TEMA BROJA

Dr Vladica Božić

Čovek na Mesecu / Svemirski program SSSR-a do kraja šezdesetih godina

Do ali ne i na Mesecu

Teorijska osnova za istraživanje svemira (ili kosmosa) pomoću letelica postavljena je još u Carskoj Rusiji pre Prvog svetskog rata zahvaljujući radovima naučnika i pronalazača Konstantina Ciolkovskog (1857-1935). On je krajem 19. veka počeo da proučavao teoriju kretanja raketa (vozila, odnosno letelica koje se kreće usled reakcije na izlazak gasa velike brzine iz nje), da bi 1896. godine sa II raketnom jednačinom (Ciolkovskog) definisao teoriju raketnog pogona. Teoriju kretanja rakete izvan nekog gravitacionog polja je predstavio u radu „Istraživanja kosmičkog prostora pomoću reaktivnih aparata” koji je napisao 1898. godine, a objavljen je 1903. godine. Ovim radom je prvi put dokazano da se rakete mogu koristiti za letove u kosmos, zbog čega se Ciolkovski smatra ocem teorijske kosmonautike.

Ciolkovski je i posle Oktobarske revolucije nastavio da razmatra mogućnost istraživanja svemira pomoću reaktivne propulzije da bi 1929. uveo koncept višestepene rakete kao osnovu za moderan projekat svemirske letelice. Praktičan rad na raketnom pogonu u SSSR-u je počeo 1920-ih godina sa eksperimentima koje su izvodili članovi Grupe za izučavanje reaktivnog pogona GIRD (osnovane 1931), gde su radili pioniri raketnog pogona kao što su Sergej Koroljov (koji je sanjao o putovanju na Mars) i inženjer nemačkog porekla Fridrih Zander. GIRD je 18. avgusta 1933. godine lansirao prvu sovjetsku raketu sa pogonom na tečno gorivo „gird-09” a 25. novembra 1933. godine prvu hibridnu raketu „gird-ks”, tako da je sovjetska raketna tehnologija 1930-ih godina bila uporediva sa nemačkom. Međutim, Staljinova velika čistka tokom 1930-ih godina je zaustavila dalji napredak na tom polju jer su mnogi vodeći inženjeri ubijeni ili proterani u gulage, kao Koroljov.
U periodu 1940-1941. u SSSR-u došlo je do još jednog napretka na polju reaktivnog pogona, razvoja i serijske proizvodnje višecevnog raketnog bacača “kaćuša”, koji se pokazao veoma efikasan u borbama na Istočnom frontu tokom Drugog svetskog rata. Po završetku ovog rata, mesta Mitelverk i Peneminde (gde je Verner fon Brain proizvodio i testirao projektile „v-1” i „v-2”) našla su se u sovjetskoj okupacionoj zoni, pa su sovjetski inženjeri bili u prilici da pregledaju dokumenta i crteže koje su tamo našli i iz njih uvideli da je nemački raketni program mnogo napredniji od sovjetskog. Kako se pod njihovom kontrolom našao i glavni proizvodni pogon za rakete „v-2” u Nordhauzenu, tamo su do septembra 1946. godine sastavili 30 raketa „v-2”. Vodećim ljudima u SSSR-u je bilo poznato i da su Amerikanci na kraju rata realizovali operaciju „Paperclip”, u okviru koje su u tajnosti preselili u SAD većinu vodećih nemačkih raketnih naučnika na čelu sa Vernerom fon Braunom i 100 raketa „v-2”, sa kojima su sredinom marta 1946. godine urađeni prvi statički testovi, a sredinom aprila iste godine obavljeno je i prvo lansiranje.

Psi - prvi kosmonauti

Staljin je odlučio da razvoj balističkih raketa postane prioritet za SSSR, pa je 13. maja 1946. godine, u predgrađu Moskve, u tu svrhu osnovan Naučno-istrazivački institut NII-88 (poznat i pod nazivom OKB-1). Za direktora ovog insituta postavljen je Dimitrij Ustinov, a Koroljov je postao glavni konstruktor raketa velikog dometa. Pod rukovodstvom Ustinova, Koroljov i drugi sovjetski inženjeri počeli su da proučavaju tehnologiju rakete „v-2”, da bi uz pomoć raketnog naučnika Helmuta Grotrupa i drugih zarobljenih nemačkih inženjera, koji su radili na projektu „v-2”, septembra 1948, počeli letne testove sa njenom kopijom pod nazivom „r-1”. Sovjetska vojska je prihvatila ovu raketu u naoružanje novembra 1950, a na osnovu nje je kasnije izrađena i serija specijalizovanih raketa koje su korišćene za naučne eksperimente na velikim visinama.

Na osnovu rakete „r-1 je razvijena poboljšana verzija pod oznakom „r-2”, koja je prvi probni let imala u septembru 1949. godine, a uvedena je u naoružanje novembra 1951. Iako su ove dve rakete bile projektovane uz pomoć nemačkih inženjera, u celini su proizvedene u sovjetskim industrijskim postrojenjima i dale su inženjerima iz instituta OKB-1 dragoceno iskustvo koje im je omogućilo da posle „r-2” počnu samostalan program razvoja interkontinentalnih balističkih projektila poboljšanih karakteristika iz serije „R” sa pogonom na kriogeno gorivo-tečni vodonik (sa kojima je Koroljov eksperimentisao krajem 1930-ih). Posle prvog testa atomske bombe u SSSR-u, 1949. posebna pažnja poklonjena je razvoju rakete koja bi mogla da ponese nuklearnu bojevu glavu do SAD.  

U to vreme nije postojao samostalni sovjetski svemirski program jer nije bio predviđen petogodišnjim planom razvoja države, pa se oslanjao na vojni program koji je imaju prioritet za državu. Uprkos mnogima u SSSR-u koji su ismevali ideju o svemirskim letovima i lansiranju satelita u Zemljinu orbitu, Koroljov je, vođen sopstvenim snom o putovanju čoveka u svemir, pored vojnog programa radio i na razvoju sovjetskog svemirskog programa. Na osnovu raketa „r-1” i „r-2” je razvijena serija specijalizovanih raketa koje su korišćene za vertikalne sondažne letove u toku kojih su izvođeni naučni eksperimenti na velikim visinama. Zahvaljujuci njima je,jula 1951. lansirana prva sovjetska raketa sa živim bićima, tj. sa dva psa, dva meseca prije nego što su to uradili Amerikanci. Ovi psi su nakon leta koji ih je podigao na visinu od 101 km, po povratku na Zemlju, pronađeni živi. Posle toga je, tokom pedesetih i šezdesetih godina, sovjetski svemirski program pokrenuo više misija u kojima je koristio pse, ali i druge životinje za sub-orbitalne i orbitalne svemirske letove u kojima je ispitivan uticaj ubrzanja na živi organizam i ponašanje organizma u uslovima bestežinskog stanja, kao i izlaska i ponovnog povratka u atmosferu, kako bi se utvrdilo da li je izvodljiv let čoveka u svemir. Sa raketama „r-1” je 1951-1956. realizovano još 14 naučnih letova sa psima koji su leteli na visini od 100 km, dok je 1957-1960. godine izvršeno 11 letova sa psima na raketama „r-2a”, koje su letele do visine oko 200 km.

Prvi satelit - prvi šok za SAD

Najava SAD, jula 1955. da planiraju lansiranje satelita tokom Međunarodne geofizičke godine (od 1. jula 1957. do 31. decembra 1958. godine) pomogla je Koroljovu da, januara 1956. nagovori sovjetskog vođu Nikitu Hruščova da podrži njegove planove za lansiranje satelita u Zemljinu orbiti (“sputnjik”) kojim bi se proširilo dotadašnje znanje o svemiru, kao i četiri vojna izviđačka satelita (“zenit”) čime bi nadmašili Amerikance.
Rad na kriogenim motorima i projektovanju novih raketa je rezultirao razvojem dvostepene interkontinentalne balističke rakete „r-7 semjorka”, koja je uspešno testirana avgusta 1957. Ova raketa, zbog velikog dometa od oko 7.000 km i korisne nosivosti od oko 5 t, nije bila samo pouzdan i efikasan projektil za prenošenje nuklearnih bojevih glava na velike daljine već i odlična osnova za letelicu sa kojom bi se mogao prebaciti teret u svemir. Zahvaljujući tome što je imao gotovu raketu, Koroljov je uspeo da realizuje program razvoja veštačkog satelita za svega mesec dana, pa je mali satelit u obliku kugle („sputnjik 1”) uspešno lansiran u Zemljinu orbitu 4. oktobra 1957. godine sa kosmodroma Bajkonur, u Kazahstanu.

Lansiranje prvog satelita je bio veliki šok za SAD i podsticaj da pojačaju sopstvene napore u osvajanju svemira tako da se ovaj dan može uzeti kao početak svemirske trke, nezvaničnog nadmetanja između SADržava i SSSR-a u istraživanju svemira, lansiranju veštačkih satelita u Zemljinu orbitu i slanju ljudi u svemir i na Mesec koje je trajalo od 1957. do 1975. (kraja hladnog rata). Posle višemesečne debate u SAD je doneta odluka da se stvori nova federalna agencija koja će objedinjavati sve civilne aktivnosti vezane za istraživanje svemira. Predsednik Ajzenhaure je 29. juna 1958, potpisao akt kojim je određeno da njihovim istraživanjima svemira u miroljubive svrhe rukovodi civilna organizacija koja je osnovana 1. oktobra 1958. godine pod nazivom NASA (skraćenica od National Aeronautics and Space Administration - Nacionalna aeronautička i svemirska administracija).
Već 3. novembra 1957. sa kosmodroma Bajkonur lansiran je satelit „sputnjik 2” koji je u orbitu poneo i prvo živo biće - psa Lajku, koji je posle nekoliko sati leta u svemiru uginuo jer tada nije postojao razvijen sistem koji bi garantovao bezbedan povratak na Zemlju. Psi Belka i Strelka su proveli dan u svemiru u satelitu „sputnjik 5” lansiranom 19. avgusta 1960, pre nego što su se bezbedno vratili na Zemlju i tako postala prva živa bića koja su sa Zemlje otišla u njenu orbitu i vratila se živa!

Prvi čovek u otvorenom svemiru

Pored ovih satelita, krajem 1959. Koroljov je počeo realizaciju projekta slanja bespilotnih letelica na Mesec pod nazivom „Luna”. Program je trajao do 1976. Sa ovim letelicama je ostvareno mnogo prvih istraživanja u svemiru, kao i mnogo eksperimenta u kojima je proučen hemijski sastav Meseca, njegova gravitaciju, temperatura i zračenje. Prva letelica iz serije „luna 1” lansirana januara 1959. nije uspela da doleti do Meseca već je završila u heliocentričnoj orbiti, pa je tako postala prva letelica koju je napravio čovek koja je ušla u orbitu oko Sunca. „Luna 2” je, septembra 1959. uspešno sletela na Mesečevu površinu i tako postala prvi predmet napravljen ljudskom rukom koji je došao na Mesec. „Luna 3”, lansirana oktobra 1959. je prva letelica koja je obletela ceo krug oko Meseca i poslala prve fotografije suprotne (tamne) strane Meseca koja se sa Zemlje nikada ne može videti.
Nakon što je prvi “sputnjik” imao uspešan propagandni efekat, u daljem planu razvoja sovjetskog svemirskog programa bilo je lansiranje prvog čoveka u svemir. Zbog toga je glavni maršal (komandant) avijacije Konstantin Veršinin, 11. janura 1960. odobrio planove za osnivanje Centra za obuku kosmonauta koji je u početku imao oko 250 zaposlenih, a čija je svrha bila da pripremi kosmonaute za njihove predstojeće letove. Koroljov i saradnici su modifikovali raketu “r-7” u novu pod nazivom „vostok 1” sa kojom je, 12. aprila 1961, u Zemljinu orbitu uspešno poslat prvi kosmonaut Jurij Gagarin. On se, posle nekoliko krugova, vratio na Zemlju padobranom pošto je iskočio iz kapsule na visini od 7 km.
Posle ovog su realizovani i drugi letovi iz ovog programa. U „vostoku 2” je  German Titov proveo u orbiti oko Zemlje nekoliko dana da bi 16. juna 1963. godine u svemir poletela i prva žena kosmonaut - Valentina Terješkova, u „vostoku 6”. Ona je tamo provela skoro 3 dana i za to vreme 48 puta obletela oko Zemlje. Posle ovog leta, program „Vostok” je pod pritiskom Hruščova ugašen 1964. da bi se ubrzano prešlo na napredniji program za letove u svemir sa višečlanom ljudskom posadom „Voshod”, jer su i SAD pokrenule sličan program pod nazivom „Džemini”. Pošto posada sa više članova nije mogla da se izvlači iz svemirske kapsule i sleti padobranom na Zemlju bezbedno, kapsula nove letelice je opremljena sa više velikih padobrana namenjenih za meko sletanje, ali je zbog ograničenog prostora posada letela u svemir bez svemirskih odela. Nakon jednog probnog leta bez ljudske posade, sa letelicom „voshod 1” je 12. oktobra 1964. godine izvšen sedmi svemirski let SSSR-a sa ljudskom posadom koju su činili kosmonauti Komarov, Jegorov i Feoktistov. Oni su obleteli Zemlju 16 puta.
Ovaj let je u istoriji svemirskih letova zabeležen kao prvi let koji je prevezao više od jednog člana posade u orbitu, prvi let u svemir bez upotrebe svemirskih odela i prvi u kojem su jedan inženjer i jedan lekar leteli u svemir. Takođe je postavljen i rekord u visini leta od 336 km.
Tokom leta „voshoda 2”, kosmonaut Aleksej Leonov je 18. marta 1965. godine izašao iz svemirskog broda u skafanderu i u otvorenom svemiru proveo 12 minuta i 9 sekundi, sve vreme vezan sajlom dugačkom 5,3 m za matični brod postavši tako prvi čovek kome je to pošlo za rukom.

Najzad i o Mesecu

Do sredine 1960-ih godina sovjetski uspesu u kosmosu su daleko nadmašivali američki kosmički program, što su vlada i Komunistička partija koristili u propagandne svrhe. Jasno, prećutkivani su neuspesi. Pri tome su misije uglavnom planirane na osnovu raspoloživosti raketa i trenutnih potreba, tako da su bili retki sistemski planovi za misije zasnovani na političkim razlozima (slanje prve žene kosmonauta) ili u naučne svrhe. Iako je Korovljevom konstruktorskom birou još 1960. godine odobreno da projektuje seriju super-teških raketa sa oznakom „N” (od ruskog „Ракета-носитель”) koje bi pokretali snažni buster raketni motori na tečno gorivo „nk-15” i koje bi mogle da u Zemljinu orbitu podignu korisni teret od oko 80 t (do 1967. godine), generalno svrha te serije rakete je bila neodređena: različiti vojni ciljevi, stalna kosmička stanica koja bi kružila oko Zemlje ili možda slanje ljudske misije na Mesec ili Mars?

Zbog nedostatka sredstava, Hruščov je davao prednost razvoju novih raketa za interkontinetalne balističke projektile sa nuklearnim oružjem (da bi Sovjetska armija održavala stratešku prednost nad SAD) u odnosu na svemirski program i u tom periodu nije bio mnogo zainteresovan za takmičenje sa američkim programom „Apolo” u slanju čoveka na Mesec. Ipak, septembra 1962. godine usvojen je plan o slanju terete od 75 t u Zemljinu orbitu pomoću rakete „n-1” i započete su vrlo ozbiljne aktivnosti na realizaciji. Ali, i pored toga, sledećih godina, raketa nije imala čvrsto definisanu namenu za koju će biti korišćena za razliku od NASA-inog „saturna V”. Tek u julu 1963. godine Koroljov je prvi put objavio da je slanje ljudi na Mesec prioritet, te je od svojih inženjera zatražio da izrade sveobuhvatan plan realizacije.

Koroljov iznedrio sebi konkurenciju

Za razliku od američkog svemirskog programa, u kome je NASA imala vodeću ulogu, a koji je od 1961. do 1968. godine vodio njen administrator Džejms Veb, svemirski program SSSR-a je od početka bio opterećen haotičnim sistemom upravljanja jer je bio podeljen između nekoliko konkurentskih konstruktorskih biroa, a dodatno je često bio talac birokratskih zastoja i hirova moćnih pojedinaca. Uprkos izuzetnim uspesima programa “Sputnjik” između 1957. i 1961, i programa “Vostok” u periodu 1961-1964, koje je osmislio Koroljov (koji je imao na raspolaganju i najveći konstruktorski biro OKB-1), on se suočavao sa sve većom konkurencijom od strane njegovih nekadašnjih saradnika koji su formirali sopstvene konstruktorske biroe: Mihaila Jangelja, Valentina Gluška i Volodimira Čelomeja.
Jangelj je bio Koroljovljev pomoćnik, ali je uz podršku vojske 1954. formirao vlastiti konstruktorski biro da bi, pre svega, radio na vojnom svemirskom programu. Imao je jači projektantski tim za raketne motore koji koriste hipergolična goriva od Koroljova, a njegov rad je, posle 1960, bio usmeren pre svega na razvoj interkontinetalnih balističkih projektila. Pored toga razvijao je i sopstveni teški buster motor sličan „n-1” koji bi imao vojnu primenu a mogao bi da se koristi i za slanje tereta u svemir od kojeg bi se napravila buduća svemirska stanica.

Koroljov i Gluško su se poznavali još iz mladih dana, početkom tridesetih godina. Gluško je bio glavni konstruktor raketnih motora u SSSR-u, koji je 1960. i 1961. godine počeo da sve svoje resurse preusmerava ka razvoju raketnih motora koji bi koristili tečna goriva i oksidatore koji su mogli da se skladište, što je bilo mnogo prikladnije za vojni program interkontinentalnih balističkih projektila koji su morali da budu u stalnom stanju pripravnosti. Zbog toga je došao u sukob sa Koroljovom jer je odbio da za njega razvije velike jednokomorne kriogene motore sa tečnim vodonikom koji bi proizvodili mnogo veći potisak, a što je Koroljovu bilo potrebno za let na Mesec. Gluško je imao uticajne prijatelje u Komunističkoj partiji i saveznike u kosmičkom programu, kao što je Čelomej, koji je nadzirao više biroa koji su projektovali interkoninentalne balističke projektile i krstareće rakete. Zahvaljujući pokroviteljstvu Hruščova, Gluško i Čelomej su uspeli da dobiju odobrenje od Politbiroa da pokrenu paralelni projekat rakete „ur-700” koja bi se takmičila za let na Mesec sa Koroljovom raketom „n-1”. U jednom trenutku ranih 1960-ih, sovjetski svemirski program je istovremeno razvijao 30 različitih projekata za lansiranje letelica, što je rasipalo i onako ograničena finansijska sredstva. Dodatno, resursi su bili neverovatno napregnuti jer su preduzeća koja su proizvodila delove za strateško oružje, kao i prateću elektroniku i zemaljsku infrastrukturu, istovremeno proizvodila i delove za kosmički program.

Baš na godišnjicu revolucije – ništa

Međutim, uspešno lansiranje rakete „saturn 1”, maja 1964. sa prototipovima komandnog i servisnog modula za „apolo” od strane agencije NASA, bio je alarm za sovjetsko rukovodstvo da se ozbiljnije posvete slanju kosmonauta na Mesec. Zahvaljujući Korovljevoj upornosti, avgusta 1964. SSSR je konačno odlučio da formira sopstveni program za let ljudske posade na Mesec, više od tri godine posle SAD. Sa padom Hruščova i promenom sovjetskog rukovodstva, oktobra 1964. Koroljov je dobio potpunu kontrolu nad svemirskim programom i zadatak da prestigne SAD u sletanju letelice na Meseca, pri čemu je postavljen cilj da se prvo sletanje na Mesec realizuje 1967. godine - na 50. godišnjicu Oktobarske revolucije ili, eventualno1968.
Ali, ovim nije prekinut organizacioni haos u svemirskom programu i planiranju letova na Mesec. Sam Koroljov je od samog početka smatrao da let kosmonauta oko Meseca treba da bude nezavisan od sletanja na Mesec, iako je bilo logično da oba budu integrisana u jedan program. I dalje su postojali paralelni Koroljov (lansiranje sa raketama „n-1”) i Čelomejov (lansiranje sa raketama „ur-500 proton”) program za slanje ljudi na Mesec, iako je bilo jasno da to nema smisla. Na kraju su Koroljov i Čelomejov, oktobra 1965. pristali da sarađuju na zajedničkom programu pod nazivom „L-1”(koja se često naziva i „sojuz7K-L1 zond”), čiji je cilj bio da pošalju posadu od dva kosmonauta oko Meseca i vrate ih na Zemlju. Taj projekt nije uspeo pošto Čelomejovljeva nova raketa „proton-k”nije uspela da dostigne Zemljinu orbitu tokom tri lansiranja 1967. i 1968. godine.

Deo Meseca na Zemlji

Pored leta na Mesec, Koroljov je planirao da krene i u razvoj nove letelice „sojuz” koja je bila namenjena za prevoz kosmonauta u nisku orbitu oko Zemlje i korišćenje rakete “N-1” za osnivanje stalne svemirske stanice sa ljudskom posadom. Pod uticajem Ciolkovskog koji je izabrao Mars kao najvažniji cilj za putovanje svemirom, sovjetski program pod Koroljovom je planirao i realizaciju putovanja na Mars od 1968. do 1970. godine, kao i razvoj električnih raketnih motora koji bi bili lansirani iz velikih orbitalnih svemirskih stanica. Ovi planovi su bili mnogo ambiciozniji od američkog cilja da se sleti na Mesec.
Koroljov je projektovao i novi program robotizovanih letelica „luna” namenjenih za meko spuštanje na Mesec, kao i robotizovane letelica za misije na Mars i Veneru. Pošto je neočekivano umro, januara 1966. posle rutinske operacije, nije mogao da vidi kako se njegovi planovi ostvaruju. Već u februaru 1966. godine misija „Luna 9” je spustila sondu na Mesec, koja je tako postala prva sonda koja je postigla meko sletanje na drugo nebesko telo, posle čega je poslala na Zemlju pet crno-belih stereoskopskih kružnih panoramskih snimaka, koje su bile prvi krupni planovi površine Meseca. Sledeća kosmička letelica „luna 10” (mart 1966) postala je prvi veštački satelit Meseca. Kasnije letelice „luna 17” (novembar 1970) i „luna 21” (januar 1973) spustile su prva svemirska vozila „lunohod” koja su se samostalno kretala na površini Meseca. Još jedan veliki uspeh postignut je sa letelicama „luna 16” (septembar 1970), „luna 20” (februar 1972) i „luna 24” (avgust 1976) koja su, po sletanju na površinu Meseca, prikupila uzorke sa tla i doneli ih nazad na Zemlju (ukupno 0,326 kg). Pomenute misije bile su prve misije u istraživanju svemira sa vraćanjem uzorka koje su se oslanjale isključivo na naprednu robotiku.

Četiri puta bez uspeha

Posle Koroljovljeve smrti, rukovođenje svemirskim programom je preuzeo Kerim Kerimov, koji je ranije radio na projektovanju sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketa. Kerimov je postavljen da vodi Državnu komisiju za ljudske letove u svemir, gde je ostao punih 25 godina (1966-1991). Na tom mestu je nadgledao svaki korak razvoja i stavljanja u upotrebu letelica sa ljudskom posadom i bespilotnih međuplanetarnih misija ka Veneri i Marsu. Jedno od njegovih najvećih dostignuća bilo je lansiranje svemirskih stanica „Saljut”, aprila 1971. i „Mir” 1986.
Rukovođenje konstruktorskim biroom OKB-1 preuzeo je Vasilij Mišin, koji je dobio zadatak da do 1967. godine pošalje čoveka oko Meseca a do 1968. godine pošalje čoveka na Mesec. Još je Koroljov napravio presedan da, pri razvoju letelica, ne sprovodi uvek uobičajena testiranja na zemlji, da bi se uštedelo na finansiranju izgradnje potrebnih poligona za ispitivanje, a istovremeno i omogućilo da letni testovi krenu ranije. Kada je konstruktor motora za raketu „n-1” Kuznjecov odlučio da usvoji vrlo napredan i vrlo rizičan (u to vreme) proces poznat kao ciklus predsagorevanja, to je značilo da je potisak svakog njegovog kerozinskog motora „nk-33” morao da bude relativno nizak - oko 150 t na nivou mora - u poređenju s motorima „f-1”na „saturnu V”, koji su stvarali potisak od po 670 t. Da bi ostvario potrebnu snagu za let na Mesec, Koroljov i Kuznjecov su morali u prvi stepen rakete da stave 30 motora „nk-33”, ali je to rešenje stvorilo problem kako sinhronizovati potisak i vektore tolikih motora koji se pale istovremeno, posebno ako se jedan ili dva ne uključe. Te potencijalne anomalije su zahtevale ozbiljnu analizu i mogle su se rešiti izgradnjom novog skupog postrojenja za testiranja na Zemlji, ali bi takav poligon mnogo koštao i tražio bi puno vremena za izgradnju. Zato nije ni napravljen.

Tragedija zbog pada pritiska

U svemirskom programu SSSR-a bilo je još neuspeha. Jedan od njih je bio prvi let nove letelice sa ljudskom posadom „sojuz 1“ koja je lansirana u orbitu 23. aprila 1967. sa kosmonautom Vladimirom Komarovim - iako pre toga nije bila uspešno testirana u bespilotnom letu. Mišin je odobrio poletanje pod pritiskom političkog vrha uprkos ozbiljnim tehničkim nedostacima (pre leta su prijavljene 203 greške na letelici), ali je zbog problema misija skraćena na samo 18 orbita. Na žalost, pri spuštanju je, prilikom otvaranja padobrana, došlo do zapetljavanja užadi zbog čega se padobran nije u potpunosti otvorio, pa je kapsula udarila u tlo brzinom od 140 km/h pri čemu je kosmonaut poginuo. Vladimir Komarov se smatra prvom žrtvom letenja u svemir.
Mišin je nastavio da kontroliše projekat „Sojuz” i dozvolio, juna 1971. let „sojuza 11” sa tročlanom posadom bez odela pod pritiskom, umesto dvočlane posadom sa skafanderima pod pritiskom. Svemirski brod se 7. juna 1971. uspešno spojio sa prvom svemirskom stanicom „Saljut”, na kojoj je posada provela 22 dana. Ali, misija se završila katastrofalno jer je, pri povratku na Zemlju, u kapsuli došlo do pada pritiska, što je usled neposedovanja odgovarajučih skafandera izazavalo smrt sva 3 člana posade, koji su tako postali prvi ljudi koji su umrli u svemiru. Neki od neuspeha sa kojima se Mišin suočio u toku rukovođenja ovim programima verovatno su mogli biti izbegnuti da su se u početnoj fazi obavila potrebna testiranja.

I pored ovih neuspeha, sovjetski svemirski program je postigao pionirska ostvarenja u svemirskom istraživanju među kojima su: prvi interkontinentalni balistički projektil (1957), prvi satelit („sputnjik 1”), let prve životinje u svemiru (pas Lajka na „sputnjiku 2”), let prvih ljudi u svemiru i Zemljinoj orbiti (kosmonaut Jurij Gagarin na „vostoku 1”), let prve žene u svemiru i Zemljinoj orbiti (kosmonaut Valentina Terješkova na „vostoku 6”), prvi izlazak čoveka u svemiru (kosmonaut Aleksej Leonov na „voshodu 2”) i prva svemirska stanica “Saljut”.
Za razliku od svojih lunarnih programa sa ljudstvom, SSSR je postigao značajan uspeh slanjem bespilotnih letelica na Mesec sa kojima je realizovao: prvo istraživanje uticaja Meseca („luna 2”), prvu slika suprotne strane Meseca („luna 3”), bespilotno meko sletanje na Mesec („luna 9”) i prvo vozilo za kretanje po površini druge planete („luna 17”).

Dr Vladica Božić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"