TEMA BROJA

Petar R. Adžić

Nuklearna energija / Dr Petar R. Adžić, redovni profesor na Katedri
za nuklearnu fiziku Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Nemamo ni stručnjake ni tehnologiju

Profesor Petar Adžić predaje na Fizičkom fakultetu u Beogradu niz predmeta iz oblasti elemenatrnih čestica i rukovodi smerom doktorskih studija Fizika visokih energija i nuklearna fizika, kao i naučnim projektom Fizika visokih energija sa detektorom CMS. Pre sadašnje oblasti interesovanja, prof. Adžić je, kako kaže, prošao “najbolju školu nuklearne fizike”, kao član Grupe za nuklearnu spektroskopiju INN “Vinča” (prof. Milorad Mlađenović, osnivač, dr Ante Kukoč, dr Radomir Vukanović, dr Mladen Župančić, dr Ivan Aničin), jedne od najpoznatijih i najcenjenijih istraživačkih grupa u bivšoj državi, ali i u Evropi. Usko je sarađivala sa sličnom istraživačkom grupom na Univerzitetu u Upsali (University of Upsala), čiji je lider bio čuveni profesor Kai Zigban (Kai Siеgbahn), dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1981. Sebe ne smatra kompletnim ekspertom u oblasti nuklearne energije, pogotovo ne za fiziku reaktora, ali ni amaterom da se ne bi usudio da iznese svoje mišljenje o našoj temi.

Pitanje opredeljenja jedne države za nuklearnu energiju, kaže prof. Petar Adžić, nije više samo pitanje njenog naučnog ili finansijskog potencijala već, nažalost, sve više i pitanje politike koja se prelama kroz ekonomsku moć te države. Na osnovu svog istraživačkog iskustva, mogu odmah da kažem da pod jednim i samo jednim uslovom, nuklearna energija može da predstavlja najjeftiniji i najčistiji izvor energije. Ali problem je u tom jednom uslovu što ga nije lako zadovoljiti: pored ekonomskih uslova, neophodna je razvijena nuklearna tehnologija na najvišem nivou, koji prati maksimalna bezbednost (stručnije, visok nivo radioaktivne zaštite).

Francuska - jedini primer

Prema mom saznanju, trenutno postoji jedna država u svetu koja je dostigla taj nivo, a to je Francuska. Zato ne čudi što više od pola veka ta država generiše ukupnu električnu energiju od preko 70% iz nuklearnih elektrana. Takođe, nije čudno, bar meni, što ozbiljnijih incidenata u toj državi do sada nje bilo, ili ih se bar ja ne sećam. Ipak, i Francuska planira da do 2035. godine zatvori više od 14 nuklearnih reaktora u elektranama i ukupnu proizvodnju električne energije iz nuklearne energije svede na 50% do 2025.
Međutim, vrlo kompleksno pitanje je: šta čini nuklearnu tehnologiju i šta je sve neophodno da ona bude na neophodnom nivou?
Pitanje svih pitanja je: da li država poseduje tradiciju u ovoj oblasti? Razvija li vrhunske laboratorije za proizvodnju i čuvanje nuklearnog goriva, sposobnost obavljanja uvek stručnog transporta, kao i stručnog i bezbednog pohranjivanja istrošenog goriva, neprekidno školovanje dovoljnog broja nuklearnih stručnjaka? Ekonomska i finansijska stabilnost takve države se podrazumevaju.
Tako se, umesto prvog zaključka, nameće i logično pitanje: mogu li manje i siromašnije države, kao naša, da se opredeljuju za korišćenje nuklearne energije? Da, mogu. I već ima takvih država. Samo je pitanje koliko su odmakle u razvoju svih onih nabrojanih uslova. Imamo slučajeve da velike, bogate i vojno-ekonomski najmoćnije države koje su dostigle visok nivo razvoja nuklearne tehnologije, kako u mirnodopske, tako i u vojne svrhe, dugo godina efikasno koriste nuklearnu energiju, ali smo svedoci da ni one nisu bile pošteđene ozbiljnih incidenata u istoriji. Mnogi incidenti su se završili tragično, ugrozivši takođe i veliki broj stanovnika na širem prostoru, pa čak i izvan granica tih država (Ostrvo Tri milje - SAD, Černobilj - SSSR).
Bez obzira na ekonomski kapacitet i razvoj nuklearne tehnologije, kao i na vrhunski kvalitet nuklearnih reaktora koji se danas proizvode (npr. CANDU reaktori, kao i reaktori novije, tzv. treće generacije), država koja je podložna prirodnim nepogodama ili koja se nalazi na trusnom području svakako preuzima veliki rizik pri gradnji nuklearnih postrojenja. Japan i poznata katastrofa u Fukušimi su najbolji primer.  

Naša država je donela zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana. Mislim da je to pravilna i realna odluka. Pored nepostojeće nuklearne tehnologije, mi smo izgubili značajan broj stručnih ljudi koji su se školovali za rad u toj oblasti, a prestali smo i da školujemo tu vrstu kadrova, što je ozbiljna greška.
U INN “Vinča” najveći broj tehničkih kadrova koji su bili vezani za rad na reaktorima (posebno RA), odavno je u penziji ili nisu među živima. Jedina obrazovna institucija gde danas postoiji Nuklearna fizika kao predmet i predaje se studentima, je Fizički fakultet Univerziteta u Beogradu, dok je obrazovanje tehničkih kadrova u ovoj oblasti na Elektrotehničkom fakultetu odavno ukinuto. Međutim, daleko od toga da potreba za stručnjacima ovog profila ne postoji. Ako ništa drugo, onda i zbog činjenice da naša bezbednost od potencijalnih incidenata još uvek nije na najvišem niovu, jer smo okruženi nuklearnim elektranama u Bugarskoj (Kozloduj) i Sloveniji (Krško), koje su već imale incidente.
Nuklearna elektrana “Krško” je jedna od najboljih i najuspešnijih proizvoda američke kompanije “Vestinghaus”, pa ipak je u proteklom periodu bila mesto značajnog broja incidenata. Sličan je slučaj i sa elektranom ruske proizvodnje “Kozloduj” u Bugarskoj.
Za mene lično bio bi neprihvatljiv stav da bi u Srbiji trebalo da se grade nuklearne elektrane. Takav stav, po mom mišljenju i saznanju, ne bi bio zasnovan na realnim pokazateljima i mogućnostima naše države, a ni na realnim argumentima, koje sam upravo izneo.
Koristim priliku da se dotaknem još jedne teme. Sticajem okolnosti, nedostajanje visokoobrazovanih stručnjaka u oblasti nukelarne problematike je evidentno i pri tumačenju i razumevanju posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. Sva tumačenja i suprotstavljena zvanična saopštenja koja već dugo slušamo, upravo pokazuju odsustvo stručnih prilaza i analiza. U svakom naučnom prilazu postoji više metoda i načina, ali su rešenja i istina jedinstveni. Oprečna mišljenja o ovako značajnoj i riskantnoj temi trebalo bi da se izbegnu.
Dakle, odluke o opasnosti ili o odsustvu opasnosti od prisustva osiromašenog uranijuma MORAJU da se potkrepe naučnim argumentima, a njima mogu da raspolažu samo stručni ljudi koji su u stanju da, pored medicinskih, prikažu i ekpserimentalne nalaze. Na primer, jedan od naučnih dokaza je spektralna analiza odgovarajućih uzoraka uzetih iz okoline i od ljudi.

Zločin sa elementima genocida

S druge strane, smatram da su posebno opasne i apsolutno neprihvatljive “ad hok” tvrdnje da osiromašeni uranijum nije opasan ili, kako sam takođe čuo, da je čak bezbedno živeti u okolini koja je kontaminirana ovim nisko-aktivnim radioaktivnim materijalom. Takve, mogu slobodno da kažem, nestručne i laičke tvrdnje, uglavnom politički motivisane, morale bi da se izbegavaju ili bi ih u ekstremnoj varijanti trebalo sankcionisati, jer mogu biti opasne po bezbednost stanovništva. Kada je u pitanju osiromašeni uranijum (dominantni sadržaj urana-238, sa poluživotom od oko 4 milijarde godina), trebalo bi da se zna da se radi o dvostrukoj opasnosti: toksičnost, plus radioaktivnost.
O ovoj temi bih mogao još mnogo da govorim na osnovu istraživačkih pokazatelja, kao i na osnovu naučnih publikacija koje sam i kao autor nekada objavljivao. Hteo bih da dodam jedan lični komentar koji nije vezan direktno za pitanje nuklearne energije, ali se opet odnosi na aktuelno pitanje osiromašenog uranijuma o čemu se dugo i u svetu polemiše, a ne samo kod nas.  Nekontrolisano bacanje bilo kog kontaminirajućeg materijala, posebno osiromašenog uranijuma u životnu sredinu, je prvorazredni zločin (po nekima verovatno s genocidnim elementima)  i mora tako da se kvalifikuje.
Atmosfera naše planete je odavno kontaminirana nuklearnim eksplozijama u prošlosti (podzemne nuklearne probe takođe tome doprinose), a prisustvo nekih dugoživećih radioizotopa (kao što je cezijum-137) u našoj okolini, koji su direktna posledica fisionih procesa, odavno je kritično pitanje za pobornike zaštite životne sredine. Tako, prisustvo čestica osiromašenog uranijuma u delovima naše države predstavlja dodatni, ali vrlo ozbiljan problem.
Plašim se da se taj problem ne tretira i ne rešava na pravi način, pogotovo ne posredstvom neke državne komisije u koju, koliko sam mogao da primetim, nije uključen nijedan fizičar, naročito ne oni koji se aktivno bave istraživanjima u nuklearnoj problematici. Zbog ozbiljnosti problematike, neodređenost, površnost i nestručnost u rešavanju ovakvih problema moraju da budu posebno i apsolutno isključeni.
Znam veoma dobro da još uvek u Srbiji postoje institucije i kolege koje su merodavne i kompetentne da daju određen sud zasnovan na naučnim (istraživačkim) argumentima u oblasti koja je vezana za tretman i izučavanje radioaktivnih elemenata. Čini mi se da te ljude o ovako važnoj i ozbiljnoj temi niko nije pitao, a ni pozvao da kažu svoje mišljenje. A to nije smelo da se desi. Možda još nije kasno.

Petar R. Adžić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"