BIOLOGIJA

Dr Ana Paunović

Galerija Prirodnjačkog muzeja u Beogradu

Pazi, otrovno!

Krajem septembra, u Galeriji Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, otvara se izložba „Pazi, otrovno!“ koja će trajati nekoliko meseci. Motiv izložbe je upoznavanje otrovnih vrste gljiva, biljaka i životinja (od insekata, stonoga, paukova, škorpija, preko vodozemaca i gmizavaca, pa i sisara), sastava i mehanizama delovanja otrova pojedinih vrsta i njihovih protivotrova, i predstavljanje živih vrsta koje sadrže otrov.

Vrste koje sadrže toksine mogu da posluže kao hrana, lek ili otrov - zavisno od načina upotrebe, obrade, doze... Na to treba obratiti pažnja u cilju razbijanja straha i predrasuda iz svakodnevnog života. Na izložbi, informacije su prenete pomoću herbarskih, taksidermijskih i tečnih preparata, kao i informativnih postera. Prikazan je spektar otrovnih biljaka i životinja, mehanizam delovanja otrova, neophodno znanje koje ljudi mogu da primene u cilju prevencije intoksikacije. Posebna atrakcija je deo sa izloženim živim eksponatima egzotičnih škorpija i paukova. Priča o otrovnim vrstama započinje tzv. „pasivnim ubicama“, vrstama koje u nekom delu tela stvaraju otrov ili su ga slučajno sakupile kako bi odbile predatore od sebe, odnosno onima koje nemaju organe za unošenje otrova u telo žrtve ili neprijatelja.

Pečurke

Kako prepoznati koje su gljive otrovne?  Tokom vekova nakupila su se brojna verovanja - od kojih su malo koja tačna! Jedini način da to saznamo je da precizno identifikujemo koja vrsta gljive je pred nama i da proverimo u literaturi da li je ta vrsta otrovna - ako je to uopšte poznato za vrstu koju smo pronašli. Za pouzdanu identifikacijuje potrebnu su znanje i iskustvo, određena oprema, hemikalije, bogata literatura. Najbolje je koristiti samo nekoliko jestivih vrsta koje smo dobro upoznali, pod nadzorom nekog ko je zaista provereno iskusan.
Vrsta koja je, u više od 90% slučajeva, odgovorna za teška trovanja kod nas i širom sveta je zelena pupavka  Amanitaphalloides. Ukus joj je blag i prijatan. Zbog toga je neiskusni i neoprezni najčešće beru misleći da se radi o nekoj od jestivih vrsta. Međutim, zelena pupavka sadrži smrtonosni koktel ciklopeptidnih toksina - amanitina i faloidina. Nakon 6-24 časa od unošenja u organizam, javljaju se prvi simptomi; opasni toksini u tom međuvremenu već napadaju organizam. Nakon toga sledi faza intenzivnog povraćanja, dijareje i bolova u stomaku, što traje jedan dan. U trećoj fazi, koja traje takođe oko jedan dan, simptomi prestaju i otrovani se bolje oseća. Tada biva i otpušten iz bolnice ukoliko je prethodno hospitalizovan.Međutim, onda nastupa četvrta faza kada se ispoljavaju posledice oštećenja jetre koja gubi svoju funkciju, bubrezi otkazuju; dodatne posledice su promena sastava krvi, a smrtonosni sekundarni efekti pogađaju srce i mozak.
Muhara (Amanita muscaria) je najpoznatija pečurka koja sadrži psiho-aktivne toksine. Koristili su je šamani na prostorima severa Evroazije. Sadrži koktel toksina sa različitim dejstvom. Primerci u toplijem podneblju imaju drugačiju razmeru toksičnih supstanci pa konzumiranje ove gljive dovodi do teškog trovanja sa mogućim smrtnim ishodom.

Biljke

Za otrovnost biljaka odgovorna su sledeća jedinjenja: alkaloidi, heterozidi, saponozidi, oksalati, terpenoidi, kumarini, poliketidi, ketoni, fenoli, toksičniproteini... Zbogprisustva alkaloida sa stimulativnimdejstvom, neke biljke se koriste kao sredstva za uživanje (duvan, kafa, čaj). Međutim, zloupotreba opojnih alkaloida (droga) psiho-stimulativnog dejstva, po pravilu dovodi do psihičke i/ili fizičke zavisnosti, a neretko i do tragičnih posledica.
Karanfili (Dianthus capitatus, Dianthus sylvestris) su jednogodišnje i višegodišnje zeljaste biljke, vrlo retko polužbunovi. U cvetovima ima triterpenskih saponozida, antocijana i malo etarskih ulja. Kontakt sa krunicom kod nekih osoba može izazvati blagu iritaciju kože. Neke vrste karanfila sadrže još uvek nedovoljno proučene triterpenske saponozide, koji mogu biti umereno toksični, ali ne i opasni po život. Najčešće, opasni su za kućne ljubimce. Konzumacija može dovesti do ozbiljnijih gastro-intestinalnih problema, praćenih povraćanjem, dijarejom i groznicom..
Tisa (Taxusbaccata) je crnogorično drvo, visoko do 15 m. Kod nas je u prirodi veoma retka vrsta koja se održala na nepristupačnim mestima. Cela biljka je smrtno otrovna, osim mesnatog crvenog omotača koji je sladak i jestiv. Sadrži alkaloid taksin koji se koristi u hemoterapiji.

Školjke

Školjke (Bivalvia) ) imaju važnu ulogu u ishrani ljudi. Postoji mišljenje da su nezdrave zato što se hrane parazitima, toksinima i razgrađenim ostacima životinja na dnu okeana, jezera ili reka - što je netačno. Školjke kroz plaštanu duplju filtriraju ogromnu količinu vode, zajedno sa česticama organskog porekla koja služi kao hrana. Naravno, u plaštanu duplju upadaju i čestice koje su neorganskog porekla - pesak i drugo. Otrovanost školjkama naziva se mitiliza (od reči mytilus, dagnja - vrsta školjke). Najčešće dolazi do trovanja preko dagnji iz roda Mytilus, ali je mogu izazvati i druge školjke: ostriga Ostreaedulis, kunjka Arcanoae i jestiva srčanka Cardiumedule. Pola sata posle konzumiranja takvih školjki, javljaju se žarenje i utrnulost usta, jezika i lica, teškoće u govoru, neusklađenost kretanja i zastoji disanja, što prethodi visokoj stopi smrtnosti.

Vodozemci

U Srbiji nema po čoveka opasnih bezrepih vodozemaca - naše krastače i mukači su jedine koje se brane otrovnim supstancama u koži. Žaba se svojim otrovom na koži brani od mogućnosti da je neko pojede. Obzirom da taj otrov jako iritira mukozne sluznice, proždrljivac će je ispljunuti iz usta.
Kožni sekreti sadrže brojne supstance poput amina, steroida, alkaloida i peptida. Naša krastača sadrži amine slične adrenalinu i jedinjenja slična bufoteninu. Obično se susret sa sekretima mukača i krastače svodi na iritaciju osetljivije kože i sluznica, a sasvim je dovoljno kontaminiranu kožu isprati s dovoljno vode.
Večno pitanje je i: dobijamo li bradavice zbog žabe krastače? Odogovor je: ne!  Žabe krastače godinama su bile krivo optužene zbog svog izgleda i zato što ljudi najčešće dobiju bradavice po rukama. Neke južnoameričke žabe kožom izlučuju izuzetno jake otrove prikladne za namakanje strelica.
Odrasli primerci obične krastače (Bufo bufo) su dugačkido 18 cm i to ih ubraja među najveće evropske žabe. Naziv je dobila po tome što na leđima ima brojne ispupčene bradavice, što su u stvari uvećane kožne žlezde. Iza očiju nalaze se nakupine otrovnih žlezda u obliku polumeseca - paratoidne žlezde. Obična krastača uglavnom živi u šumama, močvarnim i četinarskim. Može se naći i u šikarama, parkovima idvorištima.

Otrovne životinje

Morski puževi su izvor različitih toksičnih jedinjenja. Mogu se podeliti u dve grupe: na one koji su opremljeni specifičnim aparatom za sintezu i isporuku otrova i na one koji nemaju specijalizovani aparat ali i dalje sadrže toksična jedinjenja u svojim tkivima.
Kod zoofagnih puževa, u usnoj duplji se ulivaju kanali pljuvačnih žlezda, čiji je sekret toksičan i služi za ubijanje žrtve.
Najatraktivniji i najređi puževi među kolekcionarima su konusi. Ukoliko se pravilno ne prikupljaju, mogu da ožare ruku čoveka i pritom da ubrizgaju fatalnu dozu otrova. Blagi ubodi su slični osećaju uboda ose ili pčele, sa simptomima utrnulosti na ubodenom području. U t ežim slučajevima, dolazi do potpunog utrnuća udova koje započinje od područja oko usta i šire se ka celom telu. Paralizom dijafragme i respiratornim smetnjama može doći do zaustavljanja disanja i smrti. Ne postoji nikakav protivotrov; jedini lek je brzo ukazana medicinska pomoć.
Postoji oko 500 vrsta konusa. Žive u Indijskom i Tihom okeanu, Karibima i Crvenom moru, duž obala Floride. To su noćne životinje koje, tokom dana, borave u pesku ili koralima. Nisu agresivne ako ih ne diramo. Najopasniji konusi su: Conusaulicus, C. geographus, C. marmoreus, C. striatus, C. textile , C. tulipaidr.

Stršljen

Vespa crabro je naš najopasniji insekt. Svake godine, od uboda stršljena u nas neko smrtno strada. Stršljen je rasprostranjen u Evroaziji, od Engleske doJapana. Živi u osinjacima i osetljiv je na kišu. Zbog togastršljeni biraju zaštićena mesta, šupljine u drveću, prostore pod nastrešnicama, napuštene kuće, tavane i ostave, mesta u tami. Žustro napadaju, a ako je ugrožen njihov osinjak, napad izvodi veliki broj jedinki. Na svaku pretnju odgovaraju napadajući ugrizima i ubodima žaoke. Ubodi stršljena nisu retki a posebno su ugroženi šumarski radnici prilikom seče stabala unutar kojih je formiran osinjak, deca zbog radoznalosti tokom istraživanja osinjaka i začikivanja stršljena, ljudi koji pokušavaju da uklone osinjak sa neželjenih mesta ili, nehotično, tokom berbe i jedenja zrelog voća.
Pojedinačni ubodi ne zahtevaju medicinski tretman. Obično, javljaju se crvenilo, otok i bol. Mogu nastati nepravilni otkucaji srca, snižavanje krvnog pritiska, koprivnjača, drhtavica, znojenje, temperatura, mučnine, vrtoglavica... Smrtni slučajevi obično dolaze zbog angio-edema respiratornog trakta, vaskularnih i cerebralnih reakcija.
Stršljen nosi oko 0,99 mg otrova. Tokom uboda žaokom, u telo žrtve se ubrizgava otrovna smeša koja sadrži veliki broj hemijskih supstanci: neurotransmitere, dopamin i serotin, neurotoksinapamin, enzime fosfolipazu i hijaluronidazu, histamin, proteine, melitinibradikin, kateholamin, kinin i dr. Još uvek se lome koplja da li do smrtnih slučajeva dolazi samo zbog preosetljivosti pojedinaca ili jakog otrova. Kod osetljivih osoba, jedan jedini ubod može izazvati anafilaktički šok sa fatalnim ishodom.

Stonoge (Myriapoda) su zglavkari koji na telu imaju parantena i mnogobrojne udove. Telo im je sastavljeno od sličnih brojnih članaka; uvek ih ima više od jedanaest. Mnoge stonoge su otrovne, a njihov ujed može da bude bolan. Otrovne vrste stonoga su obično obojene jarkim bojama, kojima upozoravaju da su opasne.
Uprkos tome, naše kućne stonoge su višestruko korisne životinje, od kojih možemo imati pomoć u borbi protiv kućnih napasnika.

Zmijski češalj (Scolopendra cingulata) je najveća vrsta stonoge u Srbiji. Može da naraste preko 15 cm. Na svakom članku ima po par nogu. To je brza, agresivna i grabljiva životinja, hrani se i manjim gušterima. Njen ujed može biti veoma bolan, retko kad koban. Neke od većih vrsta mogu prouzrokovati bolan ugriz sa otokom i crvenilom. Simptomi retko traju duže od 48 sati.

Pauk lažna crna udovica (Steatoda paykulliana) podseća na pravu, ali nije smrtonosno otrovna. Ženke dostižu veličinu do 13 mm, mužjaci su manji. Naseljava kamenita staništa, mada se može naći na suvim otvorenim terenima sa niskom vegetacijom, gde se preko dana krije u pukotinama zemlje ili busenima trave. Noću izlazi na svoju mrežu.
Osnovna boja tela je crna, a oko stomaka je opisan crveni, beli ili žuti prsten. Na sredini stomaka je šara u istoj boji. Ujed ovog pauka je bolan, jači od ujeda pčele. Bol se često širi od mesta ujeda, po celom telu, i traje 1-12 časova. Ponekad je praćen glavoboljom, nesvesticom i osećajem mučnine. Ne izaziva nekrozu tkiva.

Monokl kobra (Najakaouthia) je dobila ime po prstenastoj tamnoj šari na leđnoj strani tela, odmah iza glave. Ova otrovnica živi na severoistoku Indije i u Indokini. Najčešće, na vlažnim staništima i u blizini vode. Vrlo je česta na poljoprivrednim zemljištima, pa i u gradovima.
Obično je duga oko 1,5 m, mada može da naraste preko 2 m. Kreće se po tlu, ali se može videti kako pliva, zavlači u rupe glodara ili vešto penje po drveću. Ukoliko se nađe u opasnosti, uspravlja se, širi svoju „kapuljaču“, glasno sikće i pokušava da ujede. Otrov monokl kobre je neurotoksičan, ali sadrži i citotoksine i kardiotoksine. Prilikom ujeda, ubrizgani otrov izaziva nekrozu tkiva koja nekada može da dovede do invaliditeta. Može se javiti pospanost, širenje toplote po koži, neuromuskulatorna paraliza i, ukoliko se ujed ne leči, za nekoliko sati može doći do prestanka rada srca i pluća.
Mali zubi kobre (manji od 1cm) mogu ponekad samo da ostave trag uboda, ali da ne dođe do ubrizgavanja otrova.

Šiba (Dasyatis pastinaca) i morski golub (Myliobatis aquila) spadaju u pljosnate ražolike vrste riba koje  imaju veoma razvijena grudna peraja, kojima plivaju mašući slično kao što ptice mašu krilima. Vole tople plitke vode sa peščanim dnom, u koje se ukopavaju. Šiba dostiže 1,5 m i težinu do 35 kg. Golub je nešto veći - dostiže 1,85 m i težinu do 40-50 kg. Ima na korenu repa nazubljenu bodlju koja u osnovi ima dva kanala u kojima je smeštena otrovna žlezda. Otrov koji proizvodi žlezda je termolabilan i raspada se na povišenim temperaturama.
Neke životinje mogu da konzumiraju vrste koje su otrovne i da neutrališu njihove toksine u želucu. Orao zmijar (Circaetus gallicus) naseljava brdsko-planinske oblasti većeg dela Srbije, a prisutan je u Vojvodin i na Vršačkom bregu. Gnezdi se u listopadnim i mešovitim šumama. Zimuje južno od Sahare. Zmijar je specijalizovan za lov i ishranu zmijama, koje su mu osnovna hrana.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"