BIOLOGIJA

Dr Ana Paunović

Vrste kojih neće biti

Nedohvatljiva budućnost živog sveta

Svaka vrsta u prirodi ima svoju ulogu i značaj za eko-sistem. Sve vrste, uključujući i čoveka, međusobno su povezane. Bez obzira na kom prostoru žive, neke vrste imaju globalan uticaj, druge regionalan ili lokalni. Ugroženost jedne vrste direktno ili indirektno utiče na ugroženost druge. Biolozi su ustanovili da na našoj planeti postoje 34 tzv. vruće tačke, to jest staništa s najvećim brojem ugroženih vrsta na svetu. Glavni kriterijumi u određivanju ovih tačaka bio je biodiverzitet biljnih vrsta i endemski karakter flore i faune, kao i stepen pretnje kojoj su izloženi.

Uticaj globalnog zagrevanja očigledan je od ekvatora do polova: koralni grebeni su ugroženi povišenim temperaturama mora, šume se povlače ka višim i hladnijim delovima, topljenje polarnog leda smanjuje staništa, glečeri se tope na svakom kontinentu. Jedna od oblasti koja se najbrže zagreva na Zemlji je Dunavsko-karpatski basen; uticaj klimatskih promena evidentan je i u Srbiji. Promene klime nekim vrstama odgovaraju i one tim promenama šire svoj areal, dok nekim drugim vrstama ne odgovaraju pa mogu biti ugrožene, naročito ako je reč o endemskim vrstama.

Međunarodni savez za očuvanje prirodnih resursa (IUCN) objavio je Crvenu listu životinja kojima preti istrebljenje. Određivanje statusa vrsta vrši se kroz standardizovani proces, na osnovu IUCN Kategorija i kriterijuma ugroženosti, strogo naučne dokumentacije, obrađenih činjenica i stručne provere.
Vrste su svrstane u jednu od 8 kategorija ugroženosti, na osnovu primene kriterijuma u vezi sa veličinom, strukturom i rasprostranjenošću populacija i populacionim trendovima. Krajnje ugrožene (CR), ugrožene (EN) ili osetljive (VU) vrste smatraju se ugroženima i njima je potrebno posvetiti najveću pažnju prilikom planiranja mera zaštite.
Trenutno ima oko 5500 vrsta životinja koje su svrstane u više kategorija, uključujući istrebljene, ugrožene i ranjive. Skoro četvrtina svih sisara nalazi se na ovoj listi, oko 4% su gmizavci i vodozemci. Dok je status svih sisara procenjen od strane IUCN, samo delić gmizavaca i vodozemaca je temeljno proveren; vrlo je verovatno da je mnogo više vrsta sasvim blizu istrebljenja nego što se mislilo.
U Srbiji postoji preko 200 vrsta biljaka i preko 400 vrsta životinja koje su, kao prirodne retkosti, stavljene pod najstroži stepen zaštite. Podaci o statusu vrsta su preuzeti iz IUCN Crvene liste ugroženih vrsta na globalnom nivou pa se mogu razlikovati od podataka iz nacionalne Crvene liste ugroženih vrsta. Upravo stoga je važno objavljivanje i redovno ažuriranje Crvene liste ugroženih vrsta kojom se procenjuje status vrsta na nacionalnom nivou. U Srbiji su do sada izdate: Crvena knjiga flore Srbije (1999), Crvena knjiga dnevnih leptira Srbije (2003), Crvene knjige faune Srbije i vodozemaca i Crvene knjige faune Srbije II - gmizavci (2015).
U svetu postoji  i Crna knjiga flore i faune u kojoj je popis više hiljada vrsta koje je čovek zauvek uništio. Na primer, smatra se da je slatkovodni delfin iz Jangcea (Lipotes vexillifer) u Kini izumro 2006. Retki preostali primerci su stradali zbog zagađenja, lova i sudara s brodovima. Pokušaji da se životinje prebace u jezero sa čistom vodom bili su bezuspešni.
I Srbija se nalazi u pomenutoj knjizi, i to sa 4 vrste koje su nepovratno izgubljene iz svetskog genofonda, a živele su samo kod nas: bezčekinjasta udovičica (Scabiosa achaeta), Pančićev slez (Althaea kragujevacensis), Vranjski slez (Althaea vranjensis) i Moravski orašak (Trapa annosa).

Ovdašnje ugrožene vrste

Apolonov leptir (Parnassius apollo) je jedan je od najlepših. Ima bela krila na kojima se nalaze četiri crvena kruga; u opasnosti je da nestane jer je vrlo osetljiv na promene. Leptir obitava na vrlo ograničenim malim prostorima, otvorenim kamenjarima i čistinama sa niskom vegetacijom. Brojnost populacije je vrlo mala. Karakterističan je za prialpske i alpske predele Evrope i Azije, na visinama između 1000-2800 m. Razmnožava se jednom godišnje tako što jaje zimi „spava zimski san“; ukoliko gusenica izađe ujesen, neće se razviti do sledećeg proleća.
Apolonov leptir spada u ugrožene vrste zato što iz gusenice može da nastane leptir samo na određenoj temperaturi. Kod nas je ujesen ili previše toplo ili previše hladno. Takva temperatura nije povoljna za gusenicu i ona tada ugine.  
Crni daždevnjak (Salamandra atra) je vodozemac. Boja njegove kože je crna. Naseljava visoke planinske predele iznad šuma, i može se naći na visinama do 3.000 m. Za razliku od većine drugih vodozemaca, ova vrsta je ovoviviparna. To znači da ženka ne odlaže jaja u vodu, gde bi prolazila preobražaj do odrasle životinje, nego na svet donosi jedno do dva potpuno razvijena potomka s razvijenim plućima, sposobna za samostalan život na suvom. Zbog relativno niske telesne temperature, imaju usporen metabolizam, tako da mogu da izdrže dug period gladovanja. Životni vek im je najmanje deset godina. Zaštićen je po Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva.
Stepski soko (Falco cherrug) nastanjuje otvoren prostor, najčešće neke litice ili drveće. Stepski soko može se prepoznati po boji gornjeg dela tela, skoro kao kod ženke vetruške. Ima tamnije smeđa leđa, u letu izgleda uočljivo veći i teži od sivog sokola. Raspon krila mu je 105-125 cm, dugačak je 47-55 cm. Svetska populacija 1990. procenjena je na 8.500-12.000 parova. 2003. godine svetska populacija je pala na 3600-4400 parova. Celokupna populacija ovog sokola u Srbiji broji 22-32 gnezdeća para. Glavni uzrok ugroženosti stepskog sokola je krivolov.
Orao krstaš (Aquila heliaca) je grabljivica. Veoma je sličan surom orlu, mada je nešto manji, dužine do 83 cm, i raspona krila do 205 cm. Orao krstaš naseljava uglavnom predele do 1.000 m nadmorske visine, ne preterano pošumljene. Hrani se sitnim sisarima, malim pticama i gmizavcima. Zimi se hrani i lešinama. Nekada brojan u svom arealu, zbog intenzivirane poljoprivrede, seče šuma i zamiranja pašarenja, orao krstaš je ostao bez mesta za gnežđenje i bez staništa svog plena. Za gnezdo bira visoko usamljeno drvo sa kojeg ima pregled širokog terena. Ovo je jedna od činjenica koja je ovu vrstu učinila podložnom ljudskom ometanju staništa, pljačkanju ili uništavanju gnezda. Neretki su slučajevi trovanja i ubijanja od strane lovaca. Procenjuje se da na prostoru Evrope živi 320-570 parova, na Balkanu ima oko 60 parova. U Srbiji postoji svega nekoliko gnezdećih parova te ptice: u zoni Fruške Gore i severa Banata. Spada u strogo zaštićene vrste.
Šareni tvor (Vormela pergusna) je vrsta sisara. Ima veoma duge uši, kratku njušku i kratke noge sa jakim i dugim kandžama. Nasuprot dugog i kitnjastog repa, na ostalim delovima tela dlaka je kratka. Crne i bele šare u predelu lica su sa belim oznakama oko usta i belim prugama oko očiju. Leđa su prekrivena dlakama žute boje, sa nepravilnim crvenkastim ili braon pegama. Masa ženke varira u rasponu 295-600 gr, dok je mužjak nešto teži. Usled odložene oplodnje, šareni tvor donosi mlade na svet u periodu najpovoljijh uslova, onda kada je plen brojan. Životni vek ovog simpatičnog sisara kreće se od 7 do 8 godina. Ima ga u istočnoj Srbiji, na Pešteru, na Kosovu i na Kopaoniku. U našoj zemlji je strogo zaštićena vrsta. Šareni tvor se nalazi u IUCN Crvenoj knjizi ugroženih vrsta.
Vidra (Lutra lutra) je poluvodena vrsta iz porodice kuna koja se prepoznaje po dugom vitkom telu, kratkim nogama i dugim jednoliko koničnim repom. Ukupna dužina tela mužjaka iznosi 100-135 cm, od čega na rep otpada 40-50 cm. Ženke su u proseku manje.
Vidra je noćna životinja koja se hrani u plićim vodama. Hrana su joj uglavnom ribe, ali će pojesti i raka, veće vodene bube, žabe, ptiće ili manje sisare koje uhvati. Može da naraste do 1 m, od čega dobar deo otpada na rep, a pod vodom se zadržavaju do 2 minuta. Nekada su vidre bile rasprostranjene širom Evrope, a danas žive pretežno u Velikoj Britaniji i Italiji, Norveškoj, na severu Rusije, u Sibiru i na severu Afrike. Nekada su lovljene zbog krzna, koje se smatralo skupocenim. Vidra je ugrožena i strogo zaštićena vrsta  u Srbiji.

Povratak dabra

Dabar (Castor fiber) U prvoj polovini 19. veka dabrovi su živeli duž tokova Save, Dunava, Morave i u močvarnim područjima. Dabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne je i zdepaste građe, izvrstan plivač i ronilac. Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom, sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom. Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama. Na glavi iz masnog krzna vire male okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 cm, teži oko 35 kg. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći.
Dabar se hrani sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Svojim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) u stanju je da obori stablo prečnika 15 cm. Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Dnevne potrebe dabra iznose 1-2 kg kore stabla. Stabla ruši da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana.
Nestanku dabra samo donekle doprineli su prirodni neprijatelji (šakal, vuk, medved, lisica), ali je glavnu ulogu imao čovek. Dugo se verovalo da neki delovi tela dabra, a naročito žlezda kastoreum, imaju lekovita svojstva, krzno je imalo visoku cenu, a meso je predstavljalo bogatašku poslasticu. Sve je to dovelo do toga da, danas u Evropi, ima svega pet autohtonih populacija sa veoma malim brojem jedinki. Pored uništavanja staništa i lova radi krzna, od 17. veka značajan uticaj je imao i post jer je crkva dabrovo meso proglasila za posno. Opravdanje su našli u tome što veći deo života provodi u vodi pa iz toga proizlazi da je slična ribi.
U Srbiji je kao vrsta nestao krajem 19. veka, a ponovo se pojavio 1999. godine. Bio je to mladi mužjak kojeg je 8. marta 1999. godine jedan lovac odstrelio kao „neopoznatu zverku“ na Velikom bačkom kanalu, nedaleko od sela Sivac. Utvrđeno je da je taj primerak došao iz Mađarske u koju je naseljen iz Bavarske (Nemačka) u okviru posebnog programa za ponovno uspostavljanje populacija u Mađarskoj. Ubrzo zatim, sličan program povratka dabra sproveden je i u Srbiji, u specijalnim rezervatima prirode Zasavica i Obedska bara.

Ugroženi taksoni sveta

Virdžinijska breza okruglog lista (Betula uber) je prvi put opisana 1918. godine kao varijacija vrste Betula lenta a proglašena je za posebnu vrstu 1945. Nakon što je otkriveno, drvo više nije bilo viđeno i smatralo se izumrlim sve do 1975. kada je ponovo otkriveno. Spada u najređe vrste drveća na svetu. Svega 11 stabala raste u pojasu od 1 km u Kresi Kriku, u Virdžiniji. Programom rasađivanja stvoreno je 20 novih populacija ovog drveća.

Petini preti izumiranje

Skoro petini evropskih tvrdokrilaca preti izumiranje zbog nedostatka starog drveća, a njihov nestanak bi mogao da ima katastrofalne posledice na druge životinjske vrste. Oko 18% tvrdokrilaca, čije razmnožavanje zavisi od starog i trulog drveta, mogu da se svrstaju u krategoriju „ranjive vrste“ i „kritično ugrožene“. Ostalih 13% vrsta insekata smatra se „skoro ugroženim“ i njihov nestanak bi mogao da ima ozbiljne posledice po biodiverzitet i eko-sistem.
Šumski tvrdokrilci su ključni faktor ishrane za male sisare, slepe miševe i ptice. Neki od njih su oprašivači biljnih vrsta. Seča šuma je najveća pretnja ovoj vrsti insekata ali postoje i drugi faktori koji negativno utiču na njihov biodiverzitet: urbanizacija, turizam, zagađenje i globalno zagrevanje. 
Čovečja ribica (Proteus anguinus) je repati vodozemac koji živi u podzemnim jezerima i mirnijim delovima podzemnih potoka i rečica dinarskog karsta, od severa Italije, Istre i primorske Slovenije, preko Bosne do Crne Gore. Čovečja ribica je dinarski endemit, budući da je nema nigde drugde na svetu.
Nisu ribe, iako po izgledu donekle podsećaju na jegulje. Imaju relativno veliku, trouglastu glavu sa pljosnatom, zaobljenom njuškom. Noge su im prilično zakržljale, a prednji i zadnji par su međusobno veoma razmaknuti. I prsti su zakržljali i slabi - prednje noge imaju tri prsta, a zadnje samo dva.
Kao tipični predstavnik pećinske faune, čovečja ribica ima osobine životinja koje žive u mračnim podzemnim staništima. Nema prirodnog neprijatelja, ako ne računamo čoveka. Neke pećine u kojima živi dugo su bile izložene velikom turističkom pritisku. Životinje su hvatane radi pokazivanja turistima, čak su i prodavane. One su danas pod strogom zaštitom, nalaze se i na CITES listi. Njihova brojnost je, uprkos statusu strogo zaštićene vrste, značajno opala.
Majorkanska žaba (Alytes muletensis) je ugrožena ne samo nestankom prirodne životne sredine vec i širenjem netipičnih regionalnih bolesti. Mužjaci ove vrste su poznati kao „muške majke“ pošto, posle parenja, nose oplođena jajašca na leđima. Programi za očuvanje i povraćaj vrste doveli su do neznatnog porasta broja ovih vodozemaca.

Žrtvovana zbog kavijara

Morune (Huso huso) najvеći dео živоtа prоvоdе u mоru, gdе živе nа dubinаmа оd 70-180 m. U mаrtu ili uјеsеn migrirајu iz Crnоg i Kаspiјskоg mоrа u vеlikе rеkе. Zаlаzе i u Dunаv u pоtrаzi zа pоgоdnim stаništеm zа mrеst - šlјunkоvitim ili kаmеnitim dnоm sа јаkim prоtоkоm vоdе. Ova vrsta može da dostigne dužinu od 8 m i težinu preko 3.000 kg. Smatra se da je nadživela dinosauruse. Moruna može da živi duže od 100 godina. Kritično je ugrožena zbog intenzivnog ribolova radi mesa i proizvodnje kavijara od njene ikre. U Srbiji je retkost jer brana hidroelektrane “Đerdap” sprečava jedinke da prođu uzvodno u Dunav radi mrešćenja.
Kakapo (Strigops habroptilus) papagaj živi samo na Novom Zelandu i jedini je papagaj koji ne leti. Uz ovo, kakapo je najteži papagaj na svetu! Ženke teže oko 1,4 kg, dok mužjaci mogu biti teški do 2,2 kg. Noćne su životinje, koje većinu svog života provode sami.
Nekada ih je bilo na hiljade, danas je veoma ugrožen zbog toga što su Evropljani doneli mnoge grabljivice. Njihov broj se sveo na samo na 50 jedinki, 1995. Ipak, populacija kakapoa raste zahvaljujući merama zaštite.

Orao jede majmune

Filipinski orao (Pithecophaga jefferyi) je poznat kao orao koji jede majmune. Drugi je po veličini orao na svetu. Može biti visok do 1 m, sa rasponom krila većim od 2 m. Težak je oko 10 kg. Najlakše ga je prepoznati po dugim krilima i izraženom kljunu. Najveći neprijatelji ovih ptica su lovokradice i trgovci divljim životinjama. Živi samo u šumama Filipina i spada u kritično ugrožene vrste - u divljini je preostalo jedva 200 jedinki.
Kalifornijski kondor (Gymnogyps californianus) je gotovo pred istrebljenjem zato što je lovcima u Americi ova ptica izuzetno vredna kao trofej. Poslednjih decenija ova vrsta je dovedena na ivicu opstanka. Spašena je od izumiranja samo zahvaljujući programu razmnožavanja u zarobljeništvu. Situacija je i dalje vrlo neizvesna, pošto se kondori ne razmnožavaju slobodno u prirodi.
Amurski leopard (Panthera pardus orientalis) spada u kritično ugrožene podvrste leoparda. Od osam podvrsta leoparda, amurski pokazuje najveće ostupanje u šarama krzna. Jedna je od najređih vrsta divljih mačaka u svetu - broj preostalih jedinki u divljini procenjuje se na samo 27-32 jedinke. Razlozi njihovog istrebljenja su krivolov i gubitak staništa.
Severni vunasti majmun pauk (Brachyteles hypoxanthus) je dug 50-78 cm, rep mu  je dužine 65-80 cm. Živi u skupinama od po nekoliko mužjaka i ženki. Ova vrsta živi u izolovanim populacijama, koje ne premašuju 500 jedinki. Ugrožavaju ga ljudi, loveći ga radi prehrane ili iz sporta, kao i uništavanje šuma koje nastanjuje.
Planinske gorile (Gorilla gorilla beringei) spadaju u red primata. Genetska analiza je pokazala da su oni srodniji istočno-nizijskim gorilama. Planinske gorile su krupne i imaju duže svilenkasto krzno, naočito na rukama. Zauzimaju različita staništa i žive u hladnim kišnim šumama bambusa, na nadmorskoj visini iznad 2.000 m. Žive u grupama do 30 članova i komuniciraju pomoću brojnih različitih glasova. Oko 600 jedinki ove izuzetno ugrožene vrste živi u rezervatu oko vulkana Virunga, na tromeđi Ugande, Ruande i Konga.
Crni nosorog (Diceros bicornis) je veliki afrički sisar iz reda kopitara. Iako u nazivu stoji „crni“, ovi nosorozi imaju više sivo-belu boju kože. Živi na velikom prostoru centralne i južne Afrike. Gubitak staništa i lov doveli su ga na ivicu istrebljenja. Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN) je 7. jula 2006. godine objavila da je zapadnoafrički crni nosorog (Diceros bicornis longipes) potencijalno proglašen izumrlim. Prema izveštaju IUCN, populacija ove podvrste je pala sa 3.000 na samo 10 primeraka, koji žive u severnom Kamerunu. Međunarodna unija za očuvanje prirode potvrdila je 2013. godine da u zapadnoj Africi više ne živi ni jedan jedini divlji crni nosorog!

Tri naraštaja do kraja

Mediteranska foka (medvedica) (Monachus monachus) je najtamnija foka u ovom regionu, potpuno tamno-smeđa izuzev belog belega na trbuhu. Ova vrsta je na IUCN listi označena kao kritično ugrožena. U divljini je ostalo 500-600 primeraka, od toga 250 u teritorijalnim vodama Grčke. Nekada je bila brojna širom Mediterana, ali preterani lov i uništavanje staništa smanjili su njihov broj. Pedesetih godina prošlog veka, lov na foke je bio intenziviran i tada je došlo gotovo do potpunog istrebljenja ove vrste. Foka se mogla naći u delovima Jadranskog mora, u Grčkoj, Turskoj, Malti i Kipru.  
Velika panda (Ailuropoda melanoleuca) više nije ugrožena pošto je u poslednjih 10 godina njena populacija uvećana za 17%! Iz ugrožene, prekvalifikovana je u ranjivu vrstu. Toj vrsti su 2009. godine predviđali da će izumreti za tri naraštaja.
Danas u Kini postoji 67 dobro čuvanih rezervata za pande. U njima živi dve trećine svetske populacije tih životinja. Prema izveštaju IUCN-a, u Kini trenutno žive 1.864 odrasle pande, a sa mladuncima taj broj se penje na preko 2.000. Više od 50 godina panda je ugrožena vrsta, koja je ujedno i prepoznatljiv simbol WWF-a. 

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"