ENTOMOLOGIJA
Dubravka Marić
Ose
Bolni ujed „letećih mrava“
 Prema rezultatima studije objavljene u uglednom časopisu „Ecological Entomology“, 750 ljudi iz 46 zemalja opisalo je ose rečima 'ujed', 'dosada' i 'opasnost', a pčele rečima 'med', 'cveće' i 'oprašivanje'. Autori kažu da je problem u lošoj reputaciji osa, zbog kojih ljudi ne vide da su one ekološki značajne kao i pčele. Ose takođe oprašuju cveće i ubijaju štetočine, a prema rezultatima studije, ugrožene su zbog gubitka staništa i klimatskih promena. Osim toga, autori navode da su ose zapostavljene u nauci, budući da radova o njima ima neuporedivo manje nego o pčelama. Prema rečima docenta Biološkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Ćetkovića, koji je doktorirao na osama, „sve zavisi od toga na šta se misli pod terminom 'ose'“.
''U stručnoj literaturi, terminom 'ose' označava se brojna i šarolika grupacija insekata iz reda opnokrilaca (Hymenoptera). Praktično, za sve članove ove grupe koji ne spadaju u pčele i mrave, postoji samo taj jedan uopšteni termin. I dok u drugim zemljama naučnici često 'kreiraju' trivijalna imena za pojedine grupe i vrste, mi nemamo taj običaj. To uglavnom nisu narodna imena, ali tako zvuče pa se, u SAD, 'obične' ose, koje najčešće viđamo i svi ih prepoznajemo, nazivaju „yellow jacket(s)“, ili žuta jakna. Nauka zasad zna za oko 120.000 vrsta klasifikovanih opnokrilaca, od čega je dvadesetak hiljada pčela, oko dvanaest hiljada mrava, a sve ostalo su ose! Među tih 20.000 poznatih vrsta pčela, samo u Evropi živi više od 2.000 vrsta, od kojih su većina solitarne. Medonosna pčela je socijalna i samo je jedna od desetak iz roda Apis, koja je pretežno azijska grupa. Ta naša jedna-jedina medonosna pčela ima veliko rasprostranjenje - prirodno naseljava veliki deo Afrike i umerene zone Evroazije.
 Krupni komarci ili leteći mravi
Još u starom Egiptu predstavljala je gajenu vrstu, a kasnije je antropogeno proširena po celom svetu. Pčele imaju osolike pretke. U nekom trenutku evolucije, prešle su na ishranu polenom i nektarom, i razvile niz adaptacija potrebnih za sakupljanje ovih biljnih produkata.
Mnoge 'divlje' pčele donekle liče na medonosne, ali druge biste 'prepoznali' kao ose jer su zadržale neke osobine svojih predaka. Najprimitivnije ose (primitivne u filogenetskom smislu) su biljojedi, i laicima su najčešće sasvim neprepoznatljive - većinu bi proglasili za 'krupne komarce' ili 'leteće mrave'. Kasnije je došlo do evolucije brojnih grupa parazitskih osa.
Većina današnjih opnokrilaca su parazitske ose. Naučno ih zovemo parazitoidima, pošto njihov način života podrazumeva da će domaćin biti ubijen, ali ne odmah. One prvo polažu jaja u domaćina, koji je obično iz drugih grupa insekata, pa otuda naziv 'ose potajnice'. Lagano jedu masno tkivo i limfu da bi, na kraju svog životnog razvitka, narasle toliko da domaćina sasvim pojedu iznutra. Iz te velike grupacije se, u nekom trenutku, razvila jedna uža grupa osa, čije su članice napustile strogo parazitski način života i počele da love, pre svega insekte. Svaka podgrupa ovih osa ima specifičnu grupu plena kojeg paralizuje, njime puni gnezdo i tamo polaže jaja. To se naziva 'grabljivi način života', s tim što takva osa nije klasični grabljivac koji ubije plen i odmah ga pojede, nego to čini larva, postepeno. Sve možemo označiti kao 'grabljive ose'.
Većina deluje 'osoliko', dok druge uopšte ne liče na ose nego, recimo, na pomenute 'leteće mrave', kako laici obično označavaju kraljicu i kralja kod mrava. Mogu biti crne, smeđe, crno-crvene, crno-bele, raznih oblika i veličina, debele i mršave, ali sve imaju struk, baš kao i pčele i mravi. Od tih brojnih grupa, jedna je prešla na socijalni način života.
Priče iz osinjaka
Socijalne ose u umerenoj zoni imaju jednogodišnji životni ciklus. Na početku godine su uočljive samo matice koje naprave mala gnezda i uglavnom ne smetaju ljudima. Početkom leta kolonije postaju primetne, a naročito napreduju u avgustu i septembru, kada u samo jednom gnezdu stršljenova i 'običnih' osa može biti od više stotina do nekoliko hiljada, a izuzetno, i preko deset hiljada jedinki!
Matica lovi samo dok formira gnezdo i često ugine pre nego što se završi godišnji ciklus, tj. čim završi polaganje jaja za nove matice i mužjake. Nove matice će, posle parenja, potražiti skrivena mesta da bi prezimile. Mužjacima i radilicama koje izgube svoju funkciju preostaje da lutaju i da se hrane do pojave prvog mraza. Da li će matica preživeti, zavisi od nagomilanih rezervi u njenom telu, ali i od toga da li je dobro procenila zimsko sklonište.
Mortalitet matica na početku novog godišnjeg ciklusa je ogroman, s obzirom na to koliko ih je bilo na kraju prethodnog ciklusa.Nova matica će od sastruganog i sažvakanog mrtvog drveta načiniti gnezdo od materijala sličnog papiru za desetak radilica. Sve ose formiraju saće, s tim što neke prave i višeslojni mekani omotač radi termoizolacije. Pri tom se drvo meša sa pljuvačkom, koja sadrži antibiotske materije radi sprečavanja truljenja, buđi i sl. Matica lovi muve, skakavce i gusenice da bi odnegovala prvu generaciju radilica koje će preuzeti ove zadatke. |
Agresivna odbrana gnezda
Osa je mnogo, posebno u tropima. Neke od tih vrsta u umerenoj zoni su 'obične' ose, koje svi uočavaju i prepoznaju. Tačnije, skoro sve što 'obični' ljudi percepiraju kao 'ose', spada u mali broj rodova socijalnih osa. Uz rod Vespa koji obuhvata stršljenove (to je samo jedna grupa velikih osa), u Evropi srećemo dvadesetak vrsta 'običnih' osa, svrstanih u tri roda (Vespula, Dolichovespula i Polistes). Mnoge od ovih vrsta retko opažamo, ali je nekoliko prisutno svuda, s tim da ih ljudi slabo razlikuju, tj. nisu svesni da ima više rodova i vrsta'', objašnjava docent Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Aleksandar Ćetković.
Sve ljudske nevolje sa osama proističu iz činjenice da društva nekih vrsta 'običnih' osa često žive u blizini čoveka. Njihove aktivnosti isprepletene su sa ljudskim, i mogu biti veoma brojne kada se namnože. Tada im kuće, stanovi, poljoprivredni i privredni objekti služe kao mesta, pogodna za izgradnju gnezda i razvoj kolonija.
Jedan od glavnih efekata koji ljudi primećuju u vezi sa 'običnim' osama jeste da, kao i stršljenovi, agresivno brane gnezdo. Vrste koje formiraju velika gnezda naglašeno su agresivne, dok ose iz roda Polistes imaju malobrojne kolonije i pojuriće čoveka samo ako se sasvim približi gnezdu. Drugi razlog je taj što u ljudskoj blizini nalaze hranu. Kuće, pijace, mesare, voćnjaci, pogoni za preradu i proizvodnju voća, skladišta, smetlišta, brojni insekti kojima 'prija' ljudsko okruženje... olakšavaju im nalaženje hrane i uspešan razvoj kolonija. Larve osa su hranjene sažvakanim mesom ulovljenih insekata ili običnim mesom koje radilice negde nađu. Odrasle jedinke se hrane šećerom, pre svega iz voća, mada idu i na cveće.
„Povećana ponuda“ ishrane
Da li to što ose love insekte da bi prehranile larve znači da su korisne?
''To je antroprocentrično gledište. Sve one imaju ulogu u prirodi. Prosto rečeno, postoje milioni vrsta. Više hiljada njih može živeti na užem prostoru, gde formiraju međusobne odnose. Neke su biljojedi, druge mesojedi... Ose najviše jedu muve, gusenice i skakavce, ali i sve drugo što mogu da savladaju. I njih jedu drugi: ptice, pauci, gušteri...
Pitanje: da li je nešto korisno ili štetno u prirodnim sistemima, je besmisleno. U odsustvu osa, neki drugi članovi ovih sistema bi delimično preuzeli njihovu ulogu, mada bi se i ostali odnosi u ekosistemu manje ili više promenili.
 Kada su prisutne u većem broju, obične ose pojedu veliku masu muva, skakavaca, gusenica, ali i pčela. Znači, opet gledano iz našeg ugla, ose love i nama korisne insekte. Šta će konkretno da love, zavisi od situacije na pojedinačnoj parceli, hektaru, površini, u određenoj sezoni... Kada bismo negde istrebili ovih nekoliko vrsta, što je skoro nemoguće, ne bi se desilo ništa posebno. Neko drugi bi nastavio da jede to čega ima u 'povećanoj ponudi'. To je stalna smena brojnosti i interakcija. Svaka populacija ima svoje prirodne cikluse i oscilacije brojnosti, i povremeno može doći do katastrofičnih padova. Nepoželjne ose i stršljenovi
Neke vrste mogu biti vrlo štetne, što obično sami podstičemo. Ne možemo imati ogromne poljoprivredne površine a da drugi ne primeti takav izvor hrane. I u prirodi je moguće da se koncentrišu neki izvori hrane, pa se tada mnoštvo inače difuznih korisnika tu okuplja. Većina štetočina su funkcionisali kao sasvim 'obični' organizmi sve dok, pretežno, nisu prešli na život u čovekovom okruženju, iako negde i dalje žive slobodno u prirodi. Neke ose, i biljne i parazitske, važe za štetočine u poljoprivredi i šumarstvu. Neke vrste se skoro nikada neće naći u gradu, osim možda na periferiji, pa čak ni na selu, a druge su brojnije u gradu nego u prirodi. Ako se javi potreba, mogu se suzbijati pošto nisu zaštićene i ne spadaju u ugrožene vrste.
Ništa loše se neće desiti u prirodi ako ih redukujemo na umereni broj u okruženju. U prirodi ih niko ne dira, tamo ne prave štetu. Mogu predstavljati neprijatnost izletnicima i ribolovcima, naročito u avgustu i septembru. Ose ne spadaju u štetočine koje drastično smanjuju prinos, recimo, voća, ali smanjuju kvantitet i kvalitet proizvoda, a prisutan je i higijenski aspekat. Međutim, ono što je posebno važno u priči o 'nepoželjnim' osama, stršljenovima (ali i pčelama), jesu neprijatnost i rizik od uboda, posebno ako neko ne zna da je alergičan“, kaže profesor Aleksandar Ćetković.
Žaoka
Žaoka je transformisana legalica za polaganje jaja. Mužjaci je nemaju. Iz oplođenih jaja razvijaju se ženke, a iz neoplođenih mužjaci, što je pravilo kod svih opnokrilaca. Radilice su ženke koje dobijaju malo hrane i razvijaju se u maloj ćeliji - buduće matice se hrane i odgajaju znatno kvalitetnije. Ako se ukaže prilika, radilice polažu neoplođena jaja iz kojih će nastati mužjaci, pa matica stalno proverava saće i takva jaja pojede. Dešava se da matica strada tako da onda radilice polažu jaja; ali, pošto mužjaci ignorišu radilice kao ženke, kolonija se raspada. Prisutan je i složeni mehanizam hormonske regulacije kolonije sve dok ona funkcioniše. Karakterističan je za sve socijalne himenoptere, sa raznim varijacijama. Kada ih je malo i imaju mnogo posla, radilice žive oko mesec dana. One koje su rođene poslednje i nisu se mnogo potrošile, požive i dva meseca, a mužjaci bi možda živeli i duže od tri meseca da nije zime.
 |
Dubravka Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
