TEMA BROJA
Dubravka Marić
Neuronauke
Mozak, pamćenje i epigenetika
Radoznali istraživači su ispitivali bakterije, crve, pa čak i žabe kako bi otkrili da li živa bića mogu da prenesu svoja sećanja na sledeće generacije. I zaista, pokazalo se da sećanja mogu da utiču na potomstvo, pomažući mu da se prilagodi na osnovu prirode određenog iskustva. Da li se to dešava i kod razvijenijih organizama, i da li se sećanja nasleđuju?
Karl Jung je koristio termin „kolektivno nesvesno“ da opiše nasleđenu mudrost i intuiciju iz prošlosti. Dokazi o međugeneracijskim efektima traume pronađeni su u populacijama pogođenim pokoravanjem, genocidom, rasizmom i ratom. Postavlja se pitanje: kako se ova sećanja prenose i da li postoje biološki mehanizmi koji omogućavaju prenošenje ovih informacija odvojeno od vaspitavanja u okruženju?
Iako se promene izazvane životnom sredinom, koje se prenose sa generacije na generaciju, relativno često primećuju kod biljaka, ostale su neuhvatljive kod sisara, a još ih je teže otkriti kod ljudi.|
Radno pamćenje, koje imaju ljudska bića, pauk-skakač, riba-strelac i pčele, uključuje slične gene za koje se veruje da su nasleđeni od poslednjeg zajedničkog pretka, pre više od šest stotina miliona godina. Međutim, proučavanje transgeneracijskog epigenetičkog nasleđa, kod ljudi je teško izvodljivo zbog mešanja ekološkog, genetičkog i kulturnog nasleđa. Budući da je roditeljska trauma ponekad povezana sa emocionalnim zlostavljanjem u detinjstvu, istraživačima može biti teško da razdvoje da li se iskustva roditelja prenose na potomstvo kao rezultat genetike ili putem proživljenih iskustava. Istraživanja sprovedena na potomcima zlostavljanih ratnih zarobljenika iz američkog građanskog rata, dece koja su još bila u materici tokom „zime gladi“ u Holandiji i preživelima iz vremena Holokausta ukazala su da efekti traumatične situacije zavise od težine traume, starosti pojedinca tokom događaja i činjenice da li je trauma bila izolovan događaj ili se ponavljala.
MANDELIN EFEKAT |
Izraz „Mandelin efekat“ je 2010. skovala Fiona Brum, autor i „istraživač paranormalnog“ da opiše vrstu lažnog sećanja koje deli velika grupa ljudi. Ona je opisala iskustvo u kome je imala lažno sećanje da je aktivista i južnoafrički predsednik Nelson Mandela preminuo u zatvoru osamdesetih godina prošlog veka. Mandela je u stvarnosti oslobođen 1990. i preminuo je trinaest godina kasnije.
Ona je ovo svoje iskustvo podelila na Internetu, a mnogi koji su čuli za njega su i sami poverovali da je bilo tako. Neki su čak tvrdili i da se sećaju snimaka sa Mandeline sahrane na televiziji. Iako su rađena brojna istraživanja o lažnim sećanjima i njihovim uzrocima, Mandela efekat nije formalno istraživan i nije priznat kao psihijatrijsko stanje. Moguće je da on služi da dokaže da nas um zavarava u nekoj vrsti kolektivnog pamćenja, koje funkcioniše na neki još uvek neobjašnjen način. |
Uticaji na transgenetska sećanja
Kada je reč o ljudskim međugeneracijskim sećanjima, važno je razlikovati koncepte transgeneracijskih epigenetički nasleđenih sećanja i kolektivnih sećanja. Ova poslednja predstavljaju zajedničko sećanje ili tumačenje činjenica o društvenim grupama kojima osoba pripada (kao što je etnička grupa ili država te osobe), i pojavljuju se od nacionalnog do globalnog nivoa. Međutim, pokazalo se da se kolektivna sećanja tokom vremena menjaju na osnovu društvene percepcije. Stariji Amerikanci, koji su živeli tokom Drugog svetskog rata, pamte bombardovanje Hirošime kao pozitivan događaj koji je okončao rat, dok mlađi Amerikanci na njega gledaju kao na negativan događaj jer su zbog njega stradali civili. Epigenetska transgeneracijska sećanja bi bila pod uticajem različitih mehanizama i ne bi nužno odražavala iste promene kao kolektivna sećanja.
Kolektivno pamćenje je termin koji se odnosi na zajednička iskustva i znanja koja se prenose unutar društvene grupe ili društva. Ovo je popularan termin u istoriji, sociologiji i psihologiji, koji je nedavno postao relevantan u oblasti genetike. Koncept kolektivnog pamćenja u društvenim naukama se odnosi na deljenje, konstruisanje i prenošenje iskustava kroz grupe i kroz generacije. Koncept kolektivnog ili društvenog pamćenja se često koristi da se objasni kako kulture nastaju i kako opstaju, kao i na koji način se formiraju i čuvaju nacionalni identiteti. Kolektivno sećanje može pomoći i da se učvrste lažna sećanja u sklopu kolektivnog pamćenja.
Korak dalje ka stresu
Sve više studija ukazuje na to da se trauma može preneti i epigenetički. S obzirom na to da termin epigenetika znači „iznad gena“, ovde je reč o promenama koje se mogu naslediti - ali koje neće promeniti genetski kod. U praksi, to znači da ponašanja i iskustva roditelja i drugih rođaka mogu uticati na osobine koje će se preneti na decu. Tako je utvrđeno da su oni koji su preživeli Holokaust i njihovi potomci imali izmenjene hormone stresa. Deca ljudi koji su preživeli genocid rođena su sa nižim nivoima hormona stresa, koji su ih idealno pripremili da prežive slične uslove (glad i visok nivo stresa). Ipak, zbog načina na koji su se njihovi roditelji prilagodili, deca su se adaptirala i „otišla korak dalje“ da prežive u in vitro okruženju, što ih je učinilo veoma podložnim posttraumatskom stresnom sindromu i širokom spektru bolesti u vezi sa stresom.
Epigenetička istraživanja koja su postala aktuelna početkom ovog veka privukla su pažnju medija i javnosti. Takođe su naišla i na kritike u stručnoj javnosti, koja im je zamerila, pre svega, na malom uzorku i nepostojanju definisanih hipoteza. Tako je 2018. irski neurogenetičar Kevin Mičel, ocenio da nikada neće postojati precizni biomarkeri (kao što su analize krvi, skeniranje mozga) za psihijatrijska ili neurološka stanja, jer su uslovi definisani na nivou ljudskog ponašanja. „Čak i ako postoji dinamičko neuronsko stanje koje podržava neke aspekte psihoze koje deli dvoje ljudi, način na koji to stanje izgleda u vašem mozgu može se značajno razlikovati od načina na koji izgleda u mom mozgu“, napisao je on tada. Profesor Mičel ne smatra da je prenos traume putem epigenetičkih mehanizama verovatan, jer previše pojednostavljuje odnos između psihičkih osobina i gena kroz objašnjenje da se iskustva osobe izražavaju neuroanatomskim promenama umesto ekspresijom gena.
Međutim, u svetlu obnovljenog interesovanja naučnika za ovu temu, Laboratorija za neuroepigenetiku Univerziteta u Cirihu, kojom rukovodi Izabel Mansui, bavi se istraživanjima usmerenim na određivanje molekularnih i ćelijskih procesa koji određuju kako životna iskustva utiču na fizičko i psihičko zdravlje kroz generacije. Osim originalnog i pionirskog istraživanja transgeneracijskog epigenetičkog nasleđa kod miševa, ovde je reč i o saradnji sa kliničarima iz Evrope i Azije. Istraživači smatraju da trauma ne utiče samo na ljudski mozak nego i na reproduktivni sistem (putem modifikacije reproduktivnih ćelija), što može da izazove depresiju ili granični poremećaj ličnosti, kao osobinu nasleđenu od roditelja.
U intervjuu koji je nedavno dala časopisu Nature Neuroscience, profesorka Mansui je ocenila i da istraživanja u ovoj oblasti mogu da poboljšaju naše razumevanje načina na koji nasleđe može da utiče na psihijatrijske poremećaje, uključujući depresiju, anksioznost i granični poremećaj ličnosti. Ona je rekla da je potrebno uraditi mnogo više pre nego što ova saznanja postanu sredstvo za pomoć ljudima, ali i da je važno da već sada psihijatri i ostali lekari shvate da složene bolesti, kao što je depresija, mogu da budu direktno nasleđene od roditelja, umesto da se dovode u vezu sa nečim što je ta osoba uradila.
Prezentacija strukture hromatina, uključujući histone i DNK, koji postaju dostupni epigenetskim oznakama
Dubravka Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
