IŠČEZLE VRSTE

O. K.

Pleziosaurus

Lažna Nesi

Početkom dvadesetih godina 19. veka, kostur ovog gmizavca otkrila je Engleskinja Meri Ening, lovac na fosile i paleontolog amater. Do otkrića je došlo u sloju sedimentnih stena koji se zove Lias i koji je karakterističan za velika prostranstva u zapadnoj Evropi, prevashodno u Britaniji, Nemačkoj i zemljama Beneluksa. Rod su, nedugo potom, imenovali engleski geolozi Konibir i De La Beš. Nazivom koji su odredili želeli su da istaknu razliku između pleziosaurusa i ihtiosaurusa, koji je takođe bio morski gmizavac a čiji je kostur otkriven nešto ranije, u istom sloju stena. Niz nalaza sa jugozapada Engleske podstakao je Konibira i De la Beša da rod nazovu grčkim rečima plesios i sauros, što znači: blizu i gušter. Poenta je u znatno većoj sličnosti pleziosaurusa sa drugim gmizavcima, ne samo sa ihtiosaurusom. Živeli su u ranoj fazi geološkog perioda Jura, u razdoblju koje obuhvata vreme između 201 i 145 miliona godina p.n.e.
Pleziosaurusovo čulo sluha bilo je vrlo razvijeno i slično kao kod delfina ili kita. Glava ove životinje je bila mala a lobanja uska i trouglasta. Imala je igličaste zube jednostavne građe koji su bili blago nagnuti i zaobljeni. Više od 20 zuba je bilo i u gornjoj i u donjoj vilici. Nozdrve su bile bliže očima nego vrhu njuške. Očne duplje su bile približno kružnog oblika.
Oči su im se nalazile na obe strane glave. Gledali su nagore, što je omogućavalo iznenadne napade na potencijalne žrtve iznad njih. Pleziosaurus je bio dugačak oko 3, 5 m, težina mu je bila oko 450 kg. Uprkos tolikoj masi uspevao je da se kreće brže od 16 km/h. Uspravljao se do visine od 1 m.
Vrat mu je bio tanak i prilično dugačak. Dužina vrata je omogućavala da iznenada napadne žrtve iz daljine. Nasuprot tome, rep je bio dosta kratak. Između repa i vrata je bio široki trup sa četiri peraja koja su podsećala na vesla. Pleziosaurus je imao glatku kožu, zahvaljujući kojoj su se lakše kretao kroz vodu. Hranio se danas izumrlim mekušcima čiji su nazivi belenmiti i amoniti. Uz to, jeo je ribe koje su, u vreme kada je ova vrsta živela, bile dostupne. Oblik vilice i oštrina zuba su olakšavali da se dočepa sitnih životinja u vodi, kojima je bilo gotovo nemoguće da pobegnu.
Mozak ove životinje je bio prilično mali u srazmeri sa veličinom tela i u poređenju sa drugim bićima iz vremena Jure. Nerođena mladunčad su dostizala tre ćinu veličine odrasle ženke. Zna se da su rađali jednog mladunca, ali detalji dolaska potomstva na svet nisu poznati. Ostaje nepoznato i da li su polagali jaja na kopnu ili se sve oko porođaja odvijalo u vodi.
Neretko su gutali kamenčiće da bi olakšali mišićima želucu da vare veći plen. Zna se da pleziosaurus nije bio građe koja omogućava brzo plivanje poput nekih drugih morskih gmizavaca iz tog doba.
Ima zoologa koji veruju da se ova životinja pona šala slično fokama, tj. da je retko izlazila iz vode na kopno. Protivnici ove teze smatraju da, zbog telesnog odlika i veličine, pleziosaurus nije mogao da boravi dugo na kopnu i da su kretanje po zemlji i povratak u vodu bili teško ostvarivi i rizični.
Život pleziosaurusa uglavnom se odvijao u plitkim vodama, blizu obale. Oko ovog stvorenja nastalo je više mitova od kojih je najčuveniji onaj koji ga vezuje za čudovište iz Loh Nesa, u Škotskoj, poznato po imenu Nesi. Po četkom tridesetih godina prošlog veka uočena je sličnost između izumrlog morskog gmizavca i mitskog stvorenja. Navodno bi, po ovoj teoriji, hladna voda iz škotskog jezera odgovarala pleziosaurusu. To jezero je, međutim, dobilo današnji oblik milionima godina posle nestale vrste gmizavca a prošlo je i dvadeset hiljada godina kada je bilo potpuno smrznuto. Pored toga, naučna analiza kostiju vrata opovrgla je primamljivu ali neutemeljenu teoriju o tome da je čudovište iz Loh Nesa zapravo pleziosaurus.

O. K.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"