TEMA BROJA

Pronalasci, patenti, otkrića...

Veliki izumi čovečanstva

Od nastanka svemira do danas, u nama samo malo poznatoj vasioni odvijale su se ljudskom umu teško razumljive promene. Naša vrsta stasavala je uporedo sa sudarima nebeskih tela, udarima meteora u planete, erupcijama vulkana u udaljenim planetama, sunčevim vetrovima, zračenjima i sa mnoge čime još. I - održala se do današnjeg vremena kada smo, zahvaljujući razvoju misli i tehničkim dostignućima u mogućnosti da makar malo zavirimo u taj nepregledni svet u kojem, ovako sićušni, jedva da postojimo.
Na jednoj strani su ljudi sa svojom planetom koja se plavi i treperi - na drugoj je nepregledni prostor svemira koji pritiska i preti neotkrivenim tajnama. Na šta liči taj zagonetni prostor?
Kakvih promena tamo ima a o kojima danas tek nešto znamo? Šta o njemu možemo reći u 50 pojmova?

TOČAK / Vršnjak civilizacije

Točak omogućava pokretanje nekog tela uz primenu manje sile. Na primer, sila trenja vozila s točkovima znatno je manja od sile trenja vozila koje klizi podlogom. Par ili niz točkova različite veličine, u međusobnom dodiru ili posredno, preko remena, omogućavaju lakši prenos sile. Primenjen kao zamajac, točak ujednačava nejednolike pogonske sile, čime je rad mašine mirniji, a njen radni učinak povećan. Svrstava se među tzv. jednostavne alatke na načelima na kojima se zasniva rad svih današnjih mašina, zbog čega je točak jedan od najznačajnijih tehničkih izuma sveta.  
Razvoj točka tekao je polako, ali stalno. Preteča mu je oblica pomoću koje se, podmetanjem i kotrljanjem ispod teških tereta, olakšava njihovo pokretanje. Najstariji prikazi točka pronađeni su na ostacima srednjeazijskih kultura (Ur, oko 2700. pne). Oko 1700. pne, primena točka proširila se do Kine i Egipta. Prvi točkovi sa žbicama javljuju se na prikazima borbenih kola starih Rimljana, oko 300. godine pne. Pre pojave u Evropi, na pacifičkim ostrvima nisu znali za točak,  a u pretkolumbovskoj Americi znalo se za princip točka, ali njegova primena nije bila razvijena. .
“Ljubljanski drveni točak” je najstariji drveni točak sa osovinom na svetu. Otkriven je 2002. prilikom sporovođenja projekta uzimanja uzoraka drveta na lokaciji Stare gmajne, kod Vrhnike. U jednom od drenažnih jaraka nalazila su se dva drvena čamca i ostaci drvenog točka koji je bio veoma oštećen. Na mestu nalaza, otkrivena je i osovina pa se smatra da je taj točak deo deo kolica sa dva točka. Sastavljen je od dve jasenove ploče spojene hrastovim klinovima, a na sredini se nalazi otvor, što pokazuje da se točak okretao zajedno s osovinom. Prečnik mu iznosi 72 cm, debljina 5 cm, dok je osovina duga 124 cm. Pomoću stratigrafskih podataka, dendronoloških istraživanja i ispitivanja ugljenikom 14, utvrđena je starost: oko 5150 godina.
Tačno poreklo točka nije poznato; oko 3500. godine pne, pojavili su se prikazi točka na umetničkoj keramici. Prvi točkovi bili su od drveta, uglavnom od tri povezana dela drveta. Činjenica da je isti oblik točka korišćen širom sveta ukazuje na to da se ta tehnika prenosila iz jednog izvora, verovatno iz drevne Mesopotamije.

D.S.

PRIBOR ZA PISANJE / Od kamena do grafita

Cai Lun je bio kineski izumitelj, evnuh i istaknuta ličnost na dvoru cara He od Hana i kasnije carice, regentkinje  Deng Sui. Njemu se pripisuje otkriće papira i procesa proizvodnje tog tankog materijala. Živeo je od  od 48. do 121. godine. Prema istorijskim izvorima, 105. godine  Cai Lun je prelomio koru dudovog drveta na  vlakna i od njih načinio listove papira. Ubrzo se došlo do saznanja da u mokra vlakna, odnosno pulpu valja dodati delove konoplje i starih ribarskih mreža i tako dobiti podlogu za pisanje. .
Arheološka istraživanja ukazuju da je hartija počela da se primenjuje oko 250 godina pre Cai Luna. Na arheološkom lokalitetu Fangmatan, u provinciji Gansu, na jugozapadu Kine, pronađen je delić mape iz 2. veka p.n.e, što predstavlja najstariji poznati komad papira na svetu. Nažalost, proizvodna formula nije sačuvana. Ovaj izum je znatno ubrzao razvoj kineske civilizacije a brzo se proširio po Aziji.
U 6. stoleću, Koreja postaje važan centar za proizvodnje papira. Pored konoplje, u toj zemlji, pulpa u svom sastavu imala je bambus, ratan, slamu od ruže i morsku travu. A potom su na red došli Japanci koji su ovladali tehnikom proizvodnje papira.
Posle poraza kineskih trupa od Abasidskog kalifata, u bici kod reke Talas 751. godine, Arapi su naučili kako se pravi papir.

Najstariji rukopis na papiru u Evropi je „Misal iz Silosa“ nastao u 11. veku. Potiče iz jednog manastira u Španiji. Nakon Iberijskog poluostrva, proizvodnja se širi u Francusku, Italiju, Holandiju i Nemačku
Kinezi su, nekim oštrim sečivom, na oklopima kornjača i kostima životinja urezivali slova još u 2. milenijumu pre nove ere. Rane pisaljke su bile krute. U drevnoj Mesopotamiji, korišćeni su stilusi kojima se pisalo na mekim glinenim tablicama. Bili su delimično trapezodinog oblika a pravljeni su od trske.

Rimljani su pisali na voštanim tablicama i mogli su da brišu ono što su napisali. Stari Egipćani koristili su zasečene trščane olovke. Vremenom, prešlo se na pera krupnih ptica. Njima se uglavnom pisalo po materijalima poput pergamenta i papirusa, još u vremenima na razmeđi dve ere. Tek od 17. veka pisaljke su postale savitljivija. Otkriće grafita pokrenulo je pisanje olovkama. Italijanski bračni par Bernakoti napravio je, u 16. veku, skicu prve pisaljke ove vrste. Početkom 19. veka, u Engleskoj su se pojavile zašiljene olovke sa drškom i posebnim metalnom delom.

O.K.

BARUT / Umesto eliksira života - eksploziv!

Počeci korišćenja baruta sežu u 9. vek nove ere, kada je taoistički sveštenik Ćing Huzi prvi put javno govorio o  formuli - iako je i ranije bilo pomena o sastojcima baruta i njihovim odlikama.Ovaj ekploziv je produkt taoističke misli, nastao pri pokušaju kineskih alhemičara da otkriju eliksir života. Na kineskom je, najpre, nazvan „vatreni lek“ pošto je stvoren u medicinske svrhe.
Prvi put u borbi bio je upotrebljen i to na vatrenim strelama koje su bile oružje sa privezanim vrećicama baruta. To je bilo 904. godine, od strane trupa države Vu, na istoku Kine. U vojnom priručniku „Vuđing zongjao“, iz 11. veka, data je hemijska formula tadašnjeg eksploziva.

U Evropi se za barut saznalo u 13. veku. Iako postoje nagoveštaji da se tog saznanja došlo posredno, preko Mongola, nema potvrde o tome.
Barut predstavlja smešu: 10 % sumpora, 15 % drvenog uglja i 75 % šalitre, odosno kalijum nitrata. Najpre je pravljen uz pomoć avana s tučkom. Potom su sastojke mlele drvene naprave koje je pokretala voda da bi, na kraju, to činila metalna postrojenja. Iz baruta proizađe 40 % gasovitih i 60 % čvrstih elemenata, posle brzog sagorevanja. Njegova uloga je da podstiče izbacivanje projektila, poput metaka i artiljerijskih granata. Takođe, bitan je za paljenje municije iako je u velikoj meri danas zamenjen bezdimim prahom. Koristi se i za razne vrste specijalnih efekata i vatromet. Od 17. veka u Evropi je našao primenu u rudarstvu, kamenolomima i gradnji puteva. Početkom 20. veka u toj nameni istisnuo ga je dinamit. Vremenom je barut u oružju zamenila nitroceluloza.

O.K.

TELESKOP / Mnoštvo kandidata za patent

Hans Lipershej je bio nemački i holandski optičar koji je, 1608. godine, izumeo teleskop. Njegov izum je tri puta uvećavao udaljene prizore. Sastojao se od udubljenog okulara koji je bio u ravni sa drugim, ispupčenim sočivom. Mada je Lipershej prvi podneo molbu za  patent a mnogi stručnjaci mu priznaju da je on  došao do epohalnog otkrića, još dvojica Holanađana se dovode u vezu sa nastankom teleskopa. Neki smatraju da je Lipershej preuzeo ideju od kolege i sugrađanina Zakarijusa Jensena mada je, na drugoj strani, samo nekoliko nedelja kasnije, Jakob Metius podneo isti patent.
U Engleskoj, pojedini stručanjaci tvrde da je matematičar Leonard Digs, u prvoj polovini 16. veka, napravio ovaj optički instrument. Ima mišljenja i da je Huan Rože, iz Katalonije, pravi tvorac teleskopa. Na kraju ovog spiska je Galileo Galilej koji je, čim je saznao za izum, počeo da pravi sopstvenu napravu. Vremenom, uspeo je da postigne uvećanje od 23 puta. Tako je Galilej postao prva osoba koja je teleskopom osmatrala nebo.
Pošlo mu je za rukom da vidi Mesečevu površinu, Jupiterove mesece, Sunčeve pege i sl. Na osnovu toga je podržao Kopernikov heliocentrični model.   Iste godine je Johan Kepler načinio napravu sa dva konveksna sočiva. Posmatrani objekti kod Keplera su bili viđeni  naopako - i pored značajnog uvećanja. Kepler je prvi opisao princip rada teleskopa.
Holanđanin Kristijan Hajgens napravio je ogroman teleskop 1655. godine. Osmislio je okular koji je nazvan po njemu kao i posebnu vrstu refraktora, tzv. vazdušni teleskop. Isak Njutn je prvi stvorio reflektorski teleskop smatrajući da je niz ogledala bolji od sočiva. Upotrebio je veliko primarno ogledalo koje fokusira svetlost na manju ravnu površinu i time ostvario sliku na okularu, na strani. Njutnov instrument je bio pokretljiviji, jednostavniji, jeftiniji za izradu i sa većim vidnim poljem od ostalih u njegovom dobu.

Astronom Vilijam Heršel je krajem 18. veka, u Engleskoj, izgradio džinovski reflektorski teleskop. Za razliku od Njutna, izostavio je dijagonalno ogledalo. Tridesetih godina 20. stoleća, pojavio se radio-teleskop, delo američkog fizičara i inženjera Karla Gutea Janskog. Njime je potvrđeno postojanje neobičnog šištanja koje je poticalo izven Sunčevog sistema.
U današnje vreme, dominiraju svemirski teleskopi poput “habla” i teleskopa “džejmsa Veb”.

O.K.

KOMPAS / Od geomantije do žiro-kompasa

Prvi kompas je napravljen u periodu između 2. stoleća pre i 1. veka nove ere. To se desilo u Kini kada je na vlasti bila Han dinastija. Imao je naziv „južni guverner“ a služio je za razne oblike vidovnjaštva, gradnju kuća i potragu za draguljima.
Rani kompasi su pravljeni od pririodno magnetizovanog komada minerala magnetita. Tek između 9. i 11. veka, u vreme vladavine dinastije Song, kompas je postao navigacioni instrument. U Evropi, prvi pomen te naprave potiče iz 1190. godine.
Veliki kineski erudita Šen Kuo stvorio je u 11. veku delo „Eseji bujice snova“, u kojem je opisao kako se, prilikom metode proricanja, geomantije, igla magnetizuje trljanjem o magnetit, okačena pomoću komada svile i voska.
I u Kini i u Evropi su se posle magnetnih, koji su po svemu sudeći otkriveni nezavisno jedni od drugih, pojavili kompasi sa gvozdenom, odnosno čeličnom iglom. U oblasti Sredozemlja, to su bili magnetizovani pokazivači u činiji se vodom. Kod suvog kompasa, igla se okreće oko osovine; postavljena je u omanju kutiju. „Ruža vetrova“ privezana je za magnetizovanu iglu i usklađena sa podvodnim delom broda, što je omogućavalo da pokaže tačan pravac kretanja. Za ovaj tip kompasa, na starom kontinentu, znalo se još u 14. veku.
Tokom vremena, nastali su ručni kompasi. Za kretanje u prirodi je posebno značajan pronalazak iz Švedske - uglomerski kompas. Postoji i varijanta ove naprave kod koje je igla u tečnosti.
Pošto igle kompasa nisu pokazivale sasvim precizno na Severni pol, engleski moreplovci i stručnjaci koji su se bavili ovim pitanjima odlučili su da, kao uporište, uzmu jednu tačku u oblasti Kornvol, na jugozapadu Engleske. Govin Najt, britanski fizičar, uspeo je stvori precizniju iglu, koja je duže vreme magnetizovana. A francuski naučnik Leon Fuko je, sredinom 19. veka načinio žiro-kompas. Žiro-kompas precizno pokazuje na sever i otporan je uticaj na materijala koji formiraju trajne magnete.

INDUSTRIJSKI ROBOT / Zamena za čoveka

Industrijski robot je naziv za robotski sistem koji se koristi u industrijskoj proizvodnji. Takav robot je automatizovan, može se programirati i kreće se duž tri ili više osa.
S obzirom da mogu da izvršavaju opasne i prljave poslove i/ili pokrete koji se ponavljaju u dužem vremenskom periodu, sa uvek istom preciznošću, industrijski roboti nalaze sve veću primenu u raznim granama industrije.
Robot preko senzora “saznaje” da je, u određenom trenutku, načinio pravi pokret i uzeo traženu količinu nekog materijala, predmet ili nešto drugo. Industrijski robot sa šest zglobova podseća na ljudsku ruku: poseduje “ekvivalente” za ljudsko rame, lakat i ručni zglob. Ovih pet industrijskih grana najviše koriste robote: zdravstvo (hirurgija, rehabilitacija, terapijski postupci, obavljanje svakodnevnih poslova…), poljoprovreda, priprema hrane, fabrička proizvodnja i vojna industrija.
Cena jednog novog industrijskog robota kreće se od 50.000 do 80.000 američkih dolara. Ako se tome dodaju elementi potrebni za određenu zamenu robota, cena može dostići 100.000-150.000 dolara!
Amerikanac Džordž Čarls Devol izumeo je 1954. godine prvog industrijskog robota kojim se upravljalo digitalnim putem i koji je bio programiran. Nazvan je Junimejt (Unimate). Prvi prototip pomenutog robota proizveden je 1961, a naredne godine postavljen je u jednoj fabrici "Dženeral motorsa" u Nju Džersiju. Opštepriznat kao otac modernih industrijskih robota, Jozef F. Engelberger blisko je sarađivao sa pronalazačem Džordžom Devolom, licencirajući patente i radeći na razvoju prvog industrijskog robota u SAD.
Prema Oksfordskom rečniku engleskog jezika, reč „robotika“ pojavila se prvi put u pisanom obliku u kratkoj priči „Lažov“ poznatog pisca naučne fantastike Isaka Asimova, objavljenoj maja 1941. godine. Naučni rečnik podseća da je naziv “robot” u engleski jezik dospeo 1923.godine, kroz prevod jednog dela češkog pisca i novinara Karela Čapeka “R.U.R” (Rossum's Universal Robots, 1920).

V.B.

KAMERA / Od opskure do digitalnih aparata

Kamera opskura, odnosno tamna soba je prirodni fenomen po kojem, kada se nešto dešava sa druge strane nekog objekta u relativno mračnoj okolini, slika projektovana kroz malu rupu tog objekta biva prikazana obrnuto, odnosno naopako. Prvi koji je opisao ovu pojavu, shvativši da se svetlost kreće po pravim linijama od svog izvora, bio je kineski filozof Mo Ci, koji je živeo u 5. i početkom 4. veka p.n.e.
Od kraja 17. stoleća rade se ogromne pokretne kamere opskure. Francuski pronalazač Nisefor Nieps, kojeg smatraju za izumitelja fotografije, uspeo je 1816. godine da načini sliku sa sićušnom kamerom koju je sam napravio, i to na papiru obloženom srebro-hloridom - što je uništilo fotografiju koja je sasvim potamnela. Svoju delatnost Nieps je nazivao heliografija.
Na njegova ostvarenja nadovezao se Luj Dager, koji je nadživeo Niepsa i stvorio dagerotipiju. Krajem tridesetih godina 19. veka, Dager je uzeo bakarnu ploču, obloženu srebro-jodidom. Pošto je bila izložena svetlosti, ploča je proizvela sliku. Godinu dana kasnije, engleski naučnik Henri Foks Talbot je izmislio kalotipiju koja je podrazumevala da se od prizora, za kraće vreme, stvori potpuno vidljiva slika. Sedamdesetih godina 19. veka pojavile su se želatinozne suve ploče koje je izumeo engleski fotograf Ričard Lič Medoks.

Amerikanac Džordž Istmen je 1885. godine počeo da proizvodi traku od hartije za potrebe snimanja. Istmen je napravio  kameru „kodak“, sa fiksiranim objektivom i sa dovoljno filma za stotinak fotografija.
Početkom prošlog veka, pojavio  se aparat od 35 milimetara. Krajem dvadesetih godina, postale su dostupne kamere sa jednim i dva sočiva - ali i tada preterano velike. U Japanu se, krajem pedesetih godina, pojavio „nikon F“ na kojem su primenjena gotovo sva dotadašnja saznanja o kamerama. Od osamdesetih godina, primenjuju se digitalne kamere koje snimaju slike kao kompjuterizovane fajlove.
Filmske kamere se nadovezuju na ova dostignuća jer snimaju niz prizora koje ljudski um, odnosno oči spajaju da bi se dobila iluzija pokreta. Početkom novog milenijuma, klasične filmske kamere uglavnom  su zamenjene digitalnim filmskim kamerama. Pojava novog formata „super 8“ bila je od posebno velikog značaja.

O.K.

AVION / Ostvarenje antičkog sna

Starogrčki naučnik Arhita je, u 4. veku p.n.e, izgradio letelicu u obliku ptice koja je, navodno, letela 200 m! A u svom delu “Kodeks o letu ptica”, Leonardo da Vinči je prikazao i osmislio letelicu.
Ljudi su u davna vremena pokušavali da podražavaju ptičiji let tako što su na mašinu postavljali veštačka krila. Te mašine su se zvale ornihopteri.  Engleski pronalazač i inženjer Džordž Kejli napravio je jedrilicu 1853. godine koja je bila u stanju da nosi putnike i postavio temelje za nastanak aviona. To je bio avion sa fiksnim krilima, pogonskim sistemon i kontrolnom površinom.
Prvi let jedrilicom ostvario je Francuz Žan Mari le Bris, nekoliko godina kasnije. A krajem 19. veka zabeleženi su sve učestaliji kratkotrajni letovi i bilo je sve više entuzijasta koji su želeli da upravo onu budu pronalazači onoga što je kasnije postalo avion. Neke od njih to je koštalo života. 
Prve kontrolisane letove ostvario je Nemac Oto Liliental. Pomeranjem tela tako što je prebacivao težinu sa jedne na drugu stranu, upravljao je malom jedrilicom. Ostvario je niz potvrđenih i uspešnih letova. Braća Vilbur i Orvil Rajt, iz Ohaja, SAD, obavili su prvi međunarodni priznati kontrolisan i postojan let 17. decembra 1903. godine. To se desilo u blizini gradića Kiti Houk, u Severnoj Karolini.

Nakon početnog uspeha, braća su nameravala da načine avion koji će moći da prodaju na tržištu. Juna 1905. godine, Orvil Rajt je leteo na avionu koji su braća smatrala praktičnom letećom mašinom.
Nazvan je “rajt flajer fri”.
Nedugo potom je Brazilac Alberto Santos Dumon postavio prvi svetski rekord sa letom od 220 m, za 22 sekunde. Do 1909. godine piloti su već ovladali principima aerodinamičke stabilizacije sa tri ose. Francuski avijatičar Lui Blerio ima je značajnu ulogu u to doba: pravio je razne avione i nazivao ih svojim imenom i prvi je čovek koji je preleteo Lamanš.

O.K.

AUTOMOBIL / Svet na točkovima

Automobil obično podrazumeva motorno vozilo na točkovima koje se koristi za prevoz ljudi i transport robe. Za godinu rođenja modernog automobila uzima se 1886, kada je nemački pronalazač Karl Benc patentirao svoj benc Patent-Motorwagen.
U masovnu upotrebu, automobili su ušli u 20.veku i danas se život ne može zamisliti bez njih. Jedno od prvih vozila dostupnih masama pojavilo se 1908 - "model t", američke kompanije "Ford Motors".

Vremenom su automobili postajali sve složeniji: dobijali su sve moderniju opremu i sve složenije kontrolne funkcije, što ih je činilo ne samo udobnijim nego i bezbednijim, a upravljanje komandama bivalo je jednostavnje.
Većina automobila na svetskim putevima 2010-tih godina imala je motor sa unutrašnjim sagorevanjem i mahom je koristila fosilna goriva. Električni automobili, koji su kao idejno rešenje odavno poznati, postali su komercijalno dostupni tek 2008.

Najskuplji automobili na svetu su: "bugati la vioiture noire" - 12,5 miliona dolara, "rolls-royce sweptail" - 2,8 miliona dolara, "mercedes-maybach exelero" - 8 miliona dolara, "kenigseg CCXR trevita" - 4,8 miliona dolara, "lamborgini veneno" - 4,5 miliona dolara, "w motors lykan hypersport) - 3,4 miliona dolara.
Najjeftiniji auto na svetu je indijski "tata nano", automobilske kompanije "Tata motors": košta približno 3.400 dolara. Verovalo se da će uspešno konkurisati motociklima i skuterima ali, prema najnovijim podacima, njegova proizvodnja opada.

V.B.

KOMPJUTER / Umesto ljudskog mozga

Kompjuter (engl. computer, od lat. computare: zbrajati, računati) je složeni uređaj koji služi za obavljanje matematičkih radnji ili kontrolnih operacija koje se mogu izraziti u numeričkom ili logičkom obliku. Naziva se i računar. Računari su sastavljeni od komponenti koje obavljaju jednostavnije, jasno određene funkcije. Složena interakcija tih komponenata rezultira sposobnošću računara da obrađuje informacije.

Uobičajeno, kompjuter se sastoji od procesorskog elementa, centralne procesorske jedinice i nekog oblika memorije. Procesorski elemenat izvodi aritmetičke i logičke operacije, a sekvencirajuća i kontrolna jedinica mogu da promene redosled operacija u odgovoru na sačuvanu informaciju. Periferni uređaji omogućavaju povraćaj informacije iz spoljašnjih izvora, i oni izvršavaju zapisivanje i čitanje.
Računari koje danas poznajemo nastali su polovinom 20. veka, mada su koreni računarstva mnogo stariji. Nešto što bi bilo „mehanički analogni računari“ pojavilo se u 1. veku; te sprave korišćene su, u srednjem veku, za astronomske proračune. Tokom Drugog svetskog rata, mehanički analogni računari su korišćeni za specijalizovane vojne namene. Vremenom, razvijeni su prvi elektronski digitalni računari. Originalno, bili su veličine velike sobe pa su trošili količinu energije jednaku količini neophodnoj za napajanje nekoliko stotina savremenih personalnih računara (PC).
Sposobnosti modernih računara baziranih na integrisanim kolima su milionima ili milijardama puta veće od ranih mašina, i zauzimaju malo prostora neophodnog za smeštaj. Jednostavni računari su dovoljno mali da se smeste i u mobilne uređaje, koji se mogu napajati malim baterijama. Lični računari u različitim formama su ono što većina ljudi smatra „računarima“. Međutim, ugrađeni računari su prisutni u mnogim uređajima, počev od MP3 plejera do borbenih aviona, od igračaka do industrijskih robota.
Prva poznata upotreba reči „kompjuter“ potiče iz 1613. godine, iz knjige zvane „The Yong Mans Gleanings“ engleskog pisca Ričarda Brajtvajta, gde se odnosi na osobu koja vrši proračune, ili izračunavanja. Reč je zadržala to značenje do 20. veka.

V.B.

KRIPTOVALUTE / Pare koje se ne vide

Kriptovaluta je oblik digitalne imovine koja se koristi kao sredstvo razmene koje koristi kriptografiju kao način obozbeđivanja sigurnosti transakcija, kontrole stvaranja dodatnih novčanih jedinica i radi potvrde transfera valute. Kriptovalute se definišu kao podskup digitalnih i alternativnih valuta i virtuelnih valuta.
Bitkoin, koji je nastao 2009, prva je decentralizovana kriptovaluta. Od tada, stvoren je veliki broj kriptovaluta. Bitkoin i njegovi derivati (altkoini) koriste decentralizovanu kontrolu, nasuprot centralizovanom elektronskom novcu bankarskog sistema. Decentralizovana kontrola koristi bitkoinovu “blokčejn tehnologiju” da bi jedinstvenu bazu podataka transakcija prevela u razdeljenu, decentralizovanu glavnu knjigu. Status legalnosti kriptovaluta varira od države do države i još uvek je nedefinisan. Dok većina država zakonom ne zabranjuje korišćenje kriptovaluta, njihov status kao novca nije čvrsto utvrđen.
Hakovanje blockchaina je težak posao pošto zahteva istovremeno hakovanje nekoliko hiljada računara, što je gotovo nemoguće. Postoji mogućnost da kriptovalute, gde mogu, zamene trenutni novčani sistem pošto broj korisnika kriptovaluta raste. Prednosti upotrebe su u činjenici da niko ne može da promeni količinu novčića koji se koriste, da su, zbog graničene količine novčića, otporne na inflaciju, da nisu kontrolisane ni od koga, da imaju sopstvenu mrežu po kojoj rade, odnosno koriste princip decentralizacije.

Transakcije kriptovaluta su nepovratan proces posle nekoliko potvrda transakcije. Jedna od stvari koje kriptovalute nemaju je zaštita korisnika od prevare. Zasad mnoge banke ne pružaju usluge korisnicima kriptovaluta i odbijaju da sarađuju sa digitalno-valutnim kompanijama. Takođe, te valute mogu biti zauvek izgubljene/uništene zbog nekog neispravnog softvera i gubitka podataka na interentu. Zasnovane su na veoma složenim matematičkim algoritmima dekodiranja, tako da mnoge države imaju dosta oprezan pristup kriptovalutama.

D.S.

PARNA MAŠINA / Pumpa, fabrika, „gvozdeni konj”

Godine 1698, inženjer i pronalazač Tomas Sejveri patentirao je mašinu koja je s uspehom mogla da crpi vodu iz poplavljenih rudnika, uz pomoć pritiska vodene pare.
Parne mašine imale su primenu u fabrikama, rudnicima, na okomotivama i parobrodima. Takve mašine koristile su vruću paru iz vrijuće vode da bi pokrenule klip (ili klipove) u pravcu napred-nazad. Kretanje klipova pokretalo je mašinu ili je okretalo točak. Kod najstarijih parnih mašina, bojler je smatran delom motora, a ujedno je predstavljao najveći rizik - pravio se od materijala koji nisu imali toliku otpornost na visoke temperature kao današnji.
U vreme industrijske revolucije, parne mašine potpuno su izmenile svet. Glavni „adut“ bio je to što su omogućile prevoz robe i ljudi sa jednog mesta na drugo, ponekad vrlo udaljeno.
Škotski pronalazač, mašinski inženjer i hemičar Džejms Vat poboljšao je parnu mašinu Tomasa Njukomena (1712) sopstvenom verzijom mašine (1776), što se pokazalo suštinski važnim za promene koje je industrijska revolucija donela njegovoj domovini Velikoj Britaniji i celom svetu.
Danas, parne mašine možemo naći kod malih turističkih brodova i muzejskih vozova. Vodena para i dalje se koristi iz mnogo razloga i u mnogim granama industrije. Ipak, parna mašina koja je omogućila industrijsku revoluciju - sa klipovima i velikim zamajcima - izašla je iz upotrebe.



Brzina vozova na parni pogon vremenom se povećavala: godine 1804. prva lokomotiva parnjača Ričarda Trevičika kretala se brzinom od 8 km/h; godine 1825. tzv. "lokomotiva br.1" kretala se brzinom od 24 km/h; godine 1830. tzv. "stivensonova raketa" dostizala je 48 km/h. Najbrža parna lokomotiva na svetu bila je "mallard" - pre 75 godina postigla je brzinu od 202,7 km/h!
Brodovi i podmornice, uključujući plovila na nuklearni pogon, i dalje koriste parne turbine. Kod mnogih brodova, međutim, gasne turbine ili dizel motori zamenili su parne turbine počev od osamdesetih godina 20. veka.e.

V.B.

PLASTIČNA MASA / Kaučuk i novčanice

Plastika je grčka reč i označava nešto što se može oblikovati. Koreni su joj u prirodi. Preteča plastike bio je kaučuk, korišćen u olmečkoj kulturi 1600 godina pne. Hemijska industrija doživljava procvat u 19. veku. Bitno otkriće predstavlja proces vulkanizacije, tj. učvršćivanje guma, prevashodno kaučuka sumporom. Za razvoj i širenje upotrebe plastike važno je što je 1839. godine otkriven sintetički, ugljovodonikov polimer polistiren. Pronašao ga je nemački farmaceut Eduard Simon. Prva veštačka plastika je parkesin koju je 1855. godine stvorio engleskiizumitelj Aleksandar Parks. To je bila polusintetička plastika, zapravo jedinjenje nastalo od nitroceluloze i kamfora. Nakon pojave višestruko nagrađivnog parkesina, američki pronalazač Džon Hajat razvio je metod pojednostavljivanja proizvodnje celuloida ili industirjske plastike.
Sticajem okolnosti, sintetizovan je 1872. godine polivinil hlorid. To je plastični polimer koji će za tržište početi da se proizodi tek više od pola veka nakon njegovog sintetizovanja. Poslednju deceniju 19. veka obeležila je plastika nastala iz grupe mlečnih proteina, nazvana kasein. Do tog dostignuća došli su Nemac Vilhelm Kirše i Austrijanac Adolf Špiteler. Jedan francuski hemičar uspeo je da učini kasein nerastvorljivim tako što ga je potopio u formaldehid. U to vreme sintetizovan je i polietilen, čije smola obuhvata trećinu svetskog tržišta plastike.
Prva plastika, načinjena od sintetičkih komponenti, bila je bakelit. To je smola nastala kondenzacijom fenola i formaldehida. Ovaj postupak prvi je 1907. godine izveo belgijski hemičar Leo Bakeland. U bioplastiku spada celofan, koji je posle decenije istraživanja izmislio Švajcarac Žak Brandenberger. Uoči Drugog svetskog rata pronađeni su najlon i teflon. Pedesetih godina prošlog veka pojavio se polipropilen, a osamdesetih godina napravljene su u Australiji prve plastične novčanice.

O.K.

SAT / Nekad senka, danas LCD

Mehanički satovi su izmišljeni u poznom srednjem veku. Najstariji merači vremena su, po svemu sudeći, sunčani i vodeni satovi, korišćeni u starom Egiptu i Mesopotamiji. U Starom zavetu, na dva mesta, pominje se  naprava koja je pripadala kralju Judeje Ahazu, u 8. veku p.n.e. Iza  starih Grka i Rimljana ostali su metodi za izradu zupčanika za klepsidre. Ta znanja se vremenom, mada posredno, usvojena i u Evropi.

Uporedo se, na Dalekom istoku, razvijala tehnika izrade vodenih satova. Postojali su i instrumenti poput satova zasnovanih na svećama, tamjanu i pesku, koji su merili samo vremenske intervale. Oni  sa svećom bili su izdeljeni na delove i radio je tako što je, tokom jednog sata, goreo jedan segment sveće.

Satovi se, u srednjem veku u Evropi, vezuju za crkve. Na prelazu iz 13. u 14. stoleće, u crkvenim zapisima, ove sprave se sve više pominju. Tek je pojava zupčastog mehamizma dovela do znatno bržeg razvoja. To je omogućilo da  sistem ugrađenih zupčanika radi po tačno određenim intervalima. Uglavnom su služili za obaveštenja poput vremena za molitvu. Javljaju se i složeniji astronomski satovi, sa kazaljakama koji pokazuje različite načine merenja vremena. Neki su samo odzvanjali prilikom punog sata.

Najstariji mehanički sat, koji i danas funkcioniše, nalazi se na zidu katedrale u Solsberiju, na jugozapadu Engleske. Potiče iz 1386. godine. Sredinom 15. veka otkrivena je navojna opruga, što je omogućilo da merači vremena postanu pouzdaniji. Ubrzo su se pojavili i prvi ručni časovnici.

Vrlo je bitno otkriće holandskog prirodnjaka i izumitelja Kristijana Hajgensa - sat sa klatnom. Posebno se izdvaja onaj sa kukavicom. Električni satovi su se pojavili početkom 19. veka. U prošlom veku pojavili su se kvarcne i atomske varijante ove naprave. U naše vreme, digitalni satovi koriste LED, LCD i VFD ekrane, uz elektronski mehanizam.

O.K.

PENICILIN / "Čudotvorni lek"

Zaslugu za otkriće penicilina, jedno od najvažnijih u istoriji medicine, nauka pripisuje škotskom bakteriologu Aleksandru Flemingu (1881-1955). Do otkrića je došao 1928. godine kada je, u povratku sa odsustva, u svojoj laboratoriji primetio da se plesan plavičasto-zelene boje pojavila na neočekivanom mestu: u Petrijevoj šolji sa kulturom stafilokoka. Videlo se da je plesan (koja je najverovatnije tu slučajno dospela) pogubno delovala na bakterije, tako da su istraživanja nastavljena. Do saznanja o pravoj vrednosti penicilina došlo se posle desetak godina.
Fleming je izolovao čistu kulturu gljivice koja je identifikovana kao Penicillium notatum, i ta je kultura poslužila za pravljenje sekundarnih kultura sve do 1945. godine.
Plesan penicilina prirodnim putem proizvodi antibiotik penicilin, koji pomaže pacijentima sa bakterijskim infekcijama: inhibiše rast bakterija ili ih ubija. Postoje različite vrste penicilina, korišćene kod različitih vrsta infekcija.
Naučnici Hauard Florij (1898-1968) i Ernst Čejn (1906-1979), prvi rođen u Australiji a drugi u Nemačkoj, radili su zajedno na britanskom univerzitetu Oksford, istražujući načine proizvodnje penicilina. Njih dvojica su 1945. godine podelila Nobelovu nagradu za medicinu sa Aleksandrom Flemingom.
U početku su proizvedene zalihe penicilina bile ograničene, a zatim je, četrdesetih godina 20. veka, počela masovna proizvodnja tog antibiotika u SAD. Prvi pacijent bio je Albert Aleksandar, 43-godišnji policajac, koji je primio penicilin 12. februara 1941. godine.
Zna se da su stari Egipćani umeli da tretiraju inficirane rane kašom spravljenom od plesnivog hleba.
Penicilin je nazivan "čudotvornim lekom“ koji će zbrisati zarazne bolesti, ali su tokom godina neke vrste bakterija razvile otpornost na penicilin, što otežava lečenje obolelih. Alergijske reakcije na penicilin su ozbiljna stanja i mogu ponekad da ugroze život.

V.B.

SOLARNI PANELI / Od otkrića efekta do savremene tehnologije

Edmon Bekerel je bio francuski fizičar koji je živeo u 19. veku. Godine 1839. godine otkrio je fotovoltaički efekat. Reč je o procesu proizvodnje električnog napona i struje u materijalu koji je izložen svetlosti.
Sedamdesetih godina 19. veka, dosta pažnje bilo je posvećeno hemijskom elementu selenu, za koji je utvrđena fotoprovodljivost. Pre svega praćen je fotovoltaički efekat u čvrstom selenu.

Francuski matematičar Augustin Mušo, inspirisan dostignućima sunarodnika Bekerela, težio je da nađe energetsku alternativu uglju. Šezdesetih godina 19. stoleća osmislio je prvi solarni kolektor koji je potom bio predstavljem caru Napoleonu Trećem. Mušo je načinio i veliku solarnu parnu mašinu koja je nestala tokom opsade Pariza, u Francusko-pruskom ratu. Svoj solarni generator ovaj naučnik predstavio je na Svetskoj izložbi u Parizu ali njegova vlada, u to vreme, još nije imala dovoljno razumevanja za značaj korišćenja energije Sunca.
Nedugo potom, američki pronalazač Čarls Fric razvio je solarnu ćeliju zahvaljujući selenu na tankom sloju zlata. On je instalirao prvi fotonaponski sistam na krovu jedne zgrade u Njujorku.
Engleski hemičar Edvard Veston zaštitio je dva  patenta za solarnu ćeliju, 1888. godine. Smatrao je da energiju Sunca treba pretvoriti u električnu, tako što svetlost zagreva solarnu ćeliju i izaziva otpust elektrona, odnosno protok struje.
Prvu pravu solarnu ćeliju, zasnovanu na fotoelektričnom efektu (elektroni se otpuštaju pri padu svetlosti na materijal) stvorio je ruski fizičar Aleksandar Stoletov. A Amerikanac Heri Regan izmislio je termalne baterije za skladištenje i raspodelu Sunčeve toplote.
Sredinom prošlog veka, u naučnim krugovima je shvaćeno da je slicijum efikasniji od selena: stvorena je ćelija sa veoma visokom efikasnošću. Silikonske solarne ćelije za proizvodnju struje se, ipak, ne prave pošto su prilično skupe. U današnje vreme primenjuje se nova tehnologija - BAPV, tako što se solarne ćelije, odnosno paneli ugrađuju u zgrade.

O.K.

ŠTAMPANJE / Od pečata do trodimenzionalnih štampača

U Mesopotamiji su 3.500 godina p.n.e. korišćeni valjkasti pečati da bi se crteži otiskivali na tablicama od gline. A u Kini, pečati su se primenjivali počev od drugog milenujuma p.n.e; u početku, po više pečata na glinenim kalupovima. Do 3. veka p.n.e. „štampalo“ se i na grnčariji. Čak su i sledbenici taoizma unosili pečatima slova na tela ljudi jer su verovali da povoljno deluju na zdravlje.
U narednom stoleću, u najmnogoljudnijoj državi, pojavila se štampa na komadu drveta i na tkanini.  Pokretni tip  štampe izmislio je 1041. godine kineski zanatlija Bi Šeng. Poslužio se očvrsnulom glinom koja je donekle bila prilično mekan materijal. To je dovelo do stvaranja keramičkog tipa štampe.
Kasnije su se pojavile prve papirne novčanice. I, već u 13. veku, pojavila su se slova od bronze u Kini, Japanu i na Korejskom poluostrvu. Najstarija štampana knjiga metalnog tipa je delo „Odabrana učenja budističkih mudraca i seonskih učitelja”. Napisao ga je korejski budistički monah Baegun, 1377. godine.
Tehnika drvoreza kod koje se slika ili tekst urežu na komad drveta se takođe prvi put pojavila u Kini. U Evropi, štampanje se pojavilo kada je nemački kovač Johanes Gutenberg počeo rad na izradi štamparske mašine 1436. godine. Rad je okončao posle gotovo četiri godine. Koristio je mastilo zasnovano na ulju i prilagodljive kalupe, što je dovelo do povećane i jeftinije proizvodnje knjiga. Njegova prva štampana knjiga bila je Biblija. Prvi primerci bili su dostupni 1454. i 1455. godine. Ubrzo su se razvile razne tehnike štampanja, kao što je, recimo, “suva igla” pri kojoj se slika urezuje u ploču  metalom ili iglom. Italijan Aldo Manucio je prvi koji je štampao manje knjige. Veliki napredak doneo je Albreht Direr, koji je 1525. godine objavio delo o drvorezu. Francuski izdavač Kristofer Plantin prvi je štampao faksimil, odnosno kopiju stare knjige. Tek u 19. stoleću pojavila se prva mašina sa gvozdenim okvirom.

Sito-štampa se u Evropi pojavila 1907. godine, a prvi laserski štampači 1969, u američkoj kompaniji “Kseroks”. Devedestih godina prošlog stoleća, britanski hemičar Dejvid Džons osmislio je koncepciju trodimenzionalnog štampača.

O.K.

FOTOGRAFIJA / Potreba da se podeli sa drugima

Fotografija kakvu poznajemo danas pojavila se u prvoj polovini 19.veka, u Francuskoj. Prvo se koristio postupak heliografije, koju je 1824. godine izumeo Jozef Nisefor Nijeps. Slike su dobijane kada je metalna ploča premazivana asfaltnom smolom (bitumenom) iz Judeje, uz ekspoziciju od nekoliko dana. Godine 1829. Luj Žak Mande Dager pridružio se Nijepseu u istraživanjima.
Nijepse je uz pomoć portabl „mračne komore” (camera obscura) kalajnu ploču premazanu bitumenom izlagao svetlosti. Zasluga za prvu fotografiju na svetu snimljenu kamerom, 1826. ili 1827.godine, pripada baš njemu. Snimak je načinjen tehnikom heliografije sa prozora na spratu njegovog imanja u Burgonji (Francuska). Ekspozicija je trajala osam sati. Kada je Luj Dager 1839. uveo dagerotipiju, to vreme skratilo se na 15 minuta.

Pionir fotografskog filma bio je Džordž Istman, koji je 1885. počeo da proizvodi film od papira, da bi prešao na celuloidni film 1888-1889. Njegova prva kamera, nazvana „kodak”, u prodaji se pojavila 1888. godine. Za osnovnu svrhu fotografije smatra se komunikacija, tj. potreba da se nešto saopšti drugima. Rukovodi nas uglavnom želja ili potreba da nekoga informišemo, obrazujemo, zabavimo, promenimo ili da podelimo svoja iskustva sa drugim ljudima.
Ranije se verovalo da ozbiljni, uspešni ljudi ne smeju biti nasmejani dok ih portretišu ili fotografišu. Poznati pisac Mark Tven u pismu listu „Sakramento Dejli Junion” iznosi stav da je „fotografija najvažniji dokument, i nema ničeg goreg od toga da potomstvu ostavite svoj luckasti, glupavi osmeh zauvek (na slici) uhvaćen.”

V.B.

USB MEMORIJA / 32 tb na sićušnom predmetu

Trojicu izraelskih pronalazača - Dova Morana, Amira Bana i Simona Licina i njihovu kompaniju „M-sistems“ smatraju u SAD za one koji su otkrili USB fleš memoriju. Firmu je osnovao Dov Moran, u mestu Kfar Saba, u centralnom Izraelu. 
Još 1995. godine pojavio se DiskONChip, tj. disk na čipu. U to vreme je bilo vrlo teško prenositi velike količine podataka. Flopi disk je imao vrlo slab kapacitet a kompakt diskovi bili su tek u povoju. Postojali su zip uređaji koji su bili prilično glomazni i skupi.
Pet  godina nakon pojave diska na čipu, izmišljem je disk na ključu, odnosno DiskOnKey. Ovaj je omogućio deset puta brže unošenje podataka. Bio je obložen omanjim plastičnim zatvaračem. U njega je bio ugrađen kontrolor fleš memorije i bio je povezan sa USB portom na računaru. Za tu najraniju verziju bio je neophodan  upravljački program, odnosno drajver. Na prvoj USB memoriji bilo je svega 8 mb. Imala je ugrađenu poluprovodničku sveteleću diodu. Njena svrha bila je da ukaže na to kada se čitaju ili unose podaci, da bi se sprečilo prerano uklanjanje fleš drajva iz računara. Amerićki gigant IBM je otkupio fleš memorije i prodavao ih u SAD kao svoj brend, a širom sveta prodavala ih je singapurska kompanija „Trek 2000 Internešenal“. Posebnu verziju izmislio je Pua Kein Seng, iz Malezije. U njegovoj zemlji i na Tajvanu, gde inače živi, smatra se da je on taj koji je prvi došao na ideju za USB. Većina ovih naprava nije teža od 28 gr. Pre dve godina napravljen je fleš drajv sa 2 terabajta podataka. Veruje sa da im je trajnost između 10 i 100 godina. Znatno su otporniji u odnosu na uređaje koji su u prošlosti služili za skladištenje podataka. Njihov sastavni deo je štampana ploča koja, između ostalog, nosi USB konektor.

V.B.

SIJALICA / Edisonove preteče i moderni izum

Pojavi električne sijalice prethodio je dugotrajan proces, a epohalan napredak ostvaren najpre zahvaljujući engleskom pronalazaču i naučniku Džozefu Svonu. Sredinom 19. veka, on je eksperimentisao sa ugljenisanim papirnim nitima u staklenoj sijalici. Nakon decenije izborio se da zaštiti to kao patent od svoje države - ali je problem bio u samo delimičnom vakuumu i nedovoljnom snabdevanju strujom. Do 1878. godine, zahvaljujući boljim vakuumskim pumpama, Svonu je pošlo za rukom da prevaziđe problem zatamljivanja. Umesto tanke niti, koristio je ugljenikove cevi. Ta sijalica je trajala 40 sati.

Jedna ulica u Njukaslu bila je prva na svetu koju su, februara 1879, osvetlile Svonove sijalice. Najčešće se zasluge za otkriće ovog uređaja za transformaciju električne energije u svetlost  pripisuju američkom pronalazaču Tomasu Edisonu, koji je stvorio prvu praktičnu i komercijalnu sijalicu.
Ipak, dvadesetak ljudi radilo je na ovom polju pre slavnog Edisona. Recimo, ne treba ispustiti iz vida doprinos britanskog pronalazača Hamfrija Dejvija koji je, početkom 19. veka demonstrirao da, kada električna struja prođe kroz žice, dolazi do zagrevanja usled otpora i to odaje svetlost. Drugi istraživač, Voren De la Ru je pokušavao  sa platinskom niti u vakuumskoj cevi, ali to nije prošlo pošto je je cena platine prevelika.
Ključni problem od samih početaka je bio materijal, odnosno njegova trajnost, jeftinoća i svetlosni kapacitet. Edisonu je pošlo za rukom da, posle niza eksperimenata, napravi sijalicu sa ugljenikovom niti. Imala je viši nivo vakuuma, visoki otpor i valjan materijal. Istine radi, Edisonovo otkriće se donekle  zasniva na radu dvojice Kanađana, Tomasa Vudvorda i Metjua Evansa, od kojih je kupio patent. Oni su za lampu koristili ugljenikove cevi ugrađene u stakleni valjak ispunjen azotom.
Edison i njegovi saradnici ubrzo su shvatili da ugljenisana bambusova nit može da traje više od 1200 sati. Tako je počela masovna proizvodnja.
Edisonove lampe su prvi put bile isprobane na parobrodu „Kolumbija“, 1880. godine. Današnje sijalice se proizvode u rasponu 1-300 volti. Dosta su neefikasne u odnosu na druge izvore električne svetlosti kao što su moderne fluorescentne i LED svetiljke jer troše mnogo energije na zagrevanje. Traju oko 1000 sati.

O.K.

RENDGEN / Umesto ljudskih očiju

Vilhelm Konrad Rentgen (1845-1923), nemački fizičar, godine 1895. otkrio je posebnu vrstu elektromagnetskog zračenja, x-zrake (po njemu je nazvano rendgentsko zračenje) što je, između ostaloga, omogućilo veliki napredak u medicinskoj dijagnostici. Bavio se ispitivanjima svojstava tog zračenja: sposobnošću delovanja na fotografsku ploču, prolaska kroz različite materije, slabljenja u vezi s vrstom materije, debljinom sloja kroz koji zraci prolaze, sposobnošću jonizovanja zraka... Konstruisao je rendgensku cev sa konkavnom katodom i platinskom antikatodom. Za otkriće rendgenskog zračenja dobio je 1901. Nobelovu nagradu za fiziku. Pogrešno se veruje da je x-zrake pronašao slučajno. Slučaj je bio samo utoliko što je zavesu koju je pripremio za jedan od narednih eksperimenata, osvetleo pre upotrebe. Tokom 1895. je ispitivao efekte visokog napona na električno pražnjenje u razređenim gasovima i vakuumskim cevima. Krajem te godine ispitivao je efekte katodnih zraka van vakuumskih cevi. U pripremi jednog od takvih eksperimenata testirao je aparaturu u mraku i primetio nekakvo svetlucanje na stolu, metar od aparature, kad god bi uključio visoki napon. Pošto se u ponovljenim pokušajima zbivala ista stvar, upalio je šibicu i shvatio da svetlucanje dolazi od platinocijanida barijuma, koji je tu bio odložen čekajući neki od sledećih eksperimenata. Rendgen je nagađao da se radi o novoj vrsti zraka (katodni zraci su već bili poznati). Sledećih nekoliko nedelja spavao je u laboratoriju, ispitujući osobine novih zraka, koje je privremeno nazvao x-zracima, koristeći matematičko označavanje za nepoznatu veličinu. Mada je naučni svet kasnije, kada je Rentgen postao poznat, zrake nazvao rendgenskima, on je radije koristio izraz x-zraci. Danas se, u svakodnevnom govoru, medicinska aparatura za snimanje x-zracima naziva rendgen.

O.K.

HIGSOV BOZON / Neuhvatljiva „božija čestica“

Higsov bozon ili Higsova čestica je elementarna čestica kojom se, prema Standardnom modelu, objašnjava masa drugih čestica, a posebno zašto su W i Z bozoni toliko masivni, za razliku od fotona koji nemaju masu. Higsov bozon jedna je od 17 elementarnih čestica u Standardnom modelu. 16 preostalih čestica su: 6 kvarkova, 6 leptona, foton, gluon, W i Z bozon. Kvarkovi i leptoni su primeri grupe čestica zvani fermioni. Oni su ti koji čine svu materiju koju svakodnevno vidimo oko nas. Foton, W, Z, gluon i Higsov bozon su u drugoj grupi, zvanoj bozoni. Oni su odgovorni za sve sile u prirodi, osim za silu gravitacije. Nučnici zasad ne znaju kako povezati gravitaciju sa Standardnim modelom.

Higsov bozon ima veliku važnost u kvantnoj fizici pošto se njime može dokazati postojanje hipotetičnog Higsovog polja - što je najjednostavniji od nekoliko predloženih mehanizama za prelamanje elektroslabe simetrije, tj. načina na koji elementarne čestice dobijaju masu.
Postojanje takvog bozona predviđeno je teorijom koju su nezavisno i skoro istovremeno predložile 1964. godine tri grupe istraživača. Dana 4. jula 2012. dve grupe naučnika, prateći sudare protona u Velikom hadronskim sudaraču, u CERN-u, nezavisno jedna od druge, objavile su otkriće nove čestice, oko 130 puta teže od protona. Prema svim pokazateljima, reč je o Higsovom bozonu, za šta su Fransoa Engler i Piter Higs podelili Nobelovu nagradu za fiziku 2013.

D.S.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"