NAUKA KAO žIVOT

Miloslav Rajković

Akademik Mirjana Živojinović, naučni savetnik Vizantološkog
instituta SANU, istoričar Svete Gore i Hilandara

Aton je deo mog života

У општој медиевистци, а посебно византологији, није занемарљив број жена које имају један или више радова који се темом дотичу Свете Горе. Малобројне су међу њима оне којима је Света Гора Атонска претежно поље научног интересовања, као што су то Дионисија Папахрисanту и Василики Кравари из париског Центра за византијску историју и цивилизaцију. Том ексклузивном друштву припада и академик Мирјана Живојиновић, научни саветник Византолошког института САНУ. Дуже од пола столећа М. Живојиновић неуморно проучава прошлост Свете Горе и Хиландара. И код нас и у свету је признати познавалац њихове историје. Води Академијин Хиландарски одбор и уређује Хиландарски зборник.

На питање откуд интересовање за хиљадугодишњу монашку заједницу која по „владајућем одвајкада реду“ и сада важећим типиком забрањује женама приступ на њено тле, а тиме и историјском грађом богате манастирске архиве чини недоступним, одговара: „Била сам још студент када је професор Острогорски радио на књизи Серска област после Душанове смрти, доносио нам је документа о тој теми, ми смо их читали. Из њих се могла извући посебна тема и професор је предложио да то буде судство у Византији у време цара Душана. Одмах сам се јавила да бих писала о томе. Тако сам почела да истражујем светогорске документе, а тиме и хиландарске. Био је то мој први објављени рад. И наставила сам тим путем, корак по корак.“
Што се институције аватона тиче, коју она поштује, вели: „То што смо жене, и не можемо на Свету Гору, нема никаквих проблема за истраживање. Славни француски византолог Пол Лемерл, који је на мене битно утицао у методолошком погледу, веровао је како нема разлога да се и жене не баве светогорским студијама: 'Може се радити и по фотографијама', говорио је. О томе сведочи више од 20 томова едиције Archives dе l’Athos (Светогорски архиви) “.

Пионирски подухват

Рано се определивши за византологију, др Мирјана Живојиновић је још као студент почела да ради у библиотеци Византолошког семинара. По завршетку студија изабрана је за асистента на Византолошком институту, којим је руководио његов оснивач Георгије Острогорски, њен професор и ментор. Он ће je уводити у тајне византологије  и усмеравати њен научни каријеруразвој
Под руководством проф. Острогорског је магистрирала (Судство у грчким областима Српског царства, 1966)  и одбранила докторску тезу Светогорске ћелије и пиргови у средњем веку 1970, која је објављена као посебно издање Византолошког института 1972. Био је то оригиналан научни рад, пионирски подухват, јер су келије и пиргови као битне установе монашког живота пре Мирјане Живојиновић тек узгредно изучаване. У томе јој је несебично помогао и проф. Владимир Мошин својим познавањем дипломатике и палеографије, а нарочито светогорских докумената.
Својим марљивим трагањем за изворима, тачном интерпретацијом података и њиховим повезивањем у целину, она је овом студијом стекла глас веродостојног тумача ране историје Свете Горе. „Мени је тема светогорских ћелија и пиргова, каже, била занимљива, кроз њих сам видела живот манастира. Због напада пирата често се дешавало да се и братство смањи, осиромаши. Многи светогорски пиргови су из познијег времена, мало их има из доба њиховог оснивања, то су углавном остаци. У Лаври, нпр., постоји Цимискијев пирг, али он је саграђен доцније, не у десетом веку.“

У приступној академској беседи Улога мора у животу светогораца (Глас САНУ 19, 2023) она се враћа теми древних фортификација и подсећа да је пирг Светога Ђорђа у Хиландару из времена старог Хиландара, што показује да су манастири од оснивања водили рачуна о својој заштити, највише од напада гусара. У подручују Милеја, на коме се налази Хиландар, током XII века, сви првобитни манастири су пропали, па и првобитни грчки Хиландар од насиља и пљачки пиратских банди. Одбрана манастира је била главна сврха пиргова, данас су већином споменици једне немирне епохе, мада су због „разноврсних могућности коришћења“ служили и другим потребама, а неки и задржали ту улогу.

Првим приносима науци М. Живојиновић је, по сопственом признању, „заронила у светогорска документа“ и почела да се бави „темама из живота и прошлости монаха на Атону“. Зато су јој „сви научни радови, или готово сви, из светогорске проблематике.“ Њен научни опус могуће је разврстати у три концентричне тематске целине: шире подручје српско-византијских веза, историја Свете Горе византијске епохе и прошлост Хиландара. У сваком од тих кругова дала је запажене студије и расправе, као што су: Аделфати у Византији и средњовековној Србији, Света Гора у доба Латинског царства, Монаси Хиландара у улози дипломата између српског двора и Византије, Воде Атона и њихово коришћење, Властелинство манастира Хиландара у средњем веку, увек полазећи од „акрибичног ослањања на изворе“ и критички детаљно сагледавајући сваки изворни податак.

Круна истраживања Хиландара

Радови о Хиландару чине језгро њеног научног дела. И њен последњи рад Краљ и Хиландар (зборник Свети краљ Милутин на раскршћу светова, 2022) припада том кругу. Брига и настојање краља Милутина да унапреди живот српског манастира на Атосу, вели, допринели су „ joш већем порасту угледа манастира Хиландара како на Светој Гори, тако и y Србији. Хиландар ce учврстио на четвртом месту y хијерархији светогорских установа и од тога времена усталио ce његов назив манастир Срба“. Због своје целокупне делатности, „краљ Милутин je добио почасну титулу [другог] ктитора.“
Круну њених истраживања хиландарских аката представља монографија Историја Хиландара I Од оснивања манастира 1198. до 1335. године, с једне, и рад на издавању тротомног зборника грчких аката Actes de Chilandar у поменутој, престижној серији париског Византолошког центра, с друге стране. Историја Хиландара I  је изашла о 800-годишњици оснивања српског манастира на Атону. Дело је, „и по својој теми и по високој научној каквоћи“, оцењено као „достојан допринос великом јубилеју српског духовног и културног наслеђа“ (Б. Ферјанчић), а његов писац означен као „наш најбољи познавалац ране историје Атона и Хиландара, посебно њених институционалних, правних и дипломатичких видова“. М. Живојиновић је у Историји Хиландара I осветлела многоструке везе манастира са матицом са закључком да су те везе „остале трајне“ и да је стога „историја Хиландара део прошлости српског народа“.

-Хиландар је за разлику, и од бугарског и од руског манастира, био елитна установа српког народа, како је то неко недавно, с разлогом написао – каже ауторка. Све негрчке манастире у Светој Гори, Ивирон, Хиландар, Зограф основали су угледни владари. Нису странци тек тако могли да добију дозволу да оснују манастир. Када је Ксенофонт обновљен, византијски владар то није могао да одобри неком ко није имао средства.То је случај и са Светим Павлом, са Симонопетром, Григоријатом. Доста су Срби у те манастире уложили.
На добијање Хиландара, истиче, утицало је и то што је наследник на рашком двору, Немањин средњи син Стефан, био Алексијев зет. С друге стране, Сава и Симеон су чинили многе дарове не само Ватопеду, него и другим грчким манастирима, па када су они наумили да оснују српски манастир, прот и мањи манастир су ту идеју подржали. Игумани највећих манастира нису се потписали испод тог захтева, јер су се плашили да ће изгубити тако широкогруде дародавце. И тај манастир који су они основали и после осамсто година траје. Са Великом лавром, Ватопедом и Ивироном већ седам векова чини велику четворку.
-Ако ме здравље послужи, јер дође човек у године када може сваки дан да отпутује, требало би да завршим Историју Хиландара II. Није завршена јер радим многе друге послове, али када будем прешла све акте Хиландара, имаћу све изворе за други том и писање другог тома, надам се, ићи ће релативно брже. Упоредо радим и на првом тому српских аката до 1300. године, почетка Душанове владавине, у чему ми помаже Виктор Савић, врсни лингвист и зналац српскословенског језика.

Највећи принос науци

Издавањe грчких аката Хиландара је њен највећи принос науци. Плод тридесетогодишње сарадње са ауторском екипом Пола Лемерла. У тај рад је упутила проф. Папахрисанту, у то време најбољи познавалац палеографије грчких средњовековних докумената и методологије њиховог издавања.
- Документи који се чувају у Хиландару, али и свим другим атонским манастирима, могу се издати само у сарадњи и са другим стручњацима, пре свега филолозима, па сам у Паризу радила са Гркињом Василики Кравари (Βασιλική Κράβαρη), која је и филолог и историчар, вероватно најбољи познавалац светогорских аката са Д. Папахрисанту. Василики је била мој главни сарадник на првом тому Аctes de Chilandar I, али и на издању другог тома, који се завршава 1335. годином, годином смрти игумана Гервасија, који је дуже од свих игумана остао на том месту. Из тог периода има много аката. Трећи том обухвата раздобље до 1500 године. Већ иза пада Деспотовине има по који грчки документ, српских готово и нема.
У проучавању аката наводи да је чест пробелем датирање. „Када се види потпис владара, то значи да је акт из његовог времена. Већина аката је, међутим, сачувана у преписима. Документи ако су изворни требало би да буду датирани, а то значи да имају годину од стварања света и индикт (размак од 15 година после којег се индикт мења). За мене је, нпр., занимљиво, да сваке године 1. јуна на Радио Београду кажу да је датум хрисовуље (златопечатне повеље) Алексија III о оснивању Хиландара управо први јун. Повеље немају датум, имају само индикт који треба да се слаже са годином од стварања света. Хрисовуља Алексија  III Анђела сачувана је у оригиналу и она се слаже са годином стварања света, али то није први јун, него месец јун, јер у повељи се изричито каже, јуна месеца индикта првог.“

С друге стране, преписи често и немају датум, немају никакве хронолошке индикације. Има докумената који немају потпис владара, тзв. сигилији у Византији, на којима је наведен само индикт, па је најчешће тешко утврдити ко је издао акт. У том случају се издавач акта одређује према рукопису владара. Ти проблеми се јављају и у српским и у грчким актима. Ти документи се разликују по боји слова. Хрисовуље су писане црвеним словима, али има оригиналних докумената где то правило није поштовано.
-  Свету Гору осећам као део мога живота, поготово што су моји унуци велики, а имам и праунуку. Када су моја деца била мала, радило се рано ујутру, јер када се у два сата вратим кући са радом је било готово. Све што бих урадила носила сам са собом, сматрала сам да треба да буде уз мене. Тако је било и са радом о нападу Каталанаца на Свету Гору. Једног дана враћала сам се с посла аутобусом 24, папире куцане на машини извадила из ташне и ставила на седиште поред. Када сам изашла, видела сам да моје фасицикле нема. Узела сам такси и успела да стигнем у тренутку уласка аутобуса на долазну станицу. Одахнула сам видећи кроз прозор своју фасциклу. Увек сам урађено волела да имам уза себе, верујући да ћу бар неки минут моћи да радим.

Над незавршеним пословима

Мирјана Живојиновић је имала од кога да наследи амбицију према највишем образовању, преданост научно-истраживчком раду, склоност ка темама из хришћанске, правне и националне историје средњег века. Рођена је у Сарајеву 25. августа 1938. године од оца Бранислава Недељковића, професора Правног факултета у Београду и једног од зачетника правних студија Универзитету у Сарајеву, и мајке Наде Поповић, лекара-фтизиолога. Деда по оцу, пореклом из Сокобање, предавао је математику у Зајечарској гимназији, а деда по мајци, протојереј Томо Поповић, био је ректор Богословије у Рељеву, бака сестра чувеног класичара и професора Универзитета Веселина Чајкановића.
-Мој деда Томо је био значајна личност СПЦ. Један мој колега у Историјском институту је изучавао његов живот и заслуге за Цркву и српски народ, о чему ми нисмо ништа знали, јер се у породици о томе није причало. Само ми је мајка једном поменула да су га усташе у воловска кола упрезале.
Њено безбрижно детињство са старијом сестром је прекинуо светски рат. Породица је 1943. избегла из Сарајева у Врњачку Бању, где је Чајкановић имао вилу у којој су становали и где је завршила први разред основне. У Београду су после рата неко време такође живели у његовој кући. Ту је наставила основно школовање, а завршила у родном граду. Некако у то време њен отац је пао у политичку немилост. Преселили су се у Дубровник, где је мајка већ добила посао фтизиолога, а она и сестра похађале гимназију.
За тај период свог одрастања не вежу је лепа сећања. „Тих година ни код једне школске другарице нисам била. За њих смо сестра и ја биле из Београда, иако смо дошле из Сарајева. Отац се пред наш одлазак из Сарајева нашао у затвору. Од прогона на Голи оток спасили су га његови београдски пријатељи. Он, потом, није више хтео да се врати на факултет. Професор Барада, пријатељ из Загреба, издејствовао од хрватских власти да ради у Дубровачком архиву, као сарадник Историјског института Српске академије наука. Од те плате смо се сестра и ја издржавале за време студија.“
Да би проучавала изворну грађу, радила је у најпознатијим библиотекама и рукописним одељењима Атине, Москве, Петрограда, Вашингтона (Dumbarton Oаks) и Париза. Током студијског боравка у Америци бавила се економским темама, трговином светогорских манастира и насељима са статусом трга.

У недостатку стручних мишљења, навешћемо овде по нашем суду тачну оцену о њеном научном раду изречену у чланку за трећи том Академијине серије Живот и ставралаштво жена чланова СУД и САНУ (у припреми) Владете Јанковића, професора античке књижевности и светогорског путника: „Читав научни опус Мирјане Живојиновић заснован је на усредсређеном, скрупулозном и методолошки беспрекорном изучавању изворних докумената, утврђивању њихове аутентичности, датовању и, у коначном исходу, стављању у контекст који значи допринос познавању и разумевању прошлости“.
Смирена, пуна благости, тактична у приступу саговорнику, без трунке људске и научне таштине, каже о себи: „Мислим да моје радове публика мало чита, радим на основу извора и позивам се на те изворе. То је школа професора Острогорског, а и професора Лемерла, ту не сме бити тврдње без доказа. Не могу да кажем да је нешто било, ако то нисам нашла у документу. То код читалаца није популарно.“
За византолога Божидара Ферјанчића је казано да је био „ненаметљив и бескрајно одан свом позиву“. Ове речи већма важе и за Мирјану Живојиновић. Као да је не додирују похвале „водећи светски стручњак за историју Хиландара “, или „водећи наш стручњак за пелеографију и дипломатику средњовековних грчких докумената“, бди наднесена над рукописом друге књиге Историје Хиландара и још неиздатим грчким и српским актима у хиландарском архиву.

Miloslav Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"