TEMA BROJA

Dr Ana Paunović

Bogatstva sa dna mora i okeana / Živi svet velikih dubina

Svetiljka na glavi i morski sneg

Mora i okeani prekrivaju otprilike 71% površine naše planete, a o njima znamo manje nego o Mesecu. Do sada je istraženo tek 5% okeana. Jedan od razloga je što su istraživnja dubina okeana gotovo jednako skupa kao i put u svemir.

Većina biljaka i životinja koje žive u moru, žive na dubini od najviše 200 m. Sa povećanjem dubine, uslovi za život su sve manje pogodni.
Najdublji deo okeana i najdublje mesto na površini Zemljine kore je Marijanski rov. Ovaj rov se nalazi u Tihom okeanu i dostiže nešto manje od 11.000 m. Marijanski rov naučnici opisuju kao duboko, crno i hladno mesto sa ogromnim pritiskom. Pritisak na dnu iznosi čak 108,6 MPa, što je hiljadu puta više od atmosferskog pritiska na nivou mora. Nа tim velikim dubinama, jedsan istraživački tim bio je iznenаđen pronаlаskom primerаkа nekoliko vrsta riba dugаčkih oko 30 cm, morskih rаčićа i drugih živih bića.
Na otvorenom moru, svetlost prodire do oko 110 m dubine, a u neposrednoj blizini obale, gde je voda manje čista - samo 15 m. Upravo to je razlog zašto u velikim mračnim dubinama ne možemo pronaći biljke kojima je za životne procese neophodna svetlost.
Jedna od interesantnih vrsta organizama velikih dubina je džinovski cevasti crv koji, za razliku od drugih životinja, nema usni otvor. Ova vrsta se hrani uz pomoć bakterija koje žive u njegovom telu u simbiozi. U dubinama Tihog okeana, u blizini obale Južne Amerike, uz pukotine u morskom dnu, iz koje na površinu izvire topla voda bogata mineralnim solima, pronađeni su crvi dužine 2 m, slepi rakovi i ogromne bele školjke. Čak i u kraterima podmorskih vulkana žive mikroorganizmi prilagođeni tim teškim uslovima za život.

Organizmi svetiljke

Većina životinja koje žive u velikim dubinama su prilično male. Ali, naspram veličine tela imaju ogromne vilice, zube i oči. Veliki broj dubinskih riba, mekušaca i rakova oslanja na bioluminiscenciju. Bioluminiscencija je stvaranje i emitovanje svetlosti od strane živih organizama. Svetlost nastaje hemijskim reakcijijama u fotocitama, specijalnim ćelijama koje se obično nalaze u organima zvanim fotofore (organi koji proizvode svetlost). Jedinjenje koje reemituje svetlost naziva se luciferin, a enzim koji katalizuje njegovu oksidaciju je luciferaza. Luciferin oslobađa energiju u vidu hladne svetlosti koja je, uglavnom, svetlozelena, ali neke životinje emituju zelenu, žutu pa i crvenu svetlost.
Mnoge ribe koje obitavaju u velikim dubinama imaju posebne organe koji proizvode svetlost. Ti organi se se koriste kao oružje ili kao mamac u lovu. Osim toga, uz pomoć emitovanja svetlosti, mnogo lakše mogu privući pažnju potencijalnog partnera u sezoni parenja. Ove morske životinje, tako dobro prilagođene velikim dubinama, mogu da uginu ako se slučajno nađu na površini mora.

Najneobičnija stvorenja morskih dubina

U morskim dubinama živi mnogo čudnih stvorenja. Na primer, morski krastavac (Enypniastes) otkriven na dubini od 2.750 m na severu Meksičkog zaliva i đžinovska mokrica (Bathynomus giganteus) pripadnik klase viših rakova, koja se može naći na dubinama od 2500 m u nekim delovima Pacifičkog i Atlantskog okeana. Džinovska mokrica, za razliku od kopnene mokrice koja je veličine oko 16 mm, može da naraste do čak 75 cm. Teži nešto manje od 2 kg. Veličina džinovske mokrice rezultat je fenomena poznatog kao „gigantizam dubokog mora", što je tendencija praistorijskih riba i drugih životinja da, u dubokoj vodi, narastu znatno više nego što narastu srodne životinje u plićim vodama. Džinovska mokrica živi na dnu okeana, gde se pretežno hrani leševima drugih životinja.
Predatorski plaštaš (Megalodicopia hians) je životinja iz grupe plaštaša. Iako se plaštaši pretežno hrane filtriranjem vode, ova vrsta je predator koji, kao biljka mesožderka, čeka da mu se približi plen. Ova predatorska „usta” se mogu naći duž obale severne Kalifornije, na dubini 180-1.000 m.
Velika crvena meduza (Tiburonia granrojo) se prepoznaje po smenjujućim crvenim tonovima. Može da poraste toliko da u prečniku seže do 1 m. Ova meduza ima četiri do sedam mesnatih pipaka kojima lovi hranu. Živi na dubini 600-1.500 m, u vodama Pacifika, Kalifornijskom zalivu i u blizini Japana.
Naučnici su bili iznenađeni nalazom da nekoliko vrsta morskih zvezda velikih dubina imaju oči uprkos tome što svetlost do tih dubina ne dopire. Među njima je i vrsta Novodinia americana koja ima osam krakova nalik nogama pauka i oči sa takoreći najboljom rezulucijom među morskim zvezdama, čak i u odnosu na one koje žive u plićim vodama. Kod pomenute vrste javlja se bioluminiscencija.

Ishrana morskim snegom

Vampirska lignja (Vampyroteuthis infernalis) živi uglavnom u tropskim predelima, u mračnim dubinama sa malo kiseonika na oko 600-900 m.Vampirska lignja je tamno crvene boje; kada raširi pipke, izgledom podseća na vilicu vampira. Poznata je i pod imenom „vampirska lignja iz pakla“. Ova vrsta ima izuzetno krupne plave oči - najkrupnije oči na Zemlji, ako se uporede sa veličinom tela ove životinje. Iako njeno ime samo po sebi zvuči zastrašujuće, nije opasna za ljude.
Uprkos tome što je ova lignja otkrivena pre više od sto godina, mnogo kasnije je razjašnjeno čime se ona zapravo hrani; ona uopšte ne napada niti ubija svoj plen, već se hrani takozvanim „morskim snegom“ - mrtvim planktonima, algama, fekalijama, odbačenim školjkama malih ljuskara i drugim otpadom, tako da joj je ovaj naziv nadenut potpuno neopravdano. Hranu konzumira uz pomoć dva dugačka i tanka filamenta, prekrivena sluzi na koju se hrana lepi. Kada je u opasnosti, umesto mastila (poput običnih lignji) ispušta lepljivi oblak svetle sluzi. Napadač biva ošamućen tim česticama koje emituju svetlost, što lignji daje dovoljno vremena za beg.

Lignje “jedu” ljude

Džinovska lignja (Architeuthis dux) je trenutno je najveći poznati beskičmenjak na svetu. Pretpostavlja se da može da naraste do 20 m. Do sada zvanično ubeleženi primerci bili su dugi do 13 m. Vrlo malo se zna o ovim tajanstvenim životinjama, jer je tek 2004.godine prvi put viđena živa u divljini.
Većina onoga što se zna o njima dolazi proučavanjem tela mrtvih lignji koje je izbacilo more na kopno, ili onih koje su se uhvatile u ribarske mreže. Tokom Drugog svetskog rata, preživeli putnici potonulih brodova su svedočili kako su ove lignje jele njihove prijatelje. Postoje i izveštaji o divovskim lignjama koje su povlačile manje čamce u dubine.
Lignje imaju osam dugih pipaka sa jakim sisaljkama, koje koriste da uhvate i zadrže plen. Oštra, snažna vilica u obliku kljuna pomaže joj da dokrajči bespomoćne žrtve.

Džinovske lignje žive u svim okeanima na Zemlji. Često ih izlovljavaju uz obale Norveške,Velike Britanije i Japana, oko Australije i Južne Afrike. Žive na dubinama većim od 300 m i retko dolaze bliže površini. Tek od kad se riba izlovljava sa dubina većih od 200 m poznati su češći ulovi ovih životinja.

Stotine oštrih zuba i svetiljka na glavi

Stotine oštrih zuba i svetiljka na glavi Dambo (ušata) hobotnice (Grimpoteuthis) žive blizu podvodnih vulkana u jugoistočnom Pacifiku, na dubini od oko 3.000m, mada se često spušta do 7.000 m. Takozvane uši su zapravo vrsta peraja koja im pomažu u plivanju. Zahvaljujući malom telu, oko 20-30 cm u dužinu, koje podseća na glavu i perajima nalik ušima, ove hobotnice se često nazivaju i Dambo hobotnice, po letećem slonu Dambo iz Diznijevog crtanog filma. Do sada je otkriveno 18 vrsta ovih neobičnih životinja.
Riba udičarka morski đavo (Melanocetus johnsonii) sa velikom zastrašujućom vilicom sa stotinama oštrih zuba, nastanjuje mračne delove dubokih okeana do dubine od 2.500 m. Prosečna veličina joj je 30 cm, mada može da naraste do 1 m. Koža im je bez krljušti, glatka i tamna. Najpoznatije su po „štapu za pecanje“ s mamcem koji visi ispred njihovih usta. Taj „štap” nastao je izdvajanjem i produživanjem šiljka iz leđnog peraja. Završava se nepravilnom mesnatom svetlećom izraslinom tako da se može reći da na glavi ima„svetiljku”. Taj svetleći stub na glavi morski đavo koristi da privuće plen. Udičarke imaju prefinjenu metodu hranjenja koja troši malo energije: nepomične, u mrklom mraku, samo lagano mašu pokretnim mamcem, kao da pecaju. Tako su i dobile ime. Mogu da progutaju plen dvostruko veći od sebe. Verovatno najčudnija činjenica o ovoj ribi je način na koji se razmnožava. Ženka je ona koja poseduje veliku vilicu i svetleći putokaz. Mužjak je znatno manji i nema te karakteristike. Sićušni mužjaci, neki manji od santimetra, žive samostalno dok ne odrastu, a tada im organi za varenje prestaje sa radom pa se ne mogu hraniti. Ako ne pronađu ženku, umiru od gladi. Kada naiđu na ženku, mužjak zarije svoje ogromne zube u ženku i ostaje tako na njoj sve dok ne izgubi sve svoje unutarnje organe osim testisa. Mužjak živi na ženki kao parazit. Ženke mogu imati na sebi i po šest mužjaka zakačenih odjednom.

Kao zmije otrovnice

Vrsta ribe iz Tihog okeana koje žive na dubinama 400-2.800 m, iglozub strašni (Chauliodus sloani) ima tako velike zube da zbog njih ne može da zatvori usta. Njegove ogromne vilice optočene su igličastim prozirnim zubima koje liče na zube zmije otrovnice. imaju najveće zube u odnosu na veličinu glave među svim poznatim ribama.
Ove relativno male ribe narastu do 35 cm. Obično su tamne boje da bi bili što neprimetniji. Tokom dana, iglozubi borave u dubljim delovima okeana, a noću se dižu u pliće vode gde ima više hrane. Vilice su im prilagođene tako da se mogu jako, gotovo vertikalno rastvoriti, a srce i škrge pomiču se unazad i dole da naprave mesta za prolaz hrane. Tako iglouzbi mogu da progutaju ribu veliku kao polovina njihovog tela.
Plen napadaju velikom brzinom. Neke vrste iglozuba imaju na sebi svetlosne organe i zanimljivu strategiju lova koja bi se ukratko mogla nazvati „sedi i čekaj“. Nepomični, mašu svetlećim mamcem oko glave privlačeći male račiće i ribe da priđu. Tada ih zgrabe čeljustima. Budući da im je na raspolaganju malo hrane iglozubi vrlo štedljivo troše energiju. Veruje se da mogu da prežive jedući samo jednom u deset dana. Uzduž bokova i sa donje strane tela ribe, često se nalaze redovi sićušnih svetlosnih organa - fotopore, koji mogu stalno da svetle i da se pale i gase. Kad ti organi proizvode svetlo jednake jačine svetlu koje dopire s površine, njihova silueta gledana odozdo potpuno je nevidljiva.Neke vrste iglozubih riba nemaju pigment, a imaju velike oči koje im služe za prikupljanje svetlosti.

Zmaj i kovčeg

Zmijozube ribe iz familije Anoplogasteridae dobila su ime po grčkoj reči anoplo što znači razoružana. Imaju kratko telo i veliku glavu. Zbog ogromnih zuba nalik zubima zmija otrovnica, ova vrsta nazvana je zmijozub, a zbog izgleda zovu je i svirepo čudovište. Boja odrasle jedinke varira od tamno smeđe do crne. Iako izgleda zlokobno i opasno, ova riba može da naraste samo oko 15 cm. Živi u umerenim i tropskim morima i okeanima, na dubinama od oko 5.000 m.
Riba morski zmaj (Grammatostomias flagellibarba) uprkos veličini do 40 cm, jedan je od najstrašnijih predatora u morskim dubinama. Ima veliku glavu i usta opremljena sa mnogo oštrih zuba koji liče na kljove. Na bradi ima dugačku svetleću nit koju koristi kao mamac za plen. Živi u dubokim vodama okeana na dubinama do 1.500 m, u većini tropskih regija.
Dubokomorska riba kovčeg (Chaunacopsmelanostomus) koja izgledom podseća na punoglavca, ima mekano telo i dugi rep prekriven malim bodljama. Može da naraste do 10 cm. Živi u Središnjem i Istočnom Indijskom okeanu, na dubini 1.320-1.760 m. Naziv melanostomus dolazi od grčke reči melanos, znači crno i stome, što znači usta (ili otvor).
Biolozi se nisu mnogo mučili kada su imenovali dugonosu himeru (Rhinochimaera pacifica), ribu koja može da naraste do 1,5 m.U Južnoj Africi je poznata kao „duh ajkula”, iako je ova riba samo daleki rođak morskih pasa. Dodir njenih otrovnih peraja na leđima može da ubije odraslog čoveka, iako je verovatnoća da se to desi na dubini od 2.500 m, na kojoj živi, poprilično mala.

Torba u donjoj vilici

Riba bez lica(Typhlonus nasus), kako je neobično stvorenje dobilo ime, pronađeno je na dubini od 3.962 m, u vodama južno od Sidneja, 2017. Naučnici veruju da je reč o istoj vrsti ribe koju su britanski naučnici pronašli u Koralnom moru 1870. Pronađeni primerak dug je 40 cm, a otvor za hranjenje je toliko uvučen u glavu da sa strane izgleda kao da to morsko stvorenje uopšte nema lice. Primetne su samo dve nozdrve. Usta i nozdrve nalaze se na dnu tela, a oči su jedva vidljive ispod kože. Položena na stomak, deluje kao da nema lice.
Pelikanska jegulja (Eurypharynx pelecanoides) je jedno od najbizarnijih stvorenja u dubokom okeanu. Njena ogromna usta mogu se otvoriti dovoljno široko da progutaživotinju mnogo veću od sebe. Rep koji svetli u mraku ima svrhu da namami plen. Ribe koje usput ulovi skladišti u „torbicu” u donjoj vilici, koja podseća na torbicu pelikana. Telo joj je rastegljivo.Retko se viđa u svom prirodnom staništu. Mogu da narastu do 90 cm. Žive u svim okeanima, na dubinama 500-3.000 m.

Ajkula sa “elektroprijemnikom”

Naborani morski pas (Chlamydoselachus anguineus) je jedna od najređih vrsta morskih pasa na svetu. Ime je dobio po šest pari karakterističnih škrga. Ova vrsta ima telo jegulje i tipične smrtonosne čeljusti morskog psa, a uz to predstavlja i savršeno objašnjenje za poznate mitove o ogromnim opasnim morskim zmijama. Njegov zastrašujući izgled upotpunjuje 25 redova unazad zakrenutih šiljastih zuba, ukupno 300. Hrani se lignjama i malim morskim psima, a plen guta kao i zmija. Dugo se smatralo da je ova vrsta izumrla, ali je 2007. v iđen živi predstavnik ove vrste. Živi na dubinama od oko 1.500 m u Atlantskom i Tihom oceanu. Može da naraste do 200 cm.
Goblin ajkula (Mitsukurina owstoni) živi na dubinama od 900 i više metara i ne predstavljaju opasnost za ljude. Smatra se drevnom vrstom čak i po standardima morskog psa. Zabeleženi su primerci dužine 11 m. Ova ajkula ima polu-providnu kožu koja joj daje ružičastu nijansu. Ime je dobila po neobično dugoj njušci zbog koje podseća na gobline. Za tu čudnu izraslinu pretpostavlja da služi kao napredni sistem elektro-prijemnika koji im pomaže da dođu do plena u potpunom mraku. Vilica ovih ajkula može da se izvuče u vreme hranjenja gotovo do kraja njihovog dugog nosa. Kao i mnoge druge ribe koje žive na velikim dubinama, ajkule goblini primenjuju sistem usisivača za hranjenje koji bukvalno usisava plen u usta. Uglavnom žive u području Japana.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"