TEMA BROJA
Dubravka Marić
Vasiona, ljudi i vanzemaljci / Od kvaziistorije, preko ufologije do nauke
Izazovne pretpostavke
Erih fon Deniken |
Pozivanje na natprirodno objašnjenje kada je reč o načinu na koji su nastala neka od najmonumentalnijih arhitektonskih i građevinskih dostignuća u široj praistoriji, ili u kamenom dobu za južnoameričke i mezoameričke civilizacije, znači olako odbacivanje ljudske genijalnosti, kreativnosti i snalažljivosti. Priča o vanzemaljcima koji posećuju Zemlju deo je savremene mitologije.
Od knjiga Eriha fon Denikena, koje su objavljivane i kod nas, stigli smo do serije „Drevni vanzemaljci“, koja se prikazuje na kablovskoj televiziji. Ovi i drugi autori zastupaju ideju da vanzemaljci ne samo što su stupili u dodir sa našim precima nego su i živeli sa njima, i pomogli im da izgrade svoje civilizacije. Iz njihovog ugla, faraon Ehnaton, koji je na statuama prikazan sa izduženom lobanjom, dugačkim vratom, prenaglašenim trupom i grudima, u stvari nema genetski poremećaj, već podseća na modernu predstavu izgleda jednog vanzemaljca.
Baš kao i mnogo toga ostalog što se tiče praistorije, i graditeljske tehnike naših predaka, verovatno će zadugo ostati zagonetka za nauku. To važi i za egipatske, i za mezoameričke piramide. Naučnicima jedino preostaje da i dalje isprobavaju kako su stari graditelji uspevali u svojim poduhvatima. Zato je „ufolozima“ lako da tvrde kako su piramide u Čičen Ici, na Jukatanu, sagrađene uz pomoć vanzemaljaca da bi im služile za navigaciju, a postoji i teorija da one emituju moćne energetske zrake, koji su Majama omogućavali da komuniciraju sa vanzemaljcima.
To što se na stotine naizgled nasumično iscrtanih belih linija u pustinji Naska, u Peruu (kao i tri stotine geometrijskih oblika i sedamdeset životinjskih crteža), mogu videti samo sa velike visine, za neke predstavlja dokaz vanzemaljskog prisustva na Zemlji. Jer, kako bi inače ljudi koji ne mogu da lete, mogli to da nacrtaju? Erih fon Deniken je prvi izneo ideju da su linije i crteži iz Naske „pista“ za vanzemaljske letelice a naučnici smatraju da su ovi geoglifi nastali tako što su ljudi uklonili gornji sloj kamenja boje rđe, pa se ispod pojavio pesak bele boje. Iako se u početku verovalo da je dizajn crteža usklađen sa sazvežđima ili solsticijumima, sada naučnici misle da linije ukazuju na ceremonijalna ili ritualna mesta, koja se dovode u vezu sa vodom i plodnošću. Zagovornici teorije o drevnim vanzemaljcima zanemaruju činjenicu da su crteži iz Naske, osim iz vazduha, vidljivi i sa podnožja okolnih brda pa vanzemaljci nisu bili potrebni da ih nacrtaju.
Mašina „ljudski mravinjak“
Erih fon Deniken je svojevremeno lansirao i tumačenje da je Stonhendž model Sunčevog sistema, koji je služio i kao vanzemaljska platforma za sletanje. Iako arheolozi nikada neće saznati pravu svrhu ove građevine, pokazali su da su ljudi još pre pet hiljada godina (od tada potiču najstarije strukture na ovom nalazištu), pomoću tada poznatih građevinskih tehnologija i „ljudskog mravinjaka“ (koji je i inače hiljadama godina bio glavna građevinska „mašina“), i sami mogli da podignu nešto tako monumentalno.
O kometi bez repa
Većina nas je zaboravila i događaj iz 2017. kada je iz pravca Vege u naš solarni sistem stigao tajanstveni objekat nazvan „Oumuamua“ ili „glasnik iz daleka koji prvi stiže“ (na havajskom). Da li je to bio asteroid, kometa ili vanzemaljski brod? Neobičan oblik cigare, neobičan sastav, atipično ponašanje: ubrzavanje umesto usporavanja prilikom udaljavanja od Sunca, uprkos snažnom delovanju njegove gravitacije. I dok su se neki uplašili, a možda i upaničili, drugi su se ponadali. Međutim, prošle godine su naučnici sa Berklija utvrdili da je reč o kometi u „neobičnom ruhu.“ Oumuamua je putovanje započeo kao objekat sličan kometi (bogat vodom). Tokom svog međuzvezdanog putovanja je bio bombardovan kosmičkim zracima. Oni su deo njegove vode pretvorili u vodonik koji je ostao zarobljen u unutrašnjosti objekta. Kada se približio Suncu, toplota je dovela do otpuštanja vodonika, koji je objektu poslužio kao pogon, i ubrzao njegovo kretanje.
I dok su neki naučnici bili sumnjičavi prema ovom objašnjenju (ali ne u smislu priče o vanzemaljcima), profesor astrofizike Abraham „Avi“ Leb sa Harvarda, koji je 2017. prvi izneo ideju o Oumuamui kao o vanzemaljskoj tvorevini, prokomentarisao je da su hipoteze o kometi bez repa, isto što i „tvrdnje da je slon zebra bez šara.“ On je podsetio na činjenicu da je drugi posetilac iz međuzvezdanog prostora, kometa „2I/Borisov“ koja je otkrivena dve godine kasnije, imala odgovarajući rep. Profesor Leb je danas „vodeći lovac na vanzemaljce“ i kaže da bi NLO trebalo da postanu predmet pravog istraživanja, a da nauka mora da razjasni stvari. Ovakve izjave, ovakvih stručnjaka, priče o vanzemaljcima svakako podižu na viši nivo.
Srećom, neke nedoumice to više nisu, opet zahvaljujući naučnicima. Kada je orbiter „Viking 1“ u regionu Sidonija, na Marsu 1976. snimio nešto što je ličilo na ljudsko lice, naučnici su to odbacili kao igru senki. Ipak, sve dok 2001. „Marsov globalni geometar“ (Mars Global Surveyor) pomoću svoje kamere sa mnogo većom rezolucijom, nije ponovo osmotrio „lice“, moglo se verovati u teoriju o vanzemaljcima-graditeljima u Sunčevom sistemu. Novi snimak je otkrio da famozno lice ipak ne postoji, i da je to samo još jedna obična peščana dina na našem susedu.
Dubravka Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
