na hladne uslove.

Ostrvsko pravilo

U gornjopleistocenskim naslagama su naročito česti ostaci "pećinskih" mesoždera, životinja koje su povremeno ili trajno koristile pećine kao zaklon. Među njima je najpoznatiji pećinski medved - Ursus spelaeus, vrlo krupan medved (krupniji od današnjeg grizlija) koji se hranio uglavnom biljkama. Njegovi ostaci su vrlo česti i brojni u gornjopleistocenskim lokalitetima, naročito pećinama, u kojima je spavao preko zime. U nekim pećinama su nalaženi ostaci (kosti i zubi) hiljada medveda svih uzrasta.
Pećinska hijena (Crocuta crocuta spelaea) se ranije smatrala posebnom vrstom, ali su genetske analize pokazale da se ne razlikuje mnogo od današnje pegave hijene (Crocuta crocuta) - samo je bila znatno krupnija. Hijene su u svoje jazbine dovlačile kosti ubijenih životinja i kasnije ih glodale. Izgleda da su naročito volele konje i runaste nosoroge.
Pećinski lav(Panthera leo spelaea), bio je veoma krupan (za 5-10% krupniji od današnjih lavova). Lovio je krupne biljojede, kao što su jeleni i bizoni. Na nekim pećinskim crtežima predstavljeni su pećinski lavovi kako love u grupama.
Za razliku od kontinentalnog razvića džinovskih sisara, na ostrvima se, tokom kvartara, dešava nešto zanimljivo: fauna na njima bila je slična onoj sa obližnjeg kontinenta, odakle i potiče, ali dolazi do pojave "ostrvskih patuljaka" i "ostrvskih džinova". Fosterovo pravilo (poznato i kao "ostrvsko pravilo") definisao je Dž. B. Foster 1964. i ono glasi da članovi neke vrste postaju veći ili manji u zavisnosti od uslova koji su postojali u njihovom okruženju. On je pretpostavio da na ostrvima neke sitne životinje postaju krupnije od svojih kontinentalnih predaka zbog nedostatka predatora (grabljivica), dok neke krupne životinje postaju sitnije zbog nedostatka izvora hrane.
Ove pojave nisu vezane isključivo za kvartar - dešavale su se i ranije, na primer kod dinosaurusa, ali su u kvartaru dobro poznate i proučene. "Patuljci" se javljaju naročito među sisarima. Na primer, poznato je da su patuljasti mamuti na Vrangelovim ostrvima postali od mamuta normalne veličine. Sličan razvoj se dešavao i kod slonova (na Malti, Kipru, Kritu i Siciliji), nilskih konja (mediteranska ostrva i Madagaskar), jelena (na Filipinima i Kritu), a možda i ljudi?!

„Mala dama iz Floresa“

Godine 2003, na ostrvu Flores (Indonezija) pronađeni su ostaci minijaturnih ljudi, stari svega oko 18.000 godina. Nađen je gotovo kompletno očuvan skelet jedne male žene (visoke oko 1,06 m, sa zapreminom mozga od samo 380 cm3) stare 30-ak godina, koja je dobila nadimak "mala dama iz Floresa" ili "Flo". Nova vrsta je dobila ime Homo floresiensis ("čovek sa Floresa"), ali su postali poznatiji po nadimku "Hobit". Ubrzo po objavljivanju rezultata,došlo je do rasprave: da li se zaista radi o patuljastoj ostrvskoj vrsti ljudi koja je živela istovremeno sa modernim ljudima, ili o običnim ljudima obolelim od mikrocefalije, bolesti koja izaziva mali rast mozga i glave? Da li su imali neki vrstu ometenosti i kržljavosti zbog nedostatka joda? Najnovija istraživanja odbacuju ideju o mikrocefaliji. Proučavanja kostiju ruku i ramena iz 2007. govore da "hobit"ima više sličnosti sa čovekolikim majmunima i primitivnim ljudima nego sa modernim čovekom...
Istraživački tim koji je pronašao "hobite" sumnja da su mali ljudi donedavno živeli na ostrvu i da su izvor lokalne legende o Ebu Gogo, malim dlakavim ljudima koji su živeli u pećinama i imali slabo razvijen govor.

Zaštita odvojenošću

Suprotna pojava je ostrvski gigantizam, gde životinje koje žive na ostrvima nemaju više predatore kao u normalnim okolnostima, zbog čega narastaju do džinovskih dimenzija. Za razliku od patuljaka, gigantizam se javlja kod mnogih grupa kičmenjaka, kao i beskičemnjaka. Primeri za ovu pojavu su brojni: gigantske rovčice i zečevi (mediteranska ostrva), džinovski puhovi (Majorka i Minorka), ptica-slon – Aepyornis (Madagaskar), ptica moa - Dinornis (Novi Zeland), itd.
Sa dolaskom ljudi i prateće faune (psi, mačke, pacovi...) mnogi ostrvski "džinovi" su izumrli - džinovske ptice na Novom Zelandu (moa i Harpagornis - džinovski orao), na Madagaskaru džinovski lemur veličine gorile (Archaeoindris) i Aepyornis, patuljasti slon Stegodon na ostrvu Flores itd.

Veliko izumiranje

Mnoge vrste sisara izumrle su krajem pleistocena. Veliko izumiranje se odigralo pre oko 15.000-12.000 godina. Ono je doslovno eliminisalo džinovske  surlaše, nosoroge, džinovske jelene, stepske bizone, pećinske medvede, pećinske hijene i dr. Neke vrste našle su utočište na severu, prateći povlačenje leda (los, mošusno goveče, žderavac) ili u planinama (kozorog, divokoza) ili su migrirale tokom toplog perioda holocena (evropski bizon, jelen, irvas). Činjenica je da je ovo izumiranje u Evroaziji bilo manje katastrofično nego što je to bio slučaj u Australiji i Americi.
Postoji nekoliko najvažnijih pretpostavki o tome zašto je došlo do velikog izumiranja krajem pleistocena, od kojih, za sada, nijedna još nije opšteprihvaćena.
Hipoteza o preteranom lovu ("overkill hypothesis") smatra da su ljudi, loveći krupne biljojede, doveli do njihovog istrebljenja. Na taj način su krupni mesožderi i lešinari koji su takođe lovili te biljojede ostali bez plena. Dokaz za ovu hipotezu je to što je 80% vrsta krupnih sisara u Americi iščezlo tokom hiljadu godina od prvog naseljavanja ljudi na tom kontinentu. Istrebljenja raznih vrsta životinja od strane ljudi dešavala su se više puta u istorijskom vremenu, a dešavaju se i danas.
Hipoteza o promeni klime kao uzroku izumiranja zasniva se na činjenici da je, pre 10.000-15.000 godina, došlo je do globalnog otopljavanja, kada se prosečna godišnja temperatura povećala za oko 6o C. Naglo otopljavanje dovelo je do neke vrste "smrti od toplotnog udara" za životinje ledenog doba opremljene debelim krznom. Loša strana ove hipoteze je što promena temperature na granici pleistocen-holocen nije bila veća nego tokom granica prethodnih glacijalnih i interglacijalnih perioda tokom pleistocena. Pored toga, neke životinje nisu izumrle, kao na primer mamuti na Vrangelovom ostrvu (na kojem nije bilo ljudi!), a baš oni bi morali da budu najugroženiji - jer nemaju gde da pobegnu sa ostrva. Druga verzija ove hipoteze pretpostavlja da je povećana kontinentalnost klime uticala da se tip vegetacije promeni na granici pleistocen-holocen, pa krupni biljojedi nisu uspeli da se prilagode novoj hrani. Mnogi naučnici podržavaju neku vrstu kombinacije između ove dve hipoteze jer nijedna u potpunosti ne objašnjava izumiranje na granici pleistocen/holocen.
Hipoteza zaraze ("hyperdisease hypothesis") smatra da je, dolaskom ljudi i njihovih pripitomljenih životinja (naročito pasa), neka teška virusna bolest preneta na krupne sisare od koje se njihov imuni sistem nije mogao odbraniti.

Prof. dr Katarina Bogićević
Prof. dr Draženko Nenadić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"