NOVE KNJIGE

M. Rajković

Živi svet Atosa

Nepomenice oko svetih lavri

Ima li tamo zmija, jedno je od neizostavnih pitanja pokloniku Svete Gore. Ima, i to na čitavom području, od potoka Zig na severozapadu i rta Arapis na severu do skita Kavsokalivija na jugu i Kelije svetog Mine na njenom krajnjem jugoistoku. I oko svih monaških staništa, i u mnogo većem broju nego što se one daju videti. U ljutom kršu atonske pustinje, oko monaških kelija, u trošnim kalivama i pećinama, omražene i nepomenice u našem narodu, one su neka vrsta domaćih stvorenja. Na posedu Hilandara, potpisnik ovog teksta je sa ovim reptilima, ali i drugim vrstama živog sveta (žabe, gušteri, kornjače, glodari, jazavac, kuna, veverica, lisica, šakal) imao bliske susrete kuda god je kročio: od Male Jovanjice i granice kod metoha Kumica do manastirskih šuma i kelija u prestonici Kareji…  

Literatura o Svetoj Gori broji  hiljade bibliografskih jedinica, od najstarijih putopisa i naučnih publikacija do književnih dela i sve više reportaža i zapisa u medijima. Ima radova o njenoj  raznovrsnoj flori, koja je privukla engleskog botaničara Džona Sibtorpa da, krajem XVIII veka, dva puta preduzme istraživanja; pisao je o drveću i bilju Gore Atonske i naš Sava Hilandarac, jedan herbarijum njenih cvetnica postoji i u Botaničkoj bašti Biološkog fakulteta u Beogradu, a ona sama je “botanički vrt Mediterana” (V. Stevanović). O vodozemcima i gmizavcima Svete Gore nije bilo nijednog naučnog rada, sve do prošle godine štampane monografije Vodozemci i gmizivaci Svete Gore i Hilandara, čiji su autori dr Rastko Ajtić, Milivoje Krvavac i mr Danko Jović. 
Knjiga Vodozemci i gmizivaci Svete Gore i Hilandara, na srpskom i engleskom, plod je trogodišnjeg istraživanja, prvenstveno na hilandarskom posedu, koji sa imanjem Velike lavre na jugu zauzima dve petine poluostrva. A da li se zbog ove činjenice već sada može smatrati da “verodostojno ilustruje” (A. Dragišić) bogatstvo obe grupe kičmenjaka na čitavoj površini istočnog prsta Halkidika, potvrdiće buduća i obuhvatnija ispitivanja.

Autori u predgovoru ističu da je na Svetoj Gori dosad zabeleženo 35 vrsta vodozemaca i gmizavaca, što je “izuzetno visok broj” s obzirom na površinu, te da je glavni cilj publikacije da ukaže na njihov značaj i pruži osnovne informacije o stanju obe grupe životinja na jednom nevelikom i specifičnom arealu. Podeljena je na dva osnovna dela: u prvom su predstavljene sve zabeležene vrste vodozemaca i gmizavaca, kao i one vrste koje nisu inventarisane ali se na osnovu literature pretpostavlja da se mogu sresti na ovoj teritoriji.
Prikazano je tri vrste repatih vodozemaca: šareni daždevnjak, obični i dugonogi mrmoljak i osam vrsta bezrepih (žaba): žutotrbi mukač, zelena krastača, velika krastača (ima je na celom hilandarskom posedu), gatalinka (specifične zelene boje), sirijska češnjarka (u pojasu rečice Paparniki), balkanska i velika zelena žaba, grčka žaba (karakterističnih braon nijansi), šumska žaba (nastanjuje sve površine pod listopadnom šumom).

Opasna ali retko smrtonosna vrsta

Posetilac pirga kralja Milutina može očekivati da će u njegovoj okolini nabasati na peščanu bou, a ako zađe u njegovu gusto obraslu okolinu i na maslinastozelenu ili češće jednobojnu velveđu koja može biti duga i preko dva metra. Običan smuk nastanjuje ne samo neposrednu okolinu manastira, već se može sresti i oko starog vinograda, uopšte na imanju Svetog Haralampija, ali i drugde. Stepski smuk je lociran u suvom koritu hilandrske rečice, kod nekadašnje vodenice u kojoj je sada radionica zaštitara, a četvoroprugasti smuk u stenama poluostrva i istoimenog rta Arapis.
Poskok (Vipera Ammodytes) je jedina otrovnica na posedu Hilandara (ujed je “opasan po čoveka, ali vrlo retko smrtonosan”), prosečne dužine 50-60 cm,  jasno izražene trouglaste glave. Njegovo je stanište, vele autori, neposredna okolina istočno od manastira, ali nije nikakvo iznenađenje ako se radnik u vinogradu (Savino polje), dok plevi vinovu lozu, nađe oči u oči sa poskokom na čokotu  ili u povrtnjaku u blizini agiazme Svetog Haralampija ispod struka paradajza ili paprike. Oba primera smo zabeležili prema ličnom kazivanju.

Amfibije i reptili, predatori

U drugom delu knjige osnovni podaci o vodozemcima i gmizavcima Svete Gore prikazuju se u složenoj interakciji sa ostalim grupama lokalne faune, kao što su njihovi predatori ili životinjske vrste kojima se i sami hrane. Autori su se pozabavili i predatorima posmatranih amfibija i reptila. To su u prvom redu šakal i lisica, a među pticama: sivi soko, lastavičar, morski soko, kobac, vetruška, zmijar, kukumavka, eja, siva čaplja, čavka, siva vrana, svraka, gačac i gavran.
Znatno je, međutim, više životinjskih vrsta kojima se vodozemci i gmizavci Svete Gore hrane, kao što su razne vrste pauka, bubojeda, šumska rovka i mala rovčica; glodara (vodena voluharica, riđa voluharica, sivi pacov, patuljasti miš, obični puh, poljski miš). Najčešći plen su ptice. Ustanovljeno je čak 20 vrsta čije mladunce, pa i odrsale primerke, tamane zmije: crnoglava grmuša, obična grmuša, sredozemna crnoglava grmuša, obična travarka, siva senica, siva muharica, obična beloguza, velika strnadica, sredozmena beloguza, zelentarka, grmuša crvenovoljka, zeba, vodenkos, žutarica, šumska trepteljka, dugorepa senica, plava senica, velika senica, bela i potočna pliska.
Pisana jednostavnim stilom i razumljivim jezikom, monografija će jednako koristiti batraholozima i herpetolozima, stručnjacima koji proučavaju vodozemce i gmizavce, ali i svakom pokloniku koji se zanima ne samo za riznice, predanja i istoriju, već i živi svet monaške republike.  

M. Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"