MEDICINA
prof. dr Branimir Nestorović
Dečja astma
Dete sa astmom, alergijom i ekcemom
Nastojeći da pomogne da se dečja astma
otkriva na vreme i da se efikasno
leči, naš najveći stručnjak za ovu patologiju,
pedijatar pulmolog i alergolog
prof. dr Branimir Nestorović, pre više
od dve decenije, napisao je knjigu “Dete sa astmom,
alergijom i ekcemom”, namenjenu i lako razumljivu
pre svega roditeljima obolelih mališana. U knjizi koja
je doživela sedam izdanja, prof. Nestorović je razotkrio
prirodu astme i ukazao na njena mnoga lica,
pruživši objašnjenja za koja nemaju vremena ni
najstrpljiviji lekari. Svako novo izdanje dopunjavao
je novim saznanjima o vrlo učestalom oboljenju koje
je, paradoksalno, na razmeđu dva veka, u najrazvijenijim
zemljama sveta, počelo da dobija razmere epidemije
i da pokazuje sve veću varijabilnost.
Govoreći o astmi danas, prof. Nestorović kaže da se
ona sve ređe označava kao bolest a sve češće kao sindrom
sa više fenotipova pojavnih oblika koji su odre
đeni genetskim nasleđem koje osoba nosi, i spoljašnjim
faktorima koji na nju deluju. Takođe, neke novije studije
su pokazale da je, u protekle dve decenije u svetu, bilo
propusta u dijagnostikovanju astme, pa se za jedan broj
pacijenata pokazalo da su lečeni antiastmatskim lekovima
iako nisu imali astmu, dok je kod drugih sa zakaš
njenjem otkrivena zapuštena, nelečena astma. Prof. Nestorović
kaže da se astma ne može lako definisati, ali da
se relativno lako može dijagnostikovati, i zato podseća
na ključna saznanja koja definišu dečju astmu.
Brojni fenotipovi astme
Već i sama grčka reč asthma (otežano disanje) delimično
opisuje akutni napad ove hronične upalne bolesti
disajnih organa. Bronhije se sužavaju, kako zbog
grčenja mišića u zidovima većih disajnih puteva, tako
i usled oticanja sluzokože i nagomilavanja sekreta
u šupljinama sitnijih bronhiola. Protok vazduha kroz
bronhije postaje otežan, posebno pri izdisanju, a pri
prolasku vazduha kroz sužene disajne puteve nastaje
piskav zvuk, «šištanje» u plućima. Navedeni simptomi
su posledica zapaljenja sluzokože bronhija koje, kad se
ponavlja, dovodi do preosetljivosti bronhija, što je osnovna
karakteristika astme.
Alergijski faktor je među
najznačajnijima za razvoj
preosetljivosti
bronhija, pa tako i
astme. Udruženost
astme i alergije u
dečjem uzrastu
objašnjena je otkri
ćem da se oba stanja
nasleđuju preko
određenog broja
zajedničkih gena,
a jedan od znakova
alergijske sklonosti je i atopijski dermatitis (dečji ekcem).
Ekcem se pojavljuje u uzrastu odojčeta i često prolazi
do četvrte ili pete godine života, ali nosi veliki rizik za
astmu. Troje od četvoro dece sa ekcemom najverovatnije
će imati astmu.
Pored genetskog, faktor rizika za pojavu astme je i
delovanje spoljne sredine. Zapaljenje sluzokože disajnih
organa izazivaju alergeni, virusne infekcije i neki
pomažući faktori (aerozagađenje, pasivno pušenje,
i drugo). Kod osoba bez nasleđene sklonosti ka astmi
i/ili alergijama, ovo oštećenje je prolazno i ne ostavlja
posledice; ali, kod osoba sa alergijom traje duže, pogor
šava se i prelazi u hronično zapaljenje, koje dovodi do
zadebljanja zida bronhija (dva i više puta debljih nego
kod zdrave dece). Sve to, uz još neke faktore, čini da
bronhijalno stablo postaje preosetljivo (prekomerno
razdražljivo) pa reaguje sužavanjem i na najblaže stimuluse.
Dete alergično na grinje navodi primer prof.
Nestorović dobiće napad astme i pod dejstvom drugih
“okidača”, a to mogu biti ne samo drugi alergeni i
određeni respiratorni virusi, kao specifični faktori, već
i brojni nespecifični faktori kao što su duvanski dim,
hladan vazduh, jaki mirisi, magla, fizički zamor, emotivni
stres, promena klime i drugo. Gotovo 90 odsto
slučajeva alergijske astme kod dece uzrokuju grinje,
kao kućni alergeni, dok su od vankućnih alergena najvažniji
poleni, u našoj zemlji poleni trava.Prof. Nestorović napominje da, kod alergične osobe,
svaki kontakt s alergenom dovodi do pojačavanja
reakcije, pa ne treba očekivati «navikavanje na alergen».
U sadejstvu sa alergenima, virusi su najčešći pokretači
zapaljenja u zidu bronhija i uzročnici akutnog
napada astme, i u alergijskoj i u nealergijskoj astmi (koja
je kod dece retka). Ponavljane virusne infekcije su
najčešći izazivači nealergijske (infektivne) astme koja
je, upravo zbog izostanka alergijskog faktora, obično blažeg toka i ima bolju prognozu u kasnijem životu.
Ukoliko nemaju alergiju (ekcem ili porodično optere
ćenje), deca sa virusnim opstrukcijama kasnije nemaju
astmu zato što stepen zapaljenja i preosetljivost bronhija
nisu većeg stepena, i sluzokoša se regeneriše. Kod
dece s alergijom, oštećenje sluzokože i preosetljivost
bronhija su trajni, sa izuzetkom dece kod koje simptomi
traju kraće (nekoliko meseci tokom godine), pa se
zapaljenje može suzbiti a astma lečiti.
Prof. Nestorović objašnjava da virusi deluju sasvim
drugačije kod dece s alergijom zato što aktiviraju mehanizme
koji liče na kontakt organizma sa alergenima, dovodeći
do pogoršanja zapaljenja sluzokože. Štaviše, ponekad
se sami virusi ponašaju kao alergeni tako da se
može govoriti o pravoj alergiji na viruse. Primer za to su
bronhiolitisi, virusne infekcije pluća koje se javljaju kod
dece mlađe od dve godine. Dok kod odraslih izazivaju
samo kijavicu, kod dece ove virusne infekcije dovode
do promena sličnih promenama usled alergijske astme.
BEZ NOVIH VRSTA LEKOVA
U terapiji astme, u novije vreme, nema novih vrsta
lekova, kaže prof. Nestorović. Savremena medicina i
farmakologija fokus premeštaju ka personalizovanom
lečenju i terapijama koje se prilagođavaju
individualnim potrebama pacijenata ali, kad je reč
o astmi, u poslednjih deceniju i po, gotovo da nema
novina. Poslednji antiastmatik, montelukast, datira
od pre 16 godina. Umesto razvoja novih, modifikovani
su i poboljšavani stari lekovi. Ranije se raspolagalo
sa tri do četiri vrste inhalatornih kortikosteroida, a
danas ih ima deset. U međuvremenu se pokazalo da
više od polovine pacijenata sa astmom ne reaguje na
primenu inhalatornih “pumpica”, što znači da su bez
efikasne terapije, ali nekih novih grupa lekova nema ni
na vidiku, ocenjuje prof. Nestorović.
ALERGIJA I ASTMA
Alergija onemogućava da
zapaljenje disajnih puteva
izazvano virusom spontano
prođe, objašnjava prof.
Nestorović. Kod osobe
koja nema astmu, virusna
infekcija traje od 10 do 15
dana i spontano prolazi,
zato što respiratorni virusi
ne mogu duže da opstanu u
sluzokoži disajnih organa. Ali,
ako postoji alergija, period
njihovog opstanka se veoma
produžava, čak na tri ili četiri
meseca, i to neprekidno
pogoršava zapaljenjsko stanje
koje karakteriše astmu.
POGUBNO PUŠENJE U TRUDNOĆI
Pasivno pušenje je izuzetno
štetno po respiratorno
zdravlje deteta, upozorava
prof. Nestorović, kao i pušenje
majke tokom trudnoće, koje
može da ima teške posledice
po zdravlje novorođenčeta.
Neke kliničke studije su
otkrile da se muška deca čije
su majke pušile u trudnoći
rađaju sa vrlo uskim disajnim
putevima, i tokom celog života
imaju hronične probleme
sa disanjem. Većina dece
koja se prate pomenutim
kliničkim studijama, danas
su u dvadesetim godinama
života, ali sve vreme imaju
snižene plućne funkcije, i
najverovatnije će doživotno
bolovati od plućnih bolesti.
NEŽELJENA DEJSTVA LEKOVA
Kod dece mlađe od dve
godine, dijagnostikovanju
astme treba prići sa posebnim
oprezom da ne bi došlo
do neopravdane upotrebe
steroidnih medikamenata.
Ukoliko nema ubedljivih
dijagnostičkih dokaza da je reč
o (tzv. infantilnoj) dečjoj astmi,
inhalatorne steroide ne treba
davati mlađima od dve godine.
Neželjena dejstva inhaliranih
steroida posebno su izražena
kod muške dece, kod koje su,
naročito u prve dve godine
života, kosti veoma osetljive
na kortikosteroide.
Postavljanje dijagnoze i lečenje
Pored detaljne anamneze, za postavljanje dijagnoze
neophodno je da se objektivnim dijagnostičkim postupcima
dokaže da kod deteta postoji preosetljivost disajnih
puteva. To se postiže testovima plućne funkcije, pre
svega spirometrijom, koja jasno ukazuje na otežano izdisanje,
ili posmatranjem reakcije na lekove koji se inače
upotrebljavaju za lečenje astme; osoba koja nema astmu
neće, naravno, reagovati na terapiju za astmu. Ukoliko
su dobijene vrednosti plućnih testova normalne, dete sa
simptomima astme se podvrgava terapijskom provokacionom
testu, odnosno dejstvu faktora koji mogu da izazovu
napad astme zato što se prema brzini i stepenu reakcije
takođe može oceniti preosetljivost bronhija.
Podsećajući da je postojanje alergije najvažniji
uzročni faktor astme kod dece, prof. Nestorović ističe i dijagnostički značaj alergoloških ispitivanja, kožnih
alergoloških proba i alergoloških testova iz krvi. Poznavanje
alergena omogućava da se napadi astme spreče
i pre nego što nastupe, što je vrlo dragoceno, posebno
zbog činjenice da deca sa alergijom imaju teže oblike
astme od dece bez alergije. Ukoliko dete ima ekcem,
može se reći da ima alergijsku astmu čak i kad su alergološki
testovi negativni.
Dečja astma se ispoljava u mnogim oblicima, lakšim
ili težim. Kao povremena, ili kao stalna (laka, umerena,
teška), a pojam hronične astme odnosi se na obolele sa
svakodnevnim simptomima i stalnom potrebom za lekovima.
O kom god fenotipu dečje astme da je reč, svaki
zahteva najveću pažnju, i za sve važe opšti principi lečenja
astme. Smirivanje preosetljivosti bronhija lekovima,
budući da se oštećenje razvija u dužem vremenu, tako
đe zahteva dužu i disciplinovanu primenu, a princip je i
da je bolje primeniti više lekova, uz potpuno nestajanje
simptoma, nego manje lekova, uz povremene simptome.
Iako u suprotnosti sa principima lečenja nekih drugih
bolesti, ovaj drugi princip lečenja astme je značajan
zbog toga što svaki napad astme pogoršava zapaljenje u
zidu bronhija pa je cilj lečenja da napada bude što manje,
a kad se jave, da što pre budu prekinuti. Prema preporukama
Svetske zdravstvene organizacije, deca obolela
od astme treba da koriste lekove koji obezbeđuju da do
napada astme uopšte ne dođe. Pravilnim lečenjem i najblažih
oblika astme u dečjem uzrastu sprečava se nastajanje
oštećenja pluća kod odrasle osobe. Takođe, kad se
astma pred pubertet dovede u lakši oblik, veće su šanse
da će u pubertetu potpuno prestati ili biti ublažena.
Medikamenti koji se koriste u terapiji astme pripadaju
dvema velikim grupama. U jednoj su lekovi koji
dovode do brzog proširenja suženih bronhija, pa se
koriste za suzbijanje simptoma u akutnim napadima.
Druga grupa je namenjena smirivanju preosetljivosti
bronhija, i u njoj su hormonski, kortizonski lekovi (kortikosteroidi)
u obliku za udisanje. Primena antibiotika
u lečenju astme nije opravdana, a efekta nemaju ni lekovi
za iskašljavanje, uprkos činjenici da se u astmi nagomilava
sekret u disajnim putevima. Lekovi koji suzbijaju
kašalj u astmi su zabranjeni.
Blagovremeno otkrivanje i terapija dečje astme bitni
su ne samo za lečenje obolelog u tom uzrastu, već i
za njegovo respiratorno zdravlje tokom celog života. Nova
ispitivanja pokazuju da je veoma važno sprečiti napade
astme jer oni oštećuju pluća i dovode do smanjenja
plućnih funkcija. Ova smanjenja plućnih funkcij su
trajna i vode u kasnije hronične bolesti pluća (hroničnu
opstruktivnu plućnu bolest, na primer). Prof. Nestorović
kaže da se najbolji rezultati u lečenju dečje astme posti
žu ukoliko se ono započne do četvrte godine života i terapija
koristi oko godinu dana, a dosta su dobri ako je dete
uzrasta do deset godina. U kasnijem uzrastu, lečenje
je mnogo teže, i dugotrajno je zato što u disajnim putevima
već ima hroničnih strukturnih promena.
Dijagnostičke nedoumice
Složenost i varijabilnost astme neretko izazivaju
dijagnostičke nedoumice, pa to dovodi i do propusta.
Ranije, bolest nije bila dovoljno prepoznata, ili su lekari
oklevali sa postavljanjem dijagnoze, a danas je zabrinjavajuće
to što se astma često olako dijagnostikuje. Jedna
holandska studija, objavljena početkom 2016. godine,
utvrdila je da od oko 600 mališana koji su nekoliko godina lečeni od astme, više od 50 odsto njih uopšte nije
imalo problema sa disanjem a ponajmanje astmu. Ka
šalj je, u najvećem broju tih slučajeva, bio proglašavan
za astmu, te su antiastmatske terapije kod zapravo zdrave
dece uglavnom imale neželjena dejstva.
Prema oceni prof. Nestorovića, uzrok ovog fenomena
je nepoštovanje algoritma za dijagnostikovanje astme,
pre svega izostanak spirometrije kao obaveznog
dijagnostičkog sredstva. Samo 11 odsto pacijenata je,
prema pomenutoj studiji, spirometrijski testirano, što
je jedini objektivan dijagnostički način da se egzaktno
pokaže patološko produženje izdisaja, to jest suženje
disajnih puteva. Naš sagovornik napominje da spirometriju
nije uvek moguće obezbediti zato što deca tek
posle šeste godine života mogu da savladaju pravilno
duvanje u spirometar, pa i tada samo uz odgovarajuću
obuku; ali postoji i jednostavniji aparat, takozvani pik
floumetar, pogodan i za trogodišnjake.
Još jedan dijagnostički propust je to što se danas
neopravdano ograničava starost deteta u kojoj ono mo
že da se testira na alergiju. U nekim lekarskim krugovima
se uvrežio stav da alergijske probe ne treba raditi
pre no što pacijent napuni tri, po nekima čak i pet godina
života. Prof. Nestorović, međutim, kaže da alergijske
probe na koži, prema svetskim preporukama, mogu
da se rade već od četvrtog meseca života, a testovi iz
krvi od samog rođenja.
“Šištanje” ili “zviždanje” u grudima jeste siptom karakterističan
za napad astme, ali ne može biti dovoljan
za postavljanje konačne dijagnoze. Danas je poznato da
većina dece mlađeg uzrasta, čak 80 odsto njih, tokom
prehlade i virusnih infekcija teško dišu i “šište” a nemaju
astmu. Ukoliko dete ima zviždanje u grudima samo
u sezoni virusnih infekcija, od oktobra do aprila, preko
leta je bez tegoba, nema ekcem, nije alergično i u porodici
nema astmu, ono se može označiti kao “prolazni
zviždač” sa virusnim opstrukcijama, ili tranzitornim
oblicima astme. Osim što mu se eventualno može dati
neki lek za širenje bronhija, ono se ne leči uobičajenim
lekovima za astmu, posebno ne inhalatornim steroidima
koji u takvim slučajevima nemaju dejstva (već samo
neželjene efekte). Takvi pacijenti imaju odličnu prognozu
bolesti, napominje prof. Nestorović, i kod većine njih
pomenuti simptomi spontano prestaju da se javljaju već
do 6. ili 7. godine života, a kod ostalih do 12. godine.
Pored fenomena olakog dijagnostikovanja astme, i
u Evropi i kod nas je uočena pojava pacijenata sa potpuno
zapuštenom, nelečenom astmom. Reč je o starijoj deci
koja su godinama bez terapije uprkos ozbiljnim disajnim
problemima, i već imaju vrlo ozbiljne oblike astme, sa značajnim oštećenjima plućne funkcije. Pretpostavlja
se da je razlog za ovu pojavu činjenica da oko trećina obolelih
od astme nemaju uobičajene astmatske simptome
već samo povremene epizode kašlja. Astma je u ovoj grupi
obolelih otkrivana obično tek posle 10. ili 12. godine života,
kad gotovo da više nije bilo šansi za efikasno lečenje,
osim za ublažavanje tegoba. Problem dodatno komplikuje
to što su deca, u pubertetskim godinama, nevoljna za
saradanju sa lekarom, ne žele da uzimaju lekove a posebno
ne da koriste inhalacione “pumpice”.
Njihova terapija treba da bude agresivna i da traje 23
godine, ali ju je iz navedenih razloga najčešće nemoguće
sprovesti. Pokušaj da se to prevaziđe je primena intermitentne
(povremene) terapije. Ima preporuka da se terapija
u takvim slučajevima daje samo kad je neophodno,
tokom dve do tri nedelje, pa čak i samo u momentu kad
postoje tegobe. I to je bolje, smatra se, nego da je pacijent
bez terapije. Takozvani astma prediktivni skor je, prema
rečima prof. Nestorovića, vrlo jednostavan i pouzdan na
čin da se proceni da li kod deteta postoji, i koliki je rizik za
razvoj astme. Glavni kriterijumi za tu procenu su postojanje
astme kod roditelja i prisutnost ekcema i/ili alergije
kod deteta. Ukoliko su svi nalazi negativni, rizik da dete
oboli od astme je 3 odsto, a ukoliko su svi nalazi pozitivni,
rizik je 77 odsto. Test disajne funkcije (spirometrija) i
alergijske probe su potom, uz anamnezu, najznačajnija
dijagnostička sredstva za pouzdano postavljanje dijagnoze.
Da se izbegnu dijagnostičke greške, ni sa primenom
terapije ne treba brzati, upozorava prof. Nestorović. U najvećem
broju slučajeva nema opasnosti od kašnjenja sa
terapijom, u smislu da bi akutna astmatska bolest mogla
preći u hroničnu, pa je bolje godinu do dve pratiti stanje
pacijenta, dok se pouzdano ne utvrde činjenice od značaja
za postavljanje dijagnoze.
ASTMA ILI PANIKA?
Jedan od problema u
dijagnostici astme kod
starije dece i adolescenata
jeste raskorak, ili odsustvo
korelacije između onoga
što pacijent oseća i onoga
što se realno događa, što se
dijagnostički može meriti i
kvantifikovati. “Ima obolelih
koji kao da nisu svesni
svojih tegoba, ne primećuju
ih”, kaže prof. Nestorović,
opisujući pacijente koji dolaze
sa teškim opstrukcijama
disanja, vrlo velikim
suženjima disajnih puteva, ali
kažu da se osećaju odlično.
S druge strane, ima
mladih pacijenata koji se
naizgled zaista bore sa
otežanim disanjem, ali na
spirometrijskom testu imaju
odlične rezultate. Prof.
Nestorović kaže da 30 odsto
njih nema stvarne problema
sa plućima već doživljavaju
panično stanje koje se danas
označava kao disfunkcija
glasnica (glasnih žica).
Disfunkcija glasnica je spazam
grkljana izazvan psihogenim
faktorima (uzbuđenje,
nervoza i drugo), koji
opstruira disanje, i vrlo često
se pogrešno dijagnostikuje
kao astma. Problem je,
napominje prof. Nestorović,
što antiastmatska terapija
u takvim slučajevima zaista
isprva pomaže kao placebo,
zapravo a zatim prestaje
da deluje zato što astma
realno ne postoji. Srećom,
spirometrijskim testom se
ove nedoumice relativno lako
razrešavaju.
SPORT KAO VID LEČENJA ASTME
Fizička aktivnost smatra se vidom lečenja astme, što posebno važi za hronične bolesnike. Sva
deca sa astmom ne samo da treba već moraju da se bave sportom, naglašava prof. Nestorović,
zato što su na taj način aktivno uključeni u uobičajene dečje aktivnosti, i bolje se fizički razvijaju.
Mnogi primeri vrhunskih sportista dokaz su da astmatičari mogu aktivno da se bave sportom,
ali pod uslovom da je astma pod dobrom kontrolom. Potrebno je da se, pre bavljenja sportom,
plućne funkcije dovedu do normalnog stanja primenom lekova, i da se lekovi uzimaju redovno.
Kod 90 odsto dece sa astmom, zamaranje dovodi do astmatskog napada, pa nije poželjno
da se intenzivna fizička aktivnost započne bez pripreme, i pred vežbanje se uzimaju lekovi
koji sprečavaju suženje bronhija. Kad postoje tegobe, fizička aktivnost se izbegava. Dete sa
astmom ne treba da se bavi sportovima koji dovode do plitkog i ubrzanog disanja, kao što su
kros ili tenis; preporučuje se plivanje, pri čemu treba voditi računa o tome da hlor nadražajno
deluje na disajne organe, pa treba izbegavati bazene sa jako hlorisanom vodom.
prof. dr Branimir Nestorović
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|