ŽIVE VRSTE

O. K.

Evropski zeleni gušter

Gmizavac čiji rep luta

Za taksonomski rod Lacerta se zna da je postojao još početkom miocena, odnosno pre dvadesetak  miliona godina. Dugo se verovalo da ima približno četrdeset vrsta ali je taj broj, odlukom stručnjaka, bio sveden na samo osam, 2007. godine. Jedna od tih vrsta je Lacerta viridis. Reč je o evropskom zelenom gušteru.

Ovog gmizavca stručno je odredio i imenovao austrijski zoolog Jozef Nikolaus Laurenti, u drugoj polovini 18. veka. Laurentiju se pripisuju zasluge da je prvi opisao taksonomsku klasu gmizavaca.
Među herpetolozima ima neslaganja oko toga da li je zapadni zeleni gušter, odnosno Lacerta bilineata posebna vrsta u odnosu na evropskog zelenog guštera ili ne. Dosadašnja istraživanja upućuju na zaključak da su u pitanju dve vrste, ali je to daleko od konačne odluke. Do podele je došlo 1991. uprkos malim razlikama u obliku i građi.

Autotimija da bi se preživelo

Evropski zeleni gušter je rasprostranjen po znatnom delu starog kontinenta. Jugoistočna Evropa predstavlja njegovu postojbinu. Obitava na širokom području od južnog dela Engleske i Nemačke sve do zapadne Turske. Sedamdesetih godina 20. veka, jedan broj jedinki je odnet u blizinu prestonice američke države Kanzas, Topeke. Nisu se proširili u većoj meri tako da žive na malom prostoru u Kanzasu - kao uvedena vrsta. Dosta je prisutan i kod nas i u susednim zemljama. U Srbiji ga nema samo u delovima Banata i Bačke. U našim krajevima se za ovog gmizavca odomaćio naziv zelembać.
Bitna odlika im je mišićavi rep, koji je nekada dvostruko duži od dužine tela. Kada ih love lasice, kune ili ptice, dešava se da izgube produžetak na zadnjem delu tela u pokušaju da pobegnu od neprijatelja. Deo repnih pršljenova poseduje lomljiva mesta koja, iznenadnim i jakim stezanjem kružnih mišića, omogućavaju odvajanje manjeg ili većeg dela repa, koji naknadno ponovo izraste (pojava sopstvenog sakaćenja u cilju preživljavanja naziva se autotomija). I nakon što je odsečen, zahvaljujući sopstvenom nervnom sistemu, rep se kreće i do dvadesetak minuta, čime se skreće pažnja životinje koja lovi guštera.
Ukupna dužina tela gmizavca je obično 25-35 cm, mada ima primeraka koji dostižu 42 cm. Spadaju u vrlo krupne guštere. Mužjaci su smaragdno zelene boje, sa žutim i crnim tačkama, posebno vidljivim na leđima. Kod odraslog mužjaka, grlo je plavo. Ta boja naročito dolazi do izražaja u vreme sezone parenja. Mužjaka odlikuju veća glava i žučkast stomak. Kod ženki,
boja krljušti više varira. Trbuh im je od bledo-žute do zelene nijanse. Znatno su tanje od mužjaka. Mladunčad su braon boje. Žive u najčešće u šumovitim krajevima i predelima sa puno žbunja a obitavaju i na velikim nadmorskim visinima.

Najviše im odgovara toplo vreme

Mužjaci prvi napuštaju zimska sklonište, već sredinom marta. Dve nedelje kasnije, pridružuju im se ženke. Vole da se sunčaju. Aktivnosti im se odvijaju tokom dana dok je, u slučaju evropskog zelenog guštera, vrhunac ujutru. Većinu vremena provode na zemlji - osim kada je hladno vreme. Tada se popnu na granu da bi se sunčali. Po zalasku sunca, mahom borave među stenama i kamenjem. Ne mogu da podnesu temperature niže od 15 stepeni, a najviše im odgovara toplo vreme, sa više od 30 stepeni. Već sredinom oktobra, povlače se u topla skloništa.
Mužjaci se među sobom bore jureći jedan drugog u sezoni parenje, između aprila i juna. Mogu se pariti sa nekoliko ženki, kada dolazi do promene više partnera pre polaganja jaja. Polažu 6-23 jaja, nakon perioda dugog tri nedelje do mesec i po dana. Jaja polažu u pesak ili u tlo.
Ima slučajeva da odrasle jedinke jedu mladunce, veličina 3-4 cm. Inače, najčešće jedu insekte i beskičmenjake ali im nisu strani ni voće, miševi i ptičija jaja.

O. K.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"