TEMA BROJA
Gordana Tomljenović
Ilustracije: Originalne mikrografije iz arhive dr Ivane Bjelobabe
NEURONAUKE
Sinergizam prirodne i veštačke inteligencije
Dr Ivana Bjelobaba |
Neuronauka i veštačka inteligencija uporedno se razvijaju i međusobno podstiču. Neuronauka je dala osnove za razvoj mašinskog učenja, a sad veštačka inteligencija daje snažan zamah razvoju (neuro)nauke. O njihovom sinergijskom odnosu i temama koje danas okupiraju istraživače mozga u svetu i kod nas, za “Planetu” govori dr Ivana Bjelobaba, potpredsednica Društva za neuronauke Srbije i naučni savetnik Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković” Univerziteta u Beogradu, instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju
Neuronauka ima dugu tradiciju u Srbiji, još od samog početka 20. veka. Prvi diplomirani lekar u Srbiji, Laza Lazarević (1851-1891) bavio se i problemima nervnog sistema, i prvi je na ovim prostorima objavio opis Parkinsonove bolesti. “Lazarevićev znak”, koji se i danas koristi u diferencijalnoj dijagnostici bolesti išijadičnog nerva, takođe je deo međunarodno priznatog rada našeg naučnika i pisca, koji se smatra i prvim srpskim neurologom. Na njegovo delo nadovezali su se druga velika imena naše nauke, prof. dr Ivan Đaja, biolog koji je 1910. u Beogradu osnovao prvu Katedru za fiziologiju na Balkanu, prof. dr Rihard Burijan, koji je 1927. godine osnovao Institut za fiziologiju i histologiju, prof. dr Ljubodrag Mihailović, prvi koji je u bivšoj Jugoslaviji koristio molekularne tehnike u istraživanju fizioloških procesa u mozgu, kao i drugi sjajni naučni umovi: Stefan Đelineo, Radoslav Anđus, Vojislav Petrović, Bogomir Mršulja, Zvonimir Lević, Ljubisav Rakić…
I danas, kao nastavljači te tradicije, na hiljade naših istraživača u oblasti biologije, fiziologije, medicine i drugih nauka bave se neuronaukom, kod nas i u svetu. Oko dvesta njih aktivni su članovi Društva za neuronauke Srbije, čija je misija da doprinosi razvoju naučnoistraživačkog rada u oblasti neuronauka. U tom cilju, Društvo između ostalog bijenalno organizuje nacionalne naučne kongrese sa međunardonim učešćem, i veoma je ponosno na organizaciju regionalnog kongresa društava za neuronauke koji je, u saradnji sa kolegama iz Turske i Rumunije i pod pokroviteljstvom Federacije evropskih društava za neuronauku (FENS), 2019. godine održan u Beogradu. O radu Društva, ali i o globalno najaktuelnijim temama u oblasti neuronauke, razgovaramo sa potpredsednicom Društva za neuronauke Srbije (DNS), dr Ivanom Bjelobabom, neurobiologom i neuroendokrinologom, naučnim savetnikom u Institutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković”, i organizatorom nekih od najznačajnijih skupova DNS.
Planeta: Nedavno je objavljena vest da su švajcarski naučnici otkrili novu vrstu ćelija mozga, za koje se navodi da deluju kao hibrid dosad poznatih neurona i glijskih ćelija. Tvrdi se da će rezultati njihove studije, objavljene u časopisu “Nature”, izazvati pravu revoluciju u neuronauci. Da li je zaista reč o revolucionarnom naučnom otkriću?
Dr Bjelobaba: Reč je o vrlo značajnoj studiji Roberta de Ceglie i drugih autora, koja je rezultat saradnje nekoliko renomiranih evropskih institucija, švajcarskih i italijanskih. Studija se bavi donekle osporavanom idejom da glijske ćelije astrociti oslobađaju glutamat. Glutamat je glavni ekscitatorni (pobuđujući) neurotransmiter, koji proizvode nervne ćelije i koji u mozgu kičmenjaka ima nekoliko važnih uloga, uključujući i učenje i pamćenje. ”Promet” glutamata u mozgu je već dugo jedna od centralnih tema neuronauka, ne samo zbog uloge glutamata u fiziološkim procesima već i zbog njegove uloge u patološkim stanjima; višak glutamata, koji može da nastane usled povrede ili nekontrolisanog oslobađanja, može da ubije nervnu ćeliju. Upravo su astrociti zaduženi za održavanje balansa glutamata u vanćelijskoj sredini, jer ga oni preuzimaju u sebe putem specifičnih transportera. Nakon što preuzmu glutamat, astrociti ga metabolišu. Švajcarsko-italijanska studija, međutim, razrešava kontroverzu oko sposobnosti astrocita da oslobađaju glutamat. Ona jasno pokazuje da astrociti mogu po potrebi da otpuste glutamat iz vezikula, to jest mogu da ga oslobode na sličan način na koji to čine i neuroni.
Astrociti su tip glijskih ćelija sa osnovnom ulogom u metaboličkoj i mehaničkoj potpori neurona, i izgradnji krvno-moždane barijere. Neuronauci je, međutim, već dugo poznato da ima različitih vrsta astrocita, i da oni mogu da utiču na sinaptičku aktivnost. Studija o kojoj govorimo upravo potvrđuje da astrociti učestvuju u sinaptičkoj transmisiji u smislu da modulišu aktivnost neurona, i to po modelu koji nam je poznat kao model tripartitne hemijske sinapse, u kojoj osim dva neurona učestvuje i glijska ćelija. U pomenutoj studiji opisana je vrlo mala i vrlo specifična populacija ćelija, ali te ćelije su po svojim osnovnim odlikama astrociti, i ne može se reći da su to nekakve hibridne ćelije, kako je to naslovljeno u medijima. Dakle, otkriće nije revolucionarno, ali je veoma značajno, dokazuje da se znanja u neuronauci neprestano produbljuju.
S tim u vezi bih dodala da se medijskom popularizacijom naučnih rezultata povećava vidljivost naučnika i njihovih istraživanja, kao i vidljivost finansijera tih istraživanja, ali se istovremeno događa da se rezultati naučnih istraživanja predstavljaju senzacionalističkim naslovima i tekstovima. S obzirom na to da moderan čovek često i ne čita mnogo više od naslova, mislim da je popularizacija nauke na takav način pogrešna jer krivi percepciju ljudi o nečemu o čemu javnost i onako nedovoljno zna.
Astrociti - korteks pacova |
|
Dendritski nastavci i trnići - korteks pacova |
|
Planeta: Može li da se izdvoji glavna tema savremene neuronauke, ili neki glavni pravac istraživanja u savremenoj neuronauci? Šta su najveće novine u neuronauci?
Dr Bjelobaba: Mnogo tema je danas otvoreno u neuronauci, na mnogo polja se radi. Pre svega bih pomenula uvek aktuelna istraživanja u vezi sa Alchajmerovom bolešću, kao i ispitivanje molekularnih osnova stresa i anksioznosti, povezanosti neuronskih mreža koje su uključene u odgovor na stres, i ispitivanja interakcije nervnog sistema sa drugim organskim sistemima. Veoma su zanimljivi različiti pristupi u regenerativnoj medicini, koja beleži veliki napredak u primeni moždanih implanta, a svakako je velika tema i odnos neuronauka i razvoja veštačke inteligencije (VI), to jest uporedni razvoj neuronauke i veštačke inteligencije.
Posebno bih izdvojila i BRAIN (Brain Research Through Advancing Innovative Neurotechnologies) inicijativu američkog Nacionalnog instituta za zdravlje i Allen instituta za nauku o mozgu, koja je pandan Human genome projektu (sekvenciranja ljudskog genoma), a odnosi se na mapiranje mozga. Cilj te inicijative je identifikacija različitih subpopulacija ćelija u ljudskom mozgu pa se u tom smislu i prethodno pomenuta studija De Ceglia et al. može posmatrati kao sledbenik inicijative, jer su njeni autori uspeli da i u ljudskom mozgu identifikuju specifičnu populaciju astrocita, koja oslobađa glutamat. Iz te inicijative je nedavno publikovan i atlas ljudskog mozga koji daje do sada najdetaljniju mapu više od 3.000 tipova moždanih ćelija. Zapravo, data je jedna sveobuhvatna analiza ćelija ljudskog odraslog i mozga u razvoju, na transkripcionom, epigenetskom i funkcionalnom nivou. Isto je urađeno i na mišijem i majmunskom mozgu. Sa ovakvim podacima naučnici će moći da odgovore na mnoga važna pitanja kao što su: šta čini ljudski mozak specifičnim, kakve se promene dešavaju tokom razvića mozga, kao i u starosno zavisnim procesima, u psihijatrijskim i neurološkim poremećajima, i druga.
Kad je o novinama u neuronauci reč, s obzirom na činjenicu da ono što je sasvim novo ne mora da bude i ponovljivo, ne bih da bilo šta izdvajam kao revolucionarno novo. Zašto ovo kažem? Neuronauka je u odnosu na druge nauke vrlo mlada, jer se sa ozbiljnim eksperimentalnim istraživanjima u neuronaukama započinje tek u 20. veku, sa razvojem metodologija kao što su, na primer, mikroskopija i histologija. U tom smislu, neuronauke su od svojih početaka vrlo dinamična disciplina i svaki dan u neuronauci nosio je i nosi nešto novo i uzbudljivo. Ali, savremena nauka, pa i neuronauka, pati od različitih boljki i novo i uzbudljivo nije uvek i ponovljivo, a ne(ponovljivost) rezultata je danas ozbiljan problem u nauci. Za to je direktno odgovorna i publish or perish politika (prim.prev: objavljuj, ili nestani), fraza skovana da opiše pritisak u akademskoj zajednici da se brzo i kontinuirano objavljuju akademski radovi, da bi se održala ili produžila karijera istraživača. Dakle, čak i one istraživačke grupe koje imaju značajno i stabilno finansiranje, prinuđene su na hiperprodukciju publikacija. Nestabilnije finansiranje naučnih istraživanja znači i veću opasnost po opstanak karijere u nauci, i veći pritisak da se publikuje. U takvim okolnostima je vrlo nezahvalno izdvajati nešto potpuno novo, pa bih ja radije izdvojila saznanja koja se oslanjaju na prethodna istraživanja, kao što je prošlogodišnja konačna potvrda direktne veze između infekcije Epstein-Barr virusom i razvoja multiple skleroze, ili veliki napredak u primeni moždanih implanata, pa i potvrdu da specifična populacija astrocita može da oslobađa glutamat.
Neuron sa dendritom (kratkim nervnim završetkom) |
|
Neuronski i dendritski nastavci - korteks pacova |
|
Planeta: Čini se da u javnosti ima dosta interesovanja za istraživanja u oblasti neurobiologije koja apostrofiraju vezu između gastrointestinalne flore (mikrobiote, mikrobioma crevnog trakta), to jest ishrane i zdravlja mozga. Šta su najveća dostignuća u toj oblasti?
Dr Bjelobaba: Da, moglo bi se reći da je to za javnost vrlo zanimljiva tema, čak hit tema od kako su ta istraživanja u protekloj deceniji postala aktuelna. Istina je da se veliki broj istraživanja bavi vezom između mozga i mikrobiote, mikroorganizama koji naseljavaju naš crevni trakt. Opet, mislim da se ne može izdvojiti jedno ili dva dostignuća u ovoj oblasti. Pre bih zaključila da ima zaista veliki broj naučnoistraživačkih rezultata koji ukazuju na to da je specifičan sastav mikrobiote u vezi sa težinom simptoma kod psihijatrijskih oboljenja kao što su depresija i šizofrenija. Ipak, još smo daleko od uviđanja specifičnih mehanizama koji ovo dovode u vezu. Još nije do kraja jasno na koji način jedno utiče na drugo, da li sastav mikrobiote utiče na simptome, ili simptomi (tj. mozak) utiču na sastav mikrobiote, i mislim da će proći još dosta vremena dok se ne potvrdi određena veza. Naučna činjenica je, međutim, da je sastav mikrobiote prilično “tvrdoglav”, da se mikrobita koja nije inherentno prisutna u crevnom traktu teško menja, i da se po prestanku uzimanja antibiotika ili određenih probiotika organizam vraća u sopstveni mikrobiotski ekosistem.
Uzgred budi rečeno, različiti mikroorganizmi žive na različitim delovima tela, pa međusobno razlikujemo i mikrobiotu kože, usne duplje, genitalnu mikrobiotu i druge podgrupe. Ali, generalno, o tome se još vrlo malo zna.
Kad govorimo o ishrani, pre svega bih podsetila na činjenicu da je veza između ishrane i različitih patoloških stanja, kao i kognitivnog i emocionalnog statusa, vrlo dugo poznata. O tome ima svedočanstava iz vremena antičkog Rima i Grčke - još je Empedokle rekao “oj, kukavci najkukavniji, dalje ruke od pasulja”, iako nije znao da ljudi kojima se obraćao pate od favizma, patološkog stanja izazvanog genskim poremećajem koji se manifestuje pri ishrani pasuljem.
Danas, savremene studije koje se bave delovanjem određene hrane na mozak za mene nisu dovoljno ubedljive, već i samo zbog toga što je populaciona i individualna genetička varijabilnost enzima koji su uključeni u varenje hrane vrlo velika. Ne bih komentarisala bilo koju konkretnu supstancu (namirnicu) ili suplement, jer ne prija sve svakome, ali mislim da ishrana treba da bude prilagođena podneblju na kome čovek živi. Ljudska polulacija se raširila po svetu zauzimajući neke niše u kojima je koristila specifične resurse, pa otuda američki Indijanci, na primer, ne vare laktozu, to jest gen za laktazu je izgubio funkciju zato što nije bio pod evolucionim pritiskom (američki Indijanci nisu gajili stoku).
Uprkos tome što neuronauka još nema dovoljno jasna saznanja o vezi između ishrane i zdravlja mozga, mi živimo u pravoj poplavi medijskih informacija o tome da ova ili ona hrana, ovaj ili onaj suplement, dobro deluje na ovaj ili onaj proces u mozgu. Otuda ljudi, uglavnom pod uticajem medija, svojevoljno uzimaju različitu specifičnu hranu i/ili suplemente. Međutim, kao što se govori o personalizovanoj medicini, danas se sve više govori i o personalizovanoj ishrani koja bi, između ostalog, bila uslovljena varijabilnošću enzima koji su zaduženi za varenje hrane.
levo: Dr Bjelobaba sa saradnicom u laboratoriji IBISS / desno: Laboratorija IBISS |
Planeta: U poslednjih deceniju i po su, takođe, srušeni i neki mitovi o funkcionisanju mozga, kao na primer tvrdnja da čovek koristi samo 10 odsto kapaciteta mozga, ili da se nervne ćelije ne obnavljaju… Koja su nova saznanja o tome?
Dr Bjelobaba: Tvrdnja da čovek koristi tek 10 odsto kapaciteta mozga zaista je bio samo mit, i ništa više od toga, a nastao je iz pogrešnih interpretacija naučne literature. Ali, tvrdnja da se moždane ćelije ne obnavljaju, da mozak nema kapacitet za obnovu, zapravo je nekadašnja dogma. Danas se zna da je obnavljanje nervnih ćelija, neurogeneza, proces koji se odvija neprestano, i taj proces je naročito dobro izražen u hipokampusu i subventrikularnoj zoni. U tom smislu, dogma o tome da je jednom izgubljen neuron izgubljen zauvek, napuštena je. Naučne dogme, međutim, moraju da postoje, jer od nekih hipoteza mora da se pođe, između ostalog i zbog toga da bi se stare dogme rušile a stvarale nove.
Ima, dakle, već nekoliko godina od kako znamo da nervna ćelija koja je jednom izgubljena nije izgubljena zauvek, ili bar nije svaka. Nove nervne ćelije u mozgu nastaju kroz proces neurogeneze, i to iz stem (matičnih) ćelija. Reč je o nediferenciranim ćelijama koje se neprestano dele, i koje u mozgu postepeno diferenciraju u nervne ćelije. Ta zamena starih i novih ćelija dešava se svakodnevno, u prirodnom procesu, ali to nije brz proces i nije isti za svaki region mozga. Neurogeneza nije jasno izražena u svakoj regiji mozga, ali jeste najprisutnija u hipokampusu, i to je verovatno i najplastičnija moždana struktura.
Planeta: Da li se pojmovi neurogeneza i neuroplastičnost (mozga) odnose na isti proces ili pojavu?
Dr Bjelobaba: Kad se govori o plastičnosti nervnog sistema, misli se i na neurogenezu, ali u širem smislu neuroplastičnost obuhvata svaku strukturnu, morfološku i funkcionalnu promenu u mozgu, uključujući i učenje i pamćenje.
Neuroplastičnost omogućava i vraćanje određenih funkcija koje se iz nekog razloga gube, na primer usled povrede mozga. Ponekad, izgubljenu funkciju mogu da nadoknade i neki drugi neuroni, zahvaljujući uspostavljanju novih sinapsi. Na primer, posle ishemije mozga se u nekim slučajevima vrati govor, zahvaljujući tome što neuroni ponovo uspostave sinapse preko oštećenih regiona, ali sa drugim neuronima koji preuzimaju ulogu nekih svojih prethodnika koji su učestvovali u govoru; štaviše, regioni odgovorni za neku određenu funkciju mogu čak malo i da se pomere. I pored toga, potpuna regeneracija neurona nije uvek moguća, posebno kad je reč o odraslim osobama. Mora se, dakle, priznati da je kapacitet za regeneraciju mozga, iako postoji, mnogo manji u poređenju sa regenerativnim kapacitetima drugih tkiva ili organa. Iako je dogma o neobnovljivosti neurona definitivno napuštena, još smo daleko od lečenja Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti, kao i traumatskih povreda mozga, koje se veoma teško tretiraju s obzirom na to da ne postoje dve iste traume mozga.
Dr Ivana Bjelobaba u laboratoriji IBISS |
Velike nade se, međutim, polažu u regenerativne terapije koje se zasnivaju na upotrebi stem ćelija. Kao što smo već pomenuli, ove ćelije nisu određene nekom specifičnom ulogom jer su praktično nezrele, ali imaju potencijal da se razviju u druge, specijalizovane ćelije, pa i u neurone. Terapija stem ćelijama pokazala je napretke, i to naročito kod povreda kičmene moždine, kao i kod Parkinsonove bolesti, koju karakteriše odumiranje vrlo specifične grupe neurona, u bazalnim ganglijama. Ovo polje regenerativne medicine je, međutim, još ograničeno etičkim pitanjima, pre svega oko upotrebe, odnosno potencijalne zloupotrebe embrionalnih stem ćelija. Osim toga, mnoge studije koje su koristile ovaj terapijski pristup izvedene su na previše malom broju pacijenata, ili sa stem ćelijama različitog porekla, ili pak nisu dale očekivane rezultate. Uprkos tome, razvoj regenerativnih terapija stem ćelijama će sigurno beležiti napredak jer se zbog starenja svetske populacije veliki napori ulažu u istraživanja mehanizama neurodegeneracije i reparacije.
Planeta: Kao veoma kontroverzna tema, u fokusu javnosti je veštačka inteligencija (VI). Šta neuronauka kaže na tu temu? O kontroverznim tvrdnjama da VI može da podjarmi, ili da uništi ljudsku civilizaciju? U kojim pravcima se danas razvija međuzavisnost između razvoja neuronauka i razvoja veštačke inteligencije?
Dr Bjelobaba: Međuzavisnost jeste jedna od reči koja može da opiše odnos između ova dva polja istraživanja, ove dve nauke, ali je sinergizam možda najbolji izraz koji opisuje njihov uporedni razvoj i međusobno podsticanje. Odnos između neuronauka i VI slikovito može da se posmatra i kao niz onih čuvenih ruskih lutkica “babuški”: iz neuronauka se izvode principi funkcionisanja algoritama mašinskog učenja, a dizajniranje različitih algoritama za mašinsko učenje može da nam ukaže na to kako mozak rešava neki problem. Neuronauka je dala osnove za razvoj veštačke inteligencije, a sad VI utiče na razvoj neuronauka, i obrnuto, i obrnuto, i obrnuto…
Upotreba veštačke inteligencije u neuronakama je velika. Opet uzmimo za primer studiju s početka ove priče, u kojoj autori koriste VI da iz podataka koji već postoje, i koji su uzeti iz drugih istraživanja, izvuku molekularno-biološke odlike različitih podgrupa astrocita. U ovom slučaju, analizu nekoliko setova takvih podataka je radila trenirana mreža veštačke inteligencije, deep neural network, i ona je ta koja je izdvojila tu populaciju astrocita, definisanu određenim molekularno-biološkim odlikama, odnosno definisanu ekspresijom transportera za glutamat.
SVESTRANI ISTRAŽIVAČ |
Dr Ivana Bjelobaba, neurobiolog i neuroendokrinolog, potpredsednica Društva za neuronauke Srbije, naučni je savetnik na Institutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković” (IBISS) Univerziteta u Beogradu, instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju. U oblasti neurobiologije, doktorirala je na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 2009. godine. Autor je više od 70 naučnih radova, i istraživač i gostujući istraživač u brojnim domaćim i međunarodnim naučnoistraživačkim projektima, uključujući i rad na Institutu za neuroanatomiju (Ahen, Nemačka, 2010), Fakultetu za bionauke, farmaciju i fiziologiju Univerziteta u Lajpcigu (Nemačka, 2011), Nacionalnom institutu za zdravlje deteta i humani razvoj (NICHD) pri američkom Nacionalnom institutu za zdravlje (NIH, Bethesda, SAD, 2007.) i Sekciji za ćelijsku signalizaciju NICHD (Bethesda, SAD, 2012/2015). Bila je predsednik Organizacionog odbora više skupova/kongresa DNS. Od 2019. do 2021. bila je predsednik Etičke komisije IBISS za zaštitu eksperimentalnih životinja, a u oblasti naučnog izdavaštva bila je gostujući urednik u časopisima Frontiers in Endocrinology – Neuroendocrinology (2017) i Current Opinion in Pharmacology (za specijalno izdanje o endokrinim i metaboličkim bolestima, 2023), i član je uredništva u časopisu Neuroimmunomodulation (2022).
O svojoj naučnoj karijeri dr Ivana Bjelobaba kaže da je “prilično krivudala”, od doktorata koji je bio posvećen ulozi aktivnosti enzima ektonukleotidaza u traumatskoj povredi mozga, pod rukovodstvom prof. dr Nadežde Nedeljković, a u laboratoriji koju je vodila prof. dr Mirjana Stojiljković na Institutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković”, preko postdoktorskog usavršavanja u laboratoriji dr Stanka Stojilkovića na NIH-u, gde se bavila ulogom hipotalamičkog peptida-gonadotropin-oslobađajućeg hormona u regulaciji funkcije hipofiznih gonadotropa, pa do aktuelnih istraživanja polnih specifičnosti u animalnom modelu multiple skleroze. Posebna sklonost ka histologiji i mikroskopiji vodila ju je u uspešne saradnje i u drugim istraživačkim poljima. Naša naučnica još kaže da je neprestano menjanje fokusa naporno, ali i vrlo korisno, te je izvesno da će sva ta iskustva koristiti u budućoj liniji svojih istraživanja, o kojima još ne želi da govori. |
Nauka u 21. veku zaista postaje zavisna od VI, zbog ekspanzije različitih studija velikih razmera, prvenstveno “omik” studija: genomike, transkriptomike, proteomike, metabolomike. Ovakve studije dovele su do akumulacije takozvanih Big Data (velikih setova podataka), koje čovek ne može da analizira u nekom razumnom vremenu, ali trenirana mreža veštačke inteligencije može. I to ne samo numeričkih podataka već i slika, što omogućava primenu VI i u dijagnostici različitih oboljenja. Na primer, primena VI u analizi slika retine može da doprinese dijagnostikovanju Alchajmerove bolesti. Takođe, može da bude od pomoći pri izboru farmaceutika u lečenju raznih oboljenja, uključujući i neurološka.
Što se tiče kontroverzi, nesumnjivo je da postoji veliki broj problema sa kojima ćemo se suočiti u vezi sa veštačkom inteligencijom, kao i svaki put kad neka nova tehnologija postane široko dostupna. To su problemi koji neće moći da budu rešavani na brzinu, verovatno će ih naslediti i rešavati i mnoge buduće generacije. Moje lično mišljenje je da čoveka, koji zapravo još ničim nije u potpunosti ovladao, pa čak ni vatrom, dosad, ništa nije ni uništilo, pa ne verujem ni da bi veštačka inteligencija mogla u tome da uspe.
Planeta: U odnosu na svet, kakvi su danas uslovi za bavljenje neuronaukama u Srbiji?
Dr Bjelobaba: Ako mislimo na onaj najrazvijeniji svet u kom se sprovode istraživanja i objavljuju studije slične onoj o kojoj smo govorili na početku, sa tim svetom ne možemo da se merimo, takvi uslovi su nam definitivno van domašaja. Naši uslovi za rad i modeli finansiranja još uvek ne mogu da isprate strelovit napredak neuronauka u svetskim okvirima. Ali ako govorimo o nekom najbližem regionu, može se reći da smo u prednosti, ili da bar možemo da se poredimo. Ako se, pak, poredimo sa nama samima, mora se reći da su uslovi za rad, kao i metodologija, značajno napredovali od 2000. godine, i da se jasno vidi pomak u kvalitetu naučnih radova, kvalitetu rezultata, kvalitetu publikacija koje dolaze iz neuronauka u Srbiji. To se vidi od kongresa do kongresa.
Laboratorija IBISS |
Planeta: Šta je pokazano na ovogodišnjem Osmom kongresu Društva za neuronauke Srbije, održanom u junu? Koje teme su dominirale, i sa kojim zemljama naši naučnici najintenzivnije sarađuju u oblasti neuronauka?
Dr Bjelobaba: Programski odbor Osmog kongresa težio je da se prikažu nove teme i novi rezultati. U tom smislu nam je bilo teško da formiramo program jer su istraživanja u zemlji trenutno zaista vrlo raznorodna, ali i zato što smo zbog pandemije preskočili organizaciju jednog redovnog kongresa. Ovog puta se, međutim, posebno izdvojila grupa mlađih naučnika koji se na različite načine bave stimulacijom mozga.
Iako su ostale zastupljene i neke naše tradicionalne teme, kao što je neuroinflamacija na primer, po značaju se posebno izdvojila i tema neurobiološke interpretacije stresa i anksioznosti, kojom je skup i započet. Kongres je otvorila gošća iz Švajcarske, sjajna naučnica i bivša predsednica FENS-a, dr Carmen Sandi, sa Federalne politehničke škole Univerziteta u Lozani (EPFL), predavanjem o ulozi mitohondrija u anksioznim poremećajima i stresu; zatvorila ga je naša naučnica iz SAD, dr Jelena Radulović, sa Albert Ajnštajn medicinskog fakulteta Univerziteta u Njujorku, koja je sumirala svoja istraživanja o molekularnim i ćelijskim mehanizmima formiranja memorije u stresnim okolnostima.
Saradnja sa razvijenijim zemljama bi morala da se unapredi, ali to, prema mom mišljenju, zahteva osnaživanje sistema iznutra, u smislu povećanja budžeta za istraživanja, ali i rešavanja različitih administrativnih i proceduralnih problema. Prirodno je, stoga, da naša naučna dijaspora ima veće razumevanje za ovdašnje prilike, pa i više volje za saradnju.
DRUŠTVO ZA NEURONAUKE SRBIJE |
Društvo za neuronauke Srbije nastalo je iz Jugoslovenskog društva za neuronauke, koje je na inicijativu akademika Ljubisava Rakića osnovano oktobra 1991. godine, ali je krajem devedesetih godina zamrzlo svoje delovanje. Rad Društva je u Srbiji obnovljen 2005. godine. Na sastanku Međunarodne organizacije za istraživanje mozga IBRO (International Brain Research Organization), 2006. godine u Beču, Društvo za neuronauke Srbije je obnovilo svoje članstvo u toj porodici međunarodnih neuronaučnih društava, kao i u Federaciji evropskih neuronaučnih društava, FENS (Federation of European Neuroscience Societes).
Osnivač i dugogodišnji predsednik Društva za neuronauke Srbije (tada Jugoslavije), akademik Ljubisav Rakić, naš vodeći naučnik u oblasti neuronauka, pre svega je utemeljio razvoj neurobiologije na ovom tlu. Prof. Rakić, jedan od osnivača i međunarodne IBRO, šezdesetih godina prošlog veka je osnovao Laboratoriju za neurofiziologiju (danas Odeljenje za neurobiologiju) u beogradskom Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, koji je vodeća multidisciplinarna naučna institucija u našoj zemlji u oblasti bioloških nauka, i sedište je DNS. Ovogodišnji Osmi kongres Društva za neuronauke Srbije, koji je imao istaknute predavače i veliki broj učesnika, bio je posvećen delu akademika Rakića, preminulog u oktobru 2022. godine.
Društvo danas broji oko dvesta članova i većina njih dolazi sa Univerziteta u Beogradu, i to sa Instituta za biološka istraživanja “Dr Siniša Stanković”, sa Medicinskog, Biološkog, Farmaceutskog, Elektrotehničkog i Filozofskog fakulteta, ali i sa Instituta za nuklearne nauke “Vinča”, Instituta za medicinska istraživanja i medicinu rada, Vojnomedicinske akademije, i drugih instituta i univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.
Aktuelni predsednik Društva je dr Selma Kanazir, koja je obavljala dužnost potpredsednika Društva od 2010. godine. Dr Kanazir je neurobiolog, naučni savetnik (u penziji), a svoju naučnu karijeru je gradila na IBISS-u, u Odeljenju za neurobiologiju, gde je dala značajan doprinos razvoju molekularne neurobiologije i jedan je od osnivača Laboratorije za molekularnu neurobiologiju na Institutu. Usavršavala se u SAD (Jejlski i Rokfelerov Univerzitet, i Univerzitet Južne Kalifornije), i rukovodila je domaćim i međunarodnim naučnoistraživačkim projektima. Aktivno je učestvovala u obrazovanju i razvoju naučnog kadra, kao predavač na osnovnim i doktorskim studijama na Biološkom i Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i kao mentor/komentor magistarskih i doktorskih disertacija. Bavila se istraživanjima vezanim za procese plastičnosti mozga tokom fiziološkog starenja, i u starosno zavisnim neurodegenerativnim promenama koje karakterišu patologiju Alchajmerove bolesti. Kao potpredsednik DNS, dr Selma Kanazir je aktivno učestvovala u radu FENS-a i promociji srpske neuronake, što je doprinelo da Beograd 2019. godine bude domaćin regionalnog skupa neuronaučnika pod pokroviteljstvom FENS-a (FRM 2019). |
Gordana Tomljenović
Ilustracije: Originalne mikrografije iz arhive dr Ivane Bjelobabe
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
