ECSJ 2018.

A.G.

Tuluz: novinari koji prate razvoj nauke

Između htenja i ometanja

Već i samo sletanje na aerodrom Blanjak, na obodu francuskog grada Tuluza, navede putnika da pomisli da dolazi na nesvakidašnje mesto. Sa leve strane piste pružaju se hangari, putnička zgrada aerodroma i njegova brojna postrojenja - a sa desne, i to celom dužinom piste, su projektni biroi, zgrade, magacini i pogoni „Erbasa“, ponosa francuske avioindustrije. Uz samu ogradu, drema „Erbasov“ avion „beluga“, možda najveći transportni avion u upotrebi, nekako nezgrapan i zaokrugljen, kao neka prapotopska životinja zalutala u današnje vreme.

Kada je započinjao razvoj avioindustrije „Erbas“, francuske vlasti opredelile su se da se to odvija u Tuluzu - drugo evropske središe „Erbasa“ je u Hamburgu. Od početka razvoja avioindustrije u tom gradu do kraja 2016, kako se navodi u podacima o ovom industrijskom džinu, tu je proizvedeno gotovo 10.000 letelica (osim u saradnji sa Nemačkom, još i sa Španijom, Velikom Britanijom, Kinom...). “Erbas” je ogromna okupljajuća proizvodnja a središte za završetak gotovo svega što se u njegovim postrojenjima smisli i napravi je upravo tu, desno od piste aerodroma “Blanjak”. Neko se setio i sabirao, ako je tako nešto uopšte moguće, da su “Erbasovi” avioni dosad obavili preko 110 miliona letova širom sveta!
U Tuluzu je i središte sistema “Galileo” za satelitsko pozicioniranje i navigaciju, tu deluju CNES svemirski centar i SPOT satelitski centar, a tu je i najveći evropski proizvođač satelita “Thales Alenia Space”. Za sve nabrojano potrebno je mnogo stručnih lica, upornih u radu i nadarenih u zamislima.
Tamošnji univerzitet - visokoškolska nastava u Tuluzu odvija se od početka 13. veka - danas pohađa bezmalo sto hiljada studenata. Osim očekivanih nastavnih grupa, deluju i katedre za proučavanje aviosaobraćaja i svemira. Zainteresovanih studenata ima, kako navode, i više nego što mogu da ih prime. Znanja nikad dosta.
Tuluz je stari grad i svako ko tu dođe lako dolazi do podataka o dugovečnosti visokoškolske nastave i njegova danas tri univerziteta, o razvoju ljudske misli u prostranstvima podno Pirineja, o mnogima znanim ljudima koji su boravili i radili u tom gradu.
Zato i sletanje u taj grad pomera granice zamišljanja kod posetioca i u njemu pokreće tiho a neiskazivo poštovanje. Sa svim onim što Tuzluz danas ima, ovaj grad deluje kao da je negde stvarno poleteo! Početkom jula, u takav grad sleteo je i urednik “Planete”. Došao je po pozivu “Kavli Fondation, Knight Science Journalism Program at MIT, USA”, na 5. konferenciju novinara i urednika medija koji se bave praćenjem i popularizacijom naučnih dostignuća i tehnološkog razvoja. U danas već previše razbarušenom svetu, obamrlom od povodjivosti i lakih sadržaja, neophodni su mediji sa takvim tekstovima, bar tako kažu; oni u mladim ljudima pokreću zdrava životna opredeljenja i bude zanimanje za naučno-tehničke discipline, za one na kojima se temelji sutrašnjica.
Peta međunarodna konferencija novinara koji prate nauku bila je uvod u ono što je sledilo narednih dana - veliki festival nauke, sa programima, predavanjima i demonstracijama u kojima su iole obrazovaniji slušaoci i upućeniji praktikanti mogli učestvovati. A novinari koji sve to prate?
Njihovo mesto, u nedelju 8. jula, bila je velika plenumska dvorana oblasne uprave, u srcu novog dela grada, od ujutro do uveče. Tamo je održana ECSJ (European Conference of Science Journalists). Teme? Pa, mahom one koje se mogu svrstati u ugrožavajuće po rad novinara i prenošenje istine u meri do koje se dolazi istražiteljskim novinarstvom. Primera radi, mogu li novinari verovati izvorima podataka koji zastupaju nečije poslovne i specifične interese? To jest, može li se verovati agencijama koje propagiraju interese lobističkih grupa a bave se, recimo, ispravnošću hrane, ili ispravnošću hemijskih preparata i lekova? Kako se odupreti pritisku lobista i kako ih zaobići na putu do istine?
Deo pitanja odnosio se na uvećanje pritiska države i cenzuru vesti u zemljama istočne Evrope i Turske. Mada postoje i deluju jaka novinarska udruženja, podaci ukazuju na jasno uvećenje političkih i materijalnih interesa tokom pojedinih naučnih istraživanja i činjenicu da se ta istraživanja ne bi mogla privesti kraju bez dodatnog istraživanja, mahom dugotrajnog i skupog. Neretko, podaci se puštaju na slamku. Kako se onda boriti protiv materijalnog interesa koji se javlja na tom polju a koji neretko iskrivljuje pravu sliku istraživanje i rezultata do kojih se došlo?
Nezaobilazno pitanje bilo je: od čega i kako mediji danas žive? Tiraži listova mahom padaju, snimanja filmskih priloga za televiziju su skupa, emiteri imaju muka da privuku oglašivače i sve je manje onih koji su radi da sponzorišu projekte praćenja naučnih istraživanja. U razgovorima sa kolegama iz drugih zemalja tražen je odgovor i na pitanje: zašto je sve manje papirnih izdanja a sve više novoustanovljenih sajtova i platformi? On-line izdanja uskoro mogu postati neisplativ luksuz? Da li se put popularisanja naučnih i tehnoloških dostignuća sužava na snalaženja na malom prostoru mogućnosti informisanja - pa, dokle se ekonomski izdrži. Pimetno je da je sve manje medija rađenih po uobičajenom profitnom modelu a sve više onih koji se, sa na silu umanjenim troškovima, snalaze tražeći donacije imućnih darodavaca ili tražeći izlaz preko, srećom, još uvek brojnih konkursa fondacija i ustanova koje upravljaju klasičnim budžetskim izvorima. Koliko te osnovne brige opstanka ograničavaju pouzdano izveštavanje, koja se umanjenja zbog toga javljaju i ima li tako postavljeno novinarstvo ikakvu budućnost?
Nekoliko diskutanata govorilo je i o korišćenju saradnje sa kolegama iz drugih zemalja mada je toga malo u naučnom novinarstvu. Ipak, to je kao otvorena knjiga: ako postoji takav put, eto mogućnosti za osluškivanje tuđih iskustava. Pogotovo ako se sa vlastitim loše stoji...
Suočeni sa sve tanjim budžetima, novinari koji prate razvoj nauke su pod narastajućim pritiscima da se priklanjaju radu ispod kojeg postoje sukobi interesa: nekada je dovoljno da se pokriju troškovi puta i boravka - a za to se, ima i takvih slučajeva, traži odgovarajuća saradnja u kojoj jača strana uslovljava slabiju. U nekim sredinama, država dominira u svemu, traži se propaganda a ne istraživačko novinarstvo, traži se ono što je interes visokih naučnih pa i vojnih krugova, kontroliše se šta je napisano, podaci se daju selektivno i pod jasnim uslovima korišćenja. Time se akademska sfera, koja po suštini mora biti avangardna, pretvara u koruptivnu pa za pojedina negativna mišljenja neretko slede kazne. I tako, izgleda, unedogled.
Sudara novinara sa stvarnošću ima svuda, i u bogatim sredinama i u onim drugim gde se praćenje naučnih i tehnoloških dostignuća, u uslovima oskudica svake vrste, ipak odvija. Na prostoru nekadašnje Jugoslavije, osim po redakcijama dnevnih i nedeljnih listova, u radiotelevizijskim programima i na portalima, gotovo da nema specijalizovanih izdanja te vrste koja redovno izlaza. “Planeta” je stvarni izuzetak, neobičnost koja bi uskoro mogla postati čudo. Ovoga leta zašla je u 16. godinu svog izlaženja. Među oko stopedeset novinara i urednika koji prate ovu oblast jedva da iko zna srpski jezik. Ipak, par desetina primeraka najnovijeg broja “Planete”, koliko se moglo dovući avionom do Tuluza, raznešeno je tokom prve pauze za kafu.

A.G.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"