ASTRONAUTIKA

Dragan Lazarević

Kina - kosmička velesila

Taikonauti nebeskog carstva

Prodor u kosmos Kina je započela 1970. lansiranjem satelita „istok je crven“, raketom „dugi marš 1“ nastalom od vojnog projektila srednjeg dometa „df3“. Na osnovu vojnog interkontinentalnog projektila „df5“ nastala je serija raketa nosača „dugi marš“ (na kineskom, u engleskoj transkripciji „chang zheng“) „cz 2,3,4“ koja je predstavljala osnovu kineskog prodora u kosmos.

Kosmički vatreni zmajevi

Rakete nosači „cz 2,3 i 4“ imaju zajedničku osnovu; prvi i drugi stepen prečnika 3,35 m, sa pogonom na samozapaljivu kombinaciju goriva - nesimetričnog dimetilhidrazina i oksidatora azottetraoksida. Sa više varijanti, od 2 ili 3 stepena i sa dva ili četiri bočno postavljena bustera, ova familija raketa nosača omogućava lansiranje najrazličitijih tereta, pre svega komercijalnih satelita, počev od onih na niskim orbitama oko Zemlje preko telekomunikacionih na geostacioniranoj orbiti pa do Mesečevih i međuplanetarnih sondi. Kosmičke letelice sa posadama su lansirane varijantom „cz2f“ sa raketnog poligona Jiukvan, u pustinji Gobi, u provinciji Unutraš- nja Mongolija. “Cz2f“ je dvostepena raketa sa četiri bustera ukupne visine, zajedno sa kosmičkim brodom, 58 m i poletne mase 480 t; potisak svih motora je 5923 kN, a u nisku Zemljinu orbitu može da podigne teret mase 8,4 t.

Kina počinje da koristi rakete nosače znatno većih mogućnosti, „cz 5“ i „cz7“ koje imaju zajedničke komponente - pre svega, motore „yf100“. Rakete se lansiraju sa kosmodroma Vengčang, na ostrvu Hainan. Raketa „cz5“ ima ukupnu visinu od 57 m, poletna masa je 879 t a u nisku orbitu može da podigne teret od 25 t. Njen prvi i drugi stepen za pogon motora koriste tečni vodonik i kiseonik dok motori „yf100“, četiri bustera, koriste kerozin i tečni kiseonik. Do sada su obavljena dva lansiranja: prvo je bilo uspešno a drugo nije. Nosač „cz7“ je poletne mase 594 t, ukupne visine 53 m a u orbitu može da digne 13,5 t. Prvi strepen, kao i četiri bustera, koristi motore „yf100“ a drugi stepen ima 4 manja motora „yf115“ na isto gorivo. Planira se da „cz7“, kao sigurniji od „cz2f“, preuzme ulogu nosača brodova sa posadom.

Čarobni nebeski čamac

Politička volja u kineskom državnom vrhu da lansira kosmičke brodove sa kosmonautima je postojala pre više od četiri decenije. Ali, tek pre dvadest godina sazrele su mogućnosti za takav poduhvat i rešeno je da se ide najsigurnijim putem a to je bio sovjetsko-ruski program „Sojuz“. To je proverena koncepcija koja je (ako se izuzmu nesreće usled grubih propusta na samom početku korišćenja) obavila preko stotinu kosmičkih letova i još uvek obavlja prevoz kosmonauta na ISS.

Tako je nastao kosmički brod „šenžou“, što se prevodi kao „nebeski ili čarobni čamac“. Kao i „sojuz“, i kineski sledbenik se sastoji od tri modula orbitalnog odseka sa sistemom za spajanje, kapsule za smeštaj kosmonauta i povratak u Zemljinu atmosferu i pogonskog odseka. Ipak, kineski kosmički brod je oko15% veći, ukupne mase 7,84 t. Najveća razlika je u orbitalnom odseku koji je cilindričnog oblika („sojuzov“ je loptast) i dimenzija 2,8x2,25 m, unutraš- nje zapremine od 8 m3; ima sopstvene solarne panele i pogonsko manevarske sisteme, po odbacivanju od kapsule može da i dalje leti samostalno - čak 200 dana!

Sistem za spajanje na orbitalnom delu je kao i „sojuzov“ i mogao bi da se spoji sa ruskim modulima na ISS. Kapsula za tri kosmonauta je takođe nešto veća, mase 3,2 t, prečnika 2,52 m, zapremina je 6 m3 ali sve procedure povratka u Zemljinu atmosferu, otvaranja padobrana i završnog kočenja obavlja kao i „sojuz“. 

Servisni odsek ima masu od 3 t, pogonski i reaktivno manevarski sistem na samozapaljivu kombinaciju goriva i oksidatora, monometilhidrazin i azottetraoksid, ukupne mase 1t. Električnu energiju obezbeđuju solarni paneli raspona 17 m, maksimalne snage 1,5kW. „Šenžou 1“ je lansiran bez posade 1999. isto kao i naredna tri . 

Taikonauti na Zemljinoj orbiti

Prvi kineski kosmonaut/taikonaut Jang Liuvei obavio je u „šenžou 5“, 15. oktobra 2003, let pri kome je leteo 14 krugova oko Zemlje i uspešno sleteo na poligon u kineskoj oblasti Unutrašnje Mongolije. Naredni, „šenžou 6“ poleteo je 12. oktobra 2005, a petodnevni let su obavili Fei Juniong i Ni Haišeng. Tri godine kasnije, septembra 2008. „šenžou 7“ je sa tročlanom posadom, koju su činili Žai Žigang, Li Boming i Jing Haipeng, obavio let pri kojem je Žai Žigang testirao skafander kineske proizvodnje „feitian“ izlaskom van kosmičkog broda u trajanju od 22 minuta.

Naredni let je bio bez posade. „Šenžou 8“ se oktobra 2011. spojio sa „tiangongom 1“ (na kineskom: nebeska palata), malim stambenim modulom mase oko 8 t, koji je simulirao orbitalnu stanicu. Tročlana posada - Jing Haipeng, Li Vang i Li Jang (prva kineska žena astronaut - se 16. juna 2012. sa „šenžou 9“, spojili sa „tiagong 1“. Proveli su u kosmosu oko 13 dana. Naredna misija, donekle slična prethodnoj, obavljena je 2013. kada je posada broda „šenžou 10“ - Ni Haišeng (drugi let u kosmos), Žang Ksiaoguang i Vang Japing (druga kineska žena u kosmosu) - takođe obavila spajanje sa „tiagong 1“ i na njemu obavili brojne eksperimente da bi se, posle 14 dana boravka u kosmosu, spustila na poligon u oblasti Unutrašnje Mongolije. Poslednja misija do sada obavljena je oktobra 2016. kada se „šenžou 11“ spojio sa modulom „tiagong 2“. Čen Dong i Jing Haipeng (treći let u kosmos) proveli su ukupno 32 dana u obe kosmičke letelice i obavili sve planirane zadatke. 

Stalna orbitalna stanica, planovi za budućnost

Posle odvajanja „šenžoua 11“ od „tiagong 2“ nastavljeni su eksperimenti bez posade. Ove godine je tim modulom spojena kosmička letelica namenjena snabdevanju buduće orbitalne stanice „tianžou 1“ (nebeski brod), ukupne mase oko 13 t, sa mogućnošću nošenja tereta mase do 6 t. Dva puta je demonstrirana operacija prepumpavanja goriva na „tiagong 2“ a potom je „tianžou 1“ odvojen; planira se ponovno spajanje i treća operacija brzog prebacivanja goriva, što su procedure koje će se primenjivati pri održavanju buduće orbitalne stanice. Glavni cilj kineskog kosmičkog programa u najbli- žoj budućnosti je izgradnja višemodulne orbitalne stanice sa stalnim smenjivanjem posada od 3 člana, koje bi boravile po 6 meseci.

Prvi korak korak ka tom cilju biće lansiranje centralnog modula „tiangong 3“ ili „tianhe 1“, kako se sada naziva, koji bi imao više dokova za spajanje sa drugim modulima, teretnim brodovima „tianžou“ i brodovima za prevoz posada „šenžou“. Lansiranje „tiagong 3“/”tianhe 1“, ukupne mase oko 20 t, treba da se obavi naredne godine ili 2019, što zavisi od toga kada će se rešiti problemi u vezi sa raketom „cz5“ kojom treba da se obavi lansiranje pošto se nije uspelo pri poslednjem lansiranju. Tada bi se lansirao i „šenžou 12“ koji bi se spojio sa „tiagong 3“, posada bi prešla u njega i obavila predviđeni program rada. Planira se da se spajanjem novih modula nalik na „tianžou“, do 2022. formira orbitalna stanica ukupne mase oko 60 t. Takođe, Kina planira da drugim državama i organizacijama ponudi slanje astronauta i boravak na njenoj orbitalnoj stanici. Kineski kosmički program se razvija u više pravaca, razmatraju se sistemi višekratnog korišćenja na osnovu raketoplana ali i spuštanja retropropulzijom, kao i veće kapsule slične „apolu“.

Više puta su iz raznih kineskih izvora stizale izjave da je sledeći poduhvat koji bi Kina mogla da preduzme slanje ljudi na Mesec i stvaranje stalne baze na njemu. Programom slanja Mesečevih sondi „čang“ Kina je pokazala da vlada tehnologijom spuštanja lendera na njegovu površinu kao i povratka male kapsule sa orbite oko Meseca tako da te izjave treba ozbiljno shvatiti. Ipak, za ostvarenje letova sa posadom je potrebna raketa bar 4 puta veća od „cz5“.

NA GORIVO I NA SUNCE

U Kini se radi na motorima na kerozin i tečni kiseonik, potiska oko 5000 kN, za raketu koja nosi oznaku „cz9“. Trebalo bi da ima startnu masu preko 3000 t, a u orbitu oko Zemlje da podigne oko130 t, slično američkoj „sls block2“. Po konfiguraciji trebalo bi da bude slična sovjetskoj „energiji“ uspešno lansiranoj 1987. Ako bi se takav projekt ostvario i, uz iskustvo boravka na orbitalnoj stanici, Kina bi mogla da, oko 2025-2030. spusti taikonaute na Mesec.

Poseban uslov je da se nastavi njen intenzivan ekonomski razvoj jer bi baza na Mesecu i njeno održavanje bilo bar 10 puta skuplji od održavanja stalne orbitalne stanice. Postoje u Kini i okvirni planovi da se izgrade džinovske solarne orbitalne elektrane, da se na Mesečevoj bazi postavi veliki radar za proučavanje Zemlje i koriste Mesečeva rudna bogatstva.

Bilo je i možda preambicioznih izjava nekih rukovodilaca kosmičkog programa da bi Kina trebalo da pošalje ljude na Mars do 2030. i da preuzme vodeću ulogu među kosmičkim silama. U prošlosti, Kina je sebe nazivala „Nebeskim carstvom“. Kina budućnosti će svakako otići znatno dalje od onog što je nekada smatrano nebeskim svodom i biti velika kosmička sila, neizbežno u saradnji sa drugim državama koje teže istom cilju. 

Dragan Lazarević

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"