MEDICINA

Gordana Tomljenović

Astma kod odraslih

Praćenje i dobra kontrola su najefikasniji „lek“ za astmu

Astma je neizlečiva hronična plućna bolest, ali dobra terapija i disciplina u njenoj primeni, kod većine obolelih mogu da obezbede punu kontrolu nad bolešću i život bez tegoba, kaže pulmolog doc. dr Sanja Šarac, konsultant Bel Medic-a

Astma je hronična i neizlečiva zapaljenska bolest pluća za koju je karakteristična hiperreaktivnost disajnih puteva na različite alergene, hladan vazduh, fizički napor… Izazvana specifičnim tipom zapaljenja lokalizovanim u zidovima disajnih puteva i prenaglašena reaktivnost na pomenute „okidače“ dovode do sužavanja disajnih puteva i otežanog protoka vazduha - do pojave simptoma kao što su otežano disanje i osećaj gušenja, „zviždanje“ u grudima, kašalj…Uz dobru stalnu terapiju i neprestano praćenje ove promenjljive bolesti može, međutim, da se postigne dobra kontrola astme i obolelom omogući potpuno kvalitetan život, gotovo bez ikakvih tegoba. 

Atopijska konstitucija

Astma može da se javi u svakom životnom dobu, ali najpre i najčešće nastaje u detinjstvu, pa u mlađem odraslom dobu ili  najkasnije do 35. godine, i vrlo sporadično u poodmaklim godinama. Smatra se, međutim, da kad se prvi put javi u odrasloj dobi, zapravo vodi poreklo iz najranijih dana. Doc. dr Sanja Šarac, pulmolog, saradnik beogradske Opšte bolnice Bel Medic, objašnjava da je preduslov za razvoj astme takozvana atopijska konstutucija organizma, to jest određena genetska predispozicija (sklonost) ka alergijskim oboljenjima kao što su: ekcemi, dermatitisi, rinitis, konjuktivitis, alergije na hranu, astma... Dr Šarac ističe da nije reč o nasleđivanju bolesti astme, već o nasleđivanju sklonosti ka astmi (i drugim alergijskim bolestima). Da li će osoba sa nasleđenom atopijskom konstitucijom oboleti od astme, nije sasvim izvesno, i individualno je, ali porodična opterećenost, ili genetska predispozicija svakako znači lakšu senzibilizaciju na određene supstance, alergene iz spoljašnje sredine.

Kod dece, i to već kod novorođenčadi, prvi znak sklonosti ka astmi može da bude (dečji) ekcem na licu, na koji se obično nastavljaju bronhoopstrukcije, ali se u dečjem uzrastu ova bolest dijagnostikuje tek kad se disajni putevi dovoljno razviju, nakon sedme ili osme godine života. U odraslom dobu, astma se najčešće javlja kod ljudi koji su u detinjstvu već imali pomenute probleme, a nakon kojih nastaje jedan „zlatni period“, od puberteta do mlađeg odraslog doba, bez tegoba; potom, vrlo često, u ranim dvadesetim godinama počinju da se javljaju tegobe u vidu otežanog disanja, „sviranja“ u grudima, „gušenja“, noćnog buđenja zbog otežanog disanja... što su sve simptomi koji mogu da ukažu na astmu. Naša sagovornica dodaje da se astma sporadično javlja i nakon pedesete, kao i, vrlo retko, u šezdesetim i sedamdesetim godinama života.
Pored naslednog faktora, nerazvijenost disajnih puteva kod prevremeno rođene i novorođena deca male telesne mase dodatni su faktori rizika za razvoj pedijatrijske astme, a pod povećanim rizikom su i deca pušača. Kod odraslih, pak, rizik za razvoj astme uvećava se kao posledica pušenja, koje slabi lokalnu otpornost disajnih puteva, ali i zbog izloženosti nepovoljnim faktorima sredine, bilo da je reč o radnom okruženju ili generalnom aerozagađenju. Učestale bakterijske ili virusne infekcije disajnih organa takođe uvećavaju rizik za pojavu astme.
Govoreći o posledicama pušenja, doc. dr Šarac ukazuje i na veoma veliku sličnost između simptoma astme i simptoma hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP). Ovo oboljenje direktno je povezano sa pušenjem cigareta, i u najvećem broju slučajeva pogađa dugogodišnje pušače. Hronična opstruktivna bolest pluća je zapaljenska bolest koja se takođe manifestuje otežanim disanjem („gušenjem“), zamaranjem pri fizičkom naporu, kašljem i iskašljavanjem, ali je njen razvoj uslovljen dugim pušačkim „stažom“, ili dugotrajnom izloženošću profesionalnim iritansima (u prljavim industrijskim granama) ili iritansima u lošim stambenim i socijalnim uslovima, te se HOBP obično javlja tek oko pedesete godine života; u vrlo retkim slučajevima, uzročnik te bolesti je urođeni poremećaj, nedostatak enzima alfa-1-antitripsina, koji dovodi do ranijeg razvoja bolesti, već u trećoj deceniji života. Osim toga, tip zapaljenja disajnog puta kod HOBP je sasvim drugačiji nego kod astme, te je i lečenje različito. Doc. dr Šarac dodaje da ove dve različite plućne bolesti, koje se uprkos sličnim simptomima relativno lako dijagnostički diferenciraju, ponekad udruže u oboljenje nazvano „sindrom astma-HOBP preklapanja“ (eng. ACO, od Asthma – Chronic Obstructive Pulmonary Disease Overlap).
Najveći broj obolelih od astme pogađa alergijska astma, provocirana određenim alergenima iz spoljašnje sredine: grinjama, duvanskim dimom, polenima drveća, polenima trava i korova,  među kojima je i ozloglašena ambrozija… Takozvana aspirinska astma - karakteristična za odrasle, budući da se deci aspirin ne daje  - specifičan je oblik alergijske astme provociran aspirinom, ali i drugim medikamentima iz grupe nesteroidnih antiinflamatornih lekova (diklofenak, ibuprofen i drugi). Odrasli obolevaju i od takozvane profesionalne astme, koju provociraju alergeni specifični za određeno radno okruženje. Ali, dok je kod dece astma uglavnom alergijske prirode, kod odraslih može da se javi i nealergijska astma, koja se leči drugačije od alergijske. Ona se najčešće razvija posle neke virusne infekcije, na koju se potom nastavlja pojava „gušenja“, „zviždanja“ u grudima, otežanog disanja, kašlja, iskašljavanja.

Dijagnostika i lečenje

Astma sasvim pouzdano može da se dijagnostikuje uz pomoć nekoliko dijagnostičkih metoda, ističe doc. dr Šarac. Pri svakoj osnovanoj sumnji na ovu bolest - ukoliko, na primer, mlađa osoba ima već pomenute asmatske simptome - prvi dijagnostički korak je spirometrija. To je osnovna metoda u pulmološkoj dijagnostici, kojom se meri protok vazduha kroz disajne puteve, odnosno procenjuje plućna funkcija, te kod obolelih može da registruje opstrukciju. Rendgensko snimanje pluća kod astmatičara najčešće daje normalan nalaz, ali se takođe koristi u dijagnostikovanju zato što upravo na taj način može da potvrdi ispravnost sumnje na astmu, ili da otkrije postojanje neke druge plućne bolesti i eventualno isključi postojanje astme.
U daljem dijagnostikovanju, veoma važna metoda je bronhoprovokacijsko testiranje, kojim se meri nivo hiperreaktivnosti disajnih puteva. Naša sagovornica, naime, još jednom naglašava da je hiperreaktivnost bronhija ključna karakteristika astme, te da se sa dokazivanjem hiperreaktivnosti dolazi na korak od dijagnostikovanja ove bolesti. Doc dr. Šarac rezimira da je postojanje kliničkih simptoma astme, dijagnostički dokazana hiperreaktivnost disajnih puteva, kao i normalan nalaz rendgenskog snimka pluća (to jest dijagnostičko isključivanje neke druge plućne bolesti), sasvim dovoljno za postavljanje  dijagnoze astme. Ukoliko se, pritom, sumnja na alergijsku astmu, dijagnostičkom nizu se dodaje i alergijsko testiranje, to jest kutani (kožni) prick testovi koji mogu da otkriju osetljivost na neke od najčešćih alergena. Ovim jednostavnim i brzim testom, koji se sastoji u nanošenju odabranog niza alergena ubodima (eng. prick) u kožu podlaktice obe ruke, i „čitanju“ reaktivnosti na njih, mogu da se dokažu alergije na određene specifične alergene kao što su poleni, grinje, duvan, životinjska dlaka, perje… Dr Šarac napominje da identifikovanje alergena na koje je pacijent alergičan veoma doprinosi efikasnosti borbe sa simptomima astme. Ukoliko se dokaže da je obolela osoba  alergična na duvan, odmah treba da prestane da puši; ako je alergična na grinje, treba da preduzme sve mere da ih u što većoj meri eliminiše iz životnog prostora, i treba da koristi hipoalergijsku posteljinu; ukoliko je alergična na polene trava i drveća, pratiće se kalendar cvetanja tih biljaka, i u periodima godine sa visokom koncentracijom polena preventivno će se delovati odgovarajućom terapijom, da se spreči pogoršanje bolesti. Negativni rezultati kožnih prick testovova mogu, s druge strane, da eliminišu sumnju na alergijsku astmu. 
U lečenju, odnosno u terapiji astme koristi se nekoliko grupa lekova. Budući da je reč o  zapaljenskoj bolesti, osnovni medikamenti su antizapaljenski lekovi iz grupe kortikosteroida. Doc. dr Šarac kaže da pacijenti obično strahuju od neželjenih dejstava kortikosteroidnih medikamenata pa zato naglašava da su njihovi sistemski efekti neznatni ili veoma mali, zahvaljujući tome što se ovi lekovi uzimaju putem udisanja, pomoću inhalera („pumpica“), te tako dospevaju direktno u pluća, gde deluju lokalno na mestu gde je to potrebno. Drugu grupu lekova čine bronhodilatatori, koji šire sužene disajne puteve. Ukoliko je astma alergijske prirode, dodaju se i antialergijski lekovi. 
Cilj lečenja astme je, prema rečima dr Šarac, da se obolelom omogući kvalitet života kao kod ljudi koji nemaju astmu - da ima normalnu plućnu funkciju, da je bez astmatskih (bilo dnevnih bilo noćnih) tegoba, da normalno toleriše fizički napor, da može da se bavi sportom. Da je sve to i te kako moguće - uz odgovarajuću terapiju - dokazuju brojni vrhunski sportisti koji boluju od astme, među njima i nekadašnji britanski atletičar Sebastijan Kou (danas predsednik Svetske atletske federacije), američki plivač Mark Špic, svojevremeno svetski rekorder u plivanju, košarkaš Denis Rodman, i drugi… Fizička aktivnost i bavljenje sportom se i preporučuju obolelima od astme, zbog toga što šire disajne puteve i smanjuju njihovu hiperreaktivnost.
Ali, nije uvek moguće postići željene ciljeve u lečenju astme. Astma je promenjljiva bolest koja ima periode bez tegoba, kao i periode sa više tegoba, pa mora neprestano da se prati. Obično je reč o tromesečnim ili šestomesečnim kontrolama tokom kojih se obavlja pregled i spirometrija, da bi se na vreme reagovalo promenom ili dodavanjem novog leka, sve sa ciljem da se spreče egzacerbacije (pogoršanja). Doc. dr Šarac dodaje da se pogoršanjima smatraju periodi tegoba, „gušenja“ i „sviranja“ u grudima, koji se ponavljaju više puta nedeljno, uključujući i noćne simptome (buđenja iz sna zbog otežanog disanja). U dobro  kontrolisanoj astmi pacijent nema noćne simptome i dobro toleriše fizički napor, tako da su to parametri na osnovu kojih se određuje da li je bolest dobro kontrolisana, ili nije.

Doc. dr Šarac napominje da je u pulmologiji ranije postojala podela astme na laku, srednje tešku i tešku, ali je ta podela napuštena i astma se danas deli prema stepenu kontrole - na kontrolisanu, delimično kontrolisanu i nekontrolisanu. Iako svaka astma pritom može da bude teška, ili manje teška, u kliničkoj praksi to nije najbitnije, kaže naša sagovornica. Važno je da je bolest pouzdano dijagnostički potvrđena, a lečenje zavisi od toga koliko i kakve tegobe pacijent ima, i kakva mu je plućna funkcija u momentu postavljanja dijagnoze.  Pogoršanja bolesti - akutni teški napadi astme - u dobro kontrolisanoj astmi gotovo da su isključeni. Do njih najčešče dolazi pri ekstenzivnom izlaganju alergenima, ili kao posledica infekcija disajnih puteva. Teška pogoršanja zahtevaju bolničko lečenje, uključujući terapiju intravenskim putem, jer pacijenti u takvim situacijama nisu u stanju da udahnu dovoljne količine leka. 
Naša sagovornica navodi i da je ono što ponekad onemogućava dobru kontrolu astme, a što je vezano za naš mentalitet, (ne)saradnja pacijenata. Mnogi od njih, kad osete prvo olakšanje, samoinicijativno proređuju ili modifikuju terapiju, nekad je čak i prekidaju i uzimaju pomoćna lekovita sredstva. Doc. dr Šarac upozorava, međutim, da nakon jednog perioda u kome prekinuta terapijajoš deluje dolazi do pogoršanja, a da je svako pogoršanje uzrokovano prekidanjem terapije sve teže za lečenje. Naša sagovornica zaključuje da je astma hronična doživotna bolest koja ne može da se izleči, već samo da se kontroliše, i to isključivo u konsultacijama sa pulmologom, u periodičnim kontrolama, i uz hroničnu svakodnevnu terapiju koja ne sme da se prekida na svoju ruku.

Gordana Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"