TEMA BROJA
L.Đ.
Dužina života / Super-stogodišnjaci
Jedan vek nije dovoljan
U SAD ima oko 54.000 ljudi koji imaju sto ili više godina. Od njih samo desetak poživi 110 godina. Na čitavom svetu je za nekih 70 osoba utvrđeno da imaju najmanje 110 godina ili više. Pošto su poživeli više desetina godina duže od svojih vršnjaka - često i u daleko boljem zdravlju - ovi stogodišnjaci možda imaju odgovor na pitanje: kako se zaštiti od bolesti, propadanja i prevremene smrti? Na osnovu njihovih životnih priča shvata se da mnogi od tih veoma dugovečnih ljudi nisu preduzimali posebne mere predostrožnosti koje ljudi primenjuju da bi u što većoj meri poboljšali svoje zdravlje. Pa ipak, mnogi od njih su proživeli čitav život bez ikakve bolesti, a neki čak nikada nisu bili kod lekara. Nažalost, mnogi drugi nisu te sreće i nisu rođeni s takvim „super“ genima.
Život bez poremećaja
Fondacija za produženje života (Life Extension Foundation) iz SAD pomaže da se finansira projekat kakav do sada nikada nije realizovan a to je da se identifikuju one genetske razlike koje štite super-stogodišnjake od bolesti i omogućavaju im da žive u gotovo savršenom zdravlju sve do pred sam trenutak smrti. Cilj ovog projekta je da omogući naučnicima da osmisle terapije koje bi svakom mogle da pruže zaštitu zdravlja kakvu imaju super-stogodišnjaci. U maju 2011. istraživači James Clement i Parijata Mackey krenuli su u Evropu, delimično finansirani od strane pomenute fondacije, da bi proučavali na koji na- čin super-stogodišnjaci izbegavaju bolesti i žive dugim, zdravim životom. Ova dva istraživača su učestvovala u brojnim naučnim konfrencijama o starenju.
Bilo je očigledno da je većina istraživanja o dužini životnog veka ostvarena na vrstama kratkog životnog veka kao što su C. elegans, vinska mušica i miš. Istraživanja koja se odnose na ljudsku vrstu bila su u najvećem broju slučajeva ograničena na ćelije uzgajane u Petrijevim posudama, a ne na ćelije in vivo. U to vreme niko nije aktivno prikupljao i analizirao veliki broj genetskih i molekularnih profila ljudi koji su živeli 110 ili više godina. Pre nego što su krenuli na put, James i Parijata su proučili naučnu literaturu koja se odnosi na dugovečne ljude.
Posebnu pažnju posvetili su istraživanjima koje su sproveli Tom Perls (Univerzitet u Bostonu) i Nir Barzilai (Medicinski fakultet Albert Ajnštajn u Njujorku). Doktori Perls i Barzilai su sproveli obimna demografska istraživanja i pojedinačna istraživanja polimorfizma nukleotida i genoma - u traganju za razlozima dugovečnosti pojedinaca koji se uopšte nisu razboljevali. Nir Barzilai je pošao od pretpostavke da su dugovečni pojedinci posedovali gene koji su ih štitili od bolesti.
Genetika i dugovečnost
Super-stogodišnjaci su veoma retke osobe koje su živele najmanje 110 godina. Na čitavom svetu je za svega 70 osoba dokazano da imaju 110 godina ili više. Istraživanje Fondacije za produženje života (Life Extension Foundation) će uskoro biti realizovano s ciljem da se identifikuju genetske razlike koje štite super-stogodišnjake od bolesti i omogućavaju im da žive gotovo savršeno zdravim životom sve do pred samu smrt. Istraživači iz Bostona su utvrdili da braća i sestre stogodišnjaka imaju oko 3,5 puta veće šanse da dožive stotu nego braća i sestre onih koji nisu tako dugovečni. Braća i sestre muških super-stogodišnjaka imaju 17 puta veće šanse da dožive stotu nego što je to slučaj u opštoj populaciji. |
Međutim, ni on ni Tom Perls nisu bili u mogućnosti da otkriju te gene. Na osnovu istraživanja, James i Parijata su odlučili da je važno da se usredsrede na osobe koje su živele više od 105 godina, naročito na muškarce, pošavši od toga da postoji verovatnoća da oni koji su doživeli toliku starost poseduju zaštitne gene - ako oni uopšte postoje. James i Parijata su takođe istražili rad Grupe za gerontološka istraživanja (Gerontological Research Group) gde su dokumentovani i provereni identiteti pojedinaca koji su tvrdili da su super-stogodišnjaci. Na osnovu različitih javnih i privatnih izvora, oni su potom, za svoje istraživanje, uspostavili sopstvenu listu od nekoliko stotina pojedinaca starijih od 105 godina.
Cilj istraživanja
Cilj istraživanja koje sprovode James i Parijata odnosi se na dvostruko poređenje genomskih i molekularnih podataka pojedinaca koji su izuzetno dugo živeli. Oni pre svega žele da utvrde koje sličnosti postoje između super-stogodišnjaka, a potom da uporede superstogodišnjake sa „normalnim“ pojedincima, naročito sa onima koji su umrli od poznatih bolesti poput raka, kardio-vaskularnih oboljenja, alchajmera, moždanog udara, dijabetesa itd. Naslednost i dugovečnost (delimično) u genima Godine 1996. objavljena je studija u kojoj se dokazuje da je od nekoliko hiljada blizanaca u Danskoj, kod oko 20- 26% dugovečnost moguće pripisati genetici. Međutim, prosečna starost blizanaca koji su bili predmet tog istraživanja je svega 70 godina, što bi moglo da uputi na zaključak o nedostatku „zaštitnih gena“ zbog čega nisu mogli da naslede „super“ dugovečnost od svojih roditelja.
Isti istraživači su objavili studiju o osobama starim između 90 i 99 godina i stogodišnjacima i primetili da otkrivanje genetskih faktora vezanih za izuzetnu dugovečnost raste s godinama osoba koje su predmet istraživanja. Ova studija, kao i brojne druge, sugeriše da se genetska komponenta izuzetne dugovečnosti povećava sa starenjem i da je naročito izražena kod onih koji imaju 106 ili više godina. Tom Perls (Univerzitet Boston) objavio je studiju u kojoj tvrdi da „što si stariji to si imao zdraviji život“. Grupa istraživača koju predvodi Perls otkrila je da braća i sestre stogodišnjaka imaju oko 3,5 puta veće šanse da dožive stotu nego braća i sestre onih koji nisu živeli tako izrazito dugo. Još više začuđuje činjenica da braća i sestre muških super-stogodišnjaka imaju 17 puta veće šanse da dožive stotu nego drugi ljudi.
L.Đ.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
