UTICAJI SVEMIRA
Mihailo Racković
Polarna svetlost na Balkanu i u regionu
Poigravanje Sunca i Zemlje
Od svih planeta Sunčevog sistema, Mars ima najviše mogućnosti da ugosti primitivan vanzemaljski život. Ili, da se na njegovoj površini nađu dokazi o postojanju života u prošlosti, u vidu fosila, hemijskih jedinjenja koja mogu nastati samo biološkim putem... Odgovor na ovo pitanje pokušale su da daju brojne svemirske sonde, koje su se spuštale na Mars, kao i orbiteri koji oko te planete kruže kao veštački sateliti.
Rover Perseverans |
Marsov rover “Perseverans”, koji je sleteo na Mars 2021, nedavno je otkrio zagonetnu stenu koja je možda dokaz postojanja vanzemaljskog života na Marsu, u dalekoj prošlosti. “Perseverans” rover sleteo je u krater nazvan Jezero - takav naziv ovaj krater je dobio po istoimenom naselju u BiH/Republici Srpskoj. Međutim ovaj krater je u prošlosti stvarno bio jezero (od tečne vode)! A u krater Jezero ulivale su se najmanje tri reke, nazvane Neretva, Sava i Piva. Prilikom istraživanja ostataka drevnog jezera i drevnih reka, dokazano je da je voda tekla Marsom, u dalekoj prošlosti. Naime, naišlo se na ostatke za koje se može reći da su organskog porekla…
Ipak do možda najvažnijeg otkrića došlo se jula ove godine, kada je otkrivena stena oblika sličnog vrhu strele, nazvana “Cheyava falls”. Analiza ove stene duge 3m pokazuje površinske tačke slične onima na Zemlji, koje su povezane sa mikrobima. Naravno, ovo još nije konačni dokaz jer treba biti oprezan i definitivno odbaciti sve opcije, osim one biološke, da bi postojanje života na Marsu sad/u prošlosti bilo dokazano.
“Neverovatne teorije zahtevaju neverovatne dokaze”, govorio je Karl Segan. Početkom 90-tih, u meteoritu poreklom sa Marsa, otkrivene su struktutre koje veoma podsećaju na fosile mikroorganizama kao i neka hemijska jedinjenja koja ukazuju na tako nešto. Međutim, ovo je prvi put da je nešto slično pronađeno na samoj površini Marsa.
Sve je više dokaza da je Mars u prošlosti bio topliji i vlažniji. Unutrašnjost Marsa je bila toplija pa je njegovo jezgro moglo da generiše globalno magnetno polje koje je štitilo atmosferu i površinu planete od štetnog zračenja Sunca i zračenja iz svemira. Iz istog ovog razloga (veće unutrašnje toplote) Mars je imao i značajnu vulkansku aktivnost koja je danas, u najboljem slučaju, prilično razređena, a koja je atmosferu snabdevala gasovima. Gusta atmosfera je neophodna za postojanje tečne vode (kao i bilo koje druge tečnosti) pošto u vakumu postoje samo dva agregatna stanja: čvrsto i gasovito. U izuzetno razređenim atmosferama, postojanje tečnosti je znatno otežano. Ali, pošto je Mars znatno manji od Zemlje, radioaktivni elementi u njegovoj unutrašnjosti se mnogo brže troše, tako da se Marsova unutrašnjost mnogo brže hladi. Posledica ovoga je da je Mars izgubio globalno magnetno polje pa je zračenje Sunca moglo relativno neometano da mu odnosi atmosferu, dok razređena vulkanska aktivnost nije mogla da nadoknadi ono što je Sunčev vetar odnosio. Samim tim Mars je gubio i atmosferu i tečnu vodu da bi se pretvorio u ovo što je danas. Ali da li je zaista sve izgubljeno? Da li na površini Marsa zaista odavno nema života? Odgovor se ne zna.
Ilustracija kratera Jezero |
Na Marsu i danas, na vrlo kratko vreme, može da bude tečne vode u vidu kapljica, a možda čak i manjih tokova; pojava metana u atmosferi može da ukaže na mikroorganizme, posebno kada se ima u vidu da je koncentracija metana u atmosferi prilično promenljiva. Mars može da ima i vulkanske pećine, koje su zaštićene od štetnog zračenja i u kojima je temperatura stalna tokom cele godine, jer se pećine zagrevaju unutrašnjom toplotom a ne Sunčevim zračenjem (kao što je slučaj i sa Zemljom). Ipak, do najazanimljivijeg otkrića na ovu temu došlo se nedavnom analizom podataka sa lendera “Insight”, koji se spustio na Mars 2018. u cilju istraživanja Marsove unutrašnjosti. Otkriveno je da se, na dubini 10-20km, nalaze velike količine vode u tečnom stanju. Podaci su dobijeni na osnovu kretanja seizmičkih talasa. Na ovaj način naučnici dobijaju podatke i o unutrašnjoj strukturi Zemlje, kao i drugih nebeskih tela, u ovom slučaju Marsa. Iako na prvi pogled neverovatno, ovo otkriće i nije toliko neočekivano jer se na toj dubini tečna voda zagreva unutrašnjom toplotom a ne Sunčevim zračenjem (donekle slična situacija kao i sa Jupiterovim mesecom Evropom, Saturnovim mesecom Enceladom…). Unutrašnja toplota Marsa, iako znatno slabija od Zemljine, i dalje postoji. Dokaz su geološki relativno skore erupcije Marsovih vulkana (pre oko 2 miliona godina).
Na Zemlji, gde god ima tečne vode, neizbežno ima i života. Ako bismo ovom logikom posmatrali i Mars, onda bi života na Marsu moralo da bude, a posebno bi moralo da bude fosila mikrooragnizama. Sve u svemu, koliko god bila uzbudljiva dosadašnja otkrića na Marsu, izgleda da ona najveća tek dolaze.
Mihailo Racković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
