БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН

Небо наше науке

Недељко Кошанин

„Кошаниново доба”

Недељко Кошанин је један од најзначајнијих српских ботаничара с почетка 20. века. Већи део свог живота је посветио истраживању флоре јужне Србије, као и Албаније и Северне Македоније. На развој ботанике код нас утицао је у тој мери да се период између 1918. и 1934. назива „Кошаниновим добом“, коме је претходило „Панчићево доба”.

Недељко Кошанин је рођен 1874. у селу Чечина, општина Ивањица. Родитељи су га уписали у основну школу у Придворици. Из Ужичке гимназије је прешао у Прву београдску, где је матурирао са одличним успехом. Дипломирао је 1899. на Јестаственичко-хемијском одељењу Велике школе, као један од тројице најбољих студената. Усавршавао се у Лајпцигу (1900-1905), где је и докторирао. Каријеру универзитетског наставника је наставио у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1914. а редовни члан 1923.
У Немачкој се бавио истраживањем у области физиологије биљака. Будући да у Београду није постојала одговарајућа лабораторија, окренуо се истраживањима у природи, коју је сматрао најсавршенијом лабораторијом. Тако је са биљне физиологије прешао на биљну географију. Бавио се балканским рамондама, четинарима, ендемским врстама међу којима је и зелениче (ловор-вишња). Проучавао је настанак и порекло Дајићког језера на Голији и написао монографију о њему, као и монографију о Власинској тресави. Његови радови покривају области ентомологије, алгологије, фитоценологије, физиологије, екологије, климатологије, фитогеографије и њима сродне. Дуже од три деценије писао је научно-популарне текстове из области биологије и ботанике за радничке новине (један је од покретача и најактивнијих сарадника „Борбе”).
Први светски рат га је затекао у Грацу, са породицом. Рат је провео у заробљеништву, у затвору Шлосберг, у Грацу. У истом граду је и преминуо 1934. у санаторијуму, после дугог боловања од туберкулозе, која је била последица тешких услова у аустријском заробљеништву.
Данас се у „Јевремовцу“ налази биста академика Недељка Кошанина. Његовим именом је названо осам новооткривених биљних врста, као и основна школа у Девићима, у општини Ивањица. На Голији постоје Кошанинова језера (велико и мало), у близини манастира Придворица и Студеница. Прави су бисер из два разлога: прво - пресушују у кишном периоду и пуне се када је сунчано, и друго - вода у нижем делу мањег језера је слана.

Сима Лозанић

Отац српске хемије

Сима Лозанић је, седамдесетих и осамдесетих година 19. века, био једини хемичар у Србији па је морао да се бави аналитичком хемијом и пословима за које су у развијенијим земљама били задужени стручни техничари. Свестан значаја пољопривреде, уложио је много труда и времена у решавање аграрних питања и привредно јачање земље, како у свом научно-стручном тако и у свом политичком деловању.

Сима Лозанић (1847-1935) је најзначајнији српски хемичар, научник, професор, председник Академије наука, први ректор Београдског универзитета, министар привреде и иностраних дела, дипломата, учесник свих ратова свог времена. Својим научним радом је утиснуо дубок траг у европску науку, а своја научна и стручна знања, државничке и педагошке способности... уложио је у напредак Србије. Студирао је природне науке у Цириху и Берлину, где се стварала нова хемија 19. века. У Србију је донео нова знања, савремене уџбенике, истраживачки и научни рад, што је примењивао као професор на Катедри хемије Велике школе, одакле је руководио развојем хемије у Србији. Као ректор Велике школе, почео је да ради на њеном претварању у Универзитет, чији је први ректор био.
Са доласком Симе Лозанића на Велику школу, започело је ново раздобље у развоју хемије у Србији. Пут у модерну хемију је поставио уџбеницима које је написао средином седамдесетих година 19. века (из неорганске хемије, из органске хемије и из хемијске технологије). На тај начин су у Србију, практично истовремено када и у многе развијеније европске земље, стигле нове теорије.  Његов уџбеник неорганске хемије из 1880. године био је први уџбеник ван ондашње Русије у којем се помиње Мендељејевљев Периодни систем елемената. Уџбеник органске хемије је био један од првих у ком су заступљене структурне формуле и нова класификација органских једињења.
Својим радом Лозанић се сврстао међу најзначајније српске научнике. За педесет година рада, без сарадника и асистената, објавио је преко две стотине научних и стручних радова из свих области хемије (органске, неорганске, аналитичке, теоријске). Најзначајнији су му радови из органске хемије, а у оквиру њих - електросинтезе. Неке од његових органских синтеза, којима је синтетизовао и окарактерисао велики број до тада непознатих супстанци, и данас се цитирају. Највише од‌јека имале су електросинтезе - реакције које се врше под дејством тихог електричног пражњења. Неки од његових експеримената су за чак пола века претходили познатом Милеровом експерименту из 1953. у ком су из смеше простих гасова, пропуштањем електричне варнице, добијене амино-киселине које су градивни елементи протеина. Највише признања Лозанићевим електросинтезама дао је Александар Опарин у књизи „Постанак живота на Земљи“, из 1957.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"