TEMA BROJA

50 čuda svemira

Od nastanka svemira do danas, u nama samo malo poznatoj vasioni odvijale su se ljudskom umu teško razumljive promene. Naša vrsta stasavala je uporedo sa sudarima nebeskih tela, udarima meteora u planete, erupcijama vulkana u udaljenim planetama, sunčevim vetrovima, zračenjima i sa mnoge čime još. I - održala se do današnjeg vremena kada smo, zahvaljujući razvoju misli i tehničkim dostignućima u mogućnosti da makar malo zavirimo u taj nepregledni svet u kojem, ovako sićušni, jedva da postojimo.
Na jednoj strani su ljudi sa svojom planetom koja se plavi i treperi - na drugoj je nepregledni prostor svemira koji pritiska i preti neotkrivenim tajnama. Na šta liči taj zagonetni prostor?
Kakvih promena tamo ima a o kojima danas tek nešto znamo? Šta o njemu možemo reći u 50 pojmova?

1 / 3D mapa Mlečnog puta

Evropska svemirska agencija (ESA) objavila je deo 3D mape naše galaksije Mlečni put. Cilj ESA-e je da precizno odredi položaje na nebu i svetlost 1,142 milijardi zvezda. Nedavno objavljeni podaci prikazuju razdaljine i kretanje više od dva miliona zvezda. Najveću bazu podataka o nebeskim telima u Mlečnom putu ESA pravi pomoću satelita “gaia” koji kruži oko Sunca i sa dva teleskopa traga za zvezdama i planetama van Sunčevog sistema.
Svemirska letelica “gaia”, lansirana 2013. godine, za nekoliko godina završiće svoju misiju. Dobijeni podaci namenjeni su naučnicima. Uporedo sa ovim, otvoren je internet portal na kojem svako može da traga za podacima sa satelita “gaia” i da sam nešto sazna o Mlečnom putu.

2 / Andromeda - u susret sudaru

Ovo spiralno sažvežđe, nama najbliže u vasioni, nalazi se na oko 2,5 miliona svetlosnih godina od Zemlje. Širina pljosnate nebule procenjuje se na oko 220.000 svetlosnih godina. Prema Mlečnom putu, u kojem je i Sunčev sistem, kreće se brzinom od 402.000 km/h. Ako se ništa drugo ne dogodi, sudar dva sažveđa očekuje se za četiri milijarde godina. Zasad se ne zna kakve će posledice proizvesti taj sudar.
Osmatranjem Andromede, vršenim 2006. teleskopom „špicer“, utvrđeno je da to sažvežđe ima dva puta više zvezda od Mlečnog puta (oko 200-400 miliona). Dodatno istraživanje vršeno 2010. ukazalo je da je Andromeda nastala sudarom dveju manjih sazvežđa, pre 5-7 milijardi godina.

3 / Aktivni ledeni vulkani

Istraživanje Ceresa, najvećeg planetoida u polju asteroida između Marsa i Jupitera, pokazuju da tamo ima više desetina vulkana koji u atmosferu izbacuju zaleđenu vodu i gasove zajedničkog imena 'kriomagma'.
NASA-ina letelica “dawn” je 2015. ušla u orbitu Ceresa i obavila prva ispitivanja. Zahvaljujući radu ove sonde, naučnici su stekli prvi uvid u taj daleki i neobični vanzemaljski svet. Na Zemlju su stigle slike ispucane površine planetoida i vulkana Ahuna Mons, visokog preko 4.000 m. Vulkan je 2016. svrstan u grupu kriovulkana.
Korišćenjem kompjuterskog modela i slika snimljenih pomoću NASA-ine letelice “dawn”, tim stručnjaka uočio je 22 planine koje u sebi imaju vulkane koji izbacuju kriomagmu. Njihov promer iznosi 16-87 km, što znači da su neke od njih manje od Ahuna Monsa.
Kriovulkani nisu samo pojava na Ceresu. Rezultati analize Plutona i Saturnovih meseca, Enkelada i Titana upućuju da neki od njih imaju kriovulkane. Za razliku od Ceresa, ova dva svemirska objekta ne obilazi NASA-ina sonda, što znači da je Ceres zasad jedina prilika za istraživanje ove neobične pojave.

4 / Mars: gde je nestao CO2?

Sonda koju je NASA lansirala u Marsovu orbitu pokazuje da je 90%  CO2  te planete verovatno nestalo u vasioni u toku svega nekoliko stotina miliona godina, sudeći po merenjima koje je obavljeno na sondi “maven” čija se misija odnosi na istraživanje promena u atmosferi Marsa.
Danas je Mars ledena pustinja čija atmosfera ima gustinu od 1% gustine Zemljine atmosfere, a čija je voda uglavnom zarobljena u ledenim polarnim kapama.
Većina naučnika smatra da nije oduvek bilo tako. Neki od uzoraka tla sa Marsa sadrže minerale koji na Zemlji nastaju u prisustvu vode, a neke pojave na Marsu čini se da ukazuju na drevna korita jezera i čak veoma brzih reka. Da bi se ta tečna voda zadržala na površini planete, njena atmosfera, u kojoj preovlađuje ugljen-dioksid, morala je nekada davno da bude daleko gušća da bi se ograničilo isparavanje površinskih voda.
“Maven” kruži u Marsovoj orbiti od 2014. sa zadatkom da otkrije u kom pravcu je sav CO2 nestao. Mogao je da ostane zarobljen u ledenim kapama, ili u stenama, u obliku ugljeničnih minerala, ili je mogao da nestane u vasioni…

5 / AU - 150 miliona km do Sunca

Sunce, planete i druga tela Sunčevog sistema kreću se po eliptičnim putanjama (Sunce se nalazi u središtu tih putanja). To znači da se rastojanje planete od Sunca stalno menja i da postoje najveće i najmanje rastojanje. Tačka na orbiti u kojoj je telo najbliže Suncu zove se perihel, a tačka na kojoj je najdalje od Sunca zove se afel.
Rastojanja između planeta mere se u hiljadama kilometara i astronomskim jedinicama (astronomical unit, AU). Astronomska jedinica je srednje rastojanje Zemlje od Sunca i iznosi 149.590.871 km (ili, zaokruženo, 150 miliona km).

6 / „Bigl 2” , preživela sonda

Britanska sonda „bigl 2” lansirana je ka Marsu krajem 2003. godine letelicom ESA-e„mars ekspres“. Bilo je predviđeno da padobran uspori pad sonde i da je vazdušni jastuci zaštite prilikom sletanja na tlo. Međutim, pošto nisu dobili povratni signal sa sonde, naučnici su pretpostavili da se srušila. Ipak, 2015. godine primećena je na površini Crvene planete; primenom tehnike koja se naziva “analizom refleksije” pokazalo se da je lender rasporedio najmanje tri a možda i sva četiri panela nakon sletanja na Mars. Istraživači sa De Montfort i Lečester univerziteta su, pomoću 3D softvera i drugih elektronskih alatki, povezivali simulirane i prave slike „bigla 2” da bi utvrdili kako bi se sunčeva svetlost odbijala o panelne ploče. Potom su rezultati upoređeni sa originalnim slikama koje je zabeležila HiRISE kamera orbitalnog istraživača Marsa.

7 / Otrovna atmosfera Venere

Venera je vrela. Njena površinska temperatura narasta na preko 460 stepeni i po tome je vrelija od Merkura iako je ovaj mnogo bliži Suncu.
Venerina atmosfera je najvećim delom sačinjena od ugljen-dioksida (96,5%), koji je elemenat staklene bašte (zbog toga je tamo toliko toplo). Ta atmosfera je gusta do mere da stvara nepodnošljiv pritisak na tlu. 
Prva pomisao o Veneri onih koji je poznaju jeste upravo njena otrovna atmosfera, 92 puta gušća od atmosfere Zemlje. Venerinim nebom plove oblaci sumpor-dioksida koji sipaju kišu sumporne kiseline. Zbog takve prirode Venera na svojoj površini ne može da ima tečnu vode, a samim tim ni život.

8 / Obojena svetlost iz svemira

Ova pojava se javlja u blizini Zemljinih magnetnih polova a manifestuje se magličastim pramenovima svetlosti u raznim bojama.
Pored atmosfere, Zemlju okružuju i pojasi naelektrisanih čestica, tzv. Van Alenovi pojasevi, koji se prostiru 3.840-16.000 km iznad površine naše planete. Te čestice potiču sa Sunca koje emituje naelektrisane čestice koje čine takozvani solarni fluks. Kada ove čestice stignu u blizinu Zemlje, na njih počne da deluje Zemljino magnetno polje tako da stalno osciluju između severnog i južnog magnetnog pola.
Kada je Sunčeva aktivnost pojačana ili dođe do erupcija na Suncu, do Zemljine površine dospe veći broj naelektrisanih čestica koje tada poremete već postojeće. Tada neke naelektrisane čestice, prateći linije magnetnog polja, budu usmerene ka magnetnim polovima. Poznato je da, kada se naelektrisana čestica kreće ubrzano spiralno oko linija magnetnog polja (a to je tada slučaj), one tada emituju svetlost. Ta svetlost čini Auroru Borealis.

9 / Mesec od malih ostataka

Nastajanje Meseca je oduvek predstavljala zagonetku. Važeće tumačenje, koje preovladava od sedamdesetih godina prošlog veka, poznato je kao Teorija velikog udara i sugeriše da je nebesko telo veličine Marsa, prozvano Theia, udarilo u Zemlju pre 4,31 milijarde godina, odbacivši u vasionu ogroman oblak krhotina koje su se na kraju sjedinile i formirale Mesec.
S ovim tumačenjem, međutim, postoje problemi. Hemijske analize kamenja koje su astrounauti doneli sa Meseca pokazuju da je ono gotovo identičnog sastava kao stene na Zemlji. Drugim rečima, nema tragova velikog nebeskog tela koje je navodno udarilo u Zemlju.
Istraživači su nedavno ponudili novo rešenje po kojem su mali meseci mogli da nastanu od krhotina koje su odletale u vasionu posle niza udara manjih asteroida o Zemlju, a da je spajanjem tih krhotina vremenom formiran Mesec. To znači da je današnji Mesec poslednji u nizu meseca koji su se u prošlosti kretali u orbiti oko Zemlje.

10 / Olujna crvena pega Jupitera

Misteriozno žarište u gornjoj atmosferi Jupitera prouzrokovano je najpoznatijim obeležjem te planete: velikom crvenom pegom. Pojas snažnog olujnog vetra tri puta šireg od prečnika Zemlje zagreva atmosferu do temperatura koje su za nekoliko stotina stepeni više nego bilo gde na planeti. Naučnici su to otkrili nakon posmatranja Jupiterovog emitovanja infracrvene svetlosti, što im je omogućilo da izmere temperaturu.

Velika crvena pega prvi put je zabeležena 1831. Italijanski astronom Đovani Kasini je 1665. identifikovao izvesnu „trajnu” pegu, tako da je možda u pitanju ista pojava. Ona se sastoji od sistema gasova koji se poput uragana kovitlaju brzinama i do 685 km/h. Zbog svoje veličine, vetrovima je potrebno šest dana za završetak jednog ciklusa kretanja.
Smatra se da je velika crvena pega energetski izvor za zagrevanje gornje atmosfere Jupitera. Pri tome, ne postoje prethodni dokazi o stvarnom uticaju pege na temperature na visinama.

11 / Crne rupe i dugi mlaz materije

Postoji nekoliko vrsta crnih rupa. Jedna vrsta nastaje kad umre masivna stara zvezda. Smatra se da su crne rupe druge vrste pritajene u središtima galaksija. Takva tamna tela ogromne mase obrazovana su od materijala koji po količini odgovara milionima zvezda. Postoje i male crne rupe, veličine glave čiode ili klikera, koje nastaju sabijanjem relativno velike mase u neverovatno malu zapreminu.
Prva vrsta crnih rupa može nastati kad zvezda, koja sadrži osam do sto puta više materije nego Sunce, okonča svoj život strahovitom eksplozijom. Posle toga, ostatak zvezde se skuplja. Pod uticajem sopstvene gravitacije, materija zvezde se sve više sabija.
Što je više materije na nekom mestu, to je jača gravitaciona sila. Pošto je kod skupljene zvezde u mali prostor sabijena tako velika masa, gravitaciona sila je na njenoj površini neverovatno jaka. Skupljajući se dalje, zvezda na kraju može postati telo na čijoj je površini gravitacija tako jaka da čak ni svetlost ne može da joj umakne. Materija i svetlost tonu u zvezdu koja se sažima – zato se zove crna rupa.
Naučnici zasad nisu dokazali postojanje izuzetno masivnih crnih rupa. Galaksija NGC 4261 već dugo privlači njihovu pažnju. Iz njenog središta u svemir šikljaju dva ogromna mlaza materije dugačka više desetina hiljada svetlosnih godina. Posmatrajući te mlazeve, naučnici su naslutili da bi u središtu galaksije NGC 4261 mogla biti skrivena ogromna crna rupa.

12 / Da li je voda svuda voda?

Deo veoma udaljenih svetova se bukvalno puši. Astronomi su pronašli vodenu paru u atmosferi planete 51 Pegasi b. Otkrivena pre više od 20 godina, 51 Pegasi b je prvobitno bila poznata kao „vreli Jupiter“. Kreće se u bliskoj orbiti svoje matične zvezde. Ovo nije prva planeta u čijoj atmosferi je uočena voda. Svi prethodni slučajevi odnosili su se na planete koje, posmatrane sa Zemlje, u nekom trenutku kliznu ispred zvezde oko koje se okreću. Godine 2015. astronomi su procenili da je moguće da postoji oko dvesta malih zvezda s planetarnim sistemima koje su nam bliže od najbliže zvezde koja u svojoj orbiti ima planetu veličine i orbite slične Zemljinoj.
Ovakvo otkriće predstavlja značajan korak u pravcu otkrivanja molekula vode na manjim planetama na kojima život u većoj meri izgleda moguć.

13 / Dom vanzemaljskog života?

Vanzemaljski svet koji kruži oko udaljene zvezde u sazvežđu Lire možda je planeta najsličnija Zemlji. Ta planeta, nazvana Kepler 438b, malo je veća od Zemlje i kruži oko narandžaste patuljak zvezde koja je obasipa sa 40% više toplote nego što naša planeta prima od Sunca.
Male dimenzije planete Kepler 438b navode na zaključak da bi ona mogla da bude stenovita, dok je njena blizina majci zvezdi smešta u „zonu Zlatokose“, odnosno u prostor koji bi mogao biti nastanjen zato što je temperatura takva kakva je potrebna da bi voda mogla da teče. Stenovita površina i tekuća voda su dva faktora za kojima naučnici tragaju dok proučavaju uslove za postojanje života na nekoj planeti. Planeta Kepler 438b, udaljena od nas 470 svetlosnih godina, okrene se u svojoj orbiti oko zvezde svakih 35 dana, zbog čega godina na toj planeti protiče 10 puta brže nego na Zemlji.

14 / Dijamantske planete

U Sunčevom sistemu dominiraju gasovita nebeska tela i ona čvrsta, zasnovana na silikon-ugljeniku (SiC) i enstatitu (MgSiO3). U drugim delovima svemira je drugačije: među nebeskim telima zasnovanim na ugljeniku ima, smatra se, i dijamantskih. Jedan od prvih kandidata za to je super-Zemlja, poznata kao 55 Cancri E. Od nas je udaljena 4.000 svetlosnih godina. Njena masa je osam puta veća od mase Zemlje. Oko svoje zvezde kreće se velikom brzinom tako da za 18 sati prevali put koliko Zemlja za godinu dana. Površinska temperatura iznosi 1.648 C. Stručnjaci smatraju da se ispod njenog tankog površinskog omotača nalaze kristalne strukture, među kojima i obilje dijamantskih stena.

16 / Proksima B prekrivena okeanom?

Nedavno otkrivena planeta Proksima B, koja se nalazi u orbiti nama najbliže zvezde, možda je prekrivena okeanima, što znači da bi na njoj moglo da bude života, objavili su naučnici sa francuskog instituta CNRS. Naučnici, međutim, nisu sigurni da li su njihovi proračuni veličine i svojstava planete koja je nazvana “drugom Zemljom” dobra ili loša vest za one koji se nadaju da ćemo u budućnosti otići da živimo tamo.

Naučnici kažu da bi prisustvo vode moglo da znači da je Proksima B stenovita planeta sa okeanima kao i Zemlja, ali i da je to planeta koja je u potpunosti prekrivena okeanom. Nalazi  se na 7,5 miliona km od svoje zvezde, što je otprilike desetina udaljenosti Merkura od Sunca. Ta udaljenost ne bi trebalo da bude prepreka zadržavanju vode na površini.

17 / Dvojne zvezde

Baricentar je središte mase oko koje se kreću dva ili više tela koja pritom orbitiraju i jedno oko drugog.
Zvezdani sistem čini nekoliko zvezda vezanih gravitacijom koje se međusobno obleću. Dvojne zvezde predstavljaju formu zvezdanih sistema sa dva astronsomska objekta; u središtu njihove putanje je baricentar.
Pored ovih postoje i višestruke zvezde. U okviru njih, dvojne su najzustupljenije. Više od 80 procenta svetla koje se vidi  na noćnom nebu potiče od zajedničkog orbitiranja zvezda koje su u vezama ove vrste. Približno polovina vidljivih pripada višestrukim zvezdanim sistemima.
Sjajnija zvezda u  paru ovih nebeskih tela se naziva primarnom a tamnija sekundarnom. Inače, mogu biti  jednakog sjaja. U zavisnosti od orbite, mogu postojati široke dvojne zvezde koje su dosta udaljene i malo utiču jedna na drugu. Veća zvezda gravitacijom nekad privuće manju. Razlikuju se spektroskopske, asometrijske i fotometrijske, odnosno ekliptične. Prve deluju blizu pri posmatranju kroz teleskop. Kod ekliptičnih dolazi do prividnog pokrivanja i pomračenja jer su im orbite pod uglom. Asometrijske deluju kao da su u praznom prostoru i vidi se samo primarna zvezda.

18 / Slani okean i kiseonik Evrope

Jupiterov mesec Evropa, zbog svoje blago zatalasane površine je, možda, najbolje mesto za vanzemaljski život u Sunčevom sistemu. Izukrštane linije na njegovoj površini su posledica postojanja završetaka ogromnog pokrivača od leda (debelog i preko 20 km) nastalog zahvaljujući okeanu slane vode ispod površine ovog nebeskog tela. Taj okean, koliko se zna, količinski sadrži dva puta više vode nego svi okeani, jezera i reke na Zemlji zajedno.
Nalazi teleskopa “habl” ukazala su da Evropa ima atmosferu sa znatnom količinom kiseonika. Decembra 2013. NASA je objavila da u kori Evrope ima dosta gline mineralnog porekla, na šta se nadovezalo novo osmatranja “habla” kojim je potvrđeno često i obilno izbacivanje mlazeva vodene pare.
Površina Evrope je izbrazdana kanalima koji se provlače između valovitih uzvišica. Krateri su relativno retki. Po tome Evropa ima najzaravnjeniju površinu u Sunčevom sistemu. Pretpostavlja se da ovaj mesec ima znatnu tektonsku aktivnost (izveštaj NASA-e od 8. septembra 2014) za šta se verovalo da se odvija samo na Zemlji.

19 / Trilion munja na sat

Vulkanske egzoplanete najverovatnije imaju veoma naelektrisanu atmosferu u kojoj prašina od erupcija dovodi do eksplozivnih gromova. Da bi napravili simulaciju dešavanja na veoma toploj Kepler-10, koja nije mnogo veća od Zemlje i čija površina bi u potpunosti mogla biti prekrivena vulkanima, naučnici su iskoristili podatke dobijene tokom sevanja munja za vreme dve erupcije na Zemlji (reč je o jednom od najvećih vulkana na Aljasci, 2009, vulkanu planine Ridaut i Ejafjadlajekidlu na Islandu, 2010). Rezultat ukazuje da, ako je tačna pretpostavka o površini većim delom prekrivenoj vulkanima, Kepler-10b bi trebalo da ima između 100 miliona i 2 triliona munja za dva sata - koliko mu je potrebno da obiđe oko svoje zvezde.
Čak i manje eksplozivne planete imaju puno munja. Istraživači su koristili podatke dobijene u toku jakih oluja na Jupiteru i Saturnu da bi predvideli koliko često se oluje javljaju na planetama slične veličine. Naravno, kod ovakvih predviđanja se pretpostavlja da se oblaci van solarnog sistema ponašaju isto. Egzoplaneta HD 189733b, veličine Jupitera, poznata po svojoj plavoj boji, trebalo bi da “doživljava” oko 100.000 munja na sat.

20 / Sjaj meteorske kiše

Meteoridi su omanja nebeska tela metalnog ili stenovitog sastava, nastala sudarom delova objekata - ili se pak radi o delićima asteroida i kometa. Veličina im varira; od veličine graška do nebeskih tela širine metar. Pri ulasku meteorida, kometa i asteroida u Zemljinu atmosferu, pri brzini od 72.000 km/h, javlja se svetlo usled aerodinamičkog zagrevanja. Kada se, u vremenskom razmaku od svega nekoliko sekundi ili minuta, niz ovih objekata pojave u istoj tački na nebu, nastaje meteorska kiša. Zapravo, sija zagrejani vazduh.
Do susreta naše planete sa većim brojem meteorida dolazi zbog toga što komete takođe imaju svoje orbite oko Sunca, koje se razlikuje od planetarnih orbita. Kada se približe Suncu, otpadaju  čestice prašine i stena. Zemlja nekoliko puta godišnje naleti na otrgnute i raspršene delove kometa koje najčešće brzo izgore u atmosferi.
Može doći i do neobičnih i jakih meteorskih rojeva koji se zovu meteorske oluje. Tom prilikom, na nebu se pojavi preko hiljadu objekata u toku jednog sata. Značajniji nazivi ovih rojeva su: kvadrantidi, koji su pojavljuju na samom kraju, odnosno početku godine, liridi - u aprilu, persedi - u avgustu, orionidi - u oktobru.

21 / Meteorit od gvožđa?

Terensko istraživačko vozilo curiosity (radoznalost) koje je NASA spustila na površinu Marsa 2012. možda je uspelo da otkrije svoj treći meteorit na Marsu. Fotografija snimljena 12. januara, dok je vozilo istraživalo na planinskom vrhu poznatom kao Mount Sharp kao da prikazuje meteorit sačinjen od gvožđa i nikla. Tri male sjajne tačke u blizini središnjeg dela stene su verovatno rupice koje je napravio chemCam laser na bazi spektrometra koji curiosity koristi za procenu sastava stena.
Ako rezultati dobijeni uz pomoć ovog lasera pokažu da gvožđe preovlađuje u sastavu te stene, onda to potvrđuje da se radi o meteoritu formiranom iz jezgra nekog asteroida. Bio bi to još jedan u nizu sličnih koje su terenska vozila MER (Mars Exploration Rover) otkrila na Marsu.
Neobično je to što su svi ti meteoriti sačinjeni od gvožđa, uprkos činjenici da su na Zemlji 95 % meteorita kameni. Na to je mogla da utiče razlika u načinu na koji okruženje Zemlje i okruženje Marsa razjedaju kamene i metalne meteorite, ili je to zato što je teže izdvojiti neku specifičnu stenu na krševitoj površini Marsa.
Teško je na osnovu pukog posmatranja snimka reći više o potencijalnom meteoritu. Izgleda dosta glatko i sjajno, što bi moglo da znači da je pao relativno nedavno i nije bio dugo izložen eroziji.

22 / Zvezda repatica na svakih 76 godina

Veličine od oko 11 km u prečniku, Halejeva kometa (službena oznaka 1P/Halley), nazvana po engleskom astronomu Edmundu Haleju koji je u 18. veku ustanovio periodičnost njenog pojavljivanja, svakako je najčuvenije nebesko telo te vrste u Sunčevom sistemu. Reč je o loptastom telu od gasa i smrznute prašine, sa jezgrom od stena leda i nepoznatog materijala. Na osnovu spektralne analize, u repu komete utvrđeno je i prisustvo cijanogena, otrovnog bezbojnog gasa. Ova istraživanja vršena su marta 1986. godine sondom „đoto“ koja se približila kometi na oko 600 km.
Po drevnom zapisima, prvi put je uočena 240. godine pne, a pojavila se i tokom bitke kod Hejstingsa (Engleska), 1066. Ima je na freskama slavnog italijanskog slikara Đota, a kao kuriozitet često se navodi da je poznati američki pisac Mark Tven rođen u godini kada je Halejeva kometa prošla pored Zemlje i da je preminuo u godini kada je ponovo prolazila.
Kreće se u orbiti oko Sunca i javlja pred našim očima u proseku svakih 76 godina. Poslednji put prošla je blizu Zemlje 1986. Najbliža je Suncu onda kada prolazi između Merkura i Venere. Tada se gas zagreva i svetlost prolazi kroz bezbrojne igličaste formacije leda tako da pojava komete daje utisak svetle magline.
Naredno pojavljivanje očekuje se jula 2061.

23 / Potpovršinski okean

Evropa, mesec Jupitera, blistavo je narandžaste boje. Površina ima veoma čudan izgled, jedinstven u Sunčevom sistemu; ubraja se u najsjajnije, što je posledica odbijanja sunčevih zraka od relativno mladu ledenu površinu.
Pokriven je mrežom linija i traka. Dužina nekih linija dostiže hiljade kilometara a širinu 20-40 km. Satelit ima ledenu koru debljine 75-100 km, a linije i trake upućuju na postojanje različitih procesa ispod kore. Mada je srednja temperatura na površini oko -150 °C, u dubljim slojevima ledene kore temperatura bi mogla biti znatno povoljnija. Ledena kora stalno poravnava površinu satelita, zbog čega je Evropa najglatkije vasionsko telo, čije se uzvišice uzdižu do 40 m iznad površine. Liči na izgrebanu kristalnu kuglu.
Poseduje metalno jezgro koje se verovatno sastoji od gvožđa i nikla. Na jezgro naleže stenoviti sloj, dok na ovaj naleže sloj ledene ili tečne vode. Površinski sloj se dosta razlikuje od ostalih. Fotografije svemirske sonde “galileo” nagovestile su postojanje vodenog okeana ispod sloja leda, čija debljina iznosi 10-30 km.  Podpovršinski okean je dubine oko 100 km, a zapremina vode u okeanu je veća od vode u svim vodenim površinama na Zemlji.
U septembru 2016. objavljeno je da su naučnici primetili gejzire koji izbacuju vodu na visinu od skoro 200 km od površine Evrope.

24 / Džinovski niz marsovskih kanjona

NASA-in program “Mariner” trajao je jedanaest godina. Počev od 1971. obavljeno je deset misija sa ciljem da se prošire znanja o Marsu, Veneri i Merkuru. Sonda “mariner 9” kumovala je dolini Marinera koju je otkrila istočno od vulkanske visoravni Tarsis, u blizini Marsovog ekvatora. Ta dolina pruža se jednom petinom obima planete. Reč je o jednom od najvećih kanjona u Sunčevom sistemu, dužine oko 4.000 km. Na pojedinim mestima dostiže širinu do 200 km i dubinu od 10 km.

Dolina Marinera počinje tzv. Noćnim lavirintom. Dalje prolazi kroz velike kanjone Titonijum i Jus. Poslednji u nizu kanjona je Eos. Zatim nailazi veoma dug  teren ispunjen pukotinama, grebenima i ravnicama da bi se sve završilo Zlatnom ravnicom koja ima kružni oblik i nalazi se na severnom ekvatoru Marsa. Voda, odnosno poplave su po svemu sudeć formirale jame i udubljenja. Na dnu kanjona danas su vulkanski pepeo i erozivni materijal. Pod uticajem erozije dolina je proširena nakon što se prethodno kora zgusnula. Sa Zemlje, ovo čudo vasione može se videti teleskopom. U kanjonima su uočeni vulkani sa kupama visine 400 m. Moguće da je tu nekad postojao okean ili više jezera.

25 / Kvazari, ostaci ranog svemira

Kvazar (eng. quasar - dolazi od reči quasi-stellar radio source) je nebesko telo koje prividno izgleda kao obična zvezda s vrlo izraženim pomeranjem prema crvenom delu spektra. Naučnici se slažu da je uzrok tog pomeranja isključivo kosmološke prirode, rezultat Hablovog zakona prema kojem kvazari moraju biti vrlo udaljena nebeska tela koja zrače znatno više energije nego obične galaksije. Smatra se da su u pitanju jezgra aktivnih galaksija ranog svemira.
Neki kvazari pokazuju brze promene u jačini sjaja, što upućuje na činjenicu da su malih dimenzija. Prema trenutno dostupnim podacima, najveće zabeleženo “crveno ponašanje“ nekog kvazara doseže 6,4, što je svojstvo koje podrazumeva ogromnu udaljenost. Izučavanja kosmosa upućuju na pretpostavku da najstariji kvazari, po vremenu nastanka, odgovaraju vremenu početka formiranja galaksija.

26 / Gravitacija “jurila” svetlost u ranom svemiru

Godine 1998, naučnici sa Imperijal koledža, London, naveli su da bi brzina svetlosti mogla da varira a to bi moglo da utiče na rešenje onoga što kosmolozi nazivaju problemom horizonta. To znači da je kosmos dostigao svoju konstantnu temperaturu mnogo pre nego što su fotoni, koji putuju brzinom svetlosti, imali vremena da stignu do svih uglova Univerzuma.   
Uobičajeni način da se objasni ova zagonetka je ideja koja se naziva inflacijskim svemirom, teorijom koja objašnjava veličinu i jednolikost kosmosa. Po ovoj teoriji, svemir se širio ubrzano i eksponencijalno, događajem koji je oslobodio ogromnu energiju. Ali, zašto i kako je došlo do takvog događaja i zašto je prestao, nije poznato. U radu koji je objavljen novembra prošle godine u naučnom časopisu Physical Review, predstavljena je nova verzija te ideje: naučnici danas zastupaju teoriju po kojoj su se, u ranom kosmosu, svetlost i gravitacija širili različitim brzinama. Da su se fotoni kretali brže od gravitacije odmah nakon Velikog praska, to bi dovelo do toga da kosmos brzo dostigne uravnoteženu temperaturu. Pretpostavlja se da je ovo toplotno zračenje posledica Velikog praska i da sadrži “fosilizovan” trag nekadašnjih uslova u svemiru.

27 / Najjači vulkan u Sunčevom sistemu

Otopljena unutrašnjost Ija „odbija“ da ostane skrivena ispod ledene radioaktivne površine, pružajući prozor (u bukvalnom smislu te reči) u lepljivi i gnjecavi centar satelita. Jedan od najupornijih „izduvnih ventila“ lave, Loki Patera, najmoćniji vulkan u Sunčevom sistemu, menja se dok ga posmatramo.
Dok se Ijo obrće oko Jupitera, gravitacione struje deluju na njegovu unutrašnjost, nagomilavajući ogromne količine energije koja potom mora da se podigne na površinu. Ali, mesec nema tektonske ploče koje omogućuju magmi da se lako provuče. Umesto toga, magma se diže kroz cevaste prostore, tako da se na površini Ija, periodične erupcije razbuktavaju i smiruju. U slučaju Lokija, kanali su izgleda neprekidno otvoreni.
Vulkan se s vremena na vreme menja. Tokom decenija izučavanja, posmatrači su primetili izvesne obrasce. Na svakih 540 dana, sjajni talas javi se na jednom kraju jezera lave a potom se vrati u smeru obrnutom od smera kazaljki na satu, poput brisača na automobilu. Vrela lava se kreće brzinom od približno 1 km na dan, dok se celo jezero ne zažari od vreline. Potom se površina Lokija hladi dok se ceo proces ne ponovi. Ovaj obrazac se javlja jer se novi slojevi lave periodično šire po površini jezera.

28 / Matematika: vanzemaljci – da!

Matematika je krajnje jednostavna: u univerzumu ima bar 100 milijardi galaksija, a samo u našoj, Mlečnom putu, postoji minimum 100 milijardi planeta; neke usamljeno kruže oko svojih zvezda, a negde ima više planeta.
Koristeći podatke dobijene teleskopom “kepler”, procenjuje se da unutar Mlečnog puta postoji bar 10 milijardi planeta sličnih Zemlji, a 500 miliona njih nalaze se u nastanjivoj zoni, tj. kao i Zemlja - na idealnom rastojanju od svoje zvezde, uzevši u obzir veličinu oba nebeska tela i zvezdinu energiju.
Ako se naša galaksija uzme kao prosek, to znači da u kosmosu postoji 5×10¹⁹ planeta na kojima bi mogao da postoji život. To su milijarde nebeskih tela na kojima bi mogli da žive vanzemaljci! I koji se kao i mi na Zemlji pitaju: ima li života u svemiru van njihove planete?

29 / Najveći teleskop u svemiru

OTIS (Optical Telescope Element and Integrated Science), teretni modul koji nosi teleskop i instrumente svemirskog teleskopa “Džejms Veb” poslat je u Džonson svemirski centar u Hjustonu, Teksas. OTIS obuhvata dva evropska instrumenta nastala uz veliki doprinos kompanije “Erbas” kroz razvijanje NIRSpec spektografa bliskog infracrvenog elektromagnetnog spektra i instrumenta za srednji infracrveni spektar MIRI.
Ovo je značajan korak za svemirski teleskop “Džejms Veb” pošto se približava lansiranju na nosaču rakete “Arijana 5“.
Ovaj svemirski teleskop omogućiće proučavanje ranog univerzuma i “zavirivanje” u oblake prašine na osnovu čega će se doći do podataka o formiranju zvezda.
Nakon lansiranja na nosaču raketa “arijana 5” iz Evropskog svemirskog centra u Kuruu, Francuska Gvajana, 2018. godine, “Džejms Veb” teleskop biće najveći astronomski teleskop u svemiru.

30 / Zagonetne planete patuljci

Planete patuljci se mogu definisati kao planetarna tela: nisu planete u pravom smislu reči zato što su premale da bi bila svrstane u istu kategoriju sa planetama a, s druge strane, prevelike su da bi se grupisale sa raznim manjim objektima u kosmosu. One postižu statičku ravnotežu sa planetama, ali nemaju gravitacionu dominaciju.
U naučnim krugovima postoje ozbiljna neslaganja oko klasifikacije planeta patuljaka. Posle brojnih polemika, 2006. godine, Plutonu je promenjen status u planetu patuljka. Rasprave oko Plutona su se intenzivirale posle misije svemirske sonde „new horizons“, pre tri godine.
U glavnom asteriodnom pojasu između orbita Marsa i Jupitera, najkrupniji objekat je Cerera. Prečnik Cerere iznosi 945 km. Nešto dalje od Neptunove orbite je Haumea. Odlikuje je karakterističan oblik elipsoide i trostruko manja masa od Plutona. U Kajperovom pojasu je planeta patuljak Makemake, prekrivena metanom, etanom a možda i čvrstim azotom. Klima je uzuzetno hladna. I Haumea i Mekemake otkrivenei su početkom ovog milenijuma.
Otkriće Eride je u velikoj meri uticalo da se ustali pojam planeta-patuljak. Erida je druga po veličini u Sunčevom sistemu, u ovoj kategoriji. Ima i svoj mesec - Disnomiju. Procenjuje se da ima oko 200 planeta patuljaka u Kajperovom pojasu. Posebno se ističu Sedna i Kuaor ali i 2002 MS4 i 2012 VP 113, zasad bez naziva.

31 / Dvobojna površina Japeta

Japet je treći po veličini prirodni satelit Saturna i jedanaesti satelit po veličini uopšte u Sunčevom sistemu. Najpoznatiji je po svojoj dvobojnoj površini. 
Japet je, 1671. na zapadnoj strani Saturna, okrio italijanski astronom Đovani Kasini koji je pokušavao da ga prati na istočnoj strani nekoliko meseci kasnije - ali nije uspeo. Kasini je ipak primetio Japet na istočnoj strani 1705. uz pomoć poboljšanog teleskopa. Pretpostavio je da Japet ima jednu svetlu i jednu tamnu hemisferu, i da uvek drži istu stranu okrenutu prema Saturnu.
Razlika u boji između dve hemisfere Japeta je upečatljiva. Hemisfera okrenuta na suprotnu stranu u odnosu na Saturn je tamna i crvenkasto-braon boje, dok je najveći deo hemisfere okrenute ka Saturnu svetao.
Veruje se da tamni materijal ne potiče sa Japeta. Naučnici smatraju da je tamni materijal ostatak od sublimacije vodenog leda na površini Japeta, koji je možda potamneo usled izlaganja Suncu. Razlika u apsorpciji toplote tog materijala rezultira razlikama u dnevnim temperaturama koje se kreću od 129 K u tamnim oblastima, do 113 K u svetlim. Razlika u temperaturi znači da led prvenstveno sublimira u tamnim oblastima i skladišti u svetlim, a naročito na još hladnijim polovima. Procenjuje se da bi, u periodu od jedne milijarde godina, pri trenutnim temperaturama, tamne oblasti Japeta izgubile oko 20 m leda procesom sublimacije, dok bi svetle oblasti izgubile samo 10 cm.

32 / Ni planeta ni kometa

Prošlo je 12 godina od kako je Pluton zvanično izgubio status planete, a naučnici se pitaju: ako nije planeta, da li je kometa? Tačnije, milijardu kometa "pomešanih" zajedno... Naučnici kao mogućnost razmatraju ideju da je udaljena patuljasta planeta formirana "aglomeracijom (nagomilavanjem) oko milijardu kometa".
Po kosmo-hemijskom modelu nastanaka i formiranja Plutona i podacima koje su prikupile sonde “rozeta” (ESA) i “new horizons” (NASA) utvrđena je “doslednost" u količini azota na Plutonovom velikom srcolikom glečeru i na kometi 67P.
I ne samo to. Podaci ukazuju na to da je Pluton, koji je 7,5 milijardi km udaljen od Sunca i koji je manji od Zemljinog meseca, nekada imao okean! Inicijalni hemijski sastav Plutona, nasleđen od nagomilanog materijala kometskog porekla, bio je hemijski izmenjen tečnom vodom, koja bi mogla da potiče iz ispodpovršinskog okeana. Japet je treći po veličini prirodni satelit Saturna i jedanaesti satelit po veličini uopšte u Sunčevom sistemu. Najpoznatiji je po svojoj dvobojnoj površini. 
Japet je, 1671. na zapadnoj strani Saturna, okrio italijanski astronom Đovani Kasini koji je pokušavao da ga prati na istočnoj strani nekoliko meseci kasnije - ali nije uspeo. Kasini je ipak primetio Japet na istočnoj strani 1705. uz pomoć poboljšanog teleskopa. Pretpostavio je da Japet ima jednu svetlu i jednu tamnu hemisferu, i da uvek drži istu stranu okrenutu prema Saturnu.
Razlika u boji između dve hemisfere Japeta je upečatljiva. Hemisfera okrenuta na suprotnu stranu u odnosu na Saturn je tamna i crvenkasto-braon boje, dok je najveći deo hemisfere okrenute ka Saturnu svetao.
Veruje se da tamni materijal ne potiče sa Japeta. Naučnici smatraju da je tamni materijal ostatak od sublimacije vodenog leda na površini Japeta, koji je možda potamneo usled izlaganja Suncu. Razlika u apsorpciji toplote tog materijala rezultira razlikama u dnevnim temperaturama koje se kreću od 129 K u tamnim oblastima, do 113 K u svetlim. Razlika u temperaturi znači da led prvenstveno sublimira u tamnim oblastima i skladišti u svetlim, a naročito na još hladnijim polovima. Procenjuje se da bi, u periodu od jedne milijarde godina, pri trenutnim temperaturama, tamne oblasti Japeta izgubile oko 20 m leda procesom sublimacije, dok bi svetle oblasti izgubile samo 10 cm.

33 / Omotač iz vremena nastanka Sunca

Veliki trag u svetskoj astronomiji 20. veka ostavio je Jan Ort, holandski astronom. Po njemu je deo svemira nazvan Ortov oblak. Reč je o hipotetičkom omotaču oko Sunčevog sistema, koji se uglavnom sastoji od ledenih objekata,  izvan Kajperovog pojasa i Heliosfere. Kružnog je oblika. Veruje se da pojedine kratkoperiodične komete potiču iz Ortovog oblaka. U daleko većoj meri, to važi za dugoperiodične komete.

Unutrašnji deo Ortovog oblaka ima oblik torusa, tj. rotirajuće kružnice u trodimenzionalnom prostoru, a naziva se Hilov oblak. Spoljašnji deo je sfernog oblika i u labavoj je vezi sa Sunčevim sistemom. Pretpostavlja se da  ova tvorevina predstavlja ostatke protoplanetarnog diska od kog su nastali Sunce i planete. Delovi Ortovog oblaka sjedinili su se bliže Suncu u ranim fazama nastanka Sunčevog sistema. Na ovaj oblak utiče prolaz zvezda, maglina i sazvežđe Mlečni put. Smatra se da u njemu ima bar dva biliona objekata! Prostire se do najbiže zvezde Proksima Kentauri, a deo Hilovog oblaka je i omanja planeta Sedna.

34 / Pulsari - svemirski svetionici

Pulsari su neutronske zvezde u početnim fazama svoje evolucije. Izuzetno brzo rotiraju; najbržim pulsarima je za jedan okret potrebno oko 3 ms. Milisekundnim pulsarima se nazivaju oni koji rotiraju brže od 100 puta u sekundi. Pulsar PSR J1740-5340 okrene se čak 274 puta u sekundi! Pulsari u pravcu ose svog magnetnog  polja ispuštaju jako elektromagetno zračenje u obliku radio-talasa, mada zračenje može biti uočljivo i u drugim delovima spektra. Usled rotacije i uskog snopa radio-talasa, ponašaju se kao svemirski svetionici. Frekvencija pulsiranja poklapa sa frekvencijom rotacije pulsara.
Pulsari su otkriveni leta 1967. godine od strane studenta postdiplomca Džoselin Bel i njenog mentora profesora Entonija Hjuiša koji su, dok su proučavali kvazare pomoću radio-teleskopa, uočili neobičan radio-izvor. Taj izvor je zračio kratkotrajne radio-impulse na talasnoj dužini 3,7 m, koji su se strogo periodično, svakih 1,33 sekunde, ponavljali. Uskoro su bila otkrivena još tri ista izvora, sa drugim sekundnim pravilnim periodima.
Ideja o zemaljskom poreklu ovih izvora je odmah odbačena a neki su odmah posumnjali da su ti signali veštačkog porekla pa su prva četiri otkrivena pulsara nazvana LGM 1-4, što je bila skraćenica od Little Green Men (eng. mali zeleni ljudi).

35 / Pra-atmosfera Zemlje

Formiranje pra-atmosfere započelo je u davnoj geološkoj prošlosti. Pošto su sedimentne stene, koje nastaju u vodi, postojale i pre 3,8 milijardi godina, znači da je vode u tečnom stanju u tom periodu bilo dovoljno na Zemljinoj površini. Astronomski proračuni pokazuju da je tada Sunce zračilo 75% današnje toplote - vrednost je, u proseku, rasla za 1°C na svakih 100 miliona godina. Ipak, i pored relativno male energije koja je primana spolja, dovoljno gusta pra-atmosfera sprečavala je ulazak Zemlje u fazu ledenog doba, u kojoj bi verovatno ostala duži vremenski period. Primera takvih ledenih perioda bilo je pre 2,2 milijarde, zatim pre 710 i 635 miliona godina, kada je naša planeta izgledala kao snežna grudva.
U početnoj fazi formiranja, Zemlja je bila lopta rastopljenog stenja, bez prisustva atmosfere. Hlađenjem stena i formiranjem površinske kore, gasovi izbacivani kroz vulkanska grotla i mnogobrojne pukotine počeli su da stvaraju prvu pra-atmosferu. Nju su činili vodena para, čijim su se povratkom na tlo u vidu kiše formirali okeani, zatim azot, amonijak, vodonik, ugljen-dioksid i dr.
Smatra se da je, u ranoj fazi formiranja Zemlje, količina ugljen-dioksida u atmosferi iznosila i do 80%, pre oko 3,5 milijardi godina pala je na 20%, a pre 2 milijarde godina ta količina se svela na 8%. Pre oko 600 miliona godina, količina ovoga gasa spustila se na vrednost ispod 1%, dok je količina kiseonika porasla na 15%.

36 / Zemlja o kakvoj ne mislimo

37 / Pomeranje planeta i planetarni prstenovi

Džinovske planete u našem solarnom sistemu imaju veoma različite prstenove. Posmatranja pokazuju da su Saturnovi prstenovi sačinjeni od preko 95 procenata ledenih čestica, dok su prstenovi Urana i Neptuna tamniji i stenovitiji. Poreklo prstenova još uvek nije jasno.
Naučnici skreću pažnju na period koji se naziva „lunarnom kataklizmom“, za koji se veruje da je počeo pre četiri milijarde godina u našem sistemu, kada je došlo do orbitalne migracije džinovskih planeta. Smatra se da je nekoliko hiljada objekata veličine Plutona (jedna petina veličine Zemlje) iz Kajperovog pojasa postojalo u spoljašnjem solarnom sistemu, izvan Neptuna. Prvo se ispitivala verovatnoća da li su ovi veliki objekti prošli toliko blizu da su džinovske planete uništene silama koje su se javile u toku lunarne kataklizme. Rezultati pokazuju da su Saturn, Uran i Neptun doživeli bliske susrete s tim velikim nebeskim objektima - i to više puta.

38 / Venera - meka sletanja na vrelu planetu

Sovjetska sonda “venera 7” bila je izgrađena je na način koji je omogućavao uspešno sletanje na površini planete uz mogućnost savlađivanja pritisaka do 180 bara. Sonda je bila opremljena specijalnim padobranom za brzo 35-minutno sletanje. Neposredno pre sletanja, sonda je dodatno ohlađena, a tokom samog sletanja, 15. decembra 1970. godine, padobran je delimično pocepan, zbog čega je sonda neplanirano udarila u površinu planete i okrenula se na bok. Sonda je odašiljala slab povratni signal sa površine tokom 23 minuta. Bila je to prva svemirska letelica koja se uspešno meko prizemljila na površinu neke planete i prva sonda koja je slala uspešne telemetrijske podatke ka Zemlji.

Program “Venera” nastavljen je sondom “venera 8” koja je slala informacije sa površine u trajanju od 50 minuta, nakon što je uspešno ušla u orbitu 22. jula 1972. godine. Prve fotografije površine Venere snimile su sonde “venera 9” (22. oktobra 1975) i “venera 10” (25. oktobra 1975). Ove dve ruske sonde sletele su na dva potpuno različita tipa reljefa - “venera 9” na padinu od usitnjenih stena nagiba 20°, dok se “venera 10” spustila na zaravnjenu površinu izbrazdanu jakim aluvijalnim procesima.

39 / Saturn - nakit u dubini kosmosa

Saturnove prstenove prvi je uočio Galileo Galilej 1612. U istom veku, ali 1659. holandski astronom Hajgens utvrdio je da su prstenovi pljosnati, a 1675. italijanski astronom Kasini otkrio je da postoje dva osnovna kruga prstenova. Danas se Saturnovi prstenovi mogu posmatrati i skromnim teleskopima.
Sama planeta je najvećim delom prekrivena helijumom i vodonikom. Ima 52 prirodna satelita i veća je od Zemlje čak 755 puta! Po planeti duvaju vetrovi brzinom do 500 m/sec (poređenja radi, najjači uragani na Zemlji duvaju petostruko manjom snagom). Prstenovi, udaljeni do planete više stotina hiljada kilometara, sačinjeni su od komada leda i delova stenja, veličine od pilule do oveće kuće. Vetrovi u gornjim slojevima i vrelina koja dopire sa planete stvaraju poznatu žutu boju.
Ono što se takođe zapaža jeste ogroman prazan prostor između dve osnovne grupe prstenova, danas poznat kao prostor Kasini. Pretpostavlja se da je taj razmak nastao kao posledica gravitacije Mimasa, jednog od Saturnovih meseca.
Zasad se ne zna kako su ti prstenovi nastali. Najpopularnije objašnjenje je da su to otpali ostaci pomenutog meseca. Ako bi se sva masa prstenova hipotetički stavila na jedno mesto, dobila bi se masa materijala veličine Mimasa. Stoga se i pretpostavlja da je mesec slične veličine jednom prošao toliko blizu Saturna da ga je planeta povukla svojom snažnom gravitacijom i odvojila od njega materijal za kasniji nastanak prstenova.
Široki tamnikavi prostor između prstenova prvi put je potvrđen prilikom obilaženja planete sondom „vojadžer“, početkom osamdesetih godina prošlog veka. Ponovo je uočen nedavno, kada je sonda „kasini“ letela pored Saturna.

40 / Protuberance - do 800 hiljada km

Sa Sunčeve površine isijavaju ogromne gasne tvorevine koje nazivamo protuberancama. Šire se do Sunčeve korone i traju od nekoliko dana do nekoliko meseci. Pružaju se više stotina hiljada km u svemir. Još uvek nisu dovoljno istraženi uzrok i proces njihovog nastanka.
Plazma im se sastoji od helijuma i vodonika i teče uz magnetna polja Sunca onda kada ta polja postanu nestabilna. Pri raspadu pojedinih protuberanci, može doći do ispuštanja plazme (koronalna eksplozija). Pre šest godina zabeležena je protuberanca čija je dužina iznosila oko osamsto hiljada kilometara. Bila je tamna zbog ugla posmatranja, koji može biti nasuprot Suncu ili nasuprot svemiru. Protuberance često imaju oblik petlje a visine koje dostižu mere se stotinama hiljada km.
Prva opisana protuberanca uočena je u poznom 12. veku, tokom pomračenja Sunca. Upečatljiv opis ove pojave zabeležen je dva stoleća kasnije, u Lavrentinskom letopisu, jednom od najvažnijih izvora saznanja o ranoj istoriji Rusije.

41 / Rastojanja u Sunčevom sistemu (do Sunca i do Zemlje)

42 / Telesna težina na planetama

Koliko se zna, najmanju telesnu težinu, u našem Sunčevom sistemu, imali bismo na Marsu. Pretpostavka da bismo bili najlakši na Merkuru otpada zbog činjenice da je ova planeta gušća od Marsa pa je i gravitacija jača. Između Marsa i Merkura razlika je veoma mala: čovek težak 70 kg na Zemlji, na Marsu bi težio 26,30 kg, a na Mekuru 26,46 kg.
Što su planete masivnije, povećava se i telesna težina: na primer, ako bismo dospeli na površinu džinovskog Jupitera, tih 70 zemaljskih kg iznosili bi 165,2 kg. I obratno: na Plutonu, patuljastoj planeti, čovek od 70 kg težio bi samo 4,5 kg.

43 / Panspermija - život  s planete na planetu

Nedavno otkrivene planete sistema Trappist-1 mogle bi da budu “igralište za mikrobe” koji, kao slepi putnici, putuju prikačeni za stene. Tri od sedam malih planeta u orbiti ove zamagljene zvezde postojane su unutar njene nastanjive zone, oblasti s temperaturom u kojoj voda može da se održi u tečnom stanju, što se smatra neophodnim uslovom za život. Sve vreme održavaju malu međusobnu razdaljinu - tek nekoliko puta veću od udaljenosti Meseca od Zemlje.
Na tako malim udaljenostima, kada meteor udari o površinu jedne od tih planeta, krhotine koje pri tom nastaju mogu da odlete i na druge dve. Ako bakterija ili neki drugi oblik života odleti na komadu krhotine, oni mogu, kao slepi putnici da putuju između tih svetova u procesu poznatom kao panspermia. Neki naučnici veruju da je i život na Zemlji mogao nastati na ovaj način, kao posledica doletanja mikroba sa Marsa.

44 / “Stubovi kreacije”

Eagle Nebula je jedna od najpoznatijih maglina u kojoj nastaju zvezde. U okviru svojih granica, ova nebula sadrži jedan zanimljiv deo koji izgleda kao tri ogromna visoka stuba, na čijem vrhu nastaju zvezde. Taj deo nazvan je “Stubovi kreacije” (Pillars of creation). 
Ovu sliku prvi je snimio teleskop “hubble” 1995. godine. Posle dve decenije, ponovo je 5. januara 2015. godine “hubble” snimio istu sliku, ali ovog puta mnogo boljeg kvaliteta. Uporedjivanjem slika, naučnici su zaključili da se vrh stubova, na slikama neznatno ali u stvarnostu - značajno promenio.
Zvezde koje se stvaraju na samim vrhovima stubova, svojom radijacijom, jonizuju i oduvavaju gas koji sadrže stubovi.

45 / Svet tečnog metana

Do sada su letelice napravljene ljudskom rukom meko sletele na dva meseca: na Zemljin i na Saturnov mesec Titan (14. januara 2005).
Tri nedelje pre sletanja, sonda “hajgens” se odvojila od svog matičnog broda “kasini” i složenom manevrom spustila na površinu Titana koji  je inače deset putaudaljeniji od Sunca nego naša planeta i, koliko je poznato, drugi je mesec po veličini u Sunčevom sistemu.

Po sletanju, sonda je naišla na temperaturu tla od -180 C. Komandnom centru na Zemlji slala je podatke 72 minuta, sve dok se baterije nisu smrzle i prestale da rade.
Razlog interesovanja za Titan je atmosfera. Naime, reč je o jedinom poznatom mesecu koji se može pohvaliti značajnijim atmosferskim omotačem. Posmatrano teleskopima, na njegovoj površini se uočava zagonetni rečni sistem. Ali, tečnost koja se razliva Titanom nije voda pošto je tamo suviše hladno da bi voda postojala. Umesto vode, Titanom se razliva tečni metan, praveći okuke i obale koje veoma podsećaju na obale zemaljskih vodenih tokova i mora.

46 / Supertečnosti teku i uzbrdo

Supertečnosti predstavljaju stanja materije koje obično topljenje pomeraju korak dalje. Kada čvrsto stanje prelazi u tečno, ono što je do tada bilo neelastično i kruto počinje da teče. Supertečnosti nemaju ni lepljivosti ni viskoznosti; čak mogu da teku uzbrdo. Takođe, imaju savršeno jednoobraznu temperaturu.
Ali supertečnosti je krajnje teško stvoriti. Samo je tečni helijum do sada uspešno preveden u stanje supertečnosti, i to samo na temperaturama blizu apsolutne nule. Ovu pojavu je teško proučavati ili koristiti modele za istraživanje pošto se za mnoge od neophodnih proračuna zasad malo zna a još manje kako da budu izvedeni.
Zasad postoji teorijski model crne rupe koja se menja na način koji je matematički identičan onom kada se tečni helijum pretvara u supertečnost. Ovaj model crne rupe je krajnje neobičan u višoj dimenziji kosmičkog vremena s osobinama koje se veoma razlikuju od poznatih. U određenim uslovima interakcije gravitacije i materije, prelaz ka supertečnosti mogao bi da se dogodi kod većeg broja crnih rupa, ali verovatno ne onih u nama poznatom kosmosu.

47 / Svemirski vulkani - ne lava već...

Osim na Zemlji, i na drugim telima Sunčevog sistema ima vulkana. Neki su mirni a neki više ili manje aktivni. Najveći živi vulkan Olympus Mons nalazi se na Marsu, ali nema tragova skorih aktivnih erupcija. Venera je planeta sa najviše živih vulkana ali se oni ne mogu posmatrati zbog gustih oblaka gasa koji obavijaju tu planetu. Pretpostavlja se da na Veneri ima oko 1600 velikih živih vulkana i na desetine hiljada manjih.
Međutim, postojanje vulkana nije vezano samo za planete. Na Jupiterovom mesecu Io, ima više aktivnih vulkana nego na našoj planeti, a na površinama Neptunovog meseca Tritona i Satunovog Enkeladusa deluju kriovulkani, koji ne izbacuju lavu već smeše drugih sastojaka. Snaga gravitacije koja se pruža od matične planete do njenih meseca utiče da se sastojci iz unutrašnjosti nebeskih tela mešaju i stapaju, što za rezultat ima nastajanje burnih erupcija.
Zasad se, na osnovu osmatranja, pouzdano zna da u Sunčevom sistemu aktivni vulkani postoje na: Zemlji i mesecima Io, Triton i Enkeladus. Planete bliže Suncu su mahom stenovite i stvaraju magmu sličnu Zemljinoj. Planete od Marsa pa nadalje i njihovi meseci imaju sve više gasova tako da se na tim mestima javljaju erupcije hladnog i zaleđenog gasa združenog sa vodom, amonijakom i metanom. Sonda „vojadžer 2“ je 1989, prolazeći pored Neptuna, registrovala erupciju nitrogena i prašine na Tritonu.

48 / Sunce kao nuklearni reaktor

Sunce je jedna od 200 milijardi zvezda u Mlečnom putu, naučno klasifikovano kao G2 - relativno mala žuta zvezda. Stvara oko sto miliona puta više energije nego sve planete zajedno.
Po svom sastavu, Sunce je velika užarena kugla koja se većinom sastoji od vodonika. Tajna njegove svetlosti je džinovski “nuklearni reaktor” duboko u njegovom središtu, u kojem atomi vodonika, pod visokim pritiskom, stvaraju teže atome helijuma. Energija iz unutrašnjosti Sunca izbija na njegovu površinu kao svetlost i toplota, što daje energiju Sunčevom sistemu. Zemlja dobija samo milijarditi dio ukupne energije Sunca, ali je i to dovoljno za život na našoj planeti.
Površina Sunca je 1,3 miliona puta veća od površine Zemlje: Temperatura na njegovoj površini iznosi 5.500 C, a u njegovom središtu 15 miliona C. Vreme potrebno da sunčeva svetlost stigne do Zemlje iznosi 8 minuta i 18 sekundi. Masa Sunca je 330.000 puta veća od mase Zemlje.
Nastalo je pre oko pet milijardi godina. Verovatno će proći još 5 milijardi godina pre nego što počne da odumire.

49 / Solarni vetar - plazma a ne gas

Solarni vetar je struja naelektrisanih čestica, plazma koju izbacuje gornja atmosfera Sunca. Čestice uspevaju da delimično pobegnu iz Sunčevog gravitacionog polja putem procesa koji još nije objašnjen.
Sastav Sunčevog vetra u heliosferi je identičan sastavu korone. To je plazma (95 % jonizovani vodonik, 4 % dvostruko jonizovani helijum i po manje od 0,5 % drugi joni). Sastav Sunčevog vetra se menja i verovatno zavisi od fizičkih osobina korone.
Blizu Zemlje, brzina solarnog vetra iznosi 200-889 km/sec. Prosečna brzina je 450 km/sec. Sunce gubi oko milion tona materijala u sekundi u vidu solarnog vetra.
Pošto je solarni vetar plazma, ima karakteristike plazme a ne gasa. Veoma je provodjiv tako da nosi linije sile Sunčevog magnetnog polja sa sobom. Dinamički pritisak vetra dominira nad magnetnim pritiskom u većem delu Sunčevog sistema. Sunčev vetar nekad ima spiralu prema unutra a nekad prema spolja, što se smenjuje približno svakih 11 godina.
Plazma u međuplanetarnom prostoru odgovorna je za jačinu Sunčevog magnetnog polja. Satelitska osmatranja pokazuju da jačina Sunčevog magnetnog polja oko Zemlje iznosi oko 10⁹.

50 / Voda u svemiru, zahvaljujući O i H

Najveći deo vode u svemiru nastaje kao nusproizvod u procesu formiranja zvezda. Kada se zvezda rađa, njeno rođenje je povezano sa snažnim izbacivanjem gasa i prašine. A kada ovaj materijal kolidira sa okolnim gasovima, udarni talasi koji nastaju skupljaju i zagrevaju gas. Primećeno je da se voda prilično brzo stvara u tom vrelom gustom gasu.
Dana 22. jula 2011. objavljen je izveštaj u kojem se navodi otkriće ogromnog oblaka vodene pare koji sadrži 140 triliona puta više vode nego svi Zemljini okeani zajedno, oko kvazara udaljenog 12 milijardi svetlosnih godina od Zemlje. Po mišljenju istraživača, ovo otkriće pokazuje da je voda česta i uobičajena u svemiru tokom gotovo cele njegove istorije.
Vode ima i u međuzvezdanim oblacima unutar naše galaksije, Mlečni put. Ona možda postoji u velikim količinama i u drugim galaksijama, zbog toga što su njeni osnovni sastojci, kiseonik i vodonik, među najrasprostranjenijim elementima u svemiru. Pošto su zasnovani na modelima formiranja i evolucije Sunčevog sistema i drugih zvezdanih sistema, većina drugih planetarnih sistema verovatno ima slične sastojke.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"