TEMA BROJA

S.Đ.

Dužina života / U Silikonskoj dolini

KORACI KA“BESMRTNOSTI”

Ovi titani informatičkog sektora nisu ni smešni ni oholi. To što oni očekuju zasniva se na već ostvarenim naučnim dostignućima koja mogu suštinski da promene ono što znamo o životu i smrti. Teško je, ipak, poverovati u to, budući da je čovekovo traganje za besmrtnošću prisutno od davnina i poznato po katastrofalnim promašajima. Oko 200. godine p.n.e, prvi kineski car Qin Shi Huang nenamerno se ubio u pokušaju da doveka živi.

Otrovao se gutajući pilule od žive, od kojih se navodno očekivalo da spreče smrtnost. Više vekova kasnije, potraga za večitim životom nije okončana ništa bezbednije: godine 1492. papa Inokentije VIII umro je posle transfuzije krvi tri zdrava mladića, čiju je mladost, verovao je, mogao da upije. Nešto bliže našem dobu, 1868. političar Leonard Jones iz Kentakija, kandidovao se za predsednika SAD tvrdeći da je postigao besmrtnost molitvama i postom, i da bi mogao da podeli sa narodom svoju tajnu o tome kako prevariti smrt. Ubrzo potom, te iste godine, Jones je umro od upale pluća.

 Inženjering starenja

Loši primeri iz istorije nisu, međutim, odvratili neke od najpoznatijih ljudi Silikonske doline. Thiel je, na primer, donirao 3,5 miliona dolara Fondaciji Metuzalem (Methuselah Foundation). Aubrey de Grey, suosnivač te fondacije, kaže da je najznačajnije istraživanje te neprofitne organizacije, SENS (Strategies for Engineered Negligible Senescence - strategije za in- ženjering neznatnog starenja) posvećeno pronalaženju lekova koji leče sedam tipova oštećenja uslovljenih starenjem: „Gubitak ćelija, preteranu deobu ćelija, neadekvatno odumiranje ćelija, gomilanje otpadnog materijala unutar ćelija, gomilanje otpadnog materijala van ćelija, mutacije u mitohondrijama i međusobno povezivanje vanćelijskih matrica... Ta ideja polazi od toga da ljudsko telo, budući da je mašina, ima strukturu koja određuje sve aspekte njegovog funkcionisanja, uključujući i mogućnost raspadanja u ma kom trenutku. To znači da, ako tu strukturu možemo da obnovimo na molekularnom i ćelijskom nivou, tada bismo mogli da obnovimo i funkcije tela, čime bismo u svakom pogledu podmladili telo“.

 Milioni donacija

Ali SENS, koji ima godišnji budžet od 5 miliona dolara je slabašan u poređenju sa projektom Calico, na čijem čelu je Brin, a koji predstavlja pokušaj kompanije Google da „izleči smrt“. Brin, naime, namerava da investira milijarde dolara u partnerstvo sa farmaceutskim gigantom AbbVie. Google je poznat po tajnosti svojih aktivnosti, ali šire se glasine da radi na razvijanju leka koji bi oponašao FOXO3, gen koji se povezuje sa izuzetno dugim životnim vekom. Tu je i Glenn fondacija za medicinska istraživanja, preteča današnjih projekata za borbu protiv starenja. Tu fondaciju je 1965. osnovao preduzimljivi kapitalista Paul F. Glenn. Počev od 2007. fondacija dodeljuje godišnje „Glenn nagrade“ u vrednosti od 60.000 dolara nezavisnim istraživačima koji realizuju obećavaju- će radove o starenju.

Glenn fondacija takođe pomaže pokretanje novih inicijativa velikih institucija posve- ćenih borbi protiv starenja. („Počelo je na Harvardu, zatim smo uključili MIT (Institut za tehničke studije države Masačusets), pa Salkov institut i kliniku Majo“, objašnjava Mark R. Collins, glasnogovornik Glenn fondacije). Ova fondacija prilaže više od milion dolara godišnje kao donaciju Američkoj fondaciji za istraživanje starenja, dobrotvornoj organizaciji posvećenoj bolestima povezanim sa starenjem. Glenn fondacija tesno sarađuje sa Ellison Medical fondacijom, institucijom osnovanom 1997. Ovaj projekat za koji je Ellison emotivno veoma vezan, dodeljuje stotine hiljada dolara u obliku donacija svake godine naučnicima posvećenim istraživanju starenja i traga nju za lekovima protiv starenja.

Odluka ovih fondacija da finansiraju nezavisne istraživače - nasuprot pokretanju sopstvenih grandioznih programa - može i da se isplati. Relativno skromni istraživački projekti koje finansiraju Ellison i Glenn se izgleda razvijaju u prave odgovore za sprečavanje starenja - kod laboratorijskih miševa. Pitanje koje nas, međutim, muči jeste: mogu li se ti laboratorijski rezultati primeniti na ljude?

 Krvotokom zašiveni miševi

Gerontolog Clive M. McCay izveo je 1956. pomalo nastran eksperiment u ruralnom kampusu univerziteta Cornell (država Njujork). Sašio je bokove živih mi- ševa jedan o drugi da bi povezao njihove krvotoke. U parovima koje je McCay ušio zajedno jedan miš je bio zdrav i mlad, a drugi star i u relativno lošem stanju. Kada je njihov krvotok međusobno povezan, stari miš je doživeo obrnuto starenje i bivao sve mlađi i sve zdraviji kako je eksperiment odmicao. Mladi miš je u međuvremenu prevremeno ostario. U to vreme je poimanje suštine krvi bilo relativno skromno. Eksperimenti koje je McCay vršio bili su fascinantni ali ipak neka vrsta ćorsokaka. Stoga se on okrenuo istraživanju ograničavanja kalorija, a upravo ti eksperimenti su ga zaista proslavili, dok je njegov domišljati rad na istraživanju krvi uglavnom prepušten zaboravu. Godine 2004. Amy Wagers na Harvard univerzitetu, Odsek za matične ćelije i regenerativnu biologiju, ponovila je njegove eksperimente sa međusobnim ušivanjem bokova miševa, u želji da vidi da li može da ponovi rezultate koje je dobio McCay. I - uspela je.

Tako je Wagers, delimično finansirana od strane Glenn i Ellison fondacija, odlučila da pokuša da u krvi miševa izoluje proteine karakteristične za svakog pojedinca, da bi videla šta je uzrokovalo taj neobični efekat. Otkrila je da je protein poznat kao GDF11, uobičajen u krvi mladih miševa a redak u organizmima starijih glodara, izazvao najveći deo „obrnutog starenja“ starih miševa. U krvotoku je GDF11 odgovoran za održavanje aktivnosti matičnih ćelija. Kada opada nivo proteina TEMA BROJA Dužina života / U Silikonskoj dolini GDF11, što biva sa starenjem, matične ćelije (odgovorne za obnavljanje tkiva) ne funkcionišu kako treba, povrede sporije zaceljuju i starenje postaje uočljivo.

Međutim, čak i u veoma starim organizmima u kojima postoji veoma malo proteina GDF11, te matične ćelije nikada ne nestaju - one su naprosto, kako opada nivo GDF11, uspavane. Ubrizgavanje mlade krvi, sa visokim nivoom GDF11, u stare miševe izgleda iznova pokreće uspavane matič- ne ćelije i izaziva „obrnuto starenje“ starih miševa, jer se stvaraju zdrava tkiva karakteristična za mladost. 

NAJSTARIJI DOKAZ ŽIVOTA

Fosilni ostaci bakterije pronađeni u stenama u Kvebeku (Kanada) mogli bi da budu najstariji dokaz života na Zemlji. Njihova starost procenjuje se na 3,77-4,28 milijardi godina.

Ostaci su mikroskopske veličine i cevastog oblikao, urezani u stene, tanji od ljudske dlake. Pretpostavlja se da potiču od mikroba koji su nekada živeli pod vodom. Ukoliko se navodi stručnjaka potvrde, to će značiti da je život na našoj planeti nastao 200-500 miliona godina posle njenog formiranja. Pojedini naučnici sumnjaju u to da je pronađena struktura zaista fosil i da su stene u kojima je otkrivena toliko stare. Zato, ako rezultati studije stručnjaka Londonskog univerziteta budu potvrđeni dodatnim analizama, to će potkrepiti verovanje da se život formirao vrlo rano u istoriji Zemlje, ali i to da je mogao da se razvije i u svetu izvan našeg.

U to vreme Mars je bio topao i prekriven okeanima. Ukoliko u stenama slične starosti sa Marsa ne budu pronađeni dokaz o postojanju života, to će značiti da je Zemlja izuzetak i da je život nastao samo na našoj planeti. Stene u oblasti na severoistoku Kanade, gde je otkriven fosilni ostatak, jedne su od najstarijih na svetu. Veruje se da su se formirale oko hidrotermalnih otvora na dnu okeana. Ima stručnjaka koji smatraju da otkriveni uzorci samo liče na fosilne ostatke i da nisu biološkog porekla. U prilog tome ide podatak da su vlakna previše velika u odnosu na ona kod ostataka bakterija iz stena starih 3,3 milijarde godina. Pre oko pola godine, na Grenlandu su pronađeni ostaci za koje veruju da predstavljaju trag života star 3,7 milijardi godina. Zasad najstariji naučno prihvaćen dokaz života na Zemlji potiče od pre oko 3,4-3,5 milijardi godina.

Obnavljanje organa

U međuvremenu, u Anderson centru za istraživanje kancera, uz pomoć Ellison fondacije, takođe se izvode eksperimenti na miševima da bi se otkrilo šta sprečava njihovo starenje. Dr Ronald DePinho se zainteresovao za telomere, strukture nalik na resice, koje se nalaze na vrhu hromozoma. U mladim organizmima, enzim prozvan telomerasa održava stabilnost i zdravlje telomera.

U starijim organizmima nivo tog enzima opada, telomeri se skraćuju i hromozomi počinju da se krnje. Činilo se da je moguće da su ti krnji hromozomi odgovorni za neke od fizičkih efekata starenja. Dr DePinho je želeo da otkrije kako se to zbiva. Njegov tim je izveo genetski inženjering na miševima čiju proizvodnju enzima telomerasa je bilo moguće isključiti. Otkrili su da u „isključenoj“ fazi taj enzim uopšte nije postojao i miševi su prevremeno starili. „Doveli smo ih u stanje koje odgovara devedesetogodišnjim ljudima“, kaže on. „Kapacitet mozga im se smanjio, razumevanje je otežano, plodnost ugašena, kosti su postale tanke, uočljiv je bio gubitak dlake…“ Tada su DePinho i njegovi kolege ponovo „uklju- čili“ telomerase.

Ono što su videli bilo je neverovatno. „Organi su počeli da se obnavljaju“, kaže on. „Mozak je dobio na veličini, razumevanje se popravilo, povratila se plodnost, dlaka je ponovo dobila zdravi sjaj i svi drugi problemi koje smo prethodno uočili kod tih životinja ublaženi su“. Davanjem enzima telomerasa životinjama koje taj enzim nisu imale nije samo zaustavilo proces starenja, kao što to čini protein GDF11. Činilo se da odista podmlađuje te životinje.

Može li bar jedno ili oba ova otkrića biti upotrebljeno za stvaranje nečeg nalik na „fontanu mladosti“ španskog istraživača i osvajača Ponce de Leona? „Mi nismo istraživali životni vek tih životinja, stoga ne znamo da li bi to moglo uticati na dužinu njihovog života. Mislimo, međutim, da bi uticalo na opšte zdravlje jedinke, što znači na broj godina koje je moguće proživeti bez značajnih oboljenja“, kaže Wagers. Rana istra- živanja obećavaju. Wagers kaže da je jedan od njenih kolega eksperimentisao sa proteinom koji ona opisuje kao GDF11 verziju kod muva. „Kada muvama ubrizga više tog proteina, one duže žive.

A ako im oduzme taj protein, njihov životni vek se skraćuje“. S ovim je povezano jedno ozbiljno upozorenje. Telomerasa je povezana i sa prevencijom i sa progresijom kancera. Ćelije izložene starenju kojima nedostaje telomerasa imaju više izgleda da postanu kancerozne. Kada se starije ćelije repliciraju, njihovi „krnji“ hromozomi, kojima nedostaje zaštita telomerase, često dovode do mutacija koje izazivaju kancer. A kada ćelije jednom postanu kancerozne, njihov nivo telomerase raste, što omogućava nekontrolisano širenje i umnožavanje mutiranih ćelija. Lekari koji leče kancer često pokušavaju da tim ćelijama oduzmu telomerasu - i mnogi od njih su zabrinuti da bi dodavanje telomerase nekom organizmu moglo podsta- ći pojavu kancera. Drugim rečima, ova staza koja navodno vodi ka našoj dugovečnosti mogla bi i da nas ubije. 

SUPERŽIVOT OD MINERALA

U jednom meksičkom pećinskom sistemu koji je toliko lep i toliko vreo da ima dva nadimka: “raj” i “pakao”, naučnici su otkrili oblik života zarobljen u kristalu, koji je najverovatnije star 50.000 godina. Drevni uspavani mikrobi u pećinama Naika, na severu Meksika, žive od minerala poput gvožđa i mangana. “To je superživot”, ističe Penelope Boston, žena koja se nalazi na čelu Astrobiološkog instituta NASA. Iako su rezultat devetogodišnjeg istraživanja, ova otkrića još uvek nisu objavljena u naučnom časopisu i nisu dobila potvrdu nezavisnih recenzenata. Boston planira da obavi još genetskih testiranja ovih oblika života, među kojima i oko 40 sojeva bakterija i virusa, toliko neobičnih da su čak i njihovi najbliži srodnici genetički drugačiji bar 10 odsto. Naika pećine, napušteni rudnik olova i cinka, duboke su 800 m.

Pre početka iskopavanja, bile su potpuno izolovane od ostatka sveta. Neki delovi pećine bili su dovoljno veliki da se u njih smesti čitava katedrala, a zbog obilja kristala koji su oblagali njihove gvozdene zidove, naučnici su morali da nose “zemaljsku verziju” svemirskih odela, kako bi sprečili kontaminaciju. Neke od pećinskih odaja su bile toliko vrele da su naučnici mogli da rade najviše dvadesetak minuta pre nego što su morali da se povuku u “hladnu” odaju u kojoj je temperatura dosezala 38 stepeni Celzijusa. Pošto se još uvek čeka na izveštaj nezavisnih recenzenata, naučnici nisu mogli da komentarišu ovo otkriće. Ipak, biolog Univerziteta u Južnoj Floridi Norin Nunan kaže da sve to ima smisla. “Zašto smo iznenađeni?”, pita se Nunan. “Kao biolog, rekla bih da je život na Zemlji ekstremno otporan i ekstremno raznovrstan”.

NOVE DILEME / IPAK PROBLEMI

Besmrtnost je tema kojom se čovečanstvo bavi od svog postanka. Prisutna je u brojnim književnim delima i filozofskim razmatranjima. Uglavnom se pripisuje bogovima i mitskim bićima. Međutim, to se može promeniti u budućnosti pošto je čovek tokom istorije poboljšao svoje uslove života i životni vek. Zato se i smatra da će napredak čovečanstva na kraju dovesti do besmrtnosti. Neki naučnici i filozofi smatraju da to i nije tako dobro. Besmrtnost sa sobom nosi i mnoge probleme.

VIŠE NEĆEMO BITI LJUDI

Besmrtnost podrazumeva da moramo da imamo savršeno telo. Telo koje ne stari, odoleva bolestima i koje može nesmetano da se koristi zauvek. U zavisnosti od toga koliko nauka bude napredovala, to novo savršeno telo bi ili moralo da se stalno dograđuje matičnim ćelijama, ili bi predstavljalo kombinaciju robota i čoveka - tako da ne bi bilo čudno da čovek u budućnosti postane kiborg ili nešto više od toga. Ne može se predviđati, ali uz raznorazne kombinacije sigurno je da besmrtan čovek neće biti više čovek već neko drugo stvorenje. RAZBIJAJU SE

PORODICA I DRUŠTVENE VEZE

Kada bi ljudi bili besmrtni, nijedna porodična veza ne bi mogla da opstane. Čak bi i odnosi između roditelja i dece mogli da zahladne, posle par stotina godina. Pitanje je i kakva će biti ljudska svest kada ljudi budu znali da će živeti večno. Da li će se iko truditi da stekne porodicu jer će sve izgubiti smisao. Neće više biti potrebe da vaspitavamo naslednike i održavamo tradiciju. Svaka vrsta ljubavi će izgubiti smisao.

NEMA DECE

U svetu besmrtnih ljudi neće biti mesta za decu. Čak i kad bi se omogućilo da se deca rađaju, došlo bi do prevelikog broja stanovnika pošto niko ne bi umirao. Na kraju, to bi dovelo do problema prenastanjenosti. Prenastanjenost bi sigurno dovela do ratova. Zato bi najracionalnije rešenje bilo da se zabrani rađanje novih ljudi. Budući ljudi bi na to verovatno pristali jer neće biti potrebe za porodicom, naslednicima, budućim generacijama.

Svi će večno trajati. Zaboravnost Čak i danas se odrasli ljudi slabo sećaju svog detinjstva. U sećanju nam ostaju samo trenuci koji su ostavili poseban utisak na nas. U našem mozgu, naravno, ništa nije zaboravljeno, ali mozak mora da filtrira sećanja i činjenice koje pamtimo da ne bi došlo do preopterećenja. Pitanje je: šta će se desiti kada ljudi budu stari i po par hiljada godina? Ako se ne budu sećali događaja starijih od poslednjih sto godina, pitanje je i koja je svrha besmrtnosti. Šta će se desiti sa svim tim informacijama koje stoje zaturene u mozgu? Ljudski um to verovatno ne bi mogao sve da obradi. U pomoć nam može priskočiti elektronska memorija. Svoju memoriju i sve podatke iz mozga možemo čuvati na spoljašnjim uređajima i po potrebi ih ubacivati u mozak. Kao što sada ubacujemo USB u računar, ubacivaćemo memoriju u svoj mozak. Ali, ni to nije idealno rešenje. Prenosiva moždana memorija može da dovede do zloupotreba. Neko nam može hakovati memoriju i ubaciti lažna sećanja. Ili, još gore, neko može doći i sve obrisati!

400 umesto 80 godina?

DePinho i ostali smatraju da bi terapija telomerasom verovatno smanjila učestalost kancera pošto bi hromozomi u manjoj meri bili izloženi „krnjenju“. Iako naučnici poput Irine M. Conboy, sa Berkli univerziteta (Kalifornija), izražavaju zabrinutost da protein GDF11, podsticanjem ponovnog rasta ćelija, takođe može da poveća broj slučajeva kancera, Wagers i DePinho dele oprezni optimizam. Ona kaže da nema dokaza da GDF11 izaziva povećano javljanje smrtonosnih bolesti. Ipak, dodaje, nepohodno je izvršiti veći broj eksperimenata. Ni ona ni DePinho ne misle da će ono što oni istražuju dostići nivo kliničkih testiranja na ljudima narednih godina. 

Otkrića poput ovih koja su ostvarili Wagers i DePinho izazivaju erupciju uzbuđenja u naučnim krugovima, a pomisao na to da bismo mogli živeti večno - ne samo koju godinu duže već čitav vek ili čak nekoliko vekova duže – odjednom postaje jedna od najkontroverznijih, uznemirujućih tema veka pred nama. „Šta to znači za dugovečnost, to treba pažljivo definisati jer će se uz tako dramatičan razvoj stvari pojaviti izuzetno velika razlika između dosadašnje dužine ljudskog života i očekivanja dugovečnosti u budućnosti“, kaže de Grey. Ako krenemo da živimo u proseku 400 godina umesto do sada prosečnih 80, možda ćemo morati iz početka da pišemo mnogo toga što sami sebi govorimo o tome kako funkcionišu život i smrt.

Wagers smatra da, ako starenje može da se okrene u obrnutom pravcu, umesto neprekidnog tonjenja u starost na šta smo navikli, možemo naprosto da živimo i nastavljamo da živimo kao zdravi i naizgled mladi ljudi, sve do trenutka kada neki naš organ u potpunosti ne zakaže. To je u potpunoj suprotnosti sa neprijatnom budućnošću distopije koju, na primer, zamišlja Gregg Easterbrook u tekstu „Šta biva ako svi doživimo stotu?“ objavljenom 2016. u časopisu The Atlantic. Easterbrook i gde još neki autori najavljuju budućnost u kojoj će životni vek biti sve duži, ali zdravlje neće biti sve bolje pa će stari i bolesni živeti više decenija u takvom stanju i isisati sav novac iz privrede. U verziji koju nudi Wagers, s druge strane, svi ostaju zdravi sve dok ne umru, što bi značilo da ne mora da postoji starosna granica za odlazak u penziju, pa bi privreda neprekidno rasla. To može da bude recept za drugačiju vrstu distopije: one u kojoj radimo i radimo i nikada ne prestajemo da radimo čitave 384 godine sve do dana svoje smrti.

 Štampanje svoje nove jetre

Moguće je da u budućnosti nećemo morati da brinemo zbog otkazivanja nekog organa. Za sve one slu- čajeve gde ne postoji rezervni organ, uskoro će biti na raspolaganju klonirane kopije, razvijene u laboratoriji ili odštampane u 3-D. Već postoje 3-D odštampani bubrezi i jetre, ćelije kože pretvorene u matične ćelije i matične ćelije razvijene u organe… Zamena krvi umirućeg organizma s hladnim slanim rastvorom može spustiti telesnu temperaturu i tako dovesti umirućeg pacijenta u stanje obamrlosti. A kada je pacijent uveden u to stanje, lekari mogu da poprave mnoge stvari koje bi inače bile fatalne: ranu izazvanu vatrenim oruž- jem ili nožem, snažna krvarenja i otkazivanje organa - naročito ako su im u odeljenju za hitne intervencije na raspolaganju rezervni, klonirani organi.

Postoji nešto zastrašujuće u tome “živeti večno, ili bar veoma dugo, u večnoj, nepromenljivoj mladosti”, sa sve češćim odlaskom na odeljenje za hitne intervencije kako postajemo stariji, uz povremenu zamenu organa koji otkazuju. Prema 2012 Pfizer studiji, kada je reč o starenju, naš najveći strah je da ćemo „zavisiti od drugih“ ili „živeti s bolovima“. To može da bude zamenjeno strahom od večne mladosti koja vodi ka iznenadnoj smrti jer šta ako 200 godina staro srce iznenada zaka- že u trenutku kada je čovek daleko od svake bolnice? Ogroman strah vezan za naše telo će se u budućnosti veoma razlikovati od straha koji danas poznajemo, ali i dalje će postojati kao takav

Teledirigovani avatari

Možda je rešenje u tome da u potpunosti zamenimo tela, te nepouzdane ljušture opterećene problemima! To je cilj projekta koji je pokrenuo najambiciozniji od svih milijardera u potrazi za besmrtnošću Itskov. Ovaj projekat pokrenut 2011. već je okupio veliki broj stručnjaka specijalizovanih u oblastima od robotike, neuralnih interfejsa i razvijanja veštačkih organa. Njihov cilj je zamena našeg sadašnjeg mesnatog omotača robotičkim ili hologramskim avatarima do 2045. Na izvestan način cilj projekta nije toliko besmislen kao što zvuči. Teledirigovani robotički avatari postoje, iako su za sada u većoj meri novina nego životni izbor. Itskov misli da će, kada ti avatari postanu savršeniji „poslovi visokog rizika po ljudski život i zdravlje, kao što su vatrogasac, policajac, rudar itd. prestati da postoje“.

Na kraju će, kaže Itskov,ti teledirigovani avatari biti „ u pogledu sposobnosti superiorni u odnosu na biološka tela“ pa će nas uvesti u eru povećane popularnosti avatara. Međutim, čak i ako takvi roboti avatari postanu jeftiniji i dožive naglo proširenje upotrebe, svest je i dalje vezana za naše mesnate, zbrkane mozgove – i za sada niko još nije ostvario pomak u pravcu zamene takvog mozga nečim trajnijim. To ne znači da niko ne pokušava da to ostvari. Informatički gigant Intel namerava da do 2018. realizuje superkompjuter, poznat kao „exascale“ - računar koji može da radi istom brzinom kao ljudski mozak. Avgusta 2013. istraživači iz Japana i Nemačke koristili su japanski K superkompjuter da izvedu simulaciju jednog procenta aktivnosti mozga u jednoj sekundi. To možda ne zvuči kao razlog za sveopšte uzbuđenje ali, znajući da su exascale mašine stvar skore buduć- nosti, to predstavlja najavu onog što predstoji. Markus Diesmann, jedan od naučnika uključenih u eksperiment sa K superkompjuterom, rekao je za The Daily Telegraph 2014: „Ako su petascale kompjuteri poput K kompjutera danas u stanju da predstavljaju jedan procenat mreže ljudskog mozga, znamo da će simulacija čitavog mozga na nivou pojedinačne nervne ćelije i njenih sinapsi sa exascale kompjuterima biti moguće i, nadamo se, raspoloživo u toku naredne decenije“.

DUŽINA I OBLIK TELA

Dužina života zavisi od oblika tela, pokazala je dvadesetogodišnja studija Univerziteta London sprovedene na 3.000 ljudi Prema toj studiji, žene sa širim bokovima i uskim strukom (tzv. oblik kruške) žive 9,5 godina duže od onih sa širokim strukom. Isto pravilo važi za muškarce - oni sa viškom masnih naslaga na stomaku umiru 16,7 godina pre.

POLA VEKA ČEKANJA

Profesor psihologije Džejms Betford umro je od raka, 12. januara 1967. Posle smrti, njegovo telo je odvezeno u Fondaciju za produžavanje života “Alcor”. Tamo su njegovi posmrtni ostaci ohlađeni na oko -200 stepeni i stavljeni u rezervoar. Na ovaj korak ga je inspirisala vrsta guštera, koja živi u Sibiru i za koju se ispostavilo da može godinama da preživi zamrznuta na području večitog snega i leda. Krionika je stručni naziv za konzerviranje organizama koji bi u budućnosti možda ponovo bili aktivirani. Iz ljudskog tela se ispumpavaju krv i tečnosti i zamenjuju specijalnim sredstvom za zaštitu od zamrzavanja. Rastvor sadrži supstance koje prilikom zamrzavanja sprečavaju stvaranje kristala u telu, što uništava tkivo.

Telo se potom hladni na temperaturu od -196 stepeni, na kojoj se “zamrzavaju” svi metabolički i vitalni procesi. Prema podacima “Nemačkog udruženja za primenjenu biostazu”, širom sveta se trenutno nalazi oko 200 ljudi u kriostazi. Nekad je u pitanju samo mozak, nekad glava, a nekad celo telo. Osnovno je da se sačuva mozak”. A šta je sa Betfordovim telom? Stručnjaci su 1991. obavili kontrolu, koja je pokazala da je ono u dobrom stanju. Eksperiment iz 2002. pobudio je dodatne nade: naučnicima je uspelo da konzerviraju bubreg kunića i da ga ponovo ožive

BESMRTNA MEDUZA

Šin Kubo, naučnik sa Univerziteta Kjoto, potvrdio je mit o besmrtnim meduzama. Turritopsis nutricula je struči naziv za meduzu koja je naučnicima poznata kao jedino živo biće na planeti koje je besmrtno. Meduza ima sposobnost beskonačnog obnavljanja. Kada ostari, ili kada se razboli, pretvara se u polipa. Profesor Kubo smatra da u ovoj meduzi leži lek za besmrtnost i da se ljudski život može produžiti za nekoliko hiljada godina. Turritopsis nutricula otkrio je 1988. godine Kristijan Samer, nemački student biologije. Ali, do sada, njena besmrtnost nije mogla da se dokaže. Naučnici navode da se ova vrsta meduze proširila iz Mediterana u okeane, tako da ju je danas moguće videti na obalama Paname, na Floridi i Japanu.

DVE PROMENE

Osnovna struktura ljudskih zajednica promenjena je dva puta u toku evolucije. Drugi put, to se desilo pre 150 godina kada je, u većem delu sveta, životni vek postao dvostruko duži. Prvi put, to se desilo u vreme paleolita, verovatno pre oko 30.000 godina. Tokom čitave istorije hominida, bilo je izuzetno retko da pojedinci žive duže od 30 godina. Antropolozi sa Mičigenskog univerziteta proučavali su zube da odrede odnos starih i mladih ljudi kod australopiteka (živeli od pre 3 miliona do pre 1,5 milion godina), ranih homo vrsta (od pre 2 miliona do pre 500.000 godina) i neandertalaca (od pre 130.000 godina). Ljudi stariji od 30 godina činili su zanemarljivo mali deo populacije. Poredeći taj odnos sa modernom ljudskom vrstom iz gornjeg paleolita (pre oko 30.000 godina), stručnjaci su zaključili da se odnos promenio - bilo je dvaput više odraslih koji su umrli nakon 30. godine od onih koji su umrli mladi. Gornji paleolit je doba kada su moderni ljudi zaista napredovali. To je vreme kada se populacija razvila do mere da su ljudi stvarali složenija umetnička dela, koristili simbole i naselili negostoljubive oblasti. Antropolozi navode da je promena koja je omogućila ljudima da žive duže od 30 godina kulturološka.

MOZAK PACIJENTA NASTAVIO DA RADI

Naučnici su pronašli dokaz da ljudski mozak može da nastavi da funkcioniše čak i kada je odoba klinički mrtva. Istraživači Univerziteta u Zapadnom Ontariju, u Kanadi, zabeležili su električne impulse u mozgu jednog pacijenta uprkos tome što je pacijent uklonjen sa aparata za održavanje organizma u životu. Moždana aktivnost trajala je još deset minuta nakon prestanka rada srca, a zabeleženi moždani talasi bili su nalik onima koji se javljaju kada smo u stanju dubokog sna. Ipak, postojala je znatna razlika u električnim aktivnostima u mozgu 30 minuta pre smrti pacijenta i 5 minuta nakon prestanka rada njegovog srca. “Teško je pretpostaviti fiziološke osnove za ovu EEG aktivnost, s obzirom na to da je usledila nakon produženog prestanka cirkulacije”, navodi se u studiji.

Kod preostala tri od četiri ispitana pacijenta mozak je prestao da radi pre nego što je srce stalo, a aktivnost neurona kod sva tri pacijenta bila je drugačija. To znači da svi mi najverovatnije doživljavamo smrt na drugačili način.U skladu sa time, naučnici kažu da je još rano govoriti o tome na koji način bi ova pojava mogla da se odrazi na naše iskustvo “s one strane života”. Istraživanje je objavljeno u magazinu “Proceedings of the National Academy of Sciences”.

Mladost se troši na starce

Bez obzira na to da li ćemo dostići besmrtnost uz pomoć robota, injekcija ili pakovanja proteina – i dalje ostaje otvoreno jedno veoma ozbiljno i uznemiravajuče pitanje: Da li zaista želimo da živimo zauvek? A ako je to stvarno tačno, zašto? Itskov kaže da njega pokreće frustracija. Ovaj ruski milijarder ima veliki broj hobija: bavi se džudom, dizanjem tegova, ronjenjem, praktičnim streljaštvom – „ali svaki put kad ostvarim neki rezultat u novoj vrsti sporta ili hobija, shvatam da ako zaista želim ozbiljne rezultate treba tu određenu aktivnost da pretvorim u središte čitavog svog života i samim tim žrtvujem nešto drugo što mi je manje zanimljivo“. Ova dilema, kaže on, neprekidno ga podseća na to koliko je naš život kratak. „Od svih najrazličitijih mogućnosti koje nam život pruža, toliko malo toga možemo da iskusimo i upražnjavamo“. Upravo to ga je podstaklo da pokrene projekat Inicijativa 2045. „Ako uspešno realizujem ovaj mega projekat, tada ću konačno imati na raspolaganju 10.000 godina za svoje brojne hobije“.

Drugim milijarderima kratak život ne izgleda tako zastrašujuće u poređenju sa nevoljama koje najavljuje starenje: polako propadanje i smrt koje većina nas prihvata kao neizbežne. Ellison objašnjava da je njegova frustracija veoma lične prirode: „Majka mi je umrla od kancera i svakom ko je gledao ma čije patnje izazvane tom bolešću... život za njih ne može biti još strašniji od tog iskustva“, rekao je za The Guardian 2001. kada je prvi put ispoljio interesovanje za lečenje protiv starenja. Druge, kao što je Thiel, frustrira to sveopšte odbijanje da se uopšte razmišlja o sprečavanju smrti. „Način na koji se psihološki bavimo starenjem i smrću je neka kombinacija prihvatanja i poricanja“, izjavio je na Venture Alpha West 2014 konferenciji. „Prihvatanje: to će se dogoditi i mi tu ništa ne možemo.

Poricanje: to se neće dogoditi meni“. Upitajte etičare šta misle o besmrtnosti – i ovaj poduhvat će vam izgledati nešto manje herojski. Paul Root Wolpe, direktor centra za etiku na Emory univerzitetu (Atlanta), smatra da bi možda trebalo da posvetimo više pažnje načinu na koji su stari ljudi danas tretirani, pre nego što počnemo da razmišljamo o produžavanju životnog veka. „Čujete ljude koji zagovaraju produžavanje životnog veka i pričaju o uvećanoj bazi mudrosti, iskustva i vidokruga koju bismo stvorili produžavanjem života – pa u našem društvu već imamo mnogo ljudi starosti od sedamdeset do devedeset godina i ne činimo baš ništa da pokušamo da od njih nešto naučimo“, kaže on. „Stoga ti argumenti kod mene ne prolaze“. Naprotiv, kaže Wolpe, „mi smo već udvostručili prosečan životni vek ljudi, a to je u savremenom društvu stvorilo upravo kult mladosti“. Stariji su, u međuvremenu, tretirani kao socijalni otpatci.

Prema podacima američkog nacionalnog centra za nasilje nad starima (NCEA) između 8 i 10 procenata starijih građana u Americi prijavilo je prošle godine da su bili izloženi nasilju, a za svaki prijavljeni slučaj nasilja NCEA procenjuje da između 14 i 24 slučajeva ostaje neprijavljeno. Istraživanje koje je sproveo univerzitet De Montfort (Lester, Velika Britanija) pokazalo je da 61 procenat starijih građana smatra da ih društvo doživljava kao teret, dok 57 procenata misli da mediji podstiču to poimanje da su stariji ljudi problem za društvo. Svega jedna trećina oseća da je njihov doprinos društvu na primeren način priznat. Pa ipak, čak i Wolpe priznaje da traganje za srećom može podstaći želju za raspolaganjem dužim vremenom za uživanje u sreći. Cilj bi, kaže on, trebalo da se odnosi na „zdravije življenje u starosti... na iznalaženje načina da se uspore negativni aspekti starenja. Kako da postignemo da ljudi duže ostaju zdravi i time produžimo vreme koje im je na raspolaganju da uživaju u životu?“

Da li naše društvo treba da se pripremi za to, „ako u procesu ostvarivanja tog cilja istovremeno postignemo produžavanje životnog veka, tim bolje“, kaže on. Pitanje koje najviše zabrinjava, u kontekstu mogućnosti da u budućnosti imamo milione (ili čak milijarde) ljudi starih više stotina godina koji trče svuda po Zemlji – jeste da li naša planeta može da podnese tu vrstu rasta. Prema postojećim predviđanjima broj stanovnika naše planete će do 2050. godine porasti sa današnih 7 milijardi na oko 9 milijardi posle čega će se taj broj manje više ustaliti. Ozbiljna zabrinutost je već izražena oko mogućnosti zapošljavanja svih tih ljudi, a da ne pominjemo količinu vode bezbedne za piće koja će im biti neophodna za zdrav život. Ta predviđanja, međutim, ne uzimaju u obzir mogućnost da prestanemo da umiremo. Ako se to stvarno dogodi sledeća generacija inovativnih tehnologa će se možda suočiti sa još većim izazovom: kako da preosmisle našu planetu da bi se na njoj mogla smestiti ta ogromna populacija Ljudi iz serije 2.0. 

SRČANO TKIVO OD LISTA SPANAĆA

Naučnici su nedavno pronašli način da iskoriste spanać kako bi izgradili funkcionalno srčano tkivo, što bi moglo da reši problem oporavka oštećenih organa i napravi veliki pomak u medicini. Nova studija, koja je objavljena u časopisu “Biomaterials” ponudila je novi način da poboljšamo vaskularni sistem koji je bio prepreka za tkivni inženjering. Naučnici su već pravili ljudska tkiva u laboratoriji koristeći 3D štampu, ali je mnogo teže izgraditi male, nežne krvne sudove koji su ključne za zdravlje tkiva. „Glavno ograničenje za tkivni inženjering je nedostatak vaskularne mreže, bez koje dolazi do izumiranja tkiva“, kaže koautor studije Džošua Geršlak, apsolvent na Politehničkom univerzitetu Vorčester u Masačusetsu. Budući da listovi spanaća imaju razgranatu mrežu žilica, koja podseća na mrežu kapilara, naučnici su došli na ideju da to iskoriste.

Rad je pre svega uključivao uklanjanje biljnih ćelija u laboratoriji, što je potom omogućilo da se napravi ram od celuloze. „Celuloza je biokompatibilna i ima veliku primenu u regenerativnoj medicini, poput razvoja tkiva hrskavice, koštane srži i u zarastanju rana“, navodi se u studiji. Kad su jednom pretvorili list spanaća u vrstu malog srca, prazan ram je spojen sa živim ljudskim ćelijama, tako da je na listu spanaća, među sitnim žilicama koje su simulirale krvotok, počelo da raste ljudsko tkivo. Cilj ove studije je da se obezbedi zamena oštećenog tkiva kod pacijenata koji su imali srčani udar ili pate od drugih kardio bolesti. Naučnici veruju da bi problemi u regenerativnoj medicini mogli da se reše kada bi uspeli da prilagode biljke koje se hiljadama godina uzgajaju, tako da mogu da se iskoriste za obnovu ljudskog tkiva.

USKORO ŽIVOT DUŽI OD 90 GODINA

Životni vek žena bi trebalo da nastavi da se produžava u razvijenim zemljama i da pređe 90 godina do 2030. godine u zemljama kao što su Južna Koreja, Francuska i Japan, pokazuje nedavna studija objavljena u britanskom medicinskom časopisu “Lanset”. Koristeći 21 matematički model da predvide kako će se razvijati očekivani životni vek u 35 razvijenih zemalja, autori studije došli su do zaključka da će Južnokorejke najverovanije prve preći starosnu granicu od 90 godina, do 2030. Tako bi očekivani životni vek male Južnokorejke rođene 2030. godine trebalo bi da dostigne 90,8 godina, a vek Francuskinja i Japanki će dostići 88,6, odnosno 88,4 godine. Pomeranje granice očekivanog životnog veka biće slično i kod muškaraca, a razlika između polova će imati tendenciju približavanja do 2030.

I kod muškarce se očekuje da će voditi Južnokorejci sa očekivanim životnim vekom od 84,1 godine, ispred Australijanaca i Švajcarca, 84 godine. Prema poslednjim statistikama koje je prošle godine objavila Svetska zdravstvena organizacija, tri zemlje sa najvišim životnim vekom 2015. godine bile su Japan (86,8 godina), Singapur (86,1 godina) i Španija (85,5 godina), kod žena, i Švajcarska (81,3 godine), Island (81,2 godine) i Australija (80,9 godina), kod muškaraca. Druge zemlje, kao Slovenija, takođe su napredovale, i u istom periodu očekuje se produženje životnog veka za dodatnih 4,7 godina kod žena i 6,4 godina kod muškaraca. Studija pokazuje da se situacija neće promeniti do 2030. godine u SAD, gde je životni vek kraći nego u većini razvijenih zemalja.

Očekuje se da će porasti sa 81,2 godine 2010. za žene na 83,3 godine 2030, a za muškarce sa 76,5 godina na 79,5 godina. Objašnjavajući razloge ovih pokazatelja, istraživači navode velike nejednakosti, nedostatak univerzalnog zdravstvenog sistema, visoke stope smrtnosti dece i majki, visoku stopu ubistava i i posebno visoku gojaznost. Južna Koreja se s trudi da poboljša pristup lekarskoj nezi i da promoviše bolju ishranu dece i tinejdžera.

DUŽINA ŽIVOTA U SRBIJI…

Najveće vrednosti očekivanog trajanja života, za one koji su rođeni u periodu 2010-2012. godine beleže se u Beogradskom regionu - 73 godine za muškarce i 78 godina za žene. Gledano po opštinama, najduže očekivano trajanje života vezano je za Svrljig - 73 godine, za muškarce, i Vračar - skoro 80 godina za žene. Prva mesta na listi dugovečnih zauzimaju opštine: Svrljig, Novi Beograd, Vračar i Petrovaradin. Najkraće očekivano prosečno trajanje života odnosi se na Kovin - 67 godina za muškarce, i Sečanj - 70 godina za žene.

Najveće pozitivne promene, na opštinskom nivou, zabeležene su u Barajevu, Sopotu, Irigu, Lapovu i Surdulici. Prema poslednjem popisu, u Barajevu je prosečan život oba pola produžen za više od 5 godina. U Kanjiži, Svrljigu i Mionici, srednja dužina života žene povećala se za više od 4 godine. U poređenju sa drugim zemljama, Srbija je u grupi sa Poljskom, Slovačkom, Iranom i Jordanom. Što se tiče očekivanog trajanja života žena, u ravni je sa Makedonijom, Belorusijom, Kinom, Tajlandom i Vijetnamom. Zemlje gde se očekuje najduži život su: Island, Švajcarska, Švedska, Singapur i Kanada. Tamo će muškarci živeti duže od 80 a žene preko 84 godine

S.Đ.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"