MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
» BROJ 76
Planeta Br 76
Godina XIV
Januar. 2017 - Februar. 2017.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 79
Jul. 2017g
Br. 80
Sep. 2017g
Br. 77
Mart. 2017g
Br. 78
Maj. 2017g
Br. 75
Septembar. 2016g
Br. 76
Januar. 2017g
Br. 73
April. 2016g
Br. 74
Jul. 2016g
Br. 71
Nov. 2015g
Br. 72
Feb. 2016g
Br. 69
Jul 2015g
Br. 70
Sept. 2015g
Br. 67
Januar 2015g
Br. 68
April. 2015g
Br. 65
Sept. 2014g
Br. 66
Nov. 2014g
Br. 63
Maj. 2014g
Br. 64
Jul. 2014g
Br. 61
Jan. 2014g
Br. 62
Mart. 2014g
Br. 59
Sept. 2013g
Br. 60
Nov. 2013g
Br. 57
Maj. 2013g
Br. 58
Juli. 2013g
Br. 55
Jan. 2013g
Br. 56
Mart. 2013g
Br. 53
Sept. 2012g
Br. 54
Nov. 2012g
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.
» Glavni naslovi

NAUKA KAO ŽIVOT

 

Miloslav Rajković

Akademik Đorđe Radak, redovni profesor Medicinskog

Karotidna hirurgija: poezija preciznosti

Ne mora čovek imati krila genija da se popne nebu pod oblake. I smišljenim i istrajnim korakom može se popeti na te visine. Milan Jovanović Batut ...Niti se užiže svijeća i meće pod sud nego na svijećnjak, te svijetli svima koji su u kući. Mat 5:14

Izdanak dobre hirurške tradicije, Đorđe Radak (Vr šac, 1956), vaskularni hirurg, univerzitetski nastavnik i naučnik, dosegao je visine jednog od svetski priznatih eksperata vaskularne medicine i hirurgije. Razdoblje intenzivnog razvoja naše vaskularne hirurgije na razmeđi milenijuma već sada možemo nazvati zlatnim dobom i Radakovom epohom. U taj zamah, Radak je nesebično ugradio svoju pamet i znanje; hirurški i učiteljski dar; istraživački duh i rukovodeće sposobnosti; lekarsku etiku i ljubav prema čoveku i Bogu („Bog je u činu stvaranja” citira na jednom mestu Šoa). On je od onih na{ih ljudi u svim vremenima, za koje se kaže, kada postignu visinu i „stoje uz vodeće lako se od učenika preobražavaju u tvorce”.
Dragoceno naučno i kliničko iskustvo Radak je pretočio u knjige: Hirurški pristup arterijama (1996. i 2004), Revaskularizacija mozga (2005) i Karotidna hirurgija (2012), koje su već nezaobilazni azbučnici hirurške tehnike i vodiči u hirurškom odlučivanju.
U 175 godina SANU Đorđe Radak je četvrti njen član iz Sterijine lepe varoši ili Popine Dobre varoši Veršca. Svestrani književni stvaralac, Sterija je bio predlagač i pisac njenog ustrojenija; Paja Jovanović, najomiljeniji srpski slikar i u svetu slavan, a Vasko Popa ono što je on kazao za Nastasijevića, veliki svetski pesnik srpskog jezika. Radakova zvezda je zasijala nad nepočin poljem vaskularne medicine. Imali smo legendarne hirurge akademike (M. Kostić, I. Papo, Z. Gerzić), Radak je prvi vaskularni hirurg među našim „besmrtnicima”. S njim je ova mlada medicinska grana našla svoje ravnoprvno mesto među drugim naukama u našoj Akademiji.
Iza predloga da bude biran za dopisnog člana SANU stajala je jednodušna volja skupštine nacionalnog udru ženja za vaskularnu medicinu, a direktor druge renomirane kuće za hirurgiju krvnih sudova, pod okriljem KCS, Lazar Davidović, njegov prvi potpisnik. Neouobičajen, re đi i časniji put do časti za koju se on nije otimao, ali jeste mnogostrukim delom zasluživao.

NAUKA


Vršac kao Makondo

Pre nego što je prvi put prošao ulaznim holom nacionalnog hrama nauke, gde umni Sterijin pogled bdi, on je već bio etablirani član najelitnijih međunarodnih struč nih društava, u dvama i član borda, Međunarodne unije za angiologiju od 2002. i Evropskog društva za vaskularnu i endovaskularnu hirurgiju od 2006. Svet je ugledao „kod kuće”, u noći „kad jul prelazi u avgust”, kao drugi sin Jovana i Đurđevke (rođene Šerčev) Radak, uglednih zemljoradnika ratara. Deda mu je više puta pričao da je „te večeri, negde pre Dnevnika, kuća bila puna šarenih leptira, kao nikada pre ili posle „. On je to tumačio kao „dobar znak”. Na krštenju je dobio ime dede po majci, Đorđa Šerčeva.
Porodica Radak vekovima živi pod Vršačkim bregom, jedan deo grada zove se Radakova mala. Tu i danas žive mnoge familije Radak, koje nisu sve u krvnom srodstvu. Na pitanje odakle su došli, deda bi mu odgovarao: „Pa nismo došli, oduvek smo bili tu” (prema istorijskim izvorima Srbi su ovaj deo Banata nastanjivali već početkom XIV veka).
Odrastao je uz blagu i mudru majku i marljivog i strogog oca. Decu su, kaže, vaspitavali tako što su ona „učestvovala u životu odraslih, od oranja i žetve, do rituala slave, svadbe i sahrane”. Radovao se berbi grožđa i pravljenju novog vina, delio „porodičnu skrušenost kad grad uništi žetvu”. Majka mu je kazivala narodne junačke i lirske pesme, Mali Radojica i Bolani Dojčin bile su joj primeri za te žinu života. Imala je zbirku narodnih izreka i u zgodnoj prilici umela da ga nekom od njih dobronamerno pouči. Jednom mu je, bez vidnog povoda, da ne zaboravi, rekla: „Umetnost primanja poklona i priznanja je važna stvar u životu”. Setiće se ovih majčinih reči na početku pristupne besede, pravdajući se da „nije naučio kako se to radi”. Očaravala me je njena dobrota kaže. Ona se nikada ni sa kim nije posvađala i u mojoj glavi ne postoji slika da je ona na nekoga bila ljuta. Imala je urođen smisao za diplomatiju.
Polazak u školu je za malog Đorđa bio bolan, kao „odlazak na drugu planetu”. Smisao učenja mu niko nije objasnio, ni zašto je važno „imati dobre ocene”, i u prvom razredu je samo „neki Aleksa” bio „gori” đak od njega. Ocu je bilo važno da ima „dobre konje i kukuruz koji ima tamnozelenu, a ne svetlozelenu –bolešljivu boju listova” i da Đorđe ostane na imanju. Pričao mu je kako je „proizveo toliko kukuruza da bi se njime napunila kompozicija voza od Vršca do Beograda”.
Njegov prvi pogled na svet menjali su crtani romani, stripovi i novine, zbog kojih roditelji nisu bili srećni („smatrali su da novine samo o politici pišu, a zna se da ’političe’ oni koji bolja posla nemaju” ). Otkriće Gradske biblioteke samo je potvrdilo čaroliju knjige u njegovom životu. On je iz stripova i novina učio, kao što i slikar Ljuba Popović u sećanjima na detinjstvo u Valjevu veli da je učio iz starih stripova, koje je kao mali „voleo i cenio” („Možda to sada zvuči stupidno, stripovi su bili deo pop kulture, ali nije sve loše što je površno, može da inicira u nekom dobrom pravcu”, kaže). Oduševljavao se činjenicom da se knjige mogu besplatno pozajmiti na čitanje i on ih je s drugovima iz ulice razmenjivao „poput tajnih poruka”, posebno dela Artura Klarka.
Vršac šezdesetih godina prošlog veka slika kao „miran i zaboravljen grad”. S mnoštvom „neobičnih, svojeglavih i unikatnih likova Banaćana, od nadničara koji čitaju poeziju, do crkvenog hora u kome su starci zbog komunizma pevali krišom, a lokalni sveštenik pravio jedrilice”, ličio mu je na Markesov Makondo iz Sto godina samoće. Ljubav prema fudbalu i Crvenoj zvezdi bila je „endemska pojava” u njegovom kraju grada.”Čudna je i topla ta neobjašnjiva ljubav bez razloga, a poslednjih godina i bez utehe, a opet traje kao identitesko pitanje prve vrste”, veli. U seljačkim kućama, kao što je bila Đorđeva, poštovao se rad, misao koja se podrazumeva je bila da nema leba nerađen. Iz porodice je poneo nauk da treba gajiti svoju biljku i ne čekati da nam bilo šta bude dato. „Tu filozofiju gajenja sopstvene biljke smo kao narod danas, nažalost, napustili”, kaže. U Vršačkoj gimnaziji stekao je „ozbiljnost prema učenju, u shvatanju života”. Profesori biologije, hemije, matematike bili su veoma strogi i učili da je strogost „neophodna kao so života”; nemačkog Ervin Mareš, logike Jovan Mijatović, srpskog jezika Basaraba „veleposednici plemenitog duha, koji u provinciji sija jače i upadljivije, nego u velikom gradu”, zračili oko sebe porukom „kako bi trebalo da izgleda, govori i misli čovek kakav bismo svi želeli biti”.
Voleo je da crta i mislio da bi bilo lepo „biti arhitekt i graditi velike kuće s kružnim stepenicama”. Obreo se u svetu medicine gotovo „uzbudljivim damarom slučaja” (Popa). Jedna Amorova strelica je u tome odigrala svoju ulogu. „Krenuo sam sa svojom tadašnjom devojkom šinobusom za Beograd s namerom da upišem arhitekturu. Ona je studirala medicinu i više od drugih predmeta volela fiziologiju. Tokom putovanja, pokazivala mi je svoje nove knjige, u kojima sam prvi put nazirao misteriju dodira duše i tela. Na Slaviji sam sišao iz tramvaja i uputio se na Medicinski fakultet. Po povratku kući, stariji rođak mi je rekao: Šta ti to treba, da celi život provedeš sa bolesnim ljudima!”

NAUKA


Učitelji i uzori

Na studijama su ga privlačile neuronauke i psihoanaliza, upoznavanje s građom i funkcijama čovekovog tela i duha. Čitao je Frojda, Adlera, Karen Hornaj, Froma, Junga, pisce kakvi su Borhes, Markes, Oskar Davičo, Popa, ponekad i „s osećajem krivice”, jer bi se danima i nedeljama udaljavao od stručnih knjiga. A kad god bi se pitao kuda i kako dalje iznova bi otvarao Heseovu Igru staklenih perli ili Sidartu. Bile su to godine „usamljenosti” (dragocenog saznanja da je „usamljenost najintimniji zavičaj čoveka”) i „učenja kao u transu”.
Na „heterogenu grupu” profesora, od vrhunskih naučnika i intelektualaca do onih „koji su zalutali u vrhove medicine jureći partijske pozicije”, gledao je kao na „posednike Tajnog Znanja ili sveštenike hirurške veštine koja je sama po sebi neka vrsta molitve”. Specifičan duh Beograda, na koji je pala „kosmička iskra”, učio ga je, kaže, „kako u igri života treba s radošću pobeđivati, a sa osmehom gubiti”. I danas mu biti Beograđanin izgleda kao vrsta „posebnog statusa, ili odlikovanja” i nije „siguran kako i kada se ta titula stiče”. Završivši studije (s prosekom 9,70) zaposlio se u Institutu za fiziologiju i otisnuo u naučnu avanturu. Otac je shvatio da se Đorđe neće vratiti na imanje i zbog toga bio ljut, pa potom tužan, a kasnije je ignorisao „beogradski život svog sina”, smatrajući da je time nepovratno izgubljen za poljoprivredu. U roditeljskom domu nikada nije doživeo osećaj da radi nešto važno, jer to što je on učio i čime se u nauci bavio njima „nije značilo mnogo”. Ali „imali su dovoljno mentalne širine”, veli, da ga ne sputavaju.
Profesor Gordana ĐorđevićDenić, patofiziolog, prva je svom studentu „poslala signal” da bi mogao da uradi „nešto više od običnog, ma kako ozbiljnog, studiranja”, pružila šansu da napiše prve stručne radove i da se pojavi na prvim naučnim kongresima. I bila mentor magistarskog rada u kome su se bavili imunološkim osnovama ateroskleroze, čijem će se izučavanju i lečenju trajno posvetiti. Bio sam siguran da se tu negde krije ključ za otkrivanje imunoloških i inflamatornih pokretača aterogeneze i da ćemo to, nešto kasnije, i dokazati. Posmatrajući prof. Đorđević kako otmeno funkcioniše u akademskoj areni, shvatio sam da je moguće biti smiren i dobar čovek, a da će sve drugo samo doći ako zaslužiš i ako se ne otimaš. Zov hirugije („nešto kao saznanje da je suština medicine u hirurgiji”) čuo je prvi put tokom jednog noćnog dežurstva na Neurohirurškoj klinici, dok je, pomalo i „umoran od čitanja tekstova koji objašnjavaju ljudsko telo i dušu, ali ništa ne menjaju”, asistirao prof. Naguliću tokom operacije.
Profesor je, kaže, bio „precizan u svakoj reči i pokretu, a opet nekako iznad situacije”. Shvatio je da hirurg mora da deluje „odlučno u potpunoj neizvesnosti”, rizikujući, „da da sve od sebe i da je dati sve od sebe savršen osećaj.” Kao specijalizant hirurgije umeo je da uči i od običnih i od najboljih, ali da sebi za uzor uzme ono najbolje u njima. Ponekad prosečni hirurzi imaju u svom radu poteze, trikove i pravila koji se mogu ugraditi u velike sisteme, jer dobra hirurgija podrazumeva dobru organizaciju velikog tima. Bio je opčinjen čudesnim talentom akademika Gerzića „da intuitivno shvati hirurški problem pre nego što počne operaciju” i njegovom „primenjenom elegancijom u životu, posebno u hirurgiji, koja je neponovljiva”.
Od Slobodana Lotine, mentora pri izradi doktorske disertacije, koji je u nas osnovao prvu katedru za vaskularnu hirurgiju i angiologiju (čiji je Radak danas šef i profesor hirurgije), naučio je „najdublje detalje hirurškog zanata”. Veljko Đukić ga je uveo u lavirint vaskularne hirurgije „iz koga više ne zna kako da izađe” i naučio da je hirurgija nešto mnogo šire od same veštine operisanja, ona podrazumeva davanje, učenje i opraštanje, i da su komunikativnost i vedro raspoložanje veoma značajni u funkcionisanju jednog kolektiva. Profesoru Đukiću imamo da zahvalimo što je raspakovao već spakovane kofere za Cirih i ostao u zemlji. Svoj hirurški talenat, sličan retkom dijamantu, kao stipendist nemačke vlade brusio je kod Jerga Folmara (JörgFriedrich Vollmar) u Ulmu i u nekoliko drugih najboljih evropskih centara za vaskularnu hirurgiju. Folmar je u to vreme bio superstar vaskularne medicine. Njegova knjiga Rekonstruktive Chirurgie der Arterien je i danas bukvar za naučnike u vaskularnoj medicini. Klinika dr Folmara je bila „spartanska radionica sistematičnosti”, a on sam „perfekcionist” koji je od svojih saradnika zahtevao da o pacijentu znaju sve. U hirurgiji je sve jednostavno, govorio je, ako nije jednostavno, znači da nismo dobro razumeli.
Pravilo tri S (Simpl jednostavno, Safe – sigurno, Short – brzo, kratko) je suština dobre hirurgije. Vaskularnog hirurga zovu tek kad opšti hirurg ne zna šta da uradi. Znao je da tek nastajućoj oblasti vaskularne hirurgije formuliše mesto i smisao. Kad bi bio zadovoljan onim što sam uradio, pogledao bi me strogo i rekao: „Uspravi se, kako to hodaš, ti si hirurg, ljudi te gledaju”. U njegovom katalogu sholastičke strogosti, to je bila prikrivena mrva nežnosti, jer on prema kazivanju nemačkih kolega, nikada nikog nije pohvalio. Kao već stari profesor, predložio me je za člana Borda European Society for Vascular and Endovascular Surgery, koje on inače nije posebno cenio, u skladu sa njegovom germanskom ozbiljnošću i urođenim nepoverenjem prema slovenskim narodima, a ne kao čin lične simpatije.

360 SEKUNDI SAMOĆE

Samoća u naslovu besede Karotidna hirurgija, 360 sekundi samoće, samoća je hirurškog čina, jer je preuzimanje odgovornosti najvažniji deo hirugije. „Ljudi misle da je hirurgija avantura puna adrenalina, u stvarnosti hirurgija traži mir. Donošnje odluka o sudbini drugog ljudskog bića je najusamljeniji trenutak na ovoj planeti.To je onaj trenutak kada hirurg ostane sam sa sobom i pomisli: da li bih ja sebi to isto učinio? Nakon tog čistilišta, hirurg može da izgovori: ‘To je ono što bih uradio za svoju majku ili oca’. I tada mu se veruje”.
U karotidnoj hirurgiji, onih „360 sekundi samoće” odnosi se na vreme klemovanja arterije koja hrani mozak (zaustavljanja cirkulacije, koje je sa 20 smanjeno na šest do sedam minuta). „U tim trenucima, kaže Radak, „hirurg hoda po žici, bez daha, jer je svaki potez važan. Rekonstrukcija arterije mora biti urađena tehnički savršeno, ali za što manje minuta, sekundi, trenutaka, udaha i izdaha. Bez treptaja oka”.

NAUKA


Klinika „Dedinje” srpski brend

Odluka da iz KCS pređe na Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”, prvu takvu ustanovu u Srba (ktitorsko, duhovno i graditeljsko zaveštanje zaljubljenika u Beograd, gradonačelnika Pešića i profesora Libora Hejhala i Mihaila Vučinića), bila je nalog trenutka i ličnih te žnji, test vere u sebe i spremnosti da se krene u susret izazovu. Odsudna za njegovu profesionalnu karijeru. Raniji, Vučinićev poziv, posle predavanja o hirurgiji supraaortalnih grana u Zagrebu, 1988, „prećutao”je, drugi, Bojićev, prihvatio. Mora da se u tom času setio Vučini ćevih reči: „Pusti Klinički centar… Budi prvi vaskularac Dedinja, to je nešto”. Želeo sam da napredujem, da preuzmem pravu, samostalnu odgovornost. Milovan Bojić je, neočekivano, dobio šansu da vodi Institut … i pozvao me da budem načelnik vaskualrne hirurgije. Upravo sam se bio vratio sa dvomesečnim iskustvom ratnog hirurga iz Knina.
Bilo mi je jasno da ću na Drugoj hirurškoj klinici sporo napredovati redovnim, zakrčenim putem koji nudi sve, ali šansu retko, čitamo u knjizi razgovora Dubina vaskularne hirurgije. Došao je u „mrtvu bolnicu”, koja je bila zatvorena posle serije skandaloznih događaja i trebalo je ponovo pokrenuti celu mašinu velike hirurgije. Dr Radak je tada bio, verovatno, najmlađi načelnik vaskularne hirurgije igde u svetu. Smenjeni prof. Vučinić je prvi došao da podrži naslednika: „Ha, došao si, ipak”, rekao je. „Šta si se skupio. Ispravi leđa, podigni glavu. Obrati pažnju na utisak... Dobar si, rekao sam ti. Iskoristi šansu”. Trebalo mu je dve nedelje da pokaže stručnost, a mesec dana da suspendovanim, bezvoljnim i onim mlađim zbunjenim doktorima dokaže dobronamernost i viziju. Sve svoje vreme i snagu davao je da oživi veliku tradiciju koju je klinika već imala. Počeo je da okuplja ljude, kao što je to prof. Đukić činio, „optimizmom i inicijativom”.
Parola Radni dan je naš najveći praznik imala je delotvornu moć. Izgradio je uzajmno poverenje i stvorio ambiciozan i kompaktan naučnoistraživački tim. Ulazeći u operaciju hirurg uvek mora da ima dva rezervna plana, ako prva hiruška taktika ne može da uspe zbog iznenađujućeg nalaza. Sistematičnost u hirur škom razmišljanju, čvrstu subordinaciju u organizaciji odeljenja i temeljni plan svake operacije – tri su načela koja je preuzeo od dr Folmara i trudio se da ih primeni na klinici. Klinika za vaskularnu hirurgiju Instituta za vaskularne bolesti „Dedinje” izrasla je u High volume centar sa velikim brojem angioloških pregleda, restruktivnih operacija i endovaskularnih intervencija godišnje i rezultatima na nivou najvećih centara u svetu. Čuvena i van Evrope. Ne postoji metoda u vaskularnoj hirurgiji koja se u njoj ne primenjuje. Sam dr Radak godišnje izvr ši 600 najsloženijih operacija „pretvarajući visokorizične intervencije u rutinske procedure” s neznatnim postoperativnim komplikacijama. Iz Ulma se vratio sa jedinom željom da u Srbiji u kojoj ona nije bila razvijena, razvije karotidnu hirurgiju. Uspeo je i više, da ona postane srpski brend. U hirurško lečenje karotidne bolesti je najviše truda i ljubavi uloženo i u toj oblasti se najdalje stiglo. Hirurzi „Dedinja” godišnje urade oko 700 operacija na karotidnim arterijama, koliko i oni u četiri najveća strana centra. Nekada je Džordž Kluz, pronalazač veštačkih pluća, dolazio u Beograd da vidi Vučinićevu „zahuktalu kardiovaskularnu hirurgiju”, danas Radakova grupa svake godine publikuje desetak radova u najreferentnijim medicinskim časopisima i drži predavanja po pozivu, a poznati svetski hirurzi gostuju na Klinici „Dedinje”.
Radak je interesovanje stručne javnosti izazvao uvođenjem everzione endarterektomije vratnih arterija (1993), revolucionarne metode, kojom se arterija otvara poprečno, a ne uzdužno, čime je ova duga i složena operacija pretvorena u jednostavnu i brzu. Praćena strahom i otporom u početku, ona je postala opšteprihvaćena. Na Institutu „Dedinje” ostvarena je jedna od najvećih serija everzione karotidne endarterektomije (više od 14.000 operacija). „Uvođenjem ove metode radikalno smo pojednostavili karotidnu hirurgiju. Intraluminalni shunt i patch plastica su postali nepotrebni i pružili su moguć nost značajnog skraćenja vremena klemovanja, uz veliku redukciju broja komplikacija i bolje udaljene rezultate”, kaže u akademskoj besedi. Uvek tamo gde su izazovi, prvi ili sa prvima, dr Radak je učestvovao i u prvim transplantacijama jetre i pankreasa.
Prvi je u našoj zemlji razvio novu metodu u endovaskularnoj hirurgiji – torokalni i abdominalni setentgraft (2004), a 2013. uradio prve hibridne procedure u lečenju multiplih lezija supraaortalnih i perifernih arterija, primenom endovaskularne u kombinaciji sa otvorenom hirurgijom („Rezultati hibridnih procedura ukazuju na to da karotidnu hirurgiju i endovaskularne metode ne bi trebalo posmatrati kao kompetetivne već komplimentarne tehnike”). Dizajnirao je i uveo u dnevnu upotrebu i u Evropi originalnu Bazu podataka za prospektivno praćenje rezultata lečenja, više od 4.800 pacijenata.
U korpusu od 840 objavljenih radova (190 u celini u časopisima sa visokim impakt faktorom), izdvajaju se oni inovativnog karaktera u kojima je nastojao da „rezultate dobre hirurgije oplemeni bazičnim istraživanjima, da redukuje komplikacije i približi se tretiranju genomskih, proteomskih i metaboličkih uzroka ateroskleroze i anuerizmatske bolesti” (Akademske besede, 1, 2016). Neki njegovi rezultati su prihvaćeni kao „standardi u savremenoj vaskularnoj hirurgiji”.

NAUKA


SEĆANJE NA VASKA POPU

Rođen kad je Popa objavio svoju drugu zbirku pesama Nepočin polje (najbolju zbirke poezije u srpskoj književnosti), on je pesnika kao školarac sretao na ulici ili književnim večerima. - Kada sam ga prvi put video izgledao mi je kao umorni rudar, sa ogrubelim rukama i vrlo malo reči. I nije uopšte bilo potrebno da išta kaže, bilo je dovoljno da posmatramo kako izgleda.

PROUČAVANJE MOZGA BOŽJI DAR Bavljenje mozgom za dr Đorđa Radaka je „Božji dar” i on voli to što se bavi „baš mozgom”, jer „ne postoji veći dar nego popraviti nečije gledanje na svet, jer to je gledanje na samog sebe, to je svest. Mogućnosti popravljanja oštećenih funkcija i uticaja na sudbine veliki je izazov”.

Kruna nauke i prakse

Pokrenuo je prvu kontinuiranu edukaciju lekara na Medicinskom fakultetu u Beogradu (kao koncept neprekidnog razvijanja profesionalnih sposobnosti i upoznavanja s novinama u medicini, tehnologiji i nauci), obučio više od 60 vaskularnih hirurga iz zemlje i sveta, osnovao Laboratoriju za angiologiju... Radak je vodeći evropski koordinator najveće međunarodne randominizovane studije terapijskih alternativa za asimptomatsku karotidnu bolest Asimptomatic carotid surgery trial, III, čije rezultate publikuje prestižni časopis Lancet. Hirurški ugled i naučni rejting Đ. Radaka „indikatori” su da će i ubuduće snažno uticati na „realne tokove razvoja naše medicine”. On o svojim prinosima nauci i vaskularnoj hirurgiji ne govori kao čovek s vrha Jakovljeve lestvice koja dotiče nebo, već s kraja na zemlji, „u okruženju stalnih pritisaka tuđe muke”: Ako sam išta uradio u životu, uradio sam to da karotidna hirugija postane normalna stvar, da se rizik operacije od pet do sedam odsto smanji deset puta, ispod 0,60,7 odsto, i one se sada vrše pojednostavljeno, brzo, tipizirano. Formirana je čitava jedna grana medicine koja se bavi popravljanjem cirkulacije krvi u mozgu. Zadivljujuće je to što čovek koji je pred šlogom, koji pada i mentalno ne funkcioniše, posle nekoliko dana postaje svežiji, mozak mu ponovo radi, bolje vidi, bolje čuje, može da razgovara. Knjiga Karotidna hirurgija kruna je Radakovih nauč nih istraživanja i kliničke prakse u lečenju karotidne bolesti. Kao i u prethodne dve, autor se i u ovoj drži načela da treba pisati o onome što sam vidi kao praktični problem. „Operacije karotidnih arterija su specifične po tome što zahtevaju potpunu preciznost, jer svaki milimetarski tromb se u mozgu embolijom projektuje kao velika zona infarkta. Karotidna hirurgija je poezija preciznosti, u kratkom vremenu, cirkulacija u mozgu ne sme dugo da bude smanjena, jer mozak mora ostati ishranjen. Ona zahteva veliku brzinu a od hirurga uvežbanost vozača formule.” Ako ikada dođe taj dan i nađe onu Arijadninu nit koja bi ga izvela iz lavirinta vaskularne hirurgije, u kome se rve s „masovnim ubicom” našeg doba – aterosklerozom, vratiće se bojama i akvarelu. Njegova deca Filip, Marko i Luka nisu u svetu medicine ali bi voleo, kako je jednom rekao, da Una nastavi stepenicama na koje je sam zakoračio.

 

 

 

Miloslav Rajković

 

 









Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"

 

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u  
»  Prijatelji Planete



» 10 GODINA PLANETE

free counters


»   ON LINE PRODAJA

6 digitalnih izdanja:
4,58 EUR/540,00 RSD
Uštedite čitajući digitalna izdanja 50%

Samo ovo izdanje:
1,22 EUR/144,00 RSD
Uštedite čitajući digitalno izdanje 20%

www.novinarnica.netfree counters

Čitajte na kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu

» PRELISTAJTE

NOVINARNICA predlaže
Prelistajte besplatno
primerke

Planeta Br 48


Planeta Br 63


» BROJ 78
Planeta Br 78
Godina XIV
Maj.2017 -Jun.2017.

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003-2017 PLANETA