NOVE KNJIGE

Mihajlo I. Pupin

Od useljenika do pronalazača

(Istok film, Beograd, 2018, sa engleskog preveo Milan Jeftić)

„Mihajlo I. Pupin, sin seljaka iz Idvora, moćno gospodar električnih izuma, predsednik najotmenijeg američkog univerzitetskog kluba itd.... pokazao se i kao pisac u najboljem svetlu. Njegova knjiga, njegov život, za našu omladinu vanredna knjiga, delo je trajno, kao ona dela književna antička koja su bila pisana mudrošću jednog velikog, radnog života...“ (Miloš Crnjanski)

Prvo izdanje ove knjige izašlo je u Njujorku 1923. godine pod naslovom „From Immigrant to Inventor“. Mihajlo Pupin je 1924. godine, kao prvi Srbin i kao prvi naučnik u svetu, dobio Pulicerovu nagradu za književnost za svoju autobiografiju. Izvodi iz ove knjige, koje donosimo u nastavku ovoga teksta, najbolja su ilustracija o tome kakav je Pupin bio kao čovek, kakav kao patriota, kakav kao naučnik, kakav kao osoba širokih vidika i političke mudrosti. I, jasno, kakav je bio kao pisac.

Prvi put u novom svetu

Kada sam se, pre četrdeset i osam godina, iskrcao u Kasl gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. Moj udes u novoj, meni potpuno stranoj zemlji ne bi bio ništa drugačiji da sam, umesto pet centi, sobom doneo i pet stotina dolara. Mladi useljenik, kao što sam tada bio ja, nije ni u stanju da nađe svoj pravi put u ovoj zemlji dok ne potroši sav novac koji je doneo. Ja sam doneo pet centi i to sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva. U njoj su bile same koštice, a ni traga od šljiva.

Idvorska posela

Veran starim običajima srpske rase, narod u Idvoru, za dugih zimskih noći, održavao je svoja posela. Kao dečko bio sam na mnogima od tih posela u kući moga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupu koja je bila deo peći, napravljena od istog materijala kao i peć, obično od ćerpiča, pa namalterisana i okrečena. Pušilo bi se i pričalo. Starci su ličili na senatore koje je neka viša sila odredila da budu čuvari svoje mudrosti u Idvoru.

Na iseljeničkom brodu

Mnoge noći proveo sam na krovu tog iseljeničkog broda grleći topao dimnjak, pomičući se čas tamo - čas amo da bih se uklonio ispred besnila vetrova, njihove ledene hladnoće. Sve što sam imao bilo je jedno lako odelo na meni. Ostalo sam pretvorio u novac da bih podmirio putni trošak. Nije mi ostalo ništa da kupim slamnjaču i pokrivač koji bi me grejali u mojoj pregradi za spavanje. Tu mi nije bilo dugog odmora za vreme onih hladnih martovskih noći. Drhtalo se i ceptelo, podnosilo neizdržljivo. Da ne bi onog toplog dimnjaka, umro bih od velike studi.

Kao Hajduk Veljko

„I Vašington“, reče ona, „ kao i Hajduk Veljko, bio je gotov da žrtvuje svoj život pri prelasku preko podmuklog leda na zahuktanom Delaveru, samo da stigne na vreme i izvrši napad koji je spasao njegovu otadžbianu“. I, kako reče, ona veruje da se u tom teškom času Marta Vašington ponela kao Čučuk Stana. Od tog dana Vašington je bio u mojim očima američki Hajduk Veljko, a reka Delaver ulivala mi je uvek duboko poštovanje. Vila mi je kazala da je i Amerika, kao i Srbija, bila zemlja junaka.

Neprilagodljiv na tuđe

Jedne nedelje uveče, posle večernja, ratar Braun predstavi me nekim svojim prijateljima. Ispriča im kako sam ja srpski dečko koji još nije imao sreće da oseti sve blagodeti što ih Amerika pruža u pogledu verske obuke, ali pak čudnovato lepo napredujem u tom pravcu. Jednoga dana, možda, postaću i ja vredan član njihove crkvene zajednice.
Kao munja sevnuše pre mojim očima slike moje pravoslavne majke, male crkve u Idvoru, patrijarha iz Karlovaca i Svetog Save. Zakleh se tim slikama da ću vrlo brzo dokazati da je ovaj seljaka Braun bio na krivom putu.

Povelja Pupinu počasnom građaninu Velikog Bečkereka

Pre i posle devet godina

Kad sam sedeo na palubi broda koji je trebalo da me preveze u Evropu da nastavim studije i gledao kako brod žuri da izađe iz Njujorškog zaliva, razmišljao sam o onom danu pre devet godina kada sam stigao ovde na jednom iseljeničkom brodu. Da bih rekao sebi: “Mihajlo Pupine, kada si pre devet godina doplovio u Njujoršku zaliv, najveće blago koje si sa sobom nosio bila je svest o najboljim tradicijama tvoje rase, duboko poštovanje prema njima, osećanje da su one svetinja za tebe...Najveće blago koje nosiš sa sobom iz Njujorškog zaliva jeste svest o tradicijama tvoje druge otadžbine, duboko poštovanje prema njima, osećanje da su one svetinja za tebe...”

Grad belih kula

Beograd nisam video još od detinjstva. Kada mu se primače naš brod, pred nama se ukaza njegova tvrđava, koja se kao Gibraltar dizala nad Dunavom, budno motreći beskrajne ravnice Austrougarske, koje su izgledale kao otvorene čeljusti aždaje koja je pretila da ga proguta. Sve što sam video u Austrougarskoj izgledalo mi je malo i smežurano. A kada videh Beograd, učini mi se da mu glava želi da dotakne zvezde. Oko njega zbila se istorija veoma napaćene srpske rase i to ga je, u mojoj mašti, dizalo u nebeske visine. Mnogo me je mučila želja da tu siđem i uspnem se na vrh Avale, blizu Beograda, i odatle pozdravim junačku Srbiju, kao što sam sa vrha snegom pokrivenog Titlisa pozdravio herojsku Švajcarsku. Ali mi rekoše da treba da požurim ako želim da uhvatim poslednji lokalni brod za Pančevo. Tako se rastadoh sa gradom belih kula, kako su Beograd nazivali narodni guslari.

Duh Njutna

S vremena na vreme odlazio sam na Triniti koledž da provedem nedeljno veče sa g. Nivenom. Jedne nedelje s večeri, šetao sam po istorijskom četvorouglu Triniti koledža čekajući da se g. Niven vrati u svoj stan posle večernja u kapeli koledža. Čarobna svetlost koja se prolivala kroz obojena stakla na prozorima kapele i božanstvena muzika koja je dolazila od skrivenog hora i orgulja privukoše moju pažnju. Kao usamljeni duh, nepomično, stajao sam u sredini napuštenog i tamnog četvorougla, piljeći, slušajući i sanjajući. Da, sanjao sam o velikom Njutnu, najvećem nastavniku u Trinitiju. Video sam ga kako, dva veka ranije, lagano hodi preko ovog istog mesta na kome sada stojim, kad god bi se nedeljom vraćao sa večernja iz ove iste kapele koju ja sada gutam svojim očima.

Mala cena velikog pronalazača

Tindal je bio jedini fizičar koga sam poznavao a koji je lično poznavao Faradeja. On je sa Faradejom zajedno radio čitave godine na Kraljevskom institutu. Njemu i Maksvelu imam da zahvalim što sam tako brzo upoznao Faradeja. Tindal mi je pričao o Faradeju i njegovo pričanje o ličnim osobinama Faradeja i o tome kako je on radio kao naučnik, silno me je oduševljavalo. Kada sam mu jednom kazao da sam za tri šilinga u jednoj antikvarnici u Kembridžu kupio tri sveske Faradejovog dela “Istraživanja na polju elektriciteta”, Tindal mi odgovori: “Faradej je u Kembridžu još uvek na niskoj ceni.”

Ženidba u duhu porodične tradicije

Uprava koledža Kolumbija osnovala je novo odeljenje u Rudarskoj školi, Odsek za elektrotehniku. Bi im milo što se i ja nađoh tu da se i sa mnom posavetuju. Odsek je počeo da radi iduće školske godine, to jest septembra 1889. godine. Ponudili su mi položaj nastavnika matematičke fizike na Odseku za elektrotehniku. Titula je zaista bila duga, ali je takva bila i imala je u sebi i malo istorije. Radosno sam prihvatio tu ponudu i požurio u Evropu, ponosan kao paun. Verenica i njena porodica dočekaše me u Londonu i tu se venčasmo u grčkoj crkvi, po običajima pravoslavne vere moje majke i mojih predaka. 

Tesla

Shvatanje mnogih velikana u industrijskom svetu da je nauka o elektricitetu tek u svom povoju i da se u njoj radi pomoću “štapa i kanapa” omogućilo je otpor prema uvođenju sistema raspodele elektične energije pomoću naizmeničnih struja. A u to doba već je bio gotov Teslin motor sa naizmeničnom strujom, kao i Bradlijev rotacioni transformator za pretvaranje naizmenične struje u jednosmernu struju. Ukoliko je reč o nauci o elektricitetu, ona je već tada bila spremna da obavlja one poslove koje i danas tako lepo obavlja, samo da nije bilo straha nekih ljudi da će svoje aparate za jednosmernu struju morati baciti u staro gvožđe.

Indukcija i kalem

Kada čujemo da se spominje reč indukcija, pred naše oči izlazi prvo slika jednog kalema od žice obavijene oko jednog komada gvožđa. Ako, dakle, indukcija u telefonskoj prenosnoj žici povećava njenu sposobnost za prenos električne struje, čoveku se sama od sebe nameće pomisao: pošto ni na koji drugi način nije u stanju da pojača indukciju te žice, da to učini tako što će na telefonske žice staviti veći broj kalema od žice pa onda ispitivati učinak tog svog metka na sreću... Kao što je Hevisajd rekao, svakome je već trebalo da bude jasno da se od takvih pokušaja ne može ništa očekivati. No, ja ipak pokušah i nađoh da u tom ogledu ima vrlo mnogo izgleda da se indukcija baš na taj način uvede. Uspeo sam, ali zbog toga što nisam radio na sreću - vodio sam računa o matematičkom rešenju uopštenog Lagranžovog problema.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"