POSETE IZ VASIONE

Jelena Marjanović

Interstelarne sferule profesora Loba

Magnetne sanke za daleki svemir

Da li se sećate neobične svemirske stene duguljastog oblika i još neobičnijeg imena Oumuamua?  Godine 2017. prozviždala je kroz Sunčev sistem ogromnom brzinom i otišla svojim putem. Nije za sobom ostavila trag kao što bi se očekivalo od jedne komete, ali je podigla veliku prašinu među astronomima i podgrejala nade mnogih tragača za vanzemaljcima. Kretala se prevelikom brzinom, veoma ekscentričnom putanjom i bilo je jasno da je gravitacija našeg sunca neće zaustaviti. Ni jedan objekat iz Sunčevog sistema ne bi mogao da dostigne tako veliku brzinu prirodnim putem, makar kakvu gravitacionu praćku koristio. Brzina i putanja su presudile: u pitanju je objekat koji ne pripada našem solarnom sistemu, doleteo je iz daleka i nastavio je dalje kroz svemirsko prostranstvo. Glasnik iz daleke prošlosti, kako u prevodu sa havajskog jezika glasi njegovo ime (otkrila ga je Havajska opservatorija). Bilo je to prvi put da je detektovan intestelarni objekat.

Neki se naučnici nisu zaustavili na ovoj oceni, već su krenuli i korak dalje. Najglasniji među njima, u to vreme šef Katedre za astronomiju na univerzitetu Harvard, a sada direktor instituta Institut for Theory and Computation na ovom univerzitetu, profesor Avi Lob (Abraham Loeb) izneo je pretpostavku da je u pitanju više od obične svemirske stene, da je Omuamua proizvod (ili olupina) vanzemaljske tehnologije. Ta teza nije naišla na odobravanje u naučnoj javnosti, ali su mediji brzo preuzeli ovu ideju i rasplamsali maštu mnogih zaljubljenika u misterije sakrivene u tamnim daljinama zvezdanog neba. Profesor Lob je napisao knjigu o svojoj teoriji u kojoj je pokušao da širu javnost uveri u svoje stavove i - ona je postala bestseler.
Samo dve godine kasnije, doleteo nam je Borisov. Ovaj objekat kretao se još većom brzinom, putanja mu je bila još ekscentričnija i njegovo interstelarno poreklo je takođe potvrđeno. Do danas su to jedina dva detektovana objekta za koje je utvrđeno poreklo van našeg sunčevog sistema.

Odakle dolaze meteori i komete

Solarni sistem pun je malih ili malo većih objekata koji ukrštaju svoje putanje sa putanjom Zemlje. Dolaze nam iz Kajperovog pojasa, iza orbite Neptuna, u kojem ima mnogo malih tela, uglavnom sastavljenih od leda, ili još udaljenijeg Ortovog oblaka, u kojem se “rađaju” komete i u kome postoje četiri patuljaste planete, od kojih je Pluton najpoznatija. Neki od tih objekata će, ako budu bili te sreće da se gravitaciono privlačenje bliskih objekata tako složi, biti izbačeni iz Solarnog sistema, ili pak upućeni ka Suncu i unutrašnjim planetama, ka nama. Pored toga, na Zemlji je pronađen veći broj meteorita za koje je utvrđeno da potiču sa Marsa ili Meseca. Njih je sa površine ovih svemirskih tela izbacio jak udarac nekog većeg meteora. U svakom slučaju, komadića svemirskih stena ima puno u Sunčevom sistemu, a kako znamo da se planetarni sistemi stvaraju uglavnom na isti način, procene su da u svakom od njih ima na milione ili čak više biliona ovakvih malih tela, pa je za očekivati da neko od njih dođe do nas čak iz nekog dalekog zvezdanog sistema. 
Pomenuti profesor Lob je 2009. godine objavio rad u kojem je pokušao da proceni koliko bi interstelarnih planetismala (tela većih od 1km u jednom planetarnom sistemu) bilo moguće otkriti u zemaljskom “dvorištu” sistematskom pretragom neba i zaključio da su šanse da se otkrije takav objekat jako male. Prema njegovim rečima, otkriće Oumuamue bilo je u direktnom konfliktu sa njegovim predviđanjima i to ga je pokrenulo da se fokusira na ove objekte. Ujedno i da se zapita koliko nam je takvih već promaklo?
Uz pomoć jednog studenta krenuli su da češljaju CNEOS katalog zabeleženih pojava bolida (velikih meteora koji ostavljaju izuzetno svetao i nadaleko vidljiv trag preko noćnog pa ponekad i dnevnog neba) i među njima potražili kandidate za interstelarni meteor, tražeći one za koje je procenjeno da su imali dovoljno veliku brzinu i za koje je bilo moguće utvrditi oblik putanje koji odgovara ovakvom objektu. Tako su došli do bolida pod nazivom CNEOS 20140108 koji je 2014 godine pao u okean u blizini Papue Nove Gvineje i objavili rad 2022. godine u kojem su obrazložili svoje tvrdnje. Ubrzo potom pojavilo se saopštenje Američkog ministarstva odbrane, u kojem se kaže da su, na osnovu njihovog rada i dodatnih podataka koje je ministarstvo imalo u vezi ovog bolida, potvrdili da je u pitanju interstelarni objekat.
To je značilo da se na dnu Tihog okeana, na oko 2000m dubine, nalaze ostaci nečega što je do nas stiglo iz nekog drugog zvezdanog sistema. Profesor Lob je verovao da to nešto mogu da budu ostaci ekstraterestrijalne tehnologije. 

“Galileo projekat” u ekspediciji pretrage okeanskog dna

Ideja da je interstelarna materija nadohvat ruke, sve i da nije proizvod vanzemaljske tehnologije, isuviše je uzbudljiva da se oko nje ne bi udružilo više entuzijasta. Profesor pokreće projekat “Galileo”, čiji je zadatak pronalaženje fizičkih dokaza prisustva vanzemaljske tehnologije na Zemlji ili u njenom okruženju. Ovaj projekat on vidi kao komplementaran SETI projektu, koji osluškuje radio-signale u iščekivanju poruke koju bi mogla da nam pošalje neka vanzemaljska civilizacija (računajući da su svemirska putovanja previše zahtevna da bi nam zaista došli u posetu). Finansiranje ekspedicije obezbedio je Čarls Hoskins, jedan od osnivača kriptovalute etirium.

Lob je ustanovio koje je najverovatnije mesto gde je meteor mogao da sleti u okean, što je već samo po sebi bilo meta mnogih skeptika, jer to nikako nije bilo jednostavno odrediti (ako je uopšte bilo moguće, kako neki tvrde). Angažovan je brod na koji je postavljena konstrukcija koja na dno okeana spušta velike magnetne sanke, čiji je zadatak bio da sakupljaju metalne predmete na koje bi tamo naišli. Juna meseca ove godine, potraga je počela. Sanke su sistematski češljale dno Pacifika. Njihov “ulov” je pažljivo pregledan u potrazi za sićušnim klikerima - sferulama kako ih je profesor nazvao. Prema njegovim očekivanjima to su kapljice otopljenog meteora koje su se u kontaktu sa vodom ohladile i očvrsnule u sićušne loptice. 

A ulova je bilo! Pronađeno je ukupno oko 700 sferula, dimenzija uglavnom manjih od milimetra (najveća je 1,3 mm). One su poslate na analizu u više laboratorija, univerzitetima Harvard i Berkli, kompaniji “Bruker” i Državnom univerzitetu u Papui Novoj Gvineji. Do septembra 2023. je analizirano 57 sferula, a preliminarni rezultati su dovoljno neobični da bi učinili ovu ekipu vrlo zadovojlnom svojim nalazom.
Sama činjenica da su nađeni ostaci ovog meteora, s obzirom na njegovu izuzetnu brzinu sudara sa Zemljom, 45 km/s na visini od 17 km iznad površine mora, ukazuje na to da njegova čvrstina mora da je bila veća od svih ostalih 272 meteora zabeleženih u CNEOS katalogu, od kojih je 5% gvozdenih meteorita. 

Pretraživan je poligon kvadratnog oblika, ali se pokazalo da je najveći broj sferula pronađen u tri regiona koji se poklapaju sa pravcem kretanja meteora. Ujedno, tu i samo tu, pronađene su najinteresantnije sferule. Analizom uz pomoć masenog spektrometra otkriven je njihov krajnje neobičan sastav, koji daleko odstupa od standarda u Sunčevom sistemu: koncentracije elemenata poput berilijuma, lantana i urana, kao i mnogih teških elemenata, veće su stotinama puta. Dodatno, učešće različitih izotopa gvožđa u nekim sferulama se značajno razlikuje od onoga što je pronađeno u uzorcima stena u Sunčevom sistemu do kojih se moglo doći pa to opet ukazuje na uljeza koji dolazi iz nekog drugog planetarnog sistema. Pregled unutrašnjosti sferula uz pomoć mikroskopa pokazao je postojanje manjih sfernih oblika u njima, sfera unutar sfera, koje ukazuju na brzo hlađenje materijala, što bi se i desilo prilikom uletanja rastopljene stene u hladnu vodu. I sve ove anomalije pronađene su samo u sferulama sakupljenim u regionima gde su i pronađene u najvećem broju - nigde van toga.

Rezultate ekspedicije i analiza rezultata pretočeni su u naučni rad koji je profesor Lob upravo objavio i sada se očekuje odgovor kritičke naučne javnosti. Da li će njegova tvrdnja da su pronađeni ostaci interstelarnog objekta biti prihvaćena, ostaje da se vidi. Ali ako bude prihvaćena, otvaraju se mnoga pitanja: da li sastav ovog materijala ukazuje na njegovo tehnološko poreklo? Da li hemijski sastav ukazuje na rastopljene poluprovodnike? Želja da se pokaže da je u pitanju ostatak neke vanzemaljske tehnologije svakako je uzburkala mnoge strasti i na jednoj i na drugoj strani, tako da se mogu očekivati velike izjave i teške reči. Da li je na osnovu sadržaja izotopa moguće odrediti koliko dugo je objekat putovao, možemo li da znamo odakle dolazi? Mnogi elementi nedostaju u ovim sferulama jer su isparili na visokoj temperaturi, potpuno u skladu sa očekivanjima. Ali ako bi mogli da pretpostavimo njihovo prisustvo, u kombinaciji sa onim što je pronađeno, na šta bi to ukazivalo? I, konačno, da li bismo mogli da rekonstruišemo originalne materijale vanzemaljske tehnologije?
A možda će se pokazati da je sve to samo konstrukcija mašte, nastala iz potrebe naše vrste da sebi nađe nove poznanike, ekstraterestrijalne, od kojih bismo naučili nešto novo i korisno - gonjeni istom onom potrebom za otkrivanjem i učenjem koja je utkana u sam koren naše civilizacije. 

Jelena Marjanović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"