VELIKANI

M. Rajković

Pet stotina godina od smrti Leonarda da Vinčija,1452 – 1519.

Beležnice jednog genija

… hoćemo da priznamo da smo među onima koji su ga voleli pre nego što su ga lično upoznali. A pošto smo, potom sa njim bili… zaista smo videli da je njegovo ime, slavljeno u slikarstvu, još nepoznato u onome  što bi zasluživalo da bude hvaljeno, u drugim oblastima u kojima se vide njegove velike vrline.

Šarl d’Amboaz,
guverner Milana

Posle best-selera “Stiv Džobs i Ajnštajn”, Volter Ajzakson (Walter Isaacson), profesor istorije na Univerzitetu u Tulanu (Luizijana, SAD), napisao je novo kapitalno delo – “Leonardo da Vinci: The Biography” (Simon & Schuster, 2017, 2018). Ajzaksonova knjiga o zvezdi umetnosti, nauke i tehnike renesanse, u današnjem smislu te reči, nadmaša sve prethodne ove vrste: glavnom temom, širinom istraživanja, načinom izlaganja, obiljem podataka, utemeljenim zaključcima. Pisana je sa oduševljenjem, ali kritički, zanimljivo i razumljivo. Leonardo je prikazan u svoj svojoj aktivnosti, kao “otelotvorenje univerzalnog uma”, kao genije i veoma složen i tajanstven karakter. “Složeniji i tajanstveniji od njegovog nije postojao”, veli Kenet Klark.

“Najbolji način da čovek pristupi Leonardovom životu jeste onaj na koji je on pristupao svetu: ispunjen radoznalošću i poštovanjem prema njegovim beskrajnim čudesima”, kaže pisac pri kraju knjige, pošto je opisao umir slavnog Firentinca u svojoj udobnoj kući kod Amboaza. Ajzakson iskazuje svoje divljenje već samom odlučnošću da piše o Leonardu. On je za njega “savršen primer” za to kako je “sposobnost uspostavljanja veza između raznih disciplina - umetnosti i prirodnih nauka, društvenih nauka i tehnologije - ključ za inovativnost, maštovitost i genijalnost”. A to je glavna tema njegovih biografija o Bendžaminu Franklinu, Albertu Anštajnu i Stivu Džobsu.
Čini se da je prvi podsticaj stigao od Džobsa. U jednom intrevjuu autoru, 2010, kaže: “On (Leonardo) je sagledavao lepotu kako u umetnosti, tako i u tehnici, a sposobnost da ih kombinuje činila ga je genijem”.

Hodočašća na izvore

Životopis Leonardov iz Ajzakosnova pera zasnovan je na izvorima iz prve ruke, na dosad slabo istraženoj riznici akademskih članaka i doktorskih disertacija o specifičnim temama kojima se bavio, relevantnoj novijoj literature i informacijama koje pruža savremena tehnologija. Osnovni izvor čini pisana ostavština i likovni prikazi njegovih zamisli, proučavanja i izuma.

Kao izdanak dugovečne loze javnih beležnika, Leonardo je najpre “nagonski” zapisivao ono što je smatrao korisnim za svoje slikarstvo i inženjerstvo. Tako rana beležnica, započeta 1487, sadrži crteže mogućih podmornica, stelt-brodova sa crnim jedrima, topova na parni pogon, arhitektonske planove za crkve i idealne gradove. Dolaskom u Milano, piše njegov biograf, on je kao inženjer usavršavao tehničke veštine crtanjem raznih mehanizama; kao slikar, skicirao je ideje i radio pripremne crteže; kao dvorski impresario beležio je sve ono što je potrebno za javne svetkovine. Tek kada je stvarno počeo da se bavi naukom, on je “punio stranice rečenicama i pasusima za oglede o temama kao što su let, voda, anatomija, umetnost, konji, mehanika i geologija”. Tu je svakodnevno beležio i šta u jednom dana treba da uradi ili nauči (npr., “Nacrtati Milano”; “Naći majstora za aritmetiku da mi pokaže kako da izmerim kvadraturu trougla”; “Opiši jezik detlića”).

Beležio je do kraja života. Svoj poslednji sačuvan zapis Leonardo prekida na sredini stranice rečima “i tako dalje” i dopisuje kratku rečenicu kojom objašnjava zašto odlaže pero. Perque la minister si fredda. Jer se supa hladi. Pisao je levom rukom, besprekornim rukopisom, zdesna na levo, za čitanje u ogledalu.
Iza njega su ostale hiljade ispisanih stranica a ništa objavljeno, čak ni pripremljeno za objavljivanje iako je nagoveštavao da će to učiniti (npr., rasprave o slikarstvu ili anatomiji). Stotine i stotine crteža, skica, studija, nacrta, planova. Njegovih 60 ilustracija za knjigu O božanskoj proporciji jedini su crteži koje je objavio za života.

“Mislim da se njegov um najbolje razotkrriva na više od 7.200 stranica beleški i crteža koje su, čudesno, opstale do danas”, kaže Luka Pacoli. Sačuvano je dvadeset pet kodeksa i zbirki Leonardovih autentičnih zapisa. Veruje da je to tek četvrtina onoga što je Leonardo zaista napisao. Jednom prilikom je pomenuo da je samo iz anatomije sastavio 120 knjiga. Posle njegove smrti, mnogi tomovi bili su rasparčani, a zanimljive stranice prodate ili prepakovane u nove kodekse kod različitih kolekcionara.
Jedna od tih “prepakovanih zbirki” nosi naziv Atlanatski kodeks (Biblioteka Ambrozijana, Milano). Sastoji se od 2.238 stranica, sakupljenih iz različitih beležnica koje je Leonardo koristio od 1490. do 1518. Arundelov kodeks (u Britanskoj biblioteci) sadrži 580 stranica Leonardovih zapisa iz istog perioda, a priredio ga je nepoznati kolekcionar u XVII veku. Lesterov kodeks sadrži 72 stranice, uglavnom o studijama geologije i voda (1508-1510), sada u domu Bila Gejtsa, u Sijetlu. Urbinski kodeks (u Vatikanu) sadrži izbore iz različitih rukopisa koje je kopirao i sakupio Leonardov prijatelj i izvršilac testamenta Frančesko Melci, oko 1530. Skraćena verzija ovog kodeksa objavljena je u Parizu 1651, kao Trattato della Pittura (Traktat o slikarstvu). Karlo Pedreti je ponovio prvobitno izdanje 1995, a Džon F. Rigo 2005. Preveden je i na srpski.
Ajzakson veli da je rad na pisanju Biografije  “započeo hodočašćima kako bi video originale beležnica u Firenci, Milanu, Rimu, Parizu, Madridu, Londonu i zamku Vindzor”. Idući tragom Leonardovog  zapisa “da svako istraživanje mora početi odlaskom do izvora”, ushićeno ih opisuje kao “najveći zapis radoznalosti koji je ikada sačinjen”, a Pedreti ih naziva “najneverovatnijim testamentom moći ljudskog zapažanja i mašte koji je ikada sačuvan na papiru”.

Dva suparnička amblema

Biografija ima 33 poglavlja, koja u hronološkom sledu prate važne stanice na njegovom životnom putu, od detinjstva u rodnom selu Ankijano i gradiću Vinči do poslednjih godina života u mestu Klu, u dolini Loare. Onaj “najveći zapis”, koji čine njegove beležnice, čitaocu je čudesni vodič kroz svako od tih poglavlja kao kroz odaje kakvog muzeja. Više od pet stotina napomena na kraju knjige za svako poglavlje odnose se na stranicu nekog kodeksa, zbirke ili njihovih kompilacija.

Leonardo živi i stvara između završetka Stogodišnjeg rata (1452) i Luterovog pokretanja protestantske reformacije u zapadnoj Evropi, odnosno pada Carigrada (1453) i skorašnjeg Sulejmanovog osvajanja Beograda (1521) na Balkanu. To je vreme vladavine Lorenca Medičija u Firenci, Ludovika Sforce u Milanu, kralja Luja II u Francuskoj, papa Aleksandra VI i Lava X, Aleksandrovog vanbračnog sina Čezara Bordžije, prve Gutenbergove štampane Biblije i otkrića Novog sveta, puta za Indiju.
Leonardo je rođen u vanbračnoj vezi uglednog javnog beležnika Pjera da Vinčija i siromašne seoske devojke Katerine Lipi. Odrastao sa osećajem da je istovremeno “deo sveta, i izdvojen iz njega”.
Kao vanbračno dete nije mogao da završi klasičnu školu, a time ni da kasnije uči pravo i krene očevim putem. Jedino zvanično obrazovanje stekao je iz računskih radnji potrebnih za trgovinu. Slikarstvo je učio u radionici Andrea del Verokia u Firenci, gde je svojim izrazitim talentom skrenuo pažnju učitelja, što se jasno očituje na zajedničkom radu Hristovo krštenje. Na njegovo shvatanje slikarstva više će uticati Leon Alebrti (O slikarstvu) i Andrea del Polajuolo nego Verokio u čijem je studiju stasao kao majstor.
Radeći sa Verokiom na postavljanju dve tone teške kugle povrh Bruneleskijeve kupole firentinskog Duoma on je stekao trajni, “osećaj međuigre između umetnosti i inženjerstva”, nauke i umetnosti uopšte. Konstrukcija kugle je zauvek u njegovoj mašti “potpalila opčinjenost optikom i geometrijom zraka svetlosti”. Već u prvim radovima je nagovestio sve ključne elemente svoje estetike: iluzija trodimenzionalnosti na dvodimenzionalnoj površini pomoću kontrasta svetlosti senke (kjaroskuro), tehnika nejasnih kontura i ivica (sfumato) koja dopušta “jednom obliku da se stapa sa drugim i uvek prepušta nešto našoj mašti” (E. Gombrih), pogled iz vazduha u kome se meša stvarno i zamišljeno, prikaz prirode radi nje same (pejzaž doline Arna), prikaz kretanja ili predstavljanje žene sa sopstvenim mislima i osećanjima (Đinevra de Benči), ženski osmeh.
Sa dve nedovršene slike Poklonjenje mudraca i Sveti Jeronim u divljini, nesuđenim remek-delima, Leonardo je posebno osnažio svoj ugled i uticao na slikarstvo. Poklonjenje je postala “najuticajnija nedovršena slika u istoriji umetnosti”.
Samouk, “učenik doživljenog” i posmatranja, on je gajio izvesni prezir prema knjiškom znanju, sve dok nije odlučio da nauči latinski i počeo da se interesuje za ozbiljne učenjake antike i njegovog doba. Prekretnicu je podstakla i pojava štampane knjige. On čita Ciceronova pisma, Plinijevo Poznavanje prirode, knjige o vojnim mašinama, muzici, hirurgiji, arapskoj nauci, životima čuvenih filozofa… U jednu beležnicu iz 1504. unosi podatke o broju knjiga u biblioteci: četrdeset naučnih dela, pedeset pesničkih zbirki, deset o umetnosti i arhitekturi, osam o religiji, tri o matematici.
Uvideo je da “nauka napreduje iz dijaluga ova dva izvora”, kaže njegov biograf, pa je počeo da kombinuje teoriju i praksu. “Praksa uvek mora biti utemeljena na čvrstoj teoriji” (Pariski rukopis, G 8a; Urbinski kodeks, 39v). Postao je jedan od velikih zapadnjačkih mislilaca, koji je više od jednog veka pre Galileja, koristio metod koji će dovesti do “moderne naučne revolucije”.
U nauci je bio prvi ili među prvima u mnogo čemu. Prvi je izveo sistematsku studiju porekla pukotina u zidovima,  dao prvi opis ateroskleroze, prvi zapisao koja je najbolja mešavina metala (legura), prvi koji je zaključio da količina trenja ne zavisi od površine kontakta između predmeta i površine. Ovo je bilo značajno otkriće, ali Leonardo ga nikada nije objavio, i moralo je da prođe bezmalo dvesta godina da ponovo bude otkriveno. Tačna, detaljna i čitka mapa Imole, izrađena tokom vojnog pohoda Čezara Bordžije u čijoj je službi bio, bila je inovativni korak u kartografiji, najveći njegov prinos veštini i nauci ratovanja. Neke mape koje kombinuju “tačnost sa lepotom” na zidovima Američke nacionalne geosvemirske obaveštajne agencije, primećuje autor, “upadljivo podsećaju na Leonardovu mapu Imole”. Zabeleške o inženjerstvu i mehanici otkrivaju da je bio među prvima koji su “dekonstruisali kompleksne mehanizme i svaki element crtali zasebno”.

Anatomija - mi u čudu stvaranja

Leonardovo najveće dostignuće u proučavanju srca bilo je otkriće načina na koji radi zalistak aorte, što je potvrđeno tek u moderno doba. Do toga je dovela njegova ljubav prema spiralnim tokovima i pomno istraživanje dinamike fluida. On je među prvima potpuno shvatio da je srce centar krvnog sistema i ispitao način na koji srce ispumpava krv kroz trouglasti otvor u korenu aorte. “Sredina krvi”, zapisao je, “koja šiklja uvis kroz trougao doseže mnogo veću visinu nego krv koja se diže uz stranu”, što dovodi do vrtloženja kada krv dotiče u onu koja se već nalazi u proširenim delovima aorte. Ti delovi su poznati kao Valsalvini sinusi, po italijanskom anatomu Antoniju Valsalvi, koji je pisao o njima početkom XVIII veka. Da je pravde, kaže Ajzakson, trebalo bi da se zovu Leonardovi sinusi.
Bilo je potrebno 450 godina da anatomi shvate da je Leonardo bio u pravu. Potvrda Leonardovog metoda navela je hirurga Šervina Nulanda da izjavi: “Čini mi se da je od svih čudesa koje je Leonardo ostavio pokolenjima upravo ovo najizvanrednije”. Vrh njegovih anatomskih studija čini opis početka života.  Na prepunoj stranici beležnice (danas u Vindzoru) on je pažljivo tušem nacrtao preko crvene krede svoju poznatu sliku fetusa u materici. “Taj crtež je suparnik Vitruvijevom čoveku, kao amblem za Leonardovu kombinaciju umetnosti i nauke”, kaže biograf.  Iako se crtež obično smatra anatomskim radom, likovni kritičar Gardijana (21. mart 2014) Džonatan Džouns je “uhvatio” njegovu suštinu kad je napisao: “Za mene je to najlepše umetničko delo na svetu”. Možemo da vidimo sebe “otelotvorene u čudu stvaranja”.

Tajna neuhvatljivog osmeha

Među petnaest autentičnih umetničkih dela Leonarda da Vinčija su i najčuvenije slike na svetu - Tajna večera i Mona Liza. Prva je monumentalna  zidna slika u trpezariji crkve manastira Santa Marija dele Gracije u Milanu, rađena na vrhuncu karijere; druga, portret žene trgovca svilom koji je započeo u Firenci 1503. Nije je tada završio i na njoj je radio do kraja života (“dodajući majušne poteze i lake slojeve čitave 1517”). U vezi sa Tajnom večerom čuvena je rasprava između vojvode i slikara o kreativnosti, podstaknuta nezadovoljstvom fratara Leonardovim odugovlačenjem da je završi. Leonardo je tada rekao svom meceni: “Ljudi uzvišene genijalnosti ponekad najviše toga postižu kada najmanje rade jer im je um zaokupljen idejama i savršenstvom onoga što su zamislili, da bi tome potom dali oblik”. Istoričari umetnosti složni su da se isplatilo čekati, rezultat je “najfascinantnija narativna slika u istoriji čovečanstva”. Leonardo je na njoj pokazao vladanje nad kompleksnim pravilima prirodne i veštačke perspektive, sposobnost prikazivanja pokreta, poštovanje Albertijeve zapovesti da se kretnje duše iskažu kroz kretnje tela. Na slici vidimo Leonarda kako “koreografiše akciju”, što je uticaj njegovog rada kao dvorskog impresarija.
“Pokreti moraju da ukažu na kretnje uma”, piše on u beleškama za planirani traktat o slikarstvu. Ova misao će pokrenuti neke njegove anatomske studije. On je morao da zna koji nervi polaze iz mozga, a koji iz kičmene moždine, koje mišiće oni aktiviraju, i koji su facijalni pokreti povezani sa drugima. Potraga za načinom na koji mozak i nervi pretvaraju emocije u pokrete prerasla je “u opsesiju”, a to je bilo dovoljno “da Mona Lizi izmami osmeh na licu”. Ajzakson njegove začetke nalazi među anatomskim crtežima.
Ali na slikanje osmeha Leonardo je primenio i svoje poznavanje optike. Znao je da, kada gledamo pravo u neki objekat, on izgleda oštrije, a kada ga posmatramo krajičkom oka, malo je zamućen, i kao da je udaljeniji. Tako je mogao da stvori neuhvatljiv osmeh, onaj koji nam izmiče ako smo previše rešeni da ga opazimo. Njen osmeh treperi “sve ozarenije kako manje tragamo za njim”. Neurolozi to objašnjavaju niskim i visokim prostornim frekvencijama. Ukoliko nam pogled pada na pozadinu ili Mona Lizine šake, našim opažanjem dominiraju niske prostorne frekvencije, pa ona izgleda veselije nego kada je gledamo pravo u usta. Tako je zapravo najčuveniji osmeh na svetu “suštinski i u osnovi” neuhvatljiv.
Ajzakson zaključuje: “Ali ovde, na Mona Lizi, on pokazuje nešto još važnije: da nikada ne možemo u poptunosti shvatiti stvarne emocije po spoljnim manifestacijama. Uvek postoji sfumato kvalitet emocija drugih ljudi, uvek postoji veo”.  

Nedovršeno, jedva započeto, neobjavljeno...

U zaključku Biografije Ajzakson veli da je renesansa iznedrila mnogo velikih ljudi, ali “niko nije naslikao Mona Lizu”, a kamoli to učinio u isto vreme “dok je radio nenadmašne anatomske crteže zasnovane na brojnim seciranjima, smišljao sheme za skretanje reka, objašnjavao odbijanje svetlosti od Zemlje do Meseca, otvarao srce zaklane svinje koje je još kucalo, projektovao muzičke instrumente (viola organista), koreografisao svetkovine, koristio fosile da ospori biblijsku priču o potopu, i onda crtao potop” . Ova slika je prevazišla puki portret jedne osobe koja sedi na svom balkonu spram geoloških eona i postala je univerzalna.
Kao i Vitruvijev čovek.
Poslednje godine života Leonardo je proveo na francuskom dvoru. Dobio je titulu “prvog kraljevskog slikara, inženjera i arhitekte”, ali mladi kralj Fransoa I je vrednost pronalazio u njegovom intelektu, a ne u njegovoj proizvodnji. Fransoa je dao Leonardu ono što je uvek tražio: komfornu apanažu koja nije zavisila od proizvodnje bilo koje slike.
Zaključak knjige je pohvala Leonardovom geniju. Sve što je završio dokazuje njegovu genijalnost (slikarska remek-dela, anatomski crteži), ali pisac je počeo da poima njegovu genijalnost i u projektima koji su ostali neostvareni (leteće mašine, vojni uređaji), remek-delima koja su ostala nedovršena (Poklonjenje mudraca, Sveti Jeronim) ili jedva započeta (Bitka kod Angijarija), zapisima koji su ostali neobjavljeni.
-Ispostavilo se da je hartija vrhunska tehnologija za skladištenje informacija, koje se mogu i dalje čitati i posle pet stotina godina, što verovatno neće biti slučaj s našim tvitovima - kaže Ajzakson. On zamišlja dan kada će jedan međunarodni konzorcijum  sve zapise iz Atlantskog kodeksa prevesti i digitalizovati. Tek tada ćemo, veli, da vidimo Leonarda “u svoj njegovoj slavi”.

M. Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"