MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
» BROJ 77
Planeta Br 77
Godina XIV
Mart. 2017 - Maj. 2017.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 75
Septembar. 2016g
Br. 76
Januar. 2017g
Br. 73
April. 2016g
Br. 74
Jul. 2016g
Br. 71
Nov. 2015g
Br. 72
Feb. 2016g
Br. 69
Jul 2015g
Br. 70
Sept. 2015g
Br. 67
Januar 2015g
Br. 68
April. 2015g
Br. 65
Sept. 2014g
Br. 66
Nov. 2014g
Br. 63
Maj. 2014g
Br. 64
Jul. 2014g
Br. 61
Jan. 2014g
Br. 62
Mart. 2014g
Br. 59
Sept. 2013g
Br. 60
Nov. 2013g
Br. 57
Maj. 2013g
Br. 58
Juli. 2013g
Br. 55
Jan. 2013g
Br. 56
Mart. 2013g
Br. 53
Sept. 2012g
Br. 54
Nov. 2012g
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.
» Glavni naslovi

TEMABROJA

 

M. Rajković

Milutin Milanković / Umesto biografije

Životni ciklus velikana iz Dalja

Malo je naučnika koji su svojim biografima i uopšte istraživačima njihovog života i rada toliko olakšali posao kao Milutin Milanković. Najpre u epistolarno-putopisnom književnom delu Kroz vasionu i vekove, Istoriji astronomije, a posebno u Uspomenama, doživljajima i saznanjima, koje se čitaju i kao autobiografija, i mihizovska autobiografija o drugima, i društvena istorija prekosavskih Srba, i istorija našeg prvog univerziteta, i savremena memoarska proza, i svojevrsni istorijski izvor, Milanković je ostavio mnoštvo najrazli- čitijih podataka, komentara, opisa, zapažanja, metodoloških uputstava, svoj modus operandi i svoju naučnu poetiku, da su i najznačajniji autori (T. Anđelić, André Berger, N. Pantić, D. Trifunović, F. Mesinger, M. Tomić, M. Dimitrijević, Z. Knežević, A. Petrović, Lj. Blagojević i dr.) koji su o njemu pisali obilato ovu „građu“ koristili.
Milutin Milanković je rođen u Dalju 16/28. maja 1879. godine, u ugarskom delu tadašnje Austrougarske (danas u Hrvatskoj), u staroj, uglednoj i imućnoj porodici, koja je u ovom podunavskom kraju svila ognjište tokom ili neposredno posle Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1689-1690. Nepoznato je odakle su ovamo došli ni kako su se u svojoj postojbini prezivali. Milankovići iz Dalja čuvaju u prezimenu spomen na svog panonskog rodonačelnika Milanka.
Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena su prvo dvoje od sedmoro dece Milana Milankovića i Jelisavete (rođene Muačević, iz Osijeka). Imali su još četiri sina i kćer, ali su svi, sem najmlađeg Bogdana (potonjeg romanistu i muzikologa), umrli veoma mladi, Vladan kao dvogodišnjak. Milan je završio realku u Pančevu i trgovačku školu u Somboru. Uspešno je vodio porodičnu ekonomiju, koja se sastojala od 58 hektara obradive zemlje, vinograda, trgovine i ciglane tako da je porodica živela u blagostanju. Imao je kuću na sprat, opremljenu savremenim nameštajem, s klavirom, bibliotekom i vinskim podrumom u prizemlju. Bio je „politički vođ Srba u Dalju, Belom Brdu i Borovu“, borac za očuvanje srpske prosvetne autonomije i kulturne baštine, član eparhijske skupštine Karlovačke mitropolije, osnivač Srpskog pevačkog društva „Lira“, sledbenik političkih ideja Svetozara Miletića i prijatelj Zmaj Jove Jovanovića (Zamjev epitaf u stihovima urezan je na njegovom spomeniku).
Posvećen deci, kod Milutina je rano uočio talenat za matematiku i muziku, dobro pamćenje i urođenu pismenost. Čitao mu je srpske junačke pesme o Kraljeviću Marku, Car Lazar i carica Milica. Milutin je pesmu o Kraljeviću Marku i Musi Kesedžiji najviše voleo. Čuvši je samo dva puta ocu je celu ponovio iste večeri. Bilo mu je sedam i po godina kada je ostao bez očeve ljubavi i dobrote. Brigu o njegovom školovanju i velikom posedu preuzeli su majka, ujak Vasilije Vasa Muačevič i baba Ana, Antica, očeva pomajka.

TEMABROJA

U hramu nauke svoga naroda


Milutin je kod kuće, privatno, završio osnovnu školu, zatim realnu gimnaziju u Oseku (Osijeku), jer je porodica računala da će on studirati poljoprivredne nauke i nastaviti da vodi porodično imanje. Između mature i polaska na fakultet dolazi u Beograd i s drugovima putuje po Srbiji, čak i pešice od Kragujevca do Stalaća. Na Visokoj tehničkoj školi u Beču (Technische Hochschule Wien) stekao je diplomu građevinskog in- ženjera (s ocenom vrlo sposoban), tokom studija naučio francuski jezik, a posle odsluženog vojnog roka, odbranio doktorat pod vođstvom Johana Brika, profesora građenja mostova, postavši „prvi od svih Srba“ doktor tehničkih nauka. Milanković je, po sopstevnom priznanju, upisao doktorske studije ne zbog diplome i titule, već da bi sebe osposobio za „samostalnog nauč- nog radnika“. Želeo je da bude i „veliki inženjer“ i veliki naučnik, a znanje stečeno na fakultetu, po njegovom mišljenju, nije za to bilo dovoljno.
Disertaciju Theorie der Druckkurven (Teorija linija pritiska), kojom je usavršiokvalitet betonskog lučnog nosača, ponudio je Glasu SKA, ali sticajem više okolnosti ona se u ovoj publikaciji nije pojavila (vid. An- đelić 1979). Štampana je tek 1907. godine u uglednom nemačkom naučnom časopisu za matematiku i fiziku Zeitschrift für Math. und Physik, Bd. 55. Heft 2, odakle je uneta u priručnike za gradnju armiranim betonom Milanković je kao inženjer skrenuo na sebe pažnju svojim originalnim projektnim rešenjima u gradnji armiranim betonom, od kojih je neka i patentirao. Imao je i dobre preporuke profesora bečke tehnike Johana Brika, Jozefa Fingera i Emanuela Čubera (Csuber). Kada je u jednoj firmi dao otkaz, ne želeći da krši sopstvena etička merila, lako je našao posao u drugoj, Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter), dobivši najviši inženjerski rang i platu. On to nije pripisivao svom znanju i „glasu koji je uživao“ već najvećem procvatu industrije i građevinarstva upravo u tom vremenu u bivšoj Dvojnoj monarhiji. Kod sklapanja ugovora, po savetu prof. Brika, uneo je klauzulu da ima pravo otkaza u slu- čaju da mu se ponudi „profesura na kakvoj velikoj školi“. To se uskoro i dogodilo.
Milanković na poziv Jovana Cvijića, Bogdana Gavrilovića i Mihaila Petrovića, uz prethodne konsultacije s Gavrilovićem, u septembru 1909, preuzima katedru za primenjenu matematiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kojoj kao vanredni profesor drži predavanja iz nebeske i racionalne mehanika i teorijske fizike, za platu koja je bila deset puta manja od one koju je dobijao kod starog Brauzevetera, koji mu je ostavio otvorena vrata, ako „iz bilo kojih razloga“ poželi da se vrati. Ali Milanković više nije ni pomi- šljao na povratak. Njegov bečki životni ciklus je bio završen. Kako piše u Uspomenama, katedra koju je nasledio od Koste Stojanovića u srpskom hramu nauke, bila je „kao stvorena“ za njega. Na njoj je našao sve uslove da razvije svoje sposobnosti i oduži se svome narodu.
Odluka da zauvek napusti bezbrižni život i čari Beča duboko je saglasna s Milankovićevim vlastitim identitetom, u kome se kao u ogledalu odražava identitet čitave loze Milankovića posle jedne od najsudbonosnijih migracija srpskog naroda. On se duhovno formirao u krilu porodice, pod uticajem svojih znamenitih i obrazovanih predaka, pre svega, dvojice braće njegovog dede Antonija – Uroša Milankovića, pisca značjanog filozofskog dela Organizam svemira, i najmlađeg Dimitrija, ali i neposredno svojih roditelja, rođaka Andrije Radovanovića, glavnog konstruktora u „Škodi“, mladog srpskog matematičara Vladimira Varićaka, profesora u osiječkoj realki (potonjeg člana JAZU), guvernante Zorke koja ga je upoznala s grčkom mitologijom. U knjizi Ciklusi i zapisi, A. Petrović s odu- ševljenjem piše o Milankovićevim godinama učenja i stasavanja u roditeljskoj kući, u kojoj je „stekao pogled na svet, izgradio moralni integritet, pronašao svoju veru, učvrstio odnos prema znanju i našao čvrsta upori- šta sopstvenog identiteta“.
Nema sumnje da je sledio i primer svog „deda-Mite“ (kome se đakovački biskup Štrosmajer jednom ispovedio: „Lako je vama Srbima! Vi imate svoju istoriju“). I Dimitrije Milanković je, svršivši terezijansku vojnu akademiju, kao 23-godišnjak s izglednom oficirskom karijerom 1840. prebegao u Kneževinu Srbiju, da svoje sposobnosti stavi na raspolaganje svome narodu koji je obnavljao svoju državnost. Postao je načelnik Generalštaba srpske vojske i komandant Beograda u vreme turske predaje gradova Srbiji za vlade kneza Mihaila. Milutin Milanković je i sam kao rezervni oficir učestvovao u Prvom balkanskom ratu (u bitkama kod Kumanova i Bitolja), u pozadini, kako veli, „ne omirisavši barut“.



Temelji naučnog poduhvata



 Vođen savetom profesora Varićaka (koji okončao život pod ustaškom vlašću kao unijat), i vlastitim uvidom „da pravu nauku čini samo ono što ima opštijeg značaja“, Milanković je tragajući za glavnom orijentacijom „celokupnog svog budućeg rada“ i predmetom svog naučnog poduhvata, između gustih naučničkih naselja u carstvu nauke našao nerasvetljeno pitanje uticaja astronomskih činilaca na klimu Zemlje, ono „nedovoljno obrađeno“ polje na kome je u narednih trideset godina mogao da stekne ne „skromni nauč- nički posed“, već „celo vlastelinstvo“. Da jasno uoči problem, oceni njegov značaj i nađe put ka njegovom rešenju omogućilo mu je upravo bavljenje pomenutim naučnim disciplinama, koje su na drugim evropskim univerzitetima bile odvojene. Budući da se ovo pitanje ticalo više graničnih nauka, Milanković je shvatio da se jedino „njihovom spregom“ ono moglo razrešiti, a „klimatologija zasnovati kao celovita egzaktna nauka“ (Petrović). Da se raspored zračenja nebeskih tela, pa i toplotna snaga Sunca, „služeći se zakonima sferne astronomije, može obuhvatiti jednim matematičkim obrascem, koji ima apsolutnu tačnost kao Njutnov zakon gravitacije“ (Uspomene, 817).
Prvu raspravu o astronomskoj teoriji klimatskih promena Prilog teoriji matematske klime Milanković je objavio u Glasu Srpske kraljevske akademije 1912. Do početka Velikog rata objavio je još pet srodnih radova na srpskom i nemačkom. Posebno je značajan rad O rasporedu sunčeve radijacije na površini zemlje, objavljen takođe u Glasu (1913), jer je on pravi „kamen-temeljac“ matematičke teorije klime, i njegovom kasnije glavnom naučnom poduhvatu – rešenju zagonetke ledenih doba i promene klime u geološkoj prošlosti. Milanković svoju matematičku teoriju klime započinje u miru „vlastite radionice“ u Kapetan-Mišinom zdanju (koju je delio sa M. Petrovićem Alasom), a rukopis prerađuje i dovršava u konfinaciji sve vreme rata u Budimpešti polovinom 1917, radeći u biblioteci Mađarske akademije nauka blagodareći preporukama dragog profesora Čubera i razumevanju bibliotekara Kolomana Silija (Szily).
Milanković je, naime, posle venčanja sa operskom pevačicom Hristinom Topuzović Tinkom, iz ugledne šabačke porodice (Milanković je strasno voleo operu) odlazi u rodni Dalj, gde ih zatiče izbijanje Prvog svetskog rata. Posle prave zarobljeničke odiseje prvih meseci ratnih sukoba (Osijek, Karlovac, Nežider), rat su proveli konfinirani u Pešti, gde je krajem 1915 rođen njihov sin jedinac Vasilije. Tu je nastalo i Milankovićevo prvo veliko delo o varijacijama klime, Mathematische Grundlagen der kosmischen Strahlungslehre (Matematičke osnove nauke o kosmičkom zračenju), koje je trebalo da bude štampano u Lajpcigu, početkom 1918, ali je to izostalo zbog nedostatka hartije. Ugledaće svetlost dana tek 1920, na francuskom (prevod Ivana Đaje), kod Vilara (Gauthier-Villars) u Parizu, u izdanju JAZU, pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija toplotnih pojava izazvanih Sunčevim zračenjem). Rad je skrenuo pažnju francuske i nemač- ke naučne javnosti. Sam Milanković je bio uveren da će njegovo delo ako je „stvaran doprinos nauci“, naći „svoj put bez ičije pomoći, pohvala i preporuka“. Sedamdesetpetogodišnjica štampanja ovog rada obeležena je u svetu 1995, kao „godišnjica jednog od najvećih dometa ljudskog stvaralaštva XX veka“ (Pantić, Život i delo srpskih naučnika 2001:190), a Evropsko geofizičko društvo je objavilo knjigu Milutin Milanković, (1879-1958), koju je za štampu priredio njegov sin Vasko Milanković, a predgovor napisao veliki „milankovićevac“ Andre Berže

TEMABROJA

Saradnja s nemačkim naučnicima

Sada već redovni profesor nebeske mehanike i teorijske fizike Filozofskog fakulteta, Milanković je te 1920. izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a četiri godine docnije za redovnog. Matematička teorija osunčavanja predstavlja osnovu njegovog kapitalnog dela Kanona osunčavanja Zemlje. Na oblikovanje ove velike naučne sinteze poznanstvo i plodna saradnja sa Alfredom Vegenerom (Wegener) i Vladimirom Kepenom (Wladimir Köppen), 1923 – 1930, imaće delotvoran uticaj. Milanković u prvi plan svog rada stavlja klimatologiju Zemlje i problem ledenih doba. Detaljno je matematički ispitao osunčavanje Zemlje na 55, 60 i 65 stepenu severne geografske širine tokom poslednjih 650.000 godina i svoje rezultate prikazao tabelama i grafikonima u radu Kriva osunčavanja, objavljenom kao zasebno poglavlje Kepen-Vegenerove knjige Die Klimate der geologishchen Vorzeit (Klimati geološke prošlosti). Vegenerovo predavanje u Insbruku, 25. septembra 1924, baca više svetla na razumevanje njihovih zajedničkih istraživanja, koja su prekinuta Vegenrovom preranom smrću na Grenlandu 1930. Ova saradnja je uverila Milankovića da će geolozi kad-tad dokazati ispravnost njegove teorije.
Pristupna akademska beseda Kalendar Zemljine prošlosti, održana u SKA 7. marta 1925 (Glas SKA, knj. CXVII, 1926), takođe osvetljava genezu Kanona osun- čavanja, koji je mogao stvoriti samo naučnik sa uro- đenom sposobnošću za „sagledavanje celine“ (Pantić, isto), koji je poduhvat istraživanja promene klime mogao da „osmisli kao integralni kosmički problem“ (Petrović 2006) i koji se suvereno kretao na razmeđi više naučnih disicplina (sferna astronomija, geologija, klimatologija, geofizika, meteorologija) i u dijalogu sa znamenitim prirodnjacima otkrivao „sve više prirodnih zakonitosti“ koje utiču na promene klime u geološ- kom vremenu.
Milanković je postao priznati geofizičar, a niz naučnika je prihvatilo njegovu krivu osunčavanja. Usledile su dve važne ponude za saradnju: jedna na Priruč- niku klimatologije, koji je uređivao Kepen, a druga za Gutenberg’s Handbuch der Geophysik (Gutenbergov priručnik geofizike, u 10 tomova). Za prvi je napisao uvodni deo Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka o klimi i astronomska teorija varijacija klime), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. godine preveden na ruski jezik, u kome je postavio osnove svoje teorije ledenih doba. Za Bena Gutenberga je napisao četiri rada: Stellung und Bewegung der Erde im Weltall (Položaj i kretanje Zemlje u kosmosu) 1931; Drehbewegungen der Erde (Rotaciona kretanja Zemlje) i Säkulare Polverlagerunge (Sekularna pomeranja polova), publikovanih 1933. Četvrti prilog, Astronomiche Mittel zur Erforschung der erdgeschichtlichen Klimate (Astronomska sredstva za proučavanje klime u toku istorije Zemlje), pojavio se 1938.
U ovim prilozima Milanković je definitivno razvio i uobličio svoje teorije o pomeranju Zemljinih polova i ledenih doba, a njegovi rezultati su našli mesto u “standardnoj litaraturi” o ovim pitanjima. Njih je Milanković počeo obrađivati na podsticaj Alfreda Vegenera. U prilozima za oba navedena priručnika Milanković je čitavu svoju teoriju promene Zemljine klime zasnivao na promenama astronomskih parametara u zavisnosti od sekularnih putanjskih (eliptičnih) elemenata i refleksije Sunčevih zraka od Zemlje, uzimajući u obzir tri uzroka: (a) promene ekscentričnosti Zemljine putanje, iz ciklične u eliptičnu, u periodu od 105.000 godina; (b) nagiba Zemljine ose prema ekliptici, s periodom od 45.000 godina i (c) precesiju – promenu položaja Zemljine rotacione ose u toku 22.000 godina.
Ove brojne vrednosti Milanković je dobio u svojoj “radionici” u uslovima veoma ograničenih mogućnosti, ali se one neznatno razlikuju od onih koje su Hejs, Imbri i Šeklton (James Hays, John Imbrie and Nicolas Shaklton) objavili u radu Kolebanja orbite Zemlje, pesmejker ledenog doba u časopisu Science 10. decembra 1976, dobijenih višegodišnjim multidisciplinarnim globalnim projektom CLIMAP (Climat: Long-range Investigation, Mapping and Prediction). Prema ovim rezultatima, klima je u poslednjih 500.000 godina varirala u zavisnosti od spektra promena u ciklusima od 100.000, 42.000 i 23.000 godina


Delo za buduća pokolenja

Rad na životnom delu – Kanonu osunčavanja Zemlje (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung aus das Eiszeitenproblem) Milanković je otpo- čeo 1939. Koncept tog dela predstavio je u Akademiji 27. marta, dva dana kasnije, svestan njegove vrednosti i značaja, ali i nadvijanja opasnosti od novog svetskog rata, rukopis je predao sekretaru na čuvanje u trezoru. Ideja da rezultate svog tridesetogodišnjeg naučničkog pregnuća, rasute u 32 dela i rasprave, prikupi, kako veli, „u jednu zaobljenu celinu“ nastala je iz saznanja da će „njegovo delo ostati nepotpuno“ ako sve te radove ne prikupi i arhitektonski ne sazida „jedinstvenu celinu“, dopunjenu svim onim mnogobrojnim promenama što ih je njegova teorija „pronašla u rukama geologa“. Kanon osunčavanja, 626 strana in quatro, objavljen je kao posebno izdanje SKA aprila 1941. Kada je u bombarodvanju 6. aprila stradao celokupni knjižni fond Narodne biblioteke, ovo delo je na čudesan način preživelo rušenje štamparije u Kosmajskoj ulici, u kojoj se odštampani tabaci čekali na povezivanje. Još je veće čudo da je od oštećenih tabaka ostao nerastureni slog. Prvi prikaz Kanona iz pera Valtera Vunta (Walter Wundt) pojavio se u nemačkom Metorološkom časopisu početkom 1944, a ta tematska sveska Diluvial Geologie und Klima („poveća knjiga od skoro 500 strana“), posvećena dotadašnjim znanjima o geologiji diluvijalnog doba i njegovoj klimi, stigla je u Milankovićeve ruke tek 1947. U svojim beleškama Milanković pod datumom 4. jul 1947, kada je dobio tu publikaciju, napisao „dan pobede moje teorije“, jer su u njoj objavljeni radovi Zergela, Eberla, Blana i Majnardusa, „najodlučnijih pristalica“ njegove matematičke teorije klime u geološkom vremenu. Sovjetski i italijanski naučnici bili su takođe na Milankovićevoj strani. Projektom KLIMAP, američkih i nemačkih istraživača, preduzetim da bi se ispitala Milankovićeva hipoteza, i kanon osunčavanja i astronomska teorija proverili, njegova teorija ledenih doba i klimatske prošlosti Zemlje biće konačno potvrđena. Neverovatno slaganje Milankovićevih ciklusa i izotopskih osobina okeanskih jezgara, i to u po nekoliko decimalnih mesta, „što ne može biti slučaj“, kako zaključuje Džon Imbri (John Imbrie), više se nije moglo dovoditi u pitanje, a termin Milankovićevi ciklusi (kojim se ozna- čavaju vekovna orbitalna kolebanja sa promenama klime planete) postao je deo opšteg znanja kao Arhimedov zakon, odrednica u enciklopedijama i lekcija u udžbenicima. Danas se u svetskoj nauci ovaj termin sve češće koristi i bez navođenja Kanona, ili bilo kakvog znanja o samom Milankoviću.
Posle simpozijuma Milanković i klima (Milankovich and Climat) u Geološkoj opservatoriji LamontDoerti Kolumbija univerziteta u Njujorku 1982 („jedno od najvećih priznanja srpskoj nauci u XX veku“), njegova kriva osunčavanja je, kako to veli akademik Pantić, postala „nebesko“ sredstvo merenja vremenskih razlika među proučavanim događajima iz geološke istorije (2001:204) u paleoklimatologiji, paleoekologiji, sedimentologiji, stratigrafiji, pa i arheologiji i drugim naukama koje proučavaju zbivanja u geološkoj prošlosti ili čovekovoj praistoriji.
S pojavom Kanona osunčavanja zatvoren je središ- nji i najduži Milankovićev životni ciklus. Za tako velike naučne poduhvate, kako veli u jednom pismu sinu Vasiliju koji je živeo u Sidneju, više nije imao snage. Posvetio se pisanju univerzitetskih udžbenika i knji- ževnom radu, aktivnostima u Akademiji. Kroz vasionu i vekove (pre Drugog svetskog rata tri srpska i dva nemačka izdanja) i Kroz carstvo nauka (pisano u toku rata) su i popularizacija nauke i njena istorija i lepa knji- ževnost. Njegovi posleratni Osnovi nebeske mehanike doživeli su do 1988. četiri izdanja. Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727 (godine Njutnove smrti) prevedena je na slovenački, a i Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici pisana je u obliku udžbenika (oba objavljena 1948), namenjenog poslediplomcima i doktorandima, u kome je on izložio teoriju ledenih doba.
U smiraj života, 1957, Milanković je u izdanju Matematičkog instituta SANU publikovao monografiju Astronomische Theorie der Klimaschwankungen. Ihr Werdegang und Widerhall (Astronomska teorija varijacija klime. Nastanak i odjek) u kojoj je dao hronologiju njenog nastajanja, prihvatanja i osporavanja. Svoju spisateljsku karijeru počeo je 2. septembra 1925, prvim pismima iz knjige Kroz vasionu i vekove (Matica srpska 1928, objavljenih najpre u Letopisu), a okončao ogledom o pesmi Smrt Kraljevića Marka. Rukopis Uspomena, doživljaja i saznanja dovršio je 1956. Septembra 1909. zapčeo je uspešnu, svetskim ratovima prekidanu, univerzitetsku karijeru, a poslednje predavanje, kao redovni profesor nebeske mehanike i istorije astronomije Prirodno-matematičkog fakulteta, održao je 23. marta 1955. i ubrzo penzionisan. Mnogo je učinio za obrazovanje „čitavog naraštaja“ srpskih matematičara i „u Srbiji formirao školu nebeske mehanike“ (Tomić 1997), a može se smatrati „nastavljačem i vrhuncem srpske meteorološke škole“ (Petrović 2009).
Milutin Milanković je učestvovao na mnogim me- đunarodnim naučnim skupovima, od Društva nemač- kih prirodnjaka u Insbruku 1924. do simpozijuma Me- đunarodnog društva za kvartar u Rimu 1953, na kome je od predsedavajućeg (američkog geografa Ričarda Flinta) bio grubo sprečen da svoje saopštenje pročita do kraja. Bio je delegat Srpske akademije na proslavi tristogodišnjice rođenja Isaka Njutna u Londonu 1946, član delegacije Srpske pravoslavne crkve na svepravoslavnom skupu u Carigradu 1923, na kome se raspravljalo o reformi julijanskog kalendara. Milanković je za ovu priliku izneo svoj predlog reforme kalendara, zasnovan na strogo astronomskim parametrima, čija je srednja dužina godine (365,2422) najtačnije usaglašena s tropskom godinom, odnosno od nje je duža samo za 2 sekunde. Učesnici skupa su predlog prihvatili, ali taj reformisani julijanski kalendar nikada sve pomesne pravoslavne crkve nisu prihvatile. Nemački Majerov leksikon sadrži posebnu odrednicu o tom novom kalendaru „istočne crkve“.


TEMABROJA

Graditelj i zvaničnik Akademije

Akademik Tatomir Anđelić, Milankovićev đak, svedoči da mu „ništa nije bilo strano“, ali je koliko je mogao izbegavao organizacione i administrativne obaveze. Ipak je 1926-1928. bio dekan Filozofskog fakulteta, 1935/36. sekretar Akademije prirodnih nauka, 1941. Izabran za vršioca dužnosti sekretara SKA, pošto je akademik Mihailo Petrović bio zaroljeben. Tri puta je biran za potpredsednika SAN (1948-1957), a 1948-1951. Istovremeno je obavljao funkciju upravnika Astronomske opservatorije. Bio je predsednik Komisije za izgradnju nove opservatorije na Velikom Vračaru (danas Zvezdara), brinuo o astronomskim instrumentima dobijenim po osnovu reparacija, zauzeo se za dovođenje Vojislava Miškovića, prvog srpskog školovanog astronoma, za direkotra Opservatorije i šefa katedre za astronomiju. I dugo godina predsednik komisije za polaganje državnog profesorskog ispita iz matematike.
Iako je ljubav prema nauci nadjačala inženjersku strast i fantaziju, ona ih nije sasvim ugušila. Milanković je po dolasku u Beograd (mostovi na pruzi Knja- ževac – Zaječar), a naročito u međuratnom razdoblju, projektovao mnoge javne građevine (aerodromske hangare u Bežaniji, u Skoplju, Zagrebu, Dubrovniku, Mostaru, Kraljevu), sa izuzetnim rešenjima krovnih konstrukcija; Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, Kovnicu novca u Topčideru i dr. Umro je u svojoj kući u Beogradu 12. decembra 1958. Sahranjen je na Novom groblju, a prema ličnoj želji izraženoj u Uspomenama, inicijativom sestre Milene njegovi zemni ostaci su 13. maja 1966. preneseni u porodičnu grobnicu na pravoslavnom groblju u Dalju.
Dalj je arkadijski „mitski predeo“ Milankovićevog života, i njegovih literarnih stranica. „Njime započinje i završava njegovo obimno memoarsko delo“, zaklju- čuje se u jednom tumačenju Milankovićevih književnih spisa (Stvaralaštvo... 2009:120). Iz Dalja je krenuo na putovanje kroz vasionu i vekove, u Dalj se sa tog putovanja s velikim tovarom duhovnog blaga i naučnim delom „za pokolenja“ vratio da u senci očinskog doma i među senima slavnih predaka počiva. ❚



 

 

M. Rajković

 

 





Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"

 

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u  
»  Prijatelji Planete



» 10 GODINA PLANETE

free counters


»   ON LINE PRODAJA

6 digitalnih izdanja:
4,58 EUR/540,00 RSD
Uštedite čitajući digitalna izdanja 50%

Samo ovo izdanje:
1,22 EUR/144,00 RSD
Uštedite čitajući digitalno izdanje 20%

www.novinarnica.netfree counters

Čitajte na kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu

» PRELISTAJTE

NOVINARNICA predlaže
Prelistajte besplatno
primerke

Planeta Br 48


Planeta Br 63


» BROJ 77
Planeta Br 77
Godina XIV
Mart.2017 -Maj.2017.

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003-2017 PLANETA