MEDICINA

Gordana Tomljenović

Insulinska rezistencija i ishrana

Pravilna ishrana i vežbanje kao preventiva dijabetesa

Insulinska rezistencija je jedan od oblika predijabetesa - gotovo asimptomatskog stanja koje neretko i ne upozorava na opasnost od ulaska u dijabetes. Govoreći o ovom poremećaju metabolizma šećera, mr dr Tijana Dangubić, endokrinolog Bel Medic-a, ističe da se insulinska rezistencija vrlo uspešno koriguje promenom načina života

Opšte je poznato da jedna od najčešćih hroničnih nezaraznih bolesti, šećerna bolest tipa 2 (diabetes mellitus), predstavlja globalni zdravstveni problem prvenstveno zbog toga što može da ima veoma teške posledice: glavni je uzročnik slepila, “otkazivanja” bubrega, srčanih i moždanih udara, amputacija donjih ekstremiteta… Ali, malo se govori o tome da dijabetes ne nastaje iznebuha, već da mu prethodi predijabetesno stanje tokom kojeg nepovoljan razvoj može gotovo u potpunosti da se preokrene, promenom načina života i ishrane, pre svega.
Problem je u tome što predijabetes mahom ne “alarmira”, ne daje simptome ili su oni najčešće prikriveni, te gotovo 90 odsto obolelih i ne zna da je pred vratima ozbiljne hronične bolesti. Ipak, tokom tog asimptomatskog perioda razvija se značajna patološka promena, insulinska rezistencija, koja može da se dijagnostikuje i leči. Korigovanje ishrane veoma je važan deo te terapije zahvaljujući činjenici da je hrana glavni izvor glukoze - prostog šećera koji je jedan od ključnih energenata za rad mišićnih i drugih telesnih ćelija - a insulin ključni faktor dopremanja glukoze.

Prvi stepenik predijabetesa

Insulinska rezistencija je poremećeno, to jest smanjeno preuzimanje glukoze (šećera) od strane ćelija mišićnog i drugih tkiva. Upravo zbog toga se, prema rečima mr dr Tijane Dangubić, interniste endokrinologa (magistra ishrane) u beogradskoj Opštoj bolnici Bel Medic, insulinska rezistencija može definisati kao jedan od oblika predijabetesa, stanja koje karakteriše poremećaj metabolizma šećera. Umesto da prevashodno obezbeđuje energiju namenjenu mišićnom, moždanom i drugim tkivima, glukoza se zadržava u krvotoku u patološki povišenim koncentracijama, što je temelj za niz drugih poremećaja i oboljenja. Insulinska rezistencija povezana je, naime, sa pojavom gojaznosti, povišenih vrednosti triglicerida u krvi, sa hipertenzijom, razvojem steatoze jetre, ateroskleroze, kardiovaskularnim bolestima, kao i otežanim ostvarivanjem potomstva kod žena.
Dr Dangubić objašnjava da hormon insulin - proizvod endokrine žlezde pankreasa - ima zadatak da, vezujući se za insulinske receptore na površini mišićnih i masnih ćelija, obezbedi pravilno preuzimanje glukoze iz krvotoka. Hrana koju konzumiramo najveći je izvor neophodne nam glukoze, te pankreas (gušterača) luči insulin pri svakom obroku. Posle varenja kome podleže u digestivnom traktu, šećer ulazi u krvotok, iz kog se transportuje u ćelije isključivo u prisustvu insulina. Ukoliko je taj proces normalan, to jest onda kad insulin deluje na pravilan način, smanjuje se i količina šećera u krvotoku; uporedo sa opadanjem nivoa šećera u krvi, smanjuje se i izlučivanje insulina iz pankreasa.

U predijabetesu, pomenuti proces je poremećen. Ukoliko je nivo šećera u krvi stalno povišen, i nivo insulina u krvi je dugotrajno visok; to ima za rezultat neprestano stimulisanje insulinskih receptora ćelija, što vremenom, kako navodi dr Dangubić, dovodi do smanjenja broja insulinskih receptora ili do njihove smanjene osetljivosti (rezistencije). Dok god je pankreas u stanju da proizvodi dovoljno insulina kako bi prevazišao ovu rezistenciju, nivo glikemije (šećera u krvi) je normalan. Ali, kad se iscrpu pankreasne rezerve, nivo glikemije počinje da raste, i nastaje sledeći stadijum predijabetesa - intolerancija na glukozu. Za razliku od insulinske rezistencije, u intoleranciji na glukozu postoji povišena vrednost jutarnje glikemije, ali je značajno da ni to još ne zadovoljava sve kriterijume za dijagnostikovanje dijabetesa.

Uzroci, simptomi, dijagnostika

Tačan uzrok predijabetesa, odnosno insulinske rezistencije, nije poznat, ali se smatra da genetski faktor ima značajnu ulogu. Takođe, razvoj insulinske rezistencije povezuje se i sa fetalnom malnutricijom (pothranjenošću ploda u utrobi majke), i stresom. Ipak, najvećim faktorima rizika smatraju se gojaznost i fizička neaktivnost. Dr Dangubić ističe da insulinskoj rezistenciji najčešće podležu gojazne osobe čija se ishrana bazira prvenstveno na ugljenim hidratima, kao i fizički neaktivne osobe. Neretko su, pak, pogođene i žene sa dijagnostikovanim policističnim jajnicima, a sve češće i trudnice. Trudnoća je, na primer, stanje sa izrazito izmenjenim metaboličkim uslovima, u kojima organizam majke mora da smanji insulinsku osetljivost svojih mišića kako bi uštedeo više glukoze za ishranu i majčinog i bebinog mozga.
Rizik od predijabetesa raste i sa godinama. Učestaliji je kod osoba u petoj i šestoj deceniji života, što može da se tumači i činjenicom da starije osobe obično manje vežbaju, a i sa starenjem gube mišićnu masu i dobijaju na težini.
Kad je o simptomima reč, u insulinskoj rezistenciji oni su najčešće prikriveni. Osobe sa smanjenom osetljivošću insulinskih receptora češće osećaju glad, kao i simptome hipoglikemije nakon uzimanja obroka bogatog ugljenim hidratima, pa su primorane da ponovo unose hranu, najčešće opet u vidu ugljenih hidrata koji najbrže obezbeđuju energiju. Na taj način se, prema rečima dr Dangubić, ulazi u svojevrsni „začarani krug“ pogoršavanja insulinske rezistencije i nastajanja gojaznosti. Takođe, pored gojaznosti, simptomi insulinske rezistencije mogu da budu podrhtavanje i preznojavanje, kao i osećaj umora i nadutosti. Ukoliko dođe do povećanja šećera u krvi iznad normalnih vrednosti, nastaju simptomi dijabetesa kao što su učestalo mokrenje, pojačana žeđ i gubitak na telesnoj težini. Naša sagovornica precizira da se dijabetes može dijagnostikovati ukoliko je glikemija na prazan stomak veća od 7, a nakon OGTT sa 75g glukoze veća od 11. Takođe, glikemija koja je u bilo kom trenutku veća od 11 ukazuje da su se navedeni simptomi dijabetesa već verovatno javili ili će početi da se javljaju.

Insulinska rezistencija dijagnostikuje se OGTT (Oral Glucose Tolerance Test) testom tolerancije na glukozu, takozvanim testom opterećenja šećerom kojim se procenjuje odgovor organizma na oralno (na usta) unetu glukozu. Ovaj dijagnostički postupak, koji može da ukaže na poremećaj u metabolizmu šećera i potencijalnu sklonost ka dijabetesu, sastoji se u serijskim merenjima (u određenim vremenskim intervalima) nivoa glukoze i insulina, pre i nakon oralnog uzimanja 75 ml glukoze. Ukoliko su tokom testa vrednosti insulina povišene, a u zavisnosti od vrednosti glikemije (da li su normalne ili povećane), postavlja se dijagnoza insulinske rezistencije, intolerancije na glukozu, ili dijabetesa.

Lečenje hranom i vežbanjem

Lečenje insulinske rezistencije pre svega podrazumeva promenu režima ishrane i redovnu fizičku aktivnost, kaže dr Dangubić. Naša sagovornica u prilog tome navodi podatak Američke asocijacije za dijabetes (ADA - American Diabetes Association) prema kojoj će više od 50 odsto osoba sa insulinskom rezistencijom, ukoliko ne promene način života, razviti dijabetes tipa 2. 
U onom delu terapije insulinske rezistencije koji se odnosi na promenu režima ishrane preporučuje se konzumiranje namirnica sa niskim glikemijskim indeksom (GI). Reč je o mernoj jedinici za brzinu kojom raste nivo glikemije (nivoa šećera) u krvi nakon konzumiranja određenih namirnica. Stope po kojima različite namirnice podižu nivo šećera u krvi rangiraju se u poređenju sa apsorpcijom 50 gr čiste glukoze, koja se koristi kao referentna hrana i ima GI vrednost 100. U odnosu na vrednosti glikemijskog indeksa, namirnice se dele na one sa visokim (70 i više), srednjim (56 do 69) i niskim glikemijskim indeksom (55 i manje). Što je viši glikemijski indeks neke namirnice, po njenom uzimanju će glukoza u krvi brže da raste, a posledično i nivo insulina, te sa učestalom i preobilnom upotrebom takvih namirnica - industrijskih slatkiša, na primer - vremenom dolazi do iscrpljivanja pankreasa.

Dr Dangubić savetuje da se u terapiji insulinske rezistencije namirnice biraju na osnovu pouzdanih GI lista, uz napomenu da se GI vrednost dodeljuje samo onoj hrani koja sadrži ugljene hidrate, bilo da je reč o prostim ugljenim hidratima (šećerima), ili složenim ugljenim hidratima (skrobovima i biljnim vlaknima). Hrana koja ne sadrži ugljene hidrate, kao što su meso, riba, jaja, začinsko bilje i začini, ne nalazi se na GI listama. Takođe, treba imati u vidu da brojni faktori mogu da utiču na GI vrednost namirnice ili na ukupnu GI vrednost obroka, uključujući vrstu šećera, struktura skroba, rafinisanost ugljenog hidrata, nutritivni sastav namirnice, metodu pripreme i zrelost namirnice (vidi okvir).
Količina unetih ugljenih hidrata je takođe važna, budući da na brzinu kojom hrana podiže nivo šećera u krvi deluju tri faktora: vrsta ugljenih hidrata, njen nutritivni sastav, i količina koja se konzumira. Glikemijski indeks je, naime, relativna mera koja ne uzima u obzir količinu pojedene hrane, te je zbog toga razvijen još jedan parameter pod imenom glikemijsko opterećenje, GL (Glicemic Load). Glikemijsko opterećenje je merilo načina na koji određeni ugljeni hidrat utiče na nivo šećera u krvi, uzimajući u obzir i vrstu šećera, i njegovu količinu (u gramima po obroku). Kao i GI, i GL se klasifikuje kao nizak (10 ili manji), srednji (11 do 19) i visok (20 i više). Preporučuje se, pritom, da ukupni dnevni GL bude ispod 100. Ipak, GI je i dalje najvažniji faktor koji treba uzeti u obzir prilikom koncipiranja terapije odgovarajućom ishranom. Preporuka je da se, s ciljem održavanja ukupnog dnevnog GL ispod 100, kad god je moguće odabiraju namirnice sa niskim GI, kao i da se konzumiraju u umerenim količinama.
Osobama sa insulinskom rezistencijom savetuje se i fizička aktivnost, i to u vidu aerobnih vežbi srednjeg intenziteta, pet ili više dana u nedelji, u trajanju od najmanje 30 minuta. Kao preporučene aktivnosti dr Dangubić navodi bržu šetnju (idealno bi bilo brzinom od 6 km/h), vožnju bicikla, plivanje, aerobik...Naša sagovornica ističe da je fizička aktivnost nezamenjiv način za smanjenje rizika za pojavu dijabetesa, zahvaljujući tome što povećava insulinsku senzitivinost.
Ukoliko su vrednosti insulina, i pored promene režima vežbanja i ishrane, izrazito visoke, neophodno je da se u terapiju uvede i medikament metformin. Pomenuti lek deluje tako što, s jedne strane, sprečava jetru da otpušta glukozu u krv, a s druge strane povećava osetljivost mišića i masnih ćelija na insulin. Metformin je lek koji se u lečenju dijabetesa primenjuje već dugi niz godina. Pod njegovim dejstvom glukoza lakše ulazi u ćeliju, što dovodi do pada nivoa šećera u krvi; sa padom nivoa glikemije smanjuje se i potreba za lučenjem insulina. Dr Dangubić dodaje da se lek pokazao kao praktično potpuno bezbedan, te da je i u SAD odobren kao medikament za primenu u gestacijskom dijabetesu (u trudnoći). U Evropi, međutim, još nisu urađene odgovarajuće studije pa se u lečenju gestacijskog dijabetesa koristi insulin. O primeni metformina u terapiji insulinske rezistencije odlučuje isključivo endokrinolog, a doze leka se određuju u zavisnosti od krive nivoa insulina nakon OGTT.

Gordana Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"