БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН

Истраживање до најудаљенијих молекула

Душан Каназир

Истраживање до
најудаљенијих молекула

Академик и професор београдског универзитета, Душан Каназир свој научни рад посветио је истраживањима у молекуларној биологији. Рођен је 28. јуна 1921. у Мошорину, код Титела. У Новом Саду је завршио основну школу и гимназију. Уписао је Медицински факултет у Београду, али је почетком рата прекинуо студије. Од 1945. до 1949. студирао је у Паризу. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, 1949. 

После студија радио је као асистент у Лабораторији за биологију Института за нуклеарне науке у Винчи, пре свега на проучавању биолошке отпорности микроорганизама на зрачење. Био је на специјализацији у Француској и Белгији. Докторирао је из области физиолошких наука 1955, на Факултету природних наука у Бриселу, са тезом “Прилог проучавању дејства УВ зрачења на метаболизам врсте ешерихија коли”. Усавршавање је наставио у Центру за генетику, код Њујорка, и на Универзитету у Пенсилванији.
 Био је руководилац Биохемијског одељења Института за нуклеарне науке у Винчи. Предавао је на Фармацеутском и на Природно-математичком факултету. У Институту за биолошка истраживања основао је Лабораторију за биохемију, а при Физиолошком заводу Природно-математичког факултета - Катедру за биохемију. Радио је као професор по позиву у САД, у Белгији и у Јапану.
За начелника Радиобиолошке лабораторије и члана Савета Института за нуклеарне науке у Винчи именован је 1959. За дописног члана САНУ изабран је 1961, а за редовног члана 1968. Потпредседник Академије је био од 1971. до 1981, а потом је изабран за председника САНУ. На тој функцији остао је до 1994. Биран је за члана ЈАЗУ, члана Академије наука и умјетности БиХ, Војвођанске академије наука и уметности, а био је и инострани члан Атинске академије наука и Индијске националне академије наука.
Претежно се бавио изучавањем биолошких функција и метаболизма нуклеинских киселина, процесима мутагенезе изазваних факторима животне средине или зрачењем, на изучавање могућности исправке грешака у молекулу ДНК. Касније се усмерио ка изучавању молекуларне биологије стреса и његове улоге у настанки канцера и кардиоваскуларних обољења.
Академик Душан Каназир је 1978. био у ужем избору за доделу Нобелове награде. Преминуо је 19. септембра 2009, у Београду.

Владимир Стевановић

Са биљкама и птицама

Проф. др Владимир Стевановић, редовни професор Универзитета у Београду, Биолошког факултета и редовни члан САНУ, рођен је 1947. године у Београду где је завршио основно и средње образовање. Студирао је биологију на Природно-математичком факултету у Београду, где је дипломирао 1972. Докторску дисертацију одбранио је 1986, а професионалну каријеру започео је 1974. као предавач на Катедри за екологију биљака. Од 1989. до 2011. године био је руководилац Одсека за екологију и географију биљака на Биолошком факултету у Београду. Држао је предавања на Географском факултету Универзитета у Београду, и на универзитетима у Новом Саду и Бањалуци. Од 1989. године био је шеф Катедре за екологију и географију биљака Биолошког факултета у Београду.

Поље његовог научног рада обухватало је екологију и географију биљака, флористику, екологију вегатације и заштиту биодиверзитета. Пронашао је и описао 10 нових врста балканске флоре. Његова научна библиографија броји преко 223 библиографске јединице у домаћим и страним часописима, у оквиру којих се налазе  три монографије, међу којима се издвајају „Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја“ (у коауторству са Војиславом Васићем), шест поглавља у међународним монографијама и 19 поглавља у домаћим монографијама, као и преко 150 стручних радова.
У оквиру САНУ био је председник Одбора за изучавање флоре и вегетације Србије, члан  Одбора за изучавање фауне Србије и председник  Одбора „Човек и животна срединаˮ. Био је и руководилац пројекта „Хоролошки и еколошки чиниоци диференцијације орофитске флоре Србије и околних територија централног дела Балканског полуострва“.
Са сарадницима је радио на „Црвеној књизи флоре Србије“ и „Ботанички значајним подручјима у Србији”. Приказао је резултате истраживања величине генома и нивоа плоидије ендемо-реликтних врста рода Рамонда на Балканском полуострву.
Мада је првенствено био познат као ботаничар, Владимир Стевановић је започео каријеру као орнитолог, ученик чувеног Сергеја Матвејева. Био је један од пионира прстеновања птица у Србији и касније сарадник Центра за маркирање животиња Природњачког музеја. Преминуо је 2024. године.

Александар Белић

Научник најелитнијег кова

У српској науци о језику XX века, име Александар Белић (1876-1960) је над свим другим именима. Српски лингвиста века, научник „од оних најелитнијег кова“ (М. Ивић). Модерна универзитетска настава науке о језику, језичка истраживања и формирање кадра за та истраживања у Србији везани су за његово име.

Словенску филологију и лингвистику студирао је на Великој школи и универзитетима у Одеси, Москви и Лајпцигу, где је 1900. одбранио докторску дисертацију о словенским деминутивним и амплификативним суфиксима. Одмах је изабран за доцента, а годину касније и ванредног професора Велике школе, која 1905. прераста у универзитет. Те године је изабран за дописног, а 1906. за редовног члана СКА. Од 1923. био је генерални секретар, а од 1937. до смрти председник Академије.
Образован код рускнх и немачких младограматичара, бавио се већим бројем лингвистичких дисциплина. У Русији је 1897. проучавао старе српске ћирилске споменике и интересовао се за питања српске синтаксе. Његови први значајнији радови припадају дијалектологији: Диалектологическая карта сербскаго языка  (Руска императорска академија 1905), и студија Дијалекти источне и јужне Србије, штампана y првој књизи Српског дијалектолошког зборника. Она је постала образац за дијалектолошка и дијалектографска испитивања. Своје гледање на прикупљање и опис дијалекатске грађе формулисао је у делу Мисли о прикупљању дијалекатског материјала, које 1913. Руска академија објављује као упутство за теренски рад у дијалектологији.
У Дијалектолошкој карти дао је прву класификацију наших дијалеката и народних говора. Први је проучавао чакавско наречје као периферно словенско, чије црте откривају „многе нејасне чињенице y развоју словенских језика“ (Д. Ћупић). Изузетно су значајне Акценатске студије I (Посебна издања СКА XL, 1914), у којима је дато „најпростије и вероватно најуверљивије решење тешког проблема словенске метатоније“. Сматра се за једног од твораца модерне словенске синтаксе, особито синтаксе глаголских времена.
Његово основно професионално опредељење било је „истраживање карактера и развоја српског језика и брига о његовом даљем обликовању и кодификовању“ . Књижевни српскохрватски језик, настао на народној основи штокавског наречја, посматрао je као један језик, као исту лингвистичку категорију. Своје општелингвистичко учење дао је у свом животном делу: О језичкој природи и језичком развитку. Лингвистичка испитивања, I и II (књ. I 1941, друго издање 1958.  и књ. II 1959). Међу младограматичарима први је почео да разрађује теорију синтагматике, наглашавајући функцију речи y синтагми и реченици.
Основао је часописе: СДЗб, Јужнословенски филолог (1913), Наш језик (1932), у којима је такорећи „сва наука“ о српском језику од почетка XX в.
Радио je на припремама за израду и издавање Речника српскохрватског књижевног и народног језика (Речника САНУ), чији je први том изашао y његовој редакцији 1959.

Владан Вулетић

У трци за квантним рачунарима

Супериорна брзина квантних рачунара приликом обраде огромних количина података и сложених алгоритама, нарочито је битна у области оптимизације, вештачке интелигенције, криптографије и хемијског моделовања. Професор Владан Вулетић и његове колеге са МИТ-а, САД, који раде на развоју квантних рачунара, направили су оптички транзистор у коме један једини фотон може да укључи или искључи ласерски зрак.

„Да би се транзистор који смо направили употребио у квантном рачунару, биће потребно да се систем минијатуризује и поједностави. Наш транзистор користи хладне атоме који се налазе на -273 степени Целзијуса, близу апсолутне нуле. Такви атоми се крећу толико споро да нису бржи од мрава“, објаснио је проф. др Владан Вулетић, руководилац Одсека за физику атомске, биолошке, кондензоване материје и плазме, на Масачусетском институту за технологију (МИТ) у Бостону, САД.
У Минхену је завршио студије физике и докторирао. На постдокторским студијама у Институту „Макс Планк“, добио је стипендију за Универзитет Стенфорд, где је потом и предавао. Онда је 2003. прешао на МИТ на коме је редовни професор. Као члан Управног одбора Фонда за науку РС, учествује у афирмацији науке у нашој земљи.
„Као студент сам чуо да је један научник успео да, помоћу ласера, хлади атоме до близу апсолутне нуле, тако да је могуће ухватити појединачне атоме у ласерској замци и видети их. Нисам знао да ли је то на било који начин корисно, али сам био фасциниран. Тако сам се заинтересовао за поље хладних атома и квантне физике. У сарадњи са Михаилом Лукином, са Харварда, први пут смо искористили хладне атоме да створимо молекуле светлости, где две честице светлости (фотони) привлаче једна другу и повезују се. Даљи напредак било је хватање већег броја појединачних атома, сваког у сопствену ласерску замку, и спровођење првих квантних рачуна са тим атомима“, изјавио је професор Вулетић приликом једне посете Србији.
Последњих година се појављује све више конфигурација заснованих на таквој архитектури, а у трку су се одавно укључили и велики технолошки гиганти. И поред тога, изјава професора Вулетића о потреби минијатуризације и поједностављења нове транзисторске технологије коју је развио његов тима, има велику тежину. Наиме, конструсање квантног рачунара велике снаге, који би могао да служи и за општу употребу, још је далеко.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"