BIOLOGIJA

Dr Ana Paunović

Zmije - čuvari ravnoteže u ekosistemu

Strah od 10 cm do 10 m

Zmije (Ophidia, Serpentes) podred su unutar klase gmizavaca. Srodne su gušterima i zajedno sa njima čine najbrojniju grupu recentnih gmizavaca. Od oko 4000 vrsta zmija koje žive na našoj planeti, otrovno je oko 400. Ima ih na svim kontinentima osim na Antarktiku i na većini manjih kopnenih masa. Izuzeci su neka velika ostrva, kao što su Irska, Island, Grenland, Havajski arhipelag i ostrva Novog Zelanda, i mnoga manja ostrva na Atlanskom i centralnom Tihom okeanu. Morske zmije su široko rasprostranjene u Indijskom i Pacifičkom okeanu.

Zmije imaju veoma izdužena tela koje se završavaju tankim repovimma. Glava im je jajolikog ili trouglastog oblika, kod nekih vrsta sasvim nejasno odvojena od trupa. Vilične kosti su duge i pokretljive, tako da zmija može da razjapi čeljust i proguta plen veći od nje same. Jednjak i želudac su veoma rastegljivi. Neke zmije svoj plen prvo udave pa ga zatim gutaju, dok druge, otrovne, prvo otruju plen pa tek kada otrov počne da deluje - prelaze na gutanje. Postoje vrste koje gutaju plen pre nego što on ugine.

Boa

Kao crepovi na krovu

Zubi zmija su veoma oštri i malo povijeni, a služe za hvatanje i pridržavanje plena. Kod otrovnica, zubi su šuplji i kroz njih se otrov iz žlezda ubrizgava u telo žrtve. Otrovnice imaju žlezde koje luče otrov, i mišiće pomoću kojih se isti istiskuje i kanale unutar zuba, kroz koje se otrov potom ubrizgava u telo žrtve.
Zmije nemaju spoljne ušne otvore.Slušna kost im je dobro razvijena, ali bez bubne opne i slušnog kanala. Zvučne talase primaju putem podloge. Zmije se razlikuju po veličini; postoje sićušne koje liče na niti i ne prelaze dužinu od 10 cm do džinovskih boa i pitona, koji dostižu približno 10 m. Vrlo velike i vrlo male zmije ipak su u manjini - većina vrsta su dužine između 30 cm i 2 m. Mnogi ljudi pogrešno misle da su zmije ljigave poput riba. Koža im je zapravo suva, osim nakratko, u vreme posle presvlačenja. Prekrivena je krljuštima. Svaka je krljušt kao zadebljani deo kože, odvojen od tanjih delova elastične, umetnute kože, a to dopušta telu zmije da bude gipko. Leđne krljušti su najizraženije;  mogu da imaju zaoštrene ili zaokrugljene ivice, nekada im se im se ivice preklapaju, poput crepova na krovu, i mogu biti glatke i sjajne ili grube i sa grebenom.
Melanizam kod zmija je osobina koja rezultira tamnijom bojom kože ili krljušti. Ova pojava može biti prisutna kod različitih vrsta zmija i može imati različite funkcije, kao što su kamuflaža ili regulacija temperature tela. Sa druge strane, albinizam kod zmija nastaje zbog nedostatka pigmenta u koži, što daje svetliju boju kože i očiju. Albinizam može da utiče na sposobnost zmija da se prikriju od predatora i da efikasno love plen. Na donjoj strani tela, trbušne ploče većine zmija su široke i poređane u jedan red. Slično tome, pločice ispod repa mogu takođe biti poređane u jedan red, ili mogu biti u paru.

Albino zmija

Noge, gde su?

Zmije nemaju očne kapke već prozirnu ljusku koja pokriva oko i štiti ga od povreda. Ne mogu da trepnu, i to je razlog ukočenog pogleda kod zmija. Oči zmija fokus ne postižu tako što menjaju oblik sočiva već pokretanjem sočiva napred-nazad. Dnevni lovci imaju okrugle zenice, njihove oči su mnogo veće. Te se vrste često zaustavljaju i podižu glavu iznad tla da bi osmotrili okolinu. Noćne vrste zmija uglavnom su sa vertikalnim zenicama (kada se gledaju na dnevnom svetlu), koje se sužavaju u tanke proreze da bi se zaštitila osetljiva mrežnjača.
Neke vrste zmija, uključujući većinu vrsta boa i pitona, poseduju organe koji mogu da otkriju promene u temperaturi žrtve, poput onih koje odaju toplokrvne životinje ili čak i drugi gmizavci. Ti su organi obloženi ćelijama koje sadrže receptore toplote, od kojih je svaki povezan sa mozgom.
Zmije su beznogi gmizavci, mada su neke primitivne vrste, poput pitona i boa, zadržale ostatak zadnjih udova u obliku koštanog trna na karličnom delu. Zmije kao što su kobre i poskoci, nemaju nijedan segment donjih ekstremiteta.

Zagonetno kretanje

Očigledna potreba svake grupe životinja koja je izgubile udove je da razvije način kretanja. Zmije su ih tokom evolucije razvile nekoliko; pravolinijsko ili kretanje po ravnoj liniji postiže se pomeranjem trbušnih ploča. Svaka ploča na trbuhu je povezana sa parom rebara pomoću nakoso poređanih mišića. Kako se ti mišići stežu i opuštaju, vrhovi krljušti kače se preko malih nepravilnosti na površini tla, i tako vuku zmiju napred. U bilo koje vreme, nekoliko grupa ploča će vući dok će druge grupe da se kreću napred, tako da pokret izgleda kao talasanje. Odozgo gledajući, čini se da zmija bez ikakvog napora klizi po tlu.
Pravolinijsko kretanje je poprilično sporo i koriste ga zmije teškog tela (veliki udavi, pitoni i vipere) dok vrebaju plen. Krivudavo kretanje, koje se nekad naziva i bočnim talasanjem, većina zmija koristi kada se brzo kreće. Telo zmije sledi glavu u kretanju u seriji blagih krivina. Njeni bokovi odguravaju se istovremeno naspram malih ili većih neravnina, pa se zmija bez teškoća kreće napred.
Veliki broj poluvodenih zmija imaju grube krljušti sa grebenom koje im mogu pomoći da pojačaju jačinu potiska, dok neke vrste, u potpunosti vodenih zmija, posebno morske zmije, poseduju tela i repove koji su spljošteni postrance. Zmije koje žive na nestabilnom pesku sa tim izazovom se nose načinom kretanja koje liči na preturanje. Uzdižu glavu i vrat i bacaju telo pomalo na stranu, dok ostatak tela drži zmiju kao prikovanu za tlo. Kada su glava i vrat na tlu, ostatak tela i rep slede. Pre nego što rep dotakne tlo, glava i vrat se ponovo bacaju u stranu, što rezultira akrobatskom petljom po pesku.
Zmije koje riju jazbine kreću se kroz tlo na razne načine. Vrste koje žive u nestabilnom tlu ili u pesku često probijaju put kroz taj teren kao da plivaju, i ta se materija ponovo raspada kada one prođu. Zmije koje obitavaju na čvršćem tlu koriste tunele koje same prave. Vrste koje riju jame često imaju pojačanu lobanju i izoštrenu ili spljoštenu glavu, sa grebenom oko njuške.
Suprotno verovanju, zmije se ne kreću brzo. Prosečna zmija, srednje veličine verovatno će se kretati 4-5 km na sat, dok čak i brze vrste, poput afričkih mambi, postižu brzinu od samo 11 km na sat. I u tom slučaju, zmijama brzo ponestaje energije i mogu da izdrže takvo kretanje samo na kratke staze.

Skelet zmija

Preko dvesta pari rebara

Unutrašnji organi zmija su, zbog tankog tela i uzane telesne duplje, jako izduženi i pomereni jedan u odnosu na drugi. Većina zmija (ali ne i boe, pitoni, i ostale njihove grupe) imaju samo jedno funkcionalno plućno krilo, i to ono desno, pošto je levo ili smanjeno ili ga nema. Desno plućno krilo je u velikoj meri uvećano, tj. postoji još jedna struktura, tahealno plućno krilo, koje proizlazi iz dušnika, koje takođe pomaže pri disanju. Bubrezi su izduženi i razmetnuti (jedan iza drugog), kao i testisi kod mužjaka. Ženke kod malih i vrlo tankih vrsta su izgubile jedan od svojih jajovoda. Kardiovaskularni sistem zmija je jedinstven po postojanju sistema kojim se krv iz repa doprema u bubrege, a zatim iz njih ide u srce. Srce je smešteno u perikardijumu i može da se pomera, čime se štiti od potencijalnih oštećenja prilikom gutanja velikog plena. Zmije nemaju mokraćnu bešiku. A neobične su i po tome što mogu da imaju i preko 200 pari rebara, za razliku od čoveka koji ima 12 pari. Ti su pršljeni kod zmija labavo spojeni i svaki može da se rotira na susedni, što omogućava zmiji da se savija i umotava u svim pravcima.
Za većinu zmija, čulo mirisa je najbitnije čulo za lov, izbegavanje grabljivaca i nalaženja partnera za parenje. Pomoću Jakobsonovog organa i jezika, zmije detektuju mirise nastale u vazduhu. Kada zmija lovi, ili u bilo kom trenutku kada oseti neku promenu u svom okruženju, ona zapalaca račvastim jezikom više puta. Čestice mirisa zadržavaju se na vrhu račvastog jezika i tako se unose u usta. Dva vrha jezika potom se postavljaju u Jakobsonov organ, putem malih jamica na krovu usta. Sitni tragovi mirisa se tu analiziraju a rezultati se prenose u deo mozga za mirise. Dug i račvast jezik zmija, osim kao čulo mirisa, služi i kao organ čula dodira.

Najmanja zmija sa ostrva Barbados

Mesecima bez jela

Sve zmije hrane se drugim životinjama - od malih beskičmenjaka do velikih sisara One gutaju plen u celosti, jer im usta i zubi nisu podesni za žvakanje i kidanje plena. Njihova vrlo rastegljiva lobanja i elastična koža dozvoljavaju im da prožderu predmete koji su znatno veći od njihovog prečnika. Spori metabolizam daje zmijama prednost da ne moraju da jedu prečesto. Neke vrste jedu  manje od jednom nedeljno, a neko samo 8 do 10 puta godišnje. Velike boe i pitoni, ukoliko je to neophodno, mogu da prežive bez jela više od 12 meseci.
U zavisnosti od spoljne temperature, najčesće u proleće, zmije se okupljaju radi parenja. Mužjaci pronalaze ženke pomoću mirisa koje ženke ostavljaju iza sebe. Kada je pronađe, mužjak najpre jezikom ispita ženku, a zatim se uvrti oko nje i započne parenje. Ono se obično ponavlja nekoliko puta tokom par dana. Dešava se da više mužjaka nađu istu ženku. Kod nekih vrsta dolazi do više ritualnih borbi između mužjaka. Borba može potrajati nekoliko sati. Tokom borbe, mužjaci se podižu, uvrću jedan oko drugog i pokušavaju da „prikucaju” glavu suparnika na zemlju. Pobeđeni se udaljava, a pobednik ide za ženkom kako bi se pario. Zmije nemaju glas - siktanje nastaje usled naglog istiskivanja vazduha kroz grkljan.
Na niskim temperaturama, zmije ne mogu da žive jer spadaju u hladnokrvne životinja. To znači da temperatura njihovog tela zavisi od temperature sredine. Zbog toga je njihova jedina opcija da se ujesen, kada zahladni, sakriju i zavuku u pukotine, pod korenje, pa čak i u podrume ili bunare i padnu u stanje tromosti, koji se naziva zimski san.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"