TEMABROJA
Stanko Stojiljković
Mikrorobotika
Lajbnicova slutnja
Čovečanstvo će do kraja 2029. godine
stići u „tačku jedinstvenosti” (singularnost)
koja, nedvosmileno, podseća
na neponovljiv tren u kojem je stvoren
kosmos. (Pretpostavlja se da je nastao
iz nezamislivo male tačke nepojamne gustine u eksploziji
- „Veliki prasak” (Big Bang) - neviđene snage
ili u događaju koji se naziva singularnosti li jedinstvenost).
Kakav bi to preokret trebalo da se dogodi?
I spolja i iznutra (hardverski i softverski) mašine
će dostići ljudsku inteligenciju, smelo predviđa, verovatno,
danas najuvaženiji futurolog dr Rejmod Rej
Kerzvejl u svojoj knjizi „Singularnost je blizu”, jednoj
od najčitanijih u svetu. Viševekovni čovekov san da izmisli
skalameriju koja će ga premašiti u svemu, pa i u
najsuštastvenijoj biološkoj odlici - pameti, primiče se
ostvarenju.
Najumniji dvonožac iz roda primata (s majmunima)
nikada nije pristajao na prirodna ograničenja. Najpre
se uspravio na dve noge, zbog čega mu se - kako pojedini
naučnici pretpostavljaju - naglo uvećao mozak,
potom se otisnuo izvan matične planete, a na kraju želi
da - posle nekoliko hiljada godina obeleženih pokušajima
i promašajima - sastavi spodobu koja će ga i u kretanju
i u mišljenju nadmašiti. Sam sebe da dovede do
„tačke bez povratka” u kojoj će, slikovito rečeno, prevazići
vlastito telo i vlastiti um!
Kad se to jednom dogodi, zahvaljujući sve bržem
koraku tehnoloških promena kojim je dovde stigao,
sretaće svakodnevno kiborge (mašine obdarene ljudskim
sposobnostima) kao u filmu „Čovek od šest miliona
dolara”, androide (čovekolike robote) poput Dejte
iz „Zvezdanih putovanja” i ostala biološko-mehanička
stvorenja iz sveta mašte koje je sam sklopio.
Leonardov robot
Istorija podučava da su stari Grci svojim napravama
oponašali čovekovu pamet i kretanje, verujući da i
prva podleže prirodnim zakonima. Ostalo je zabeleženo
da je Arkit iz Tarenta, 350 godina pre Hrista, sklepao
nekakvog „goluba na paru” koji mu je služio za izučavanje
letenja, iako nije bio preteča nijedne letelice. Vek
i po docnije, izumitelj i fizičar Ktesibije iz Aleksandrije
pravio je vodene časovnike (klepsidra) s pokretnim
likovima, tačnije u merenju vremena, koji su nasledili
peščane.
Genijalni Leonardo da Vinči se 1495. ogledao u izradi
sprave nalik naoružanom vitezu, s mehanizmom
prozvanim Leonardov robot, koji je odavao utisak da
unutra skriveni čovek pokreće mehaničkog ratnika.
Renesansa se i u izmišljanju svakojakih samopokreću-
ćih sprava ugledala na helenska dostignuća: italijanski
pronalazač Đanelo Torijano je 1540. načinio damu kojasvira mandolinu. Gotovo dva veka kasnije pojavila se
rukotvorina švajcarskog sajdžije Pjera Žakea-Droa, nazvana
dečak zadubljen u svoje misli ili pisar. U glavi je
imao mehaničku računaljku i danas dostojnu divljenja,
a perom je ispisivao po nekoliko rečenica.
Ovakvi izumi naveli su naučnike i filozofe da zamišljaju
ljudski razum kao usavršeni robot. Vilhelm
Lajbnic, savremenik Isaka Njutna, pisao je oko 1700.
godine da - ako su ove pretpostavke istinite a mi se na
volšeban način smanjimo i uđemo u nečiji mozak kad
razmišlja - videćemo mnoštvo pumpica, klipčića, zup-
čaničića i polugica u izvršavanju pojedinih zadataka.
Na temelju toga bićemo u stanju da opišemo nastanak
ljudskih misli.
Očigledno je mudri filozof i matematičar iz Nemač-
ke, poreklom Lužički Srbin, nešto naslutio: pumpice,
klipčiće i polugice mi danas prepoznajemo kao neutransmitere,
jonske kanale i ostale molekulske sastojke
živčane mašinerije. I mada ne razumemo do tančina
kako ove sićušne mašine oblikuju misao, naše neznanje
neće još dugo potrajati.
Ime robot se uvrežilo tek 1921. godine, s prikazivanjem
komada Karela Čapeka „Rosumovi univerzalni
roboti” (RUR), u kojem je reč „robota” upotrebljena
u značenju prinudnog rada. Češki spisatelj opisuje pametne
biomehaničke sprave, namenjene služenju svojim
tvorcima ljudima. Tako su stekle mašinsku inteligenciju:
čulo vida, osećaj dodira, sposobnost raspoznavanja,
moć odlučivanja, istančano usklađivanje pokreta,
znanje reči, čak izvesnu meru zdravog razuma.
Pisac ih je namerno učinio savršenim zlotvorima
koji su prezirali čovekove slabosti, da bi se na kraju pobunili
protiv svojih gospodara i uništili ljudski rod. Lepeza
pametnih mašina porobljivača vlastitih stvoritelja
prošetala je ko zna koliko puta u različitim obličjima
naučno-fanstastičnim skaskama. Od toga je, međutim,
važnije da su roboti Karela Čapeka bili u stanju da odmene
ljudska bića, i ta zamisao je uveliko oživljena u
20. veku: androidi su zaokupljali maštu i u romanima i
na filmu, od Rosija do Terminatora.
Prvo pokolenje robota bilo je daleko od čovekolikih,
a većina izumitelja nije ni pokušala da oponaša ljude.
Omiljeni Junimejt iz šezdesetih pokretao je samo
jednu ruku u nekoliko smerova otvarajući i zatvarajući
svoje hvataljke pokraj pokretne fabričke trake. Današ-
nji obavljaju, uglavnom, opasne poslove, ako zanemarimo
oko dva miliona njihovih srodnika koji jurcaju
stanovima i kancelarijama usisavajući prašinu i papiriće
(više liče na brze kornjače nego na ljupke čistačice).
Do 50 miliona bajtova
Na samo pominjanje robota u našoj svesti iskrsnu
androidi kao poslednji izazov veštačke inteligencije.
Da bi se takav naum ostvario, mora se rastumačiti kako
nastaje ljudska spoznaja, pa i fizički pokreti u ljudskom
mozgu. Za usklađivanje (misaonih) namera s pokretima
u složenim uslovima odgovoran je većinom mali
mozak. Samo ljudsko telo veoma je složeno: u naslednom
zapisu (genom) celog organizma ima više podataka
nego u moždanom nacrtu.
Naučnici su napredovali „koracima od sedam milja”
u razumevanju centralnog nervnog sistema; gotovo
svake godine se dva puta uveća snaga elektronskih
uređaja i pomagala koja nalikuju biološkim. Da bi se
pročitao virus side utrošeno je pet godina, a tek 31 dan
za virus sarsa. Otkako je 1990. otpočelo razvrstavanje
gena u ljudskom genomu, svake godine se udvostru-
čavala količina rastumačenih podataka, a u istoj srazmeri
smanjivali su se troškovi. Ukupno znanje u vezi
s biološkim sastavom čoveka, pa i pojedinih organa,
uveliko se nagomilalo. Danas može da se poboljša i
veštački stvori maltene svaki - od kostiju i mišića do
gušterače i srca.Na sličan način uznapredovalo je dočaravanje
mozga: najsavremeniji skeneri snimaju razmenu poruka
među neuronima u stvarnom vremenu. Svake
godine umnožavaju se činjenice koje olakšavaju verno
predstavljanje pojedinih područja; tuce takvih već je
dočarano. Kompanija IBM se poduhvatila da na računaru
do najsitnijih pojedinosti prikaže ključne delove
moždane kore.
Ukoliko žele da veštački stvore toliku moć, istraživači
moraju da pojme koliko je ljudski mozak složen:
otprilike sto milijardi nerava, svaki s hiljadama veza, a
svaka koristi oko hiljadu puteljaka! Procenjuje se da bi
za podrobno opisavanje trebalo hiljade biliona bajtova;
prevelika složenost. Sam nacrt je milijardu puta jednostavniji!
Kako to znamo?
Celokupna skica ljuskog mozga, i tela, čuva se u genomu,
a on ni izdaleka nema toliko podataka. DNK je
ispisana s tri milijarde slova ponajvljajući samo četiri
(A, C, G, T) u različitim rasporedima: 6 milijardi bitova
ili 800 miliona bajtova. Povrh toga, ispunjena je suviš-
nim ponavljanjima; jedan duži odsečak, nazvan ALU,
pojavljuje se, čak, 300 hiljada puta! Kad se bude do sitnica
dokučilo ustrojstvo naslednog otiska, sve činjenice
mogu se sabiti na 30 do 100 miliona bajtova, manje
nego za kôd „Majrkrosoftovog” programa „vord”. Polovina
od toga jeste nacrt mozga.
Dakle, ljudski mozak može se temeljno opisati sa
15 do 50 miliona bajtova, jer je većina nervnih veza nasumično
uspostavljena na rođenju. Na primer, hiljade
milijardi (bilioni) spona u malom mozgu upisano je u
pregršt gena, što potvrđuje da ih je on u najranijem detinjstvu
stvarao u neredu.
Ljudski mozak nije nimalo jednostavan,
ali se taj sklop (sastav) može
odgonetnuti i usmeravati: predvi-
đa se da će u sledećih dvadesetak
godina biti na raspolaganju iscrpni
uzorci i podrobna oponašanja
nekoliko stotina mož-
danih područja. Jednom
kad se pronikne u to kako
on radi, naučnici će znati
da do najmanje pojedinosti
programiraju
opise tih načela. Na
izmaku treće decenije
ovog veka računari
koji nisu suviše skupi
stotinama puta nadmašiće
moć ljudskog
mozga! Postojaće i
program i delovi (softver
i hardver) za ma-
šine s ljudskom inteligencijom i
za izradu androida nalik čoveku i
robota veličine krvnih zrnaca koji
krstare telom i mozgom, uklanjaju
štetne naslage i opasne izaziva-
če bolesti i unapređuju um.
Kada se to dogodi, i ljudi će delom
postati mašine; prevazići će
ograničenja koja su dugo smatrali
konačnim: svoja tela i svoje
umove.
Stanko Stojiljković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
