TEMA BROJA

Dr Ana Paunović

Arktik/Antarktik - Živi svet

Dah ledene pustinje

Većina ljudi često meša polarne regije, Arktik i Antartik. Arktik se nalazi na Severnom polu, a Antarktik na Južnom. Najočiglednija razlika je u tome što je Arktik more okruženo kopnom, aAntarktik kopno okruženo morem. Drugim rečima, Arktik je regija, polarni krug, dok je Antarktik kontinent.

Arktik je udaljen 700 km od najbližeg kopna. Na tom mestu, Arktički okean je dubok 4.261 m i okovan je večnim ledom koji se neprestano pomera nekad sporo a nekad brzinom kojom se kreće čovek kada pusti korak. Osoba koja stoji na Severnom polu nalazi se 30-200 cm iznad nivoa mora. Na Arktiku ne postoji stub koji obeležava Severni pol.
Antartik je na 1.300 km od najbližeg kopna. Južni pol se nalazi na ogromnoj ledenoj ploči istočnog Antarktika, na 2.835 m nadmorske visine. Led je u toj tački debeo 2.700 m, što znači da ide od vrha pa skoro do nivoa mora i zbog toga pritiska stenovito tlo. Postoji ceremonijalni stub koji obeležava Južni pol, a koji se svakog 1. januara podešava pošto se godišnje pomeri za oko 10 m. Površina Antarktika se udvostruči svake zime leđenjem obale a u leto taj led puca i otplovljava ka severu, gde se topi, tako da je većina njegovog leda jednogodišnja. Ogromne ledene ploče se tada odvaljuju od glavnog kopna i plove, a njihova površina može da bude i po nekoliko stotina kvadratnih kilometara.
Na Arktiku su temperature od +5 do -43 stepena Celzijusa, na Antarktiku od -13,5 do -62 stepena Celzijusa.

Biljni svet

Arktik je u odnosu na Antarktik bogat biljnim svetom. Uglavnom ga karakteriše ono što raste u tundrama, ogromnoj regiji bez drveća koja zauzima površinu od oko 11,5 miliona km2 i ispod koje se nalazi večito zaleđeni sloj zemlje, permafrost. Ime tundra potiče od kildin-samske (laponske) reči „tūndâr”, koja označava „ledinu bez drveća”. U arktičkoj tundri ima niskog grmlja, šaša, trave, mahovine i kopitnjaka, i raznolikog alpskog cveća i lišajeva. Na Arktiku postoji oko 1.700 različitih vrsta biljaka.
Na Antarktiku, biljni svet je mnogo siromašniji. Pošto je samo jedan odsto tog kontinenta bez leda, samo se na kamenju mogu naći najizdržljivije biljke. Postoje dve vrste viših biljaka i trava, male cvetajuće alpske biljke, oko stotinak vrsta mahovine, 300-400 vrsta lišajeva i 25 vrsta kopitnjaka. Pod ekstremnim uslovima, alge i lišajevi žive u sitnim porama unutar kamenja.

Životinjsko carstvo

Kod životinja primećena su dva ekološka (klimatska) pravila, Alenovo i Bergmanovo. Alenovo pravilo je naziv za ekološko pravilo, postavljeno od strane američkog zoologa Džoela Asafa Alena. Ovim pravilom formulišu se odnosi između dužine istaknutih delova tela (uši, ekstremiteti, vrat) nekog homeotermnog (endotermnog) organizma i temperature njegove životne sredine. Istaknuti delovi tela intenzivnije odaju toplotu od manje istaknutih, pa se zato zapaža da u hladnijim predelima, npr. na Severnom i Južnom polu, životinje imaju kraće uši, ekstremitete i rep. Bergmanovo pravilo je naziv za ekološko pravilo koje je definisao nemački naučnik Karl Bergman. Ovim pravilom se formulišu odnosi između veličine organizma i temperature njegove životne sredine. Prema ovom pravilu, pripadnici jedne vrste ili nekog drugog taksona koji žive u hladnijim oblastima su krupniji (većih dimanzija tela) od pripadnika istog taksona koji naseljavaju toplije oblasti. Bergmanovo pravilo vezuje se za pojavu, i delimično objašnjava njome, da je za regulaciju telesne temperature od velikog značaja odnos površine i zapremine tela - od zapremine (a time i mase) tela zavisi količina produkovane metaboličke toplote, a od površine zavisi brzina njenog odavanja. Krupnije životinje lakše održavaju dinamičku ravnotežu između produkovane i ispuštene toplote, usled povoljnijeg odnosa površina/zapremina. Bergmanovo pravilo jasno je izraženo kod ptica iz reda pingvina: najjužnije rasprostranjena vrsta, carski pingvin (Aptenodytes forsteri), veoma je krupna, dužine tela do 1,2 m i mase do 35 kg, dok je najsevernije rasprostranjena vrsta, galapagoški pingvin (Spheniscus mendiculus), dužine je 0,5 m, a mase do 5 kg. Do skora se smatralo da Bergmanovo pravilo važi isključivo za homeotermne organizme. Novija istraživanja ukazuju na prisustvo ovakvih pravilnih promena veličine tela i kod poikilotermnih (hladnokrvnih) organizama, ali i na pojavu tzv. inverznog Bergmanovog pravila - smanjenja tela organizma sa smanjenjem temperature sredine. Na Arktiku živi veliki broj životinja: irvasi, mufloni, leminzi, arktički zečevi, snežne sove, veverice, arktičke lisice, polarni medvedi... samo su neke od njih. Pošto je Arktik deo kopnenih masa Evrope, Azije i Severne Amerike, ove životinje mogu da migriraju na jug tokom zime i da se vraćaju leti. Postoji i mnogo morskih životinja.

Polarni medved

Polarni beli medved (Ursus maritimus) živi na rubovima prostranih ledenih polja oko Severnog pola (Arktika). Taj beli džin najveći je kopneni mesojed na svetu. Odrasli mužjaci imaju masu od 300 do 600 kg dok su ženke skoro upola manje. Kada se uspravi, odrasli mužjak je visok 3,35 m. Odrasle ženke su za polovinu manje od mužjaka i masa im se kreće 150-300 kg, a visina 1,9-2,1 m. Najkrupniji do sada zabeleženi polarni medved je bio mužjak težak čak 1t!

Zvuči neverovatno, ali gusto krzno polarnog medveda nije belo već providno! Svaka dlaka je zapravo jedna šuplja cev koja odbija sunčevu svetlost, tako da krzno izgleda kao da je bele ili krem boje. Ta boja u predelima okovanim ledom obezbeđuje ovim životinjama efikasnu kamuflažu prilikom lova.
Koža polarnog medveda je crne boje, a kada se krzno polarnog medveda poprska sredstvom za dezinfekciju, ono postaje ljubičasto! To se desilo jednom medvedu u zoološkom vrstu u Argentini, tokom lečenja infekcije kože.
Beli medvedi imaju kratak rep i malene uši da ne bi izgubili višak toplote, kao i relativno malu glavu i izduženo zaoštreno telo pogodno za plivanje. Njihovo salo je debljine oko 12 cm. Ono im olakšava plivanje i pruža zaštitu od hladnoće. Telesna temperatura polarnih medveda iznosi oko 37 °C, tako da im preti opasnost od pregrejavanja a ne od hladnoće i smrzavanja.
Medvedi često prevale velike daljine u potrazi za hranom. Glavna hrana polarnih medveda su prstenaste foke. U lovu na foke, medved ispoljava zadivljujuću dovitljivost i snalažljivost: svojoj žrtvi se prikrada po ledu ili je vreba i lovi u vodi. Kao lovac je vrlo strpljiv: nekoliko časova može da se prikrada plenu ili da leži pored rupe u ledu čekajući foku da izroni i uzme vazduh. Iako su većinom mesojedi, ponekad pojedu bobice, korenje i velike alge u kasno leto, jer do zime moraju da se nagoje da bi preživeli arktičku hladnoću. Polarni medvedi imaju ukupno 42 zuba u čeljustima i poseduju izuzetno čulo njuha - na udaljenosti od 32 km mogu da osete miris uginule životinje.

Novija istraživanja su pokazala da je polarni medved u stanju da pliva devet dana bez prestanka. Plivanje mu olakšava koža koja se nalazi između prstiju. Oni su najbrži četvoronožni plivači, sa maksimalnom brzinom pri plivanju nešto većom od 30 km/h, dok prosečna brzina plivanja iznosi oko 10 km/h. Dešava se da beli medved pliva više stotina km da bi došao do novih površina pod ledom. Tako je medved nazvan Džuno bez prekida plivao devet dana i prešao razdaljinu od 687 km!
Na kopnu, polarni medvedi su sposobni da trče brzinom od 40 km/h. Najveća zabeležena brzina belog medvede na kopnu iznosi čak 56 km/h.
Polarni medvedi ne padaju u pravi zimski zimski san - hibernaciju, nego povremeno imaju periode mirovanja. Brloge kopaju pri lošem vremenskim uslovima da bi se zaštititili od hladnoće i vetra, a ženke borave u njima kada čekaju mladunce. Ženka jednom u tri godine donosi na svet mlade. Mladunci dolaze na svet slepi i gluvi, sa vrlo nežnim krznom. Ženka obično okoti 1-4 mečeta, koja su manja od ljudskih beba. Teški su 400-900 gr i ne veći od pacova. Međutim, nakon dva meseca, dostignu masu od 10-15 kg. Kada napune osam meseci, već su teški preko 45 kg. Majka ih hrani dok ne napune 1,5-2,5 godine.

Zašto se polarni medvedi ne okliznu na ledu?

Njihova stopala imaju dlakave tabane da bi im bilo toplije i da bi lako hodali po ledu. Međutim, veoma glatke i klizave strmine medved savlađuje tako što se na podlozi od mekog snega, na stomaku, raširenih nogu spusti nizbrdo. Kada medved trči, jasno se mogu videti njegove noge u stavu približnom slovu ”O” i šape okrenute na unutrašnju stranu. Ovakav položaj pomaže ovoj teškoj životinji da zadrži ravnotežu na klizavoj i zaleđenoj površini.

Polarna lisica

Polarna lisica (Vulpes lagopus), poznata i kao arktička lisica, je mala lisica nastanjena na hladnim arktičkim oblastima severne hemisfere. Latinski naziv ove vrste bi, u doslovnom prevodu, značio “lisica zečjih stopala", jer su joj šape s donje strane obrasle gustom dlakom. U 19. i prvoj trećini 20. veka trgovina skupocenim zimskim krznom arktičke lisice bila je vrlo intenzivna jer polarne lisice imaju najtoplije krzno od svih sisara.
Dužina mužjaka polarnih lisica iznosi oko 55 cm (53 cm za ženke). Rep je dugačak 30-31 cm, dok su u ramenima visoke 25-30 cm. Težina za mužjake iznosi 3,8, a za ženke 3,1 kg. Polarna lisica ima okruglastije uši, zaobljeniju lobanju i širu i kraću njušku od crvene lisice. Ima više krzna na nogama nego druge lisice. Zimi joj je krzno dugo i čisto belo, a leti boja krzna varira od smeđeg do plavo-sivog. Svaštojed je, mada uglavnom lovi leminge i druge glodare.
Polarne lisice su razvile brojne načine preživljavanja i prilagođavanja surovoj arktičkoj klimi. Među tim adaptacijama su debelo gusto krzno i sistem zadržavanja toplote preko cirkulacije u šapama kako se ne bi smrzle.
Takođe, imaju rezervu telesnog sala u sebi. Krznene šape im omogućavaju da se nesmetano kreću po ledenim santama u potrazi za hranom. Imaju odlično čulo sluha i u stanju su da čuju kretanje plena ispod zemlje! Za razliku od nekih drugih severnih životinja, polarne lisice ne hiberniraju, a podnose temperature od -50°C.

Arktičke lisice se pare u martu do početka aprila. Okot najčešće sadrži 7 mladih, ali ih može biti i do 15. Oba roditelja se staraju o potomstvu. Roditelji podižu mlade u jazbini koju iskopaju. Takve jazbine su obično kompleks podzemnih kanala i puteva gde živi više naraštaja lisica. Prosečan životni vek im je oko četiri godine. Prirodnih neprijatelja gotovo da nemaju. Osim ljudi, opasan im može biti polarni vuk, a ponekad i polarni medved. Kad je ugrožena, polarna lisica pokušava da pobegne, ali ako ne uspe, agresivno se brani. Najčešća smrtonosna bolest polarnih lisica je besnilo. Smrtonosna je i upala mozga (encefalitis) kao i štenećak. Međunarodna organizacija za održanje prirode (IUCN) je, na Konferenciji u Kopenhagenu, posvećenoj opasnostima od klimatskih promena na Zemlji 2011. godine, saopštila da se među najugroženijim životinjama na našoj planeti, pored ribe klovna, koale, kraljevskog pingvina i lososa, nalazi i - polarna lisica.

Žderavac (Gulo gulo)

Žderavac pripada porodici kuna. Njegova veličina ne premašuje veličinu malo krupnijeg psa. Mužjaci su dugački 65 -100 cm a teški 8-20 kg. Žderavac je predator, spreman da pojede svaku živu ili uginulu životinju na koju naiđe: najradije se hrani mesom papkara. Zabeleženo je da žderavac može da ubije čak i belog medveda. Ova grabljiva zver ima zadivljujuća čula: na obali smrznute reke žderavac, po mirisu, može da oseti mrtvu ribu duboko u snegu, i to sa debelim slojem leda na površini, i da je za samo nekoliko minuta otkopa snažnim potezima šapa, naoružanih oštrim kandžama.

Irvas (Rangifer tarandu)

Irvas je jedina vrsta jelena kod koje i mužjaci i ženke imaju rogove. Stada su organizovana hijerarhijski, u zavisnosti od veličine tela i rogova jelena. Većina stada odlazi u sezonske seobe; populacije irvasa na severu često putuju preko 5.000 km. U Severnoj Americi, stanovnici ga nazivaju karibu. Irvasi su pripitomljeni pre 3.000 godina i mnogo ih ima u severnom Sibiru. Telesna masa irvasa varira uzmeđu 60 i 300 kg. Dlakava njuška i male uši sprečavaju gubitak toplote. Kopita irvasa se adaptiraju u zavisnosti od godišnjeg doba.

Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti da bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja. Zimi, jastučići se skupljaju i zatežu, otkrivajući obod kopita koji je tvrd, i koji tada služi za razbijanje leda i zamrznutog snega. Kopito ima još jednu namenu - u pronalaženju hrane ispod snega. Jedina hrana irvasima u zimskim mesecima su lišajevi, popularno nazvani "irvasova mahovina". Tokom kratkog leta, irvasi se hrane travom i korenjem. Poznato je da će irvas ponekada pojesti ptičja jaja, pa i leminge, koje ubiju svojim papcima. Životni vek ove vrste iznosi od 4,5 do 13 godina.

Polarni zec (Lepus arcticus)

Polarni zečevi imaju velika zadnja stopala sa jakim kandžama, veći su i imaju kraće uši od drugih vrsta zečeva. Dostižu dužinu 4,8-6 cm i masu 3-5 kg.
Zimi im je krzno dugo, gusto, mekano i bele boje, a leti je tanje i smeđe-sivo, samo su im vrhovi ušiju crne boje. Kod populacija na dalekom severu Kanade krzno je belo u toku cele godine. Na prelazu između sezona, ženkama se pre mužjaka počinje menjati boja krzna. Krzno mladunaca je sivo na rođenju, a u letnjim mesecima je tamnije od krzna odraslih jedinki. Obični zečevi ne mogu da žive u surovim uslovima oko Severnog pola. Polarni mogu jer će, između ostalog, povremeno jesti čak i meso uginule ribe ili irvasa.
Tokom zime, polarni zečevi ne spavaju. Okupljaju se u grupe od po nekoliko stotina životinja. Dok se jedni odmaraju i jedu, drugi stražare kako bi mogli da upozore grupu na opasnost. Zajedno lakše preživljavaju i ledene mećave: sakriju se pod žbunove, iza stena ili u jame izdubljene u snegu i zbiju jedan uz drugog kako bi sačuvali telesnu toplotu. Dužina života im je u divljini 3-5 godina.

Snežna sova (Bubo scandiacus)

Ova krupna sova je lako uočljiva. Kao kod svih sova, mužjaci su nešto sitniji od ženki. Sova je dugačka 53-65 cm, sa rasponom krila 145-157 cm. Ženke su u proseku dugačke 63, a mužjaci 58 centimetara. Odrasle jedinke imaju masu između 1,6-2,5 kg. Odrasli mužjaci su čisto bele boje čime se savršeno stapaju s okolinom, dok ženke i ptići imaju perje nijanse crne i sive boje.
Snežne sove imaju gusto perje sa nogama prekrivenim dugačkim belim perjem koje ih štiti od hladne severne klime. Glava snežne sove je krupna i zaokrugljena, sa očima zlatno-žute boje. Zanimljivo je da je i crni kljun prekriven paperjem.
Snežne sove love danju, za razliku od ostalih vrsta sova. Hrane se malim sisarima poput miševa i drugim glodarima, naročito leminzima koji su im omiljena hrana. Ipak, potencijalni plen uključuju i bele zečeve i morske patke. Ove sove ne traže zaklon od mraza i jakih vetrova. Perje ih efikasno štiti tako da odrasle jedinke mogu da podnesu i temperature od -40. Grade gnezda na zemlji u obliku male rupe.

Prugasta foka (Histriophoca fasciata)

Pingvini

Pingvini se mogu naći samo na južnoj hemisferi. Spadaju u grupu ptica koje ne mogu da lete. Tu sposobnost izgubili su pre više miliona godina, ali njihova peraja, nalik na krila, i hidrodinamično telo čini ih vrhunskim plivačima.  
Noge pingvina se nalaze sasvim pozadi pa mogu jedino da stoje uspravno, oslanjajući se na rep. Prsti na nogama su im spojeni plovnim kožicama. Pingvini su mesožderi koji sav plen love u moru. U zavisnosti od vrste, hrane se različitim morskim životinjama: ribama, lignjama, škampima, rakovima.
Pingvina bolje vide pod vodom nego u vazduhu, što je veoma važno da uoče plen i u mutnim vodama. Pingvini mogu da pretvaraju slanu vodu u pijaću. Iskaču iz vode i zbog jednog praktičnog razloga. Na taj način se njihovo perje puni vazdušnim mehurićima, što smanjuje trenje između tela i vode i olakšava plivanja.
Mogu da plivaju i rone brzinom 5-36 km/h. Neke vrste žive u surovim, hladnim uslovima, pa za toplotnu izolaciju imaju 3 cm debeli sloj masnoće, iznad koje su složena tri reda vodonepropusnog, gusto međusobno prepletenog i po celom telu ravnomerno raspoređenog perja. Perje je svetlo na stomaku, a tamno plavosivo na leđima, što omogućava odličnu kamuflažu u moru.

Ove životinje nemaju zube, ali imaju izraštaje na jeziku i u grlu, nalik zubićima čiji je vrh usmeren ka nazad, što im pomažu u gutanju plena. Kao i kod većine ptica, pingvini nemaju ušnu školjku, ali im je sluh odličan.Pošto rone, perje im pokriva i zatvara ušni otvor a, kod carskih pingvina koji mogu da zarone preko 100 m dubine, rub spoljašnjeg uva je uvećan i zatvara uvo kako bi mogli da izdrže pritisak na velikim dubinama. U proseku, živi 15-20 godina. Za to vreme, provode do 75 odsto svog života na moru.

Carski pingvin (Aptenodytes forsteri)

Carskih pingvin, najveći od svih pingvina, može da naraste preko 1 m i bude težak do 40 kg. To je jedina vrsta pingvina koja ceo svoj život provodi na Antarktiku.
Carski pingvini su izuzetno društvene životinje. Jedan od načina na koji ovi pingvini održavaju toplotu kada temperatura padne ili otpočnu naleti vetra jeste - da se zbiju u gomilu. Gomila nastaje kada se okupe stotine, pa čak i hiljade mužjaka. Ove ptice se neprekidno kreću, polako se pomerajući od spoljašnjih, hladnih krugova, ka toplom središtu, gde nema vetra. Temperatura unutar te gomile može dostići 25°C. U jednoj koloniji može da bude i do 60.000 pingvina! Carski pingvini su aktivni i danju i noću. Odrasle jedinke prave gnezda i potrazi su za hranom tokom cele godine. Od januara do marta se razilaze putujući u okeanu u grupama. Mogu da zarone na dubinu 150-250 m. Najveća izmerena dubina ronjenja iznosila je 565 m!

Morski slon (Mirounga leonina)

Morski slonovi su najveći predstavnici foka; mogu dostići 7 m. Odrasli mužjaci su ponekad teže do 3.600 kg. Mužjak morskog slona ima veliki obešen nos, koji se poveća u sezoni parenja. Često se međusobno bore za vlasništvo nad teritorijom.
Morski slonovi su sposobni da plivaju duboko ispod antarktičkog leda. Zato su ovim životinjama prikačili senzore kako bi prikupili što više podataka o "vodi antarktičkog dna", vodi velike gustine koja se nalazi u blizini okeanskog dna i koja ima veliki uticaj na kretanje svetskih okeana.

Morski leopard (Hydrurga leptonyx)

Morski leopard je najveći grabljivac među fokama, opasan i za ljude. Ime je dobio po šari krzna, žućkasto-smeđe boje, koje je istačkano smeđim mrljama. Ženke su veće od mužjaka, dužine do 3,8 m i mase do 500 kg. Mužjaci rastu do 3,3 m i teže do 300 kg. Omiljeni plen su mu pingvini.

Kit ubica ili orka (Orcinus orca)

Orka je najveći predstavnik porodice delfina. Ime "orka" su prvi koristili stari Rimljani. Naziv "ork" se koristio da se opiše velika riba, kit ili morska neman.
Kitovi ubice su okretne grabljivice. Uglavnom se hrane ribom, morskim lavovima, fokama, drugim kitovima.
Orke imaju glomazno i zdepasto telo sa velikim leđnim perajem. Mužjaci obično narastu 6,5-8 m, a teže do 6 t. Zabeleženi su mužjaci koji su dostigli masu od skoro 8 t. Ženke su manje, dugačke su 5,7-7 m, masa im je oko 5 t. Ženke se pare kad napune oko 40 godina, što znači da rode, prosečno, pet mladunčadi tokom života. Mada žive u skoro svim morima i okeanima, nije zabeležen napada orki na ljude.

Ulješura (Physeter catadon)

Ulješura je sa dužinom do 18 m i masom do 50 t najveća životinja sa zubima na Zemlji. Mužjaci su znatno veći i teži od ženki. Masivne su građe, a glava im čini oko trećine ukupne dužine.
Ulješura se hrani ribama i dubinskim lignjama. Po pravilu, rone do 350 m, pri čemu mužjaci rone dublje od ženki. Jedan zaron može trajati 20-80 minuta. Neki mužjaci rone do čak 1.000 m, a jedan primerak je, praćen sonarom, ronio do 2.500 m.

Grenlandska ajkula

Ako je beli medved gospodar arktičkog leda i kopna, onda je to, pod vodom, svakako, grenlandska ajkula. Iako je viđena i u vodama Francuske i Portugala, ova vrsta caruje na severu Atlantika i celokupnim područjem Arktika, a u još uvek nedokazanim slučajevima, prijavljivana je i u južnom Atlantiku i u blizini Antarktika.
Može da naraste do 7 m. Sa dugačkim i krupnim telom a malom glavom, deluje tromo i nezainteresovano za lov, mada to nikako nije. Ima dva mala leđna peraja i dva para bočnih, što joj omogućava da se hrani i pokretnim plenom kao što su ribe, lignje i foke. U stomacima nekih primeraka pronađeni su i veliki komadi jelena, konja pa čak i polarnih medveda, što govori da, kao i većina morskih pasa, jede šta stigne i nije izbirljiva. Napada manje morske pse, pa čak i vlastitu vrstu. Kod grenlandske ajkule, gornji i donji red zuba se prilično razlikuju. Gornji su vrlo tanki i zašiljeni i njihov broj varira od 48 do 52, dok su donji zubi široki i četvrtasti i ima ih od 50 do 52.
Razmnožavanje ove životinje je još uvek zagonetno. Do sada je utvrđeno da se pari na velikim dubinama i da je ovoviviparna vrsta, što znači da ne polaže jaja, već se ona razvijaju u samoj ženki, gde se mlađ hrani sadržajem žumanca sve do samog porođaja.
Zbog čestog boravka na velikim dubinama, grenlandska ajkula je skoro slepa i njene oči praktično razlikuju samo svetlost od tame.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"