TEMA BROJA

Dubravka Marić

Neuronauke

Mozak, um i svest

Mozak je najvažniji organ nervnog sistema. Um predstavlja sposobnost,  manifestovanu u psihičkim procesima: osetima, percepciji, pažnji, pamćenju, mišljenju, emocijama i motivaciji. I dok mozak ima oblik i strukturu, um je hipotetička kategorija. Mozak koordinira pokrete, osećanja i različite funkcije tela, a um (svest) se odnosi na nečiju savest, razumevanje i sam misaoni proces.

Rasprava o razlici između mozga i uma traje od Aristotelovog vremena. Ukoliko bismo prednost dali nematerijalnom (pamćenju i razmišljanju), onda bi um bio „vibrirajuća“ energija a mozak tek njegova fizička manifestacija. Ipak, ako ćemo po britanskoj poslovici da „Puding postoji ako ga jedeš“, mozak je taj koji se zaista može dodirnuti, dok  um ostaje neuhvatljiv. Ipak, termini „mozak“ i „um“ se često naizmenično koriste, a izraz „svest“ samo dodatno usložnjava shvatanje koncepta uma. Centralni nervni sistem kičmenjaka sastoji se od centralnog (koji čine mozak i kičmena moždina) i perifernog nervnog sistema (koji kod ljudi obuhvata 12 parova kranijalnih nerava, 31 par kičmenih nerava i autonomni nervni sistem).
Mozak je najsloženiji organ ljudskog tela, sedište je inteligencije i kontroliše sve vitalne funkcije organizma. Mozak odraslog čoveka u proseku teži 1.350 gr (masa i veličina mozga ne određuju intelektualne sposobnosti). Smešten je u lobanjskoj duplji, a obavijen je tvrdom, paučinastom i mekom moždanom opnom. Osnovni delovi mozga su veliki mozak, mali mozak i moždano stablo. Mozak sačinjavaju dva osnovna tipa ćelija: nervne ćelije ili neuroni (ljudski mozak ima oko deset milijardi neurona), i glijske ćelije ili ćelije glije. Za neurone se kaže da su nadražljive ćelije, tj. mogu da proizvedu i provode električne impulse.  Osim električnim, neuroni se služe i hemijskim signalima - neurotransmiterima. Ovi molekuli prenose signale između neurona i ciljnih ćelija (drugih neurona, mišićnih ćelija, žlezdanih ćelija). Tipična nervna ćelija se sastoji od tela neurona i dva tipa nastavaka: dendrita i aksona. Ćelije glije imaju niz funkcija koje omogućavaju opstanak i pravilno funkcionisanje nervnih ćelija.
Glijske ćelije, tela neuronskih ćelija, dendriti, aksoni i sinapse, čine sivu materiju mozga. Belu materiju mozga predstavljaju snopovi mijelinizovanih nervnih vlakana a najveći takav snop je Corpus callosum, koji sadrži skoro dve stotine miliona aksona. Ova debela traka nervnih vlakana povezuje levu i desnu hemisferu mozga i omogućava njihovu komunikaciju. Siva masa se uglavnom nalazi na površini, a bela u unutrašnjosti mozga.
Najzagonetnija i najmanje opipljiva stvar u vezi sa mozgom jeste um. On se sastoji od misli, oseta, emocija, pamćenja, opažanja, ali i volje i mašte. Um je otelotvoreni duh. On se odnosi na način na koji shvatamo i kako razmišljamo o određenoj funkciji kojom upravlja mozak. Prva glavna razlika između mozga i uma je ona između „opipljivog i neopipljivog“. Naime, mozak se može videti, dodirnuti i osetiti, ali um ne jer je apstraktan. Druga razlika je u tome što mozak ima određen oblik i strukturu, a zatvoren je u koštanu lobanju. Međutim, um nema određeni oblik i strukturu.

Treću bitnu razliku uzmeđu mozga i uma čine njihove uloge. Dobro je poznato da različiti delovi mozga obavljaju različite funkcije. Mali mozak je povezan sa pokretima, ravnotežom, držanjem i koordinacijom između mišića. Veliki mozak je uključen u učenje, sluh, vid i dodir. Moždano stablo kontroliše otkucaje srca, disanje, telesnu temperaturu, varenje i ciklus spavanja. Simpatički nervni sistem aktivira reakciju „bori se ili beži“, a parasimpatički sistem radi u opuštenim stanjima tela.
Ali, um je uključen u razmišljanje, procenu i odlučivanje o delovanju. Iako se informacije čuvaju u mozgu, um je taj koji ih procenjuje. On uvek radi na tri nivoa: svesnom, podsvesnom i nesvesnom. Na svesnom nivou dolazi do aktivnog procesa mišljenja i evaluacije - mi mislimo, razumemo i ocenjujemo. Ipak, ponekad nismo svesni razmišljanja, ali još uvek razmišljamo o toj stvari, što je podsvesni nivo razmišljanja. I na kraju dolaze instinkti, kao deo nesvesnog mišljenja.
Još jednu razliku između mozga i uma predstavljaju oboljenja mozga naspram bolesti uma. Poremećaji mozga se mogu dijagnostikovati, istražiti i lečiti. Prilikom postavljanja dijagnoze koriste se radiološke metode (rendgensko snimanje, MRI, CT), a vrše se i laboratorijska ispitivanja. U slučaju nekih oboljenja, moguće je primeniti hirurške intervencije. S druge strane, poremećaji uma kao što su depresija, bipolarni poremećaji i šizofrenija, obično se teško leče i zahtevaju farmakoterapiju.   
U vezi sa umom je i koncept svesti. Ona se definiše kao sveukupnost doživljaja i psihičkih procesa u pojedincu ili društvenoj zajednici. Svest je sposobnost neke osobe da doživi i oseća. Uprkos važnoj ulozi koju igra u našim životima, jer nas čini onakvima kakvi jesmo, naučnici veoma malo znaju o tome kako svest zaista funkcioniše. Generalno, to je stanje budnosti i reaktivnosti u odnosu na spoljašnja dešavanja, koje je u suprotnosti sa stanjima spavanja i nesvesti.
Ipak, i posle nekoliko hiljada godina objašnjavanja i raspravljanja, postoje različita mišljenja o tome šta tačno treba proučavati, pa čak i podrazumevati pod svešću. Svest je sinonim za um ili je samo aspekt uma. U prošlosti je to bio nečiji „unutrašnji život“, svet introspekcije, privatne misli, mašte i volje. Danas često obuhvata bilo koju vrstu saznanja, iskustva, osećanja ili percepcije. To može biti svest, svest o svesti ili samosvest, ili se stalno menja ili se ne menja.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"