EVOLUCIJA ZEMLJE
V.B.
Supervulkani
Devet koji najviše prete
Naučnici nisu jedinstveni u stavu kojim bi vulkanima trebalo dodeliti naziv „supervulkani“ i da li bi taj termin bio svima jasan. Opšte je prihvaćeno da je supervulkan onaj koji je, u nekom trenutku svoje (obično veoma duge) istorije, u vazduh izbacio više od 1.000 km3 vulkanskog materijala, što je dovoljno da se zatrpa luka velika kao, recimo, sidnejska - i to čak 2.000 puta! To bi bio osmi stepen na skali koja meri zapreminu izbačenog materijala, kao i visinu i jačinu eruptivne vulkanske eksplozije VEI (Volcanic Explosivity Index).
Samo jedna supererupcija izbaci toliko magme da Zemljina kora iznad komore sa magmom kolabira, praveći ogromno udubljenje nalik na kazan koji se naziva kaldera. Jedan takav postoji, primera radi, u američkom Nacionalnom parku Jeloustoun.
Ustanovljeno je da je vulkan u Jeloustounu imao dve supererupcije: najveća se dogodila pre 2,1 milion godina, kada je u vazduh dospelo 2.450 km3 vulkanskog materijala. Druga, gotovo duplo slabija, desila se pre 631.000 godina. Od tada je Jeloustoun doživeo na desetine manjih erupcija.
Geofizičari Vulkanske opservatorije Jeloustoun smatraju da upravo zato termin supervulkan unosi zabunu: mnogi podrazumevaju da takvi vulkani uvek imaju supererupcije, dok je u stvarnosti to retko, s tim što se najčešće beleže manji „događaji“, kao što je recimo pojava reka lave.
U svetu postoji devet aktivnih vulkana koji bi ispunjavali kriterijum za naziv supervulkan, navodi se u jednoj studiji objavljenoj 2022.godine. To su: tri u SAD - Jeloustoun, Long Veli u Kaliforniji i Valjes u Novom Meksiku, Toba u Indoneziji, Taupo na Novom Zelandu, Atitlan u Gvatemali i tri u Japanu - Aira, Kikai i Aso.
Znatan broj naučnika-vulkanologa podržavaju naziv supervulkan za devet napred navedenih. Takođe, ukazuju da supervulkani mogu teško nastati ispod okeana i da se oni razlikuju od drugih vulkana ne samo po jako masivnim erupcijama i posledicama potencijalno daleko većim nego što daju „normalne“ erupcije već i sam izgled tih vulkana, posle erupcija, odudara od uobičajene slike. Za razliku od onih kod kojih nastaju prostrana udubljenja (kaldere), kod supervulkana se šire njihovi rezervoari magme, a ređe se deformiše vrh.
Još uvek nije jasno kako nastaju ogromni rezervoari magme; kao najverovatnije smatra se da su rezultat mešanja različitih delova magme koji su drugačiji po sastavu, pa se masa destabilizuje i javlja se erupcija.
V.B.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
