OKO PLANETE
BIOTERMALNA EVOLUCIJA
Večita zagonetka
Naučnici su stigli bušilicom do drevnog kratera Čiksulub koji se nalazi na poluostrvu Jukatan (Meksički zaliv). Oni kažu da stene dokazuju da je ovo područje nekada bilo stanište velikog „hidrotermalnog sistema”, gde je užarena tečnost tekla kroz pukotine i fisure. Slični sistemi, stvoreni udarima u Zemlju, mogli su biti odskočna daska nastanku prvih oblika života. Naučnici kažu da je hidrotermalni sistem u Čiksulubu možda bio aktivan više od dva miliona godina. Doktor Dejvid Kring, iz Lunarnog i planetarnog instituta u Hjustonu, jedan je od istra- živača koji su otkrili i prijavili lokaciju kratera.
On je izjavio je, zbog udara, nastao veoma veliki hidrotermalni sistem ispod površine zemlje. To je zanimljiv podatak jer pomoću Čiksuluba otkrivamo i o drugim događajima koji su se odigrali pre mnogo godina na našoj planeti, kada su ti sistemi možda bili presudni za formiranje hemijskih jedinjenja i stani- šta za evoluciju prvobitnih oblika života. Od maja do juna 2016. godine probušeno je 829 metara kratera Čiksulub. Od tog trenutka, članovi tima rade na ispitivanju stena iz kratera kojeg je udario objekat širine 15 km, pre 66 miliona godina. Projekat bušenja naročito je ciljao oblast koja se naziva centralnim prstenom, gde se nalaze stene koje su prešle najveću razdaljinu prilikom udara. Na konferenciji Lunarne i planetarne nauke (LPSC) u Teksasu, profesorka Sonja Tiko, koja izučava paleomagnetizam, navela je da su jezgra pružila naučnicima donju granicu za dužinu postojanja ovog hidrotermalnog sistema.
Pravac Zemljinog magnetnog polja se menja na svakih nekoliko stotina hiljada godina. Kada je došlo do događaja Čiksulub, taj pravac je bio obrnut od današnjeg. Trista hiljada godina nakon udara, Zemljino magnetno polje se menja i ima pravac suprotan od polja koje je postojalo u vreme udara. Stene mora da su dobile magnetizaciju u toku polariteta koji je nastupio kasnije. S obzirom na vreme kada se magnetno polje promenilo (trista hiljada godina kasnije), naučnici su zaklju- čili da je to donja vremenska granica za hidrotermalni sistem koja nam govori koliko dugo se užarena tečnost kretala kroz krater. Čini se da je čitav sistem u početku bio toliko vreo da je to bilo previše i za najotpornije mikroorganizme. Međutim, kako je vreme odmicalo, centralni prsten se hladio i time omogućio sićušnim oblicima života da koriste hemikalije rastvorene u užarenoj lavi, kao gorivo.
U odnosu na hidrotermalni sistem, naučnici su uspeli da vide mineralogiju nastalu kao produkt vrele tečnosti. Tako su ušli u trag termalnoj evoluciji, odnosno stepenu toplote tečnosti i procesu njenog hla- đenja. Na kraju se tečnost dovoljno ohladila za opstanak termofilnih i hipertermofilnih organizama. U pitanju je biota (skup svih bioloških organizama u biotičkoj sredini) poput onih u vulkanskim vrelim izvorima. Ovi organizmi žive u pukotinama podzemnog kratera.
Udar asteroida je uništio 75 procenata svih vrsta na našoj planeti, uključujući i dinosauruse. Najverovatnije je došlo i do zatamnjivanja neba i globalnog zahlađenja. Udar je, takođe, mogao da izazove jake požare velikih razmera. Ipak, ostaje nejasno zašto je ova kataklizma životne sredine pobila neke grupe životinja (dinosauruse) a ostavila u životu ptice i sisare. Naučnici nemaju odgovor na to zašto su kornjače i neke druge vrste reptila preživele a najveći među njima ne. Projekat bušenja kratera je sproveo Evropski konzorcijum za istraživačka bušenja u okeanima (ECORD) kao deo Međunarodnog programa za istraživanje okeana. Ekspediciju je takođe podržao Međunarodni kontinentalni naučni program za istraživač- ko bušenje (ICDP).
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|