NIKOLA TESLA
Vladimir Jelenković
Prvi poslovi u Evropi
Od Praga i Pariza do…
Pun ambicioznih zamisli, posle prvih stručnih iskustava stečenih u Centralnom telegrafskom zavodu mađarske vlade, a potom i u prvoj Telefonskoj centrali u Budumpešti, Nikola Tesla prelazi u Pariz i započinje rad u Edisonovoj kontinentalnoj kompaniji. Posao će ga potom odvesti u Strazbur, gde će konstruisati svoj prvi indukcioni motor na naizmeničnu struju, zasnovan na njegovom ingenioznom otkriću obrtnog magnetnog polja
Tesla pokazuje usavršenu repliku svog prvog indukcionog motora koji napravio u Strazburu 1883. godine |
Zanimljiva okolnost dovela je Teslu u prestonicu Mađarske, tada grad u procvatu, sa brojnim raskošnim zdanjima, prvim električnim svetiljkama, tramvajima na konjsku vuču i brojnim restoranima. Naime, Tesla je u praškim novinama pročitao vest da je Ferenc Puškaš, nekadašnji husarski poručnik, od svog brata Tivadara, koji je radio za Edisonovu novoformiranu kompaniju u Parizu, dobio zastupništvo da izgradi američku telefonsku centralu u Budimpešti. Setivši se da bi njegov ujak Paja Mandić, tada husarski pukovnik stacioniran u Budimpešti, mogao da poznaje svog nekadašnjeg oficira, obraća se ujaku za pomoć da dobije posao. Ujak ga ubrzo obaveštava da je uspostavio kontak sa Ferencom i da mu je posao obezbeđen.
Prvi poslovi u Budimpešti
U početku, Tesla je radio kao crtač u Centralnom telegrafskom zavodu mađarske vlade „za platu koju ovom prilikom ne bih pominjao“, kako sam kaže u svojim sećanjima na ovo vreme. Na sreću, za njega se ubrzo zainteresovao glavni inspektor Zavoda I, zahvaljujući ukazanom poverenju, proširuje delokrug poslova radeći na proračunima, nacrtima i projekcijama u vezi sa novim instalacijama. Ubrzo potom, kada je budimpeštanska Telefonska centrala 1. maja 1881. godine počela sa radom, Tesla će u njoj raditi kao glavni električar i preuzeti brigu o čitavom sistemu. Radio je na popravci opreme, a tu je načinio i svoj prvi izum - pojačivač telefonskog signala. Ovaj izum nikada nije patentirao jer u Austrougarskoj tada još nije postojao zakon o patentima.
Naravno, u Teslinom životu Budimpešta ostaje upisana zlatnim slovima kao mesto gde je načinio svoje najveće otkriće. Tokom jedne od šetnji sa svojim prijateljem i kasnijim nerazdvojnim saradnikom Antalom Sigetijem, u Varošligetu, budimpeštanskom gradskom parku, iscrtao je u pesku dijagram elektromotora bez komutatora, četkica i varnica, motora koji pokreće do tada u svetu fizike nepoznata sila - obrtno magnetno polje. Bilo je to rešenje koje ga je proganjalo godinama, još od studija u Gracu, ali Tesla tada veoma dobro zna da ga do konačne primene novih izuma, koji će koristiti ovu novootkrivenu silu, čeka težak put. Zato sa zadovoljstvom prihvata poziv Ferenca Puškaša da se zajedno sa njim zaputi u Pariz i počne da radi kod njegovog brata, Tivadara Puškaša, menadžera u Edisonovoj kontinentalnoj kompaniji, osnovanoj u februaru 1892. godine.
Tokom osamdesetih godina 19. veka Tomas Edison je širom Francuske i Nemačke izgradio veliki broj elektrana na jednosmernu struju
|
Odlazak u Pariz
U aprilu te godine, posle petnaest meseci provedenih u Budimpešti, Tesla odlazi u grad svetlosti i, posle susreta sa Tivadarom, upoznaje se sa Čarlsom Bečelorom, generalnim direktorom Edisonove kompanije za osvetljenje, zapravo fabrike sijalica i električnih postrojenja stacionirane u Ivriju, na Seni. Ova fabrika proizvodila je sijalična vlakna kao i gotovo sve druge komponente neophodne za sistem osvetljenja, a Bečelor je kao Edisonov poslovni partner bio zadužen da zapošljava najbolje inženjere i tehničare i razvija posao širom Evrope. Tesla odmah dobija posao i započinje rad u ovoj kompaniji.
Tesla sa velikim oduševljenjem opisuje Pariz i svoje prve dane u kojima uspostavlja specifičan životni ritam. „Uvek se sećam dubokog utiska koji je na mene proizveo taj čaroban grad“, piše o tome. „Nekoliko dana po dolasku, lutao sam ulicama potpuno zadivljen novim prizorima. Zanimljivosti su bile mnogobrojne i neodoljive, ali, avaj, svoju zaradu potroših čim sam je primio. Kada me gospodin Puškaš upita kako mi ide u novoj oblasti, ja mu precizno opisah situaciju rekavši: ‚Poslednjih 29 dana u mesecu mi je najteže!‘ Vodio sam život ispunjen radom, na način koji bi danas nazvali ‚Ruzveltovski manir‘. Svako jutro, bez obzira na vremenske prilike, krenuo bih od bulevara Sen Marsel, gde sam stanovao, do javnog kupatila na Seni, zagnjurio se u vodu, otplivao 27 krugova, a zatim šetao sat vremena da bih stigao do Ivrija, gde se nalazila fabrika Kompanije. Tu bih, u pola osam, pojeo doručak kao za nekog drvoseču, a zatim bih s nestrpljenjem iščekivao vreme ručka i, u međuvremenu, krckao tvrde orahe za menadžera fabrike, gospodina Čarlsa Bečelora.“
Ne treba smetnuti s uma da je Tesla zapravo jedan od prvih aktivnih učesnika dveju tehnoloških revolucija koje se odvijaju u gotovo isto vreme. Izum telefona Aleksandera Grejema Bela 1876. godine i ekspanzija ovog revolucionarnog sredstva komunikacija širom sveta, omogućili su Tesli da se na samom početku svoje inženjerske karijere upozna sa jednim od najnovijih čuda tehnike svog doba. Odmah nakon toga, započinje da radi na električnom osvetljenju, koje tek započinje svoj put razvoja, pre svega u Americi, a potom i u najrazvijenijim zemljama Evrope. U Edisonovoj kompaniji radio je na razvoju opreme za električne centrale na jednosmernu struju, a svoje inženjerske veštine i nesporni talenat pokazao je kroz poboljšanja rada motora i generatora jednosmerne struje kao i kroz jedan od prvih izuma koji je tamo načinio - automatski regulator dynamo-mašina. Tokom leta te 1892. Tesla je radio i na poboljšanju električnog osvetljenja čuvene pariske Opere.
Tokom rada u Parizu Tesla se upoznao sa nekoliko Amerikanaca, koji su bili oduševljeni njegovim veštinama u bilijaru. Ovo novo poznanstvo iskoristio je da ih upozna sa svojim novim izumom, motorom na naizmeničnu struju koji pokreće obrtno magnetno polje. Jedan od njegovih novih poznanika, D. Kaningen, poslovođa Mašinskog odeljenja kompanije, ponudio mu je da zajedno osnuju akcionarsko društvo. „Meni se taj predlog učinio krajnje smešnim“, komentarisao je Tesla ovaj predlog iskreno objašnjavajući da „nisam imao nikakvog pojma o tome šta to znači, osim da se radi o američkom načinu obavljanja poslova.“ Kako od ove ideje nije ispalo ništa, Tesla je sledećih nekoliko meseci morao da putuje od jednog do drugog mesta u Francuskoj i Nemačkoj i rešava probleme električnih centrala. Po povratku u Pariz, jednom od upravnika Kompanije, gospodinu Rou, izložio je plan za usavršavanje dinama, i odmah dobio priliku da to i učini. Kako sam kaže, „posao sam obavio sa punim uspehom, a oduševljeni direktori mi obezbediše mogućnost da razradim automatske regulatore, za kojima je vladala velika potražnja“.
Fabrika u Ivriju radila je dobro i smatralo se da je efikasnija od Edisonovih fabrika u Americi. Međutim, čitava tehnologija proizvodnje i prenosa električne energije bila je tek u povoju i Tesla je imao pune ruke posla da popravlja česte kvarove i usavršava rad pojedinih električnih sklopova i mašina. Najveći fijasko koji je zadesio Edisonovu kompaniji bila je havarija na železničkoj stanici u Strazburu, u februaru 1883. godine. Za vreme svečane ceremonije otvaranja nove elektrane za rasvetu, kratak spoj razneo je veći deo zida i ugrozio život kajzera Vilhelma I, koji je prisustvovao ovom događaju. S obzirom da je, posle francusko-pruskog rata, Nemačka 1871. godine prisvojila oblast Alzasa i Lorene sa glavnim gradom Strazburom, javila se sumnja da je to bila namerna sabotaža. Nemačka vlada odbila je da primi elektranu, a Edisonova kompanija bila je izložena ne samo velikim finansijskim gubicima već i ugrožavanju ugleda koji je uživala u svetu. Zato je Čarls Bečelor hitno poslao Teslu u Strazbur da obavi neophodne popravke na elektrani i instalacijama, umiri Nemce i spase čitav projekat. Ovaj delikatan zadatak Tesla je dobio pre svega kao već dokazan i vrstan inženjer, ali i kao odličan poznavalac nemačkog jezika.
Na pročelju i u atrijumu zgrade „Electricite de Strasbourg“ u Strazburu postavljene su ploče sa imenima najzaslužnijih naučnika koji su svojim radovima doprineli razvoju nauke. Među njima je i ime Nikole Tesle |
Konstrukcija prvog indukcionog
motora u Strazburu
U svojim sećanjima na vreme provedeno u Strazburu, Tesla naglašava da su mu se neki od tamošnjih doživljaja trajno urezali u sećanje. „Čudnom koincidencijom“, zapaža Tesla, „u tom gradu je, otprilike u isto vreme, živelo nekoliko ljudi koji su kasnije postali slavni. Kasnije sam imao običaj da kažem: ’U tom starom gradu je bilo nekih klica, uzročnika slave. Ostali su se zarazili, a ja sam im umakao’!“
Tesla je pedantno vodio beleške o svojim poslovima u Strazburu i, zahvaljujući tome i sačuvanoj korespondenciji koju je vodio sa upravom Edisonovog električnog društva u Parizu, Muzej Nikole Tesle je 2002. godine objavio ovaj dragoceni materijal u knjizi „Dnevnik iz Strazbura“. Iz svih objavljenih dokumenata vidi se Teslin danonoćni napor i briga da što brže i uspešnije sprovede sve planirane zadatke. Nažalost, u ovom dnevniku ne postoji nijedan zapis o tome kako je provodio ono malo slobodnog vremena koje mu je bilo na raspolaganju. Neke detalje o tome izneće mnogo godina kasnije, u svojoj autobiografiji koja će u šest nastavaka biti objavljena 1919. godine.
„Danju i noću bio sam zaokupljen praktičnim radom, korespondencijom i konferencijama sa zvaničnicima“, priseća se Tesla, „ali čim sam ugrabio vremena, počeo sam da konstruišem jednostavan motor, u jednoj mehaničkoj radionici naspram železničke stanice, budući da sam iz Pariza doneo neki materijal za te potrebe. Međutim, eksperimenti su odlagani do leta te godine, kada sam konačno imao zadovoljstvo da vidim rotaciju prouzrokovanu naizmeničnim strujama različite faze, a bez kliznih kontakata ili komutatora, upravo onako kako sam godinu dana pre toga bio zamislio. Osetio sam posebno ushićenje, ali ovo nije bilo ni približno oduševljenju koje sam osećao kada sam tu rotaciju prvi put otkrio.“
..Povratak u Pariz
Među novim prijateljima, koje je Tesla stekao u Strazburu, bio je i bivši gradonačelnik, gospodin Bozen. Tesla ga je u određenoj meri već bio upoznao sa svojim izumima i nadao se njegovoj podršci. Bozen je zaista iskreno verovao u Tesline ideje i predočio ih je nekolicini bogatih ljudi. Međutim, na Teslino razočarenje, nikakav odgovor nije stigao sa njihove strane. Očigledno da je Edisonov sistem motora za jednosmernu struju bio neprikosnoven i niko se nije usuđivao da preuzme bilo kakav rizik i podrži Teslinu ideju o komercijalnoj upotrebi njegovog indukcionog motora zasnovanog na naizmeničnim strujama.
Bozen je želeo da mu pomogne na sve načine i savetovao mu je da se što pre vrati u Pariz i tamo zatraži podršku za svoj projekat. Tesla je to jedva čekao, što se vidi i iz njegovih dopisa koje je upućivao svojim pretpostavljenima u Parizu. Međutim, poslovne obaveze i pregovori koje je morao da vodi sa raznim klijentima Kompanije odužili su se zbog raznih prepreka koje su stalno iskrsavale, tako da mu je ponekad situacija izgledala potpuno beznadežna.
Prvi dokument u Teslinom dnevniku iz Strazbura datiran je 14. oktobra 1883, a poslednji 24. februara 1884. godine. U tom poslednjem dopisu Upravi Edisonovog električnog društva u Parizu, osim uobičajenih detalja koji se odnose na izveštaj o trebovanim količinama žice, sijaličnih grla, prekidača, osigurača i drugog materijala, kao i na poslovne detalje u vezi sa angažovanjem firme za izvođenje gipsarskih radova u Upravnoj zgradi zbog premeštanja električnih vodova, Tesla napominje: „Zamolio bih vas da mi saopštite kome pri mom odlasku treba da poverim naš materijal. Radovi g. Teajera su sad već skoro završeni i ja nameravam u utorak ili sredu da otputujem odavde, ukoliko dobijem od Vas nalog“. Posle toga slede još samo dva Teslina izveštaja o novčanim isplatama određenim saradnicima, novčanim priznanicama i pregledu troškova njegovog putovanja od Strazbura do Pariza. Ovoga puta oba izveštaja napisana su u Parizu i nose isti datum, 28. februar 1884. godine. Tako se Tesla, posle više od godinu dana provedenih u Strazburu, konačno vraća u grad svetlosti.
Kako sam napominje, posle uspešno obavljenih poslova vratio se sa prijatnim predosećanjem. Jedan od upravnika obećao mu je značajnu naknadu ukoliko uspešno obavi posao, kao i pristojnu nagradu za poboljšanja koja je uneo u dynamo-mašine, tako da se nadao da će za to dobiti znatnu svotu novca. Međutim, stvari se nisu odvijale onako kako je Tesla očekivao. O tome ispisuje sledeće redove: „Tu su bila tri upravnika koja ću, iz umesnosti, označiti kao A, B i C. Kada bih se obratio osobi A, ona bi mi rekla da glavnu reč ima B. Ovaj gospodin je smatrao da samo C može da donese odluku, a osoba C je bila uverena da samo osoba A ima ovlašćenje da postupi u tom slučaju. Pošto obigrah nekoliko puta po ovom začaranom krugu, shvatih da je moja nagrada obična kula u oblacima. Još jedno razočarenje sam doživeo kad mi propade svaki pokušaj da prikupim novac za razvoj svojih izuma, a kada gospodin Bečelor poče da me nagovara da odem u Ameriku i napravim nove nacrte za Edisonove mašine, odlučih da oprobam svoju sreću u Zemlji zlatnih obećanja.“
NEMAČKA „EFIKASNOST“ |
Teslin portret načinjen tokom
njegovog boravka u Parizu |
Upravo pod ovim naslovom Tesla je u svojoj autobiografiji „Moji izumi“ zapisao duhovitu priču o birokratskom odnosu koji je postojao u strogoj hijerahiji nemačkih kompanija.
„Da bih ilustrovao nemačku temeljitost i ’efikasnost’, započinje Tesla, „ispričaću jedno prilično smešno iskustvo. Jedna sijalica od 16 sveća trebalo je da bude postavljena u hodnik i, pošto sam izabrao odgovarajuće mesto, naložih monteru da sprovede žice. Pošto je neko vreme radio, on zaključi da treba da konsultuje inženjera, i tako i učini. Inženjer dade nekoliko primedbi, ali na kraju se složi da sijalica bude postavljena 5 santimetara dalje od mesta koje sam odredio, posle čega se posao nastavi. Tada se inženjer zabrinu i reče mi da bi trebalo obavestiti inspektora Averdeka. Ta značajna osoba stiže, obavi ispitivanje, razmotri problem i odluči da bi sijalicu trebalo pomeriti unatrag 5 santimetara, a to je bilo baš ono mesto koje sam ja bio označio. Ne prođe dugo, kad Averdek sa zebnjom posumnja u ispravnost sopstvene odluke i javi mi da je o ovom pitanju obavestio višeg inspektoraHijeronimusa i da bi trebalo da sačekam njegovu odluku. Prođe nekoliko dana dok viši inspektorne nađe vremena usred svojih drugih hitnih obaveza, ali on konačno stiže i posle dvočasovnog razmatranja odluči da se sijalica pomeri 5 santimetara dalje. Taman sam se ponadao da je ovo završni čin, kada se viši inspektor vrati i reče mi: ‚Vladin funkcioner Funke toliko insistira na detaljima da se ne bih usudio da izdam naredbu da se sijalica postavi bez njegovog izričitog odobrenja.‘ U skladu s tim organizovaše posetu tog visokog funkcionera. Još od ranog jutra počesmo sa uređivanjem i doterivanjem. Kada sve dovedosmo pod konac, ja obukoh rukavice, a kada Funke stiže sa svojom pratnjom, bi mu priređen ceremonijalan doček. Posle dva sata razmatranja, on odjedanput uzviknu: ‚Moram da krenem‘, i uprevši prstom prema jednom mestu na plafonu naredi mi da lampu stavim tamo. Bilo je to tačno ono mesto koje sam ja prvobitno izabrao. |
Odlazak u Ameriku
Posle svega proživljenog u Budimpešti, Parizu i Strazburu, Tesla shvata da je Evropa pretesna za njegove planove i da jedinu nadu za ostvarenje njegovih izumiteljskih snova nudi Novi svet i ljudi sa kapitalom i vizijom. Zato napušta Pariz i, krajem maja 1884. godine, kreće vozom do Avra. Tu se ukrcava na brod „Saturnija“ koji će ga odvesti do Liverpula i broda „City of Richmond“ sa kojim će konačno uploviti u njujoršku luku, 6. juna 1884. godine.
Parobrod „City of Richmond“ kojim je Tesla otplovio za Ameriku |
Posle odlaska u Ameriku, Tesla se samo u dva navrata vratio u Evropu obišavši tom prilikom i svoj rodni kraj. Prvi put je to učinio 1899. godine kada je kao član američke petočlane delegacije, u kojoj su osim njega bili i Tomas Alva Edison, Jozef Vacler, Vilbur Rajs mlađi i Karl Hering, posetio Svetsku izložbu u Parizu. Drugi i ujedno poslednji put došao je u Evropu 1892. kada je kao tada već slavni svetski pronalazač održao svoja nadaleko čuvena predavanja u Londonu i Parizu, a potom 2. juna te godine jedini put posetio Beograd. Od tada, više se nikada nije vratio na Stari kontinent. Više od 53 godine svog života provešće isključivo u Americi, a osim povremenih boravaka u Pitsburgu, Kolorado Springsu, Čikagu, Milvokiju i Sent Luisu, sve do svoje smrti 1943. godine boraviće u Njujorku gde će ostvariti sve svoje genijalne izume.
Vladimir Jelenković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
