БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН
Небо наше науке
Сима Лозанић
Отац српске хемије
Сима Лозанић је, седамдесетих и осамдесетих година 19. века, био једини хемичар у Србији па је морао да се бави аналитичком хемијом и пословима за које су у развијенијим земљама били задужени стручни техничари. Свестан значаја пољопривреде, уложио је много труда и времена у решавање аграрних питања и привредно јачање земље, како у свом научно-стручном тако и у свом политичком деловању.
Сима Лозанић (1847-1935) је најзначајнији српски хемичар, научник, професор, председник Академије наука, први ректор Београдског универзитета, министар привреде и иностраних дела, дипломата, учесник свих ратова свог времена. Својим научним радом је утиснуо дубок траг у европску науку, а своја научна и стручна знања, државничке и педагошке способности... уложио је у напредак Србије. Студирао је природне науке у Цириху и Берлину, где се стварала нова хемија 19. века. У Србију је донео нова знања, савремене уџбенике, истраживачки и научни рад, што је примењивао као професор на Катедри хемије Велике школе, одакле је руководио развојем хемије у Србији. Као ректор Велике школе, почео је да ради на њеном претварању у Универзитет, чији је први ректор био.
Са доласком Симе Лозанића на Велику школу, започело је ново раздобље у развоју хемије у Србији. Пут у модерну хемију је поставио уџбеницима које је написао средином седамдесетих година 19. века (из неорганске хемије, из органске хемије и из хемијске технологије). На тај начин су у Србију, практично истовремено када и у многе развијеније европске земље, стигле нове теорије. Његов уџбеник неорганске хемије из 1880. године био је први уџбеник ван ондашње Русије у којем се помиње Мендељејевљев Периодни систем елемената. Уџбеник органске хемије је био један од првих у ком су заступљене структурне формуле и нова класификација органских једињења.
Својим радом Лозанић се сврстао међу најзначајније српске научнике. За педесет година рада, без сарадника и асистената, објавио је преко две стотине научних и стручних радова из свих области хемије (органске, неорганске, аналитичке, теоријске). Најзначајнији су му радови из органске хемије, а у оквиру њих - електросинтезе. Неке од његових органских синтеза, којима је синтетизовао и окарактерисао велики број до тада непознатих супстанци, и данас се цитирају. Највише одјека имале су електросинтезе - реакције које се врше под дејством тихог електричног пражњења. Неки од његових експеримената су за чак пола века претходили познатом Милеровом експерименту из 1953. у ком су из смеше простих гасова, пропуштањем електричне варнице, добијене амино-киселине које су градивни елементи протеина. Највише признања Лозанићевим електросинтезама дао је Александар Опарин у књизи „Постанак живота на Земљи“, из 1957.
Гордана Вуњак-Новаковић
Најцитиранија српска научница
Проф. др Гордана Вуњак-Новаковић је најцитиранија српска научница. Чланица је Националне академије наука САД и САНУ. Професор је на Универзитету Колумбија, али и почасни професор београдског Технолошко-металуршког факултета, где је дипломирала, магистрирала и докторирала хемијско инжењерство.
Проф. др Гордана Вуњак-Новаковић је била Фулбрајтов стипендиста на МИТ-у, када је 1986. започела сасвим нова истраживања рекомбинантних ферментација у биотехнолошком постројењу, радећи на карактеризацији биореактора. Тада је започела сарадњу са професором Робертом Лангером, који је добио и први грант за истраживање инжењерства ткива, чиме је засновао нову научно-истраживачку област. На његов позив се 1993. вратила и САД, где су наставили сарадњу.
Др Гордана Вуњак-Новаковић је од 2005. редовни професор биоинжењерства и медицинских наука на Универзитету Колумбија, где руководи Лабораторијом за матичне ћелије и инжењерство ткива. Њен тим сарадника ради на развоју иновативних технологија ткивног инжењерства у циљу побољшања људског здравља, тј. добијања читавих органа за регенеративну медицину (плућа, срце и кост), али и модела за проучавање повреда и болести (исхемија, фиброза и канцер).
На основу ових студија, тим је објавио три књиге и 465 чланака у бројним научним часописима. Професорка Вуњак-Новаковић је одржала више од 550 предавања по позиву, семинара и уводних излагања, и има више од 180 објављених и штампаних патената и патената на чекању. Као ментор, извела је на пут више од две стотине младих научника, од којих су многи сада лидери у биомедицинским наукама, биоинжењерству и медицини, и заузимају академске и извршне позиције широм света. Њена лабораторија на Колумбији је покренула четири биотехнолошке компаније.
Проф. др Гордана Вуњак-Новаковић је, за своје предузетништво, добила четири НАСА-ине награде за патенте, као и годишњу награду за проналазаче Европског патентног завода за 2021. „Када је реч о регенеративној медицини, у оквиру које правите ткиво које треба да се имплантира у пацијента, то траје дуго; понекад десет и више година. Потребно је да се уради много да би се доказала ефикасност такве технологије. Најважније је да она не нарушава нешто друго у организму“, истакла је професорка Вуњак-Новаковић током недавног боравка у Србији.
|
Стеван Коички
У врху светске научне елите
Умеће преданог рада, неспутаног размишљања, систематичност, прецизност, цела његова личност, одавали су научника особина идеалних за бављење хиперфиним интеракцијама, пише о Стевану Коичком, нукеларном физичару и потпредседнику САНУ, академик Ђорђе Шијачки. Овом облашћу, Коички „је господарио као светски горостас“. Својом посвећеношћу истраживачком раду доспео је „у врх светске научне елите“.
Рођен је 21. августа 1929. у Бачкој Паланци, у чиновничкој породици. Гимназију је завршио у Сомбору, а студије физике на ПМФ Универзитета у Београду, на коме је стекао докторат из нуклеарне физике.
Коичке се формира као нуклеарни физичар у области радиоактивних изотопа и зрачења са усмерењем на нуклеарну спектрометрију. Од 1962. године он се оријентише на изучавање хиперфиних интеракција и примену нуклеарних метода у изучавању магнетних и електричних појава у физици кондензованог стања материје.
Суверено је владао двема експерименталним техникама нуклеарне физике: сцинтилационим детекторима нуклеарних зрачења и техником брзих коинцидентних мерења. Били су то битни предуслови за успешан рад у двема њеним гранама; временски диференцираној спектроскопији гама зрачења из неутронских захвата и временски дифиренцираним мерењима петурбованих ангуларних корелација гама зрачења.
На усавршавању у француском атомском центру Saclay, 1952/53, Коички је, захваљујући искуству у изради дипломског рада у Винчи, уз Робера Волена, склопио први сцинтилациони бројач у Француској. Ту је заједно са др Балинијем завршио и свој први научни рад, који је Жолио-Кири приказао у Француској академији наука.
Оригиналну методу временски диференциране спектроскопије, која се заснивала на временски помереним коинциденцијама сложенх гама зрака, Коички је управо развио у Винчи. Метода је постала драгоцен извор комплементарних података и основа сарадње великих светских лабораторија. Најзапаженије је било заједничко истраживање Винче, Гренобла, Манчестера и Њујорка побуђеног стања деформисаног језгра тулијума-168. Том приликом је идентификовано 700 гама зрака сврстаних у двадесет ротационих и вибрационих фамилија.
И у области хиперфиних интеракција, граничног подручја између нуклеарне физике и атома, Коички је учествовао у многим пионирским истраживањима (интерне структуре диелектрика), први евидентирајући одређене појаве, постављајући стандарде и примењујући оригиналне методе. У овом раздобљу провео је две године (1962/64) на Универзитету Пенсливанија у Филаделфији и 1969/70. на University of California у Сан Франциску (САД).
Драгоцено искуство је понео из LowrenceRadiationLaboratory у Берклију, истражујући у групи која је у свету уживала највећи углед у развоју и примени нуклеарних метода у физици чврстог стања. Рад на одређивању и испитивању унутрашњих магнетских поља огромне јачине, која владају у феромагнетским металима, сматра се за класичан у тзв. „високорезолуционој временској спектроскопији у пертурбованим угаоним корелацијама“.
Преминуо је 2007. године.
Стојан Новаковић
Државник и полихистор
Један од највиднијих представника просвећених српских кругова друге половине 19. и почетка 20. века, Стојан Новаковић је, вели један познавлац његовог живота и дела, био „прави представник критичког духа“ који се развијао у Србији његовог времена, „поборник уставног и парламентарног друштва“, „неуморан у области науке“ и „непоколебљиви заступник ослобођења и уједињења српског народа“.
Рођен у Шапцу 1842. као Коста Новаковић, у двадесетој години је своје име заменио српским Стојан. Вероватно у знак захвалности свом професору у нижој шабачкој гимназији Стојану Бошковићу, који му је омогућио да као сиромашни а најбољи ученик школовање настави у Београду. Завршио је правни одсек Лицеја, на коме је испољио дар за филологију.
Био је књижевник и преводилац, библиотекар и чувар музеја, професор гимназије и Велике школе (истовремено наставник језика и књижевности кнезу Милану), политички писац и мемоариста. Више од педесет година био је првак политичке партије, скупштински делегат, министар, председник владе, посланик на страни (Цариград, Париз, Петроград), дипломата, предводник дипломатских мисија. Један је од ретких српских научника који се није усваршавао на страним универзитетима.
Када је о науци реч, ушао је „у све њене националне дисциплине“ (М. Војводић). Први у том низу био је текст из филологије Нешто о новом правцу у српској књижевности, 1862. Написао је школски уџбеник Преглед српске књижевности (1867), са примерима из старословенске, дубровачке и српске књижевности. Потом је објавио Српску библиогрифију (с пописом свих књига од 1741-1867).
Године 1866, отпочео је свој рад у области историје српског народа. Објавио је Законик Стефана Душана, затим расправе из историјске географије, па оне из привреде и друштва (Пронијари и баштиници, Село, Стара српска војска), Срби и Турци XIV XV века (1893), студије посвећене Бранковићима. На позив Матице српске, написао је Васкрс државе српске (1904), свој најзначајнији рад о српској револуцији.
Посебно се интересовао за положај српског народа у Европској Турској, а објављене текстове и белешке сакупио је у књизи Балканска питања и мање историјско-политичке белешке (1906). Међу њима је посебно вредан Грчке мисли о етнографији Балканског полуострва (1890). Радови Цариградска патријаршија и православље у Европској Турској (1895), у којем износи захтев за добијање српских владичанских места, и Српске и бугарске распре поводом једног списа о Хиландару (1900) указују да су га занимала и црквена питања.
Најзначајније дело о савременом добу Двадесет година уставне политике у Србији 1883-1903 (1912) писао је на основу сећања и личних забелешки. У краћој студији Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, истицао је да је улога књиге била немерљива, и зато је обраћао велику пажњу њеном организованом ширењу.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|