TEMA BROJA
Z.Šević
Arktik/Antarktik - Stanovništvo
Sante leda i ispod njih
Iako je verovatno najsurovije okruženje za život na Zemlji, Arktik je naseljen ljudskom populacijom i,obzirom da je nemoguće uzgajati poljoprivredne kulture, ipak pruža dosta mogućnosti za lov, ribolov i sakupljanje krzna. Obuhvata velika područja tundri, tajgi i četinarskih šuma i, mada izgleda kao praktično nemoguć za život, starosedeoci ga smatraju izuzetno bogatim i izdašnim. Naravno, klima i uslovi života primorali su ljude koji žive u arktičkim oblastima da se adaptiraju i fizički i psihički.
Kunik i igloi
1.Čine 89% populacije Grenlanda
2.Ne vole da ih zovu Eskimima, već Inucima ili Inuitima
3.Trljanje nosevima nije zamena za poljubac već tako mirišu obraze i kosu svog gosta da bi znali da li je skoro jeo - kako bi ga uslužili. Ta vrsta pozdrava se zove „kunik“
4.Pravili su oklope od kože i kostiju da bi se odbranili od napadača
5.Noževe prave od kljova kitova narvala
6.Plaše se mitskog bića Kvalupiluka, koje je pandan Jetiju i Bigfutu
7.Igloi nemaju samo stambenu ulogu već služe i kao magacini za hranu i opremu i uvek imaju dva ulaza, od kojih je drugi prikriven i blago zatrpan snegom
8.Koriste čak stotinu naziva za sneg, od kojih svaki predstavlja jednu vrstu snega (u zavisnosti da li je vlažan, suv, zaprljan itd). |
Starosedeoci se mogu podeliti u četiri velike grupe. U prvoj se nalaze oni koji za život koriste šumovite predele i koji se bave lovom i ribolovom. Plemena iz ove grupe su široko rasprostranjena i svako ima svoju oblast eksploatacije. U drugoj grupi su oni koji naseljavaju rubne oblasti između šuma i tundre i koji su vezana za migracije krda karibua, losa i irvasa, a koje se dešavaju iz šume ka tundri u proleće i suprotnim smerom u kasnu jesen. U Severnoj Americi, ovu grupu čine lovci , dok je u Evroaziji uobičajen uzgoj krda. Inuitske grupe, najviše poznate kao Eskimi (Eskimi - ljudi koji nose zimske čizme) čine treću grupu adaptacije i takođe su nomadi. Zimi i u proleće, love morske sisare na obalama i na ledu, a leti i ujesen, bave se lovom divljači u tundri. Četvrta grupa je karakteristična za Severni Pacifik i njeni pripadnici se bave isključivo ribolovom tokom cele godine, na kopnu i na moru i ledu.
Naseljavanje Arktika i subarktičkih područja datira još od poslednje faze paleolita, kada su velika krda mamuta i jelena pratile skupine lovaca. Na taj način je naseljen sam sever američkog kontinenta i arktičkog pojasa, pre više od 13000 godina. Globalno zagrevanje koje se dogodilo pre 11700 godina, na prelazu iz pleistocena u holocen, dovelo je do bujanja tajgi i šuma ka severu i stvaranja uskog pojasa močvarnih tundri, koje su vrlo brzo naselile ptice, ribe i divljač.
U stalnim traganjima
U Severnoj Americi, matičnim arktičkim plemenima se smatraju Inuiti i Aleuti, dok se u Evroazijskoj regiji u tu grupu svrstavaju grupe Jupik, Čukči i Korijak. Daleko brojnija su u subarktičkom pojasu gde su najpoznatiji Sami, koji naseljavaju oblast Laponije, u Finskoj. Prvobitno su bili rasejani po šumama čitave severne Finske, poluostrva Kola i planinskim obodima Skandinavije i pretežno su se bavili lovom i ribolovom; irvase su uzgajali samo zbog transporta. Međutim, modernizacija je uslovila da veliki deo njih počne da se bavi poljoprivredom i da se asimiluje, dok se samo mali broj popularnih Laponaca odselio dalje na sever i sada se bavi samo uzgajanjem krda zbog oštrih odredaba zakona o izlovljavanju.
Kuće od kostiju kitova
Vremenom su se iskristalisala dva načina uzgoja irvasa uslovljena oblastima tundre i tajge. Otvorena prostranstva tundre pružaju mogućnost uzgoja velikih krda koja migriraju u potrazi za pašom. Nomadska plemena Samija i Neneta, na zapadu, koriste pse za čuvanje stada dok, na istoku, Čukči i Korjaci prelaze po više stotina kilometara za svojim irvasima.
U tajgama, stada su znatno manja, zbog šumovitih predela, pa irvasi više služe za transport prilikom prikupljanja krzna, lova i ribolova. U polunomadskim plemenima, kakva su šumski Neneti, Selkupi, Keti, Evenci i drugi, irvas se ubija samo kada je smrt od gladi izvesna. Na samom severu i u bliskom pojasu oko Severnog pola, u nedostatku drugih životinja za lov i transport, koriste se izdržljivi i na hladnoću otporni psi.
Krilatica naseljenika arktičkog pojasa je da se ništa ne baca i da se sve može iskoristiti. Poznato je da mnoga plemena kuvaju kosti životinja i koriste ih u ishrani. Kosti kičme sa rebrima kita Čukči i Jupici koriste za izgradnju privremenih domova obloženih krznima i mahovinom i lišajevima. Plemena Korjaka i Itelmena skloništa ukopavaju u smrznutu zemlju i oblažu ih drvetom i snegom. Najpoznatije rešenje ipak imaju Eskimi koji od blokova leda zidaju popularne igloe, mada u poslednje vreme i to postaje veoma retko jer, zbog pomoći države, ova etnička grupa se sve više modernizuje i menja tradicionalne navike i pored, možda, najbolje psihofizičke adaptacije na surove uslove okruženja.
Ronjenje ispod leda
Posebno je zanimljiva njihova ishrana. Prosečnom Eskimu je, za jedan dan, potrebno 3.100 kalorija, od kojih čak 50 odsto dobijaju iz masti životinja, dok ugljene hidrate i glukozu obezbeđuju tako što se hrane sirovom jetrom životinja i školjkama. Prosečnom čoveku potrebno je 60 miligrama vitamina C, dok organizam Eskima uspeva dnevno da preradi iz hrane samo 30 miligrama, pa se priroda postarala da vitamine, a posebno vitamin D, dobijaju hraneći se ribom. Ovakva dijeta uslovila je i kratak vek ovih ljudi, a za života imaju velikih problema sa oboljenjima kostiju, zbog nedostatka kalcijuma, kao i sa bolestima bubrega , jetre i srca, zbog velikih količina masti koje unose u organizam.
Koliko je grčevita njihova borba za pronalaženje hrane, govori i način na koji dolaze do školjki. Eskimi čekaju plimu da bi došlo do podizanja i nagomilavanja leda, a onda traže pukotine u nastalim naslagama kako bi se uvukli u njih i kako bi pronašli delove ledenih santi koje su bile u kontaktu sa morskim dnom, a na koje su nakačene školjke. Ceo proces traje veoma kratko i osluškuje se svako pucketanje leda kako skupljač, zbog pokreta ledene mase, ne bi ostao zauvek zarobljen.
 Činjenice o Antarktiku
1. Ukoliko bi se istopio ledeni pokrivač na Antarktiku, nivo mora i okeana podigao bi se u proseka za 60-do 65 m.
2. Antarktik važi za najvetrovitiji kontinet. Dosad najveća izmerena brzina vetra iznosila je 327 km/h.
3. Jedna od najvećih santi leda ikada pojavila se 2000. godine - 295 x 38 km. Njena površina iznad vode iznosila je oko 11.000 km2, a pod vodom je bila čak deset puta veća.
4. Najveća kopnena životinja (ne računajući pingvine) na ovom kontinentu je insekt Belgica antarctica; dugačak je gotovo 13 mm.
5. Na Antarktiku, zbog snažnih vetrova, nema letećih insekata.
6. Najniža izmerena temperatura u svetu iznosi -89,2 C; izmerena je kod ruske istraživačke stanice “Vostok”, na Antarktiku.
7. Najviša planina na ovim kontinentu je Vinzon, sa 4.892 m nadmorske visine.
8. Tokom šestomesečne sezone lova na krilove, odrasla ženka plavog kita dnevno pojede 4 t ovih sitnih životinja.
9. Početkom zime, okean oko Antarktika ledi se veoma brzo. U prvim stadijumima zime, led se svakog dana širi za oko 100.000 km2. |
Z.Šević
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
