IZUMI

O.K.

Raketni pojas

SF postala stvarnost

Raketni pojas je naprava koja se najčešće nosi na leđima korisnika i leti zahvaljujući potisku nagore nadvladavajući gravitaciju i masu. Neophodno je da potiskuje masu nadole kako bi letač mogao da izađe na kraj sa sopstvenom težinom, težinom goriva i sprave. Počeci raketnog pojasa sežu u prošlost Rusije.

Naredne godine biće obeležen vek od prvog patenta pronalazača Aleksandra Andrejeva - čiji prototip nikada nije napravljen. Bilo je predviđeno da leti na kiseonik i metan. Ipak, ova priča vezuje se uz rumunskog inženjera Justina Kapru, koji je tvrdio da je prvi napravio raketni pojas kojim je navodno i leteo. Krajem pedesetih godina prošlog veka, rumunski naučn-tehnički establišment odbio je da podrži Kaprin pronalazak. On se zato obratio američkoj ambasadi u Bukureštu, ali ni tamo nisu shvatili značaj ove naprave. Ubrzo zatim Kapra je uhapšen. Pouzdano se zna da je napravio dve naprave slične raketnom pojasu, šezdesetih godina 20. veka.
Danas malo ko izvan Rumunije veruje da je nedavno preminuli Kapra prvi koji je izradio ovaj mehanizam i upotrebio ga u praksi. U isto vreme, u SAD se intenzivno radi na stvaranju istog raketnog pojasa. Prvi let sa privezanom mašinom obavio je 1960. Ričard Pipls, koji je stvorio preteču raketnog pojasa nazvanu aeropek. Pokretala se motorom na vodonik-peroksid. I pre i posle toga, bilo je sličnih pronalazaka koji su se mahom završili bez uspeha. Sredinom šeste decenije 20. veka, inženjer Vendel Mur iz kompanije „Bel letelice“ vodio je istraživanja u ovoj oblasti, podržan od strane američke vojske. Tako je nastao Belov raketni pojas, težak 57 kg. Prilikom jedne provere 1961. Mur se ozbiljno povredio.
Prvi slobodan let obavljen je aprila iste godine. Trajao je 13 sekundi, na visini nešto većoj od 1 m. Naprava je prešla oko 35 m. U narednih mesec dana obavljeno je još 28 letova i dosta toga je usavršeno i popravljeno: raketni pojas je mogao da se okreće i leti ukrug. Najveća dostignuta visina iznosila je 10 m, najduži let 21 sekund, najveći domet 120 m.
Uprkos tome što je ove letelica pokazivana na sve strane a letovi obavljani širom američkog kontinenta i u pojedinim evropskim državama, vojni krugovi nisu bili imresionirani pa se oodustalo od daljeg razvitka Belovog raketnog pojasa. Ova naprava ipak je ostavila traga na razvoj raketnog pojasa; svi postojeći pojasevi zasnivanju se na njoj. Na deo od plastike i stakla nadovezuju se tri gasna cilindra. Dva sadrže tečni vodonik-peroksid a jedan azot. Raketni motor se sastoji od generatora na benzin, iz koga se račvaju dve cevi. Na kraju cevi su mlaznice. Letač upravlja polugama koje su ispod njegovih ruku. Pozadi je ventil koji obezbeđuje snabdevanje motora. Potisnuti azot pomera tečni vodonik-peroksid koji, povezan sa generatorom benzina. Tu dolazi do kontakta vodonik-peroksida sa katalizatorom (najčešće srebrom). Potom mešavina pritiska pare i kiseonika ulazi u cevi. Nakon toga sve to prođe kroz mlaznice u kojima su gasovi najpre potisnuti a potom se šire, što dovodi do postizanja brzine.
Osamdesetih godina prošlog veka, učestala je proizvodnja ovih mašina, koje se koriste na raznim spektaklima, koncertima, karnevalima, u televizijskim programima. Let raketnih pojaseva koji služe toj svrsi traje obično oko 30 sekundi. U poslednje vreme ima sve više pojedinaca koji sami prave pojaseve. Napravljen je i model mašine sa turbomlaznim motorom, a razmišlja se i o modelu sa krilima kao kod aviona. Švajcarski pilot Iv Rosi je osmislio model sa krilima i četiri mala avionska motora. Pre deset godina ostvario je let u trajanju od 6 minuta, na visini od 2300 m. Pošlo mu je za rukom da preleti Lamanš brzinom od 300 km/h.
Značajna primena ovih sprava je u astronomiji. Za pomeranje u svemiru potreban je mali potisak pa se upotrebljava za kretanje kosmonauta van letilice.

O.K.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"