HOBI
O.K.
Sakupljanje gljiva
Globalna opsednutost carstvom gljiva
Sakupljanje gljiva predstavlja rasprostranjenu delatnost koja ima veliki broj poklonika širom sveta. Odlikuje je viševekovna tradicija među slovenskim narodima a svoje mesto našla je i u srpskom društvu. Ova aktivnost u prirodi ima primenu prevashodno u kulinarstvu, a može biti od koristi i kada je reč o zdravlju ljudi. Ipak, pre nego što se neko upusti u branje gljiva, mora da bude svestan ozbiljnog zdravstvenog rizika koji ovaj hobi podrazumeva. Niz uslova mora da bude zadovoljeno pre nego što pojedinac počne da se bavi gljivolovom, bilo kao hobijem ili u okviru mikoloških istraživanja.
Pishoaktivna muhara odnosno Amanita muscaria |
Za gljivarstvo je, pre svega, potrebno veliko poznavanje materije, naročito kada je reč o sličnostima jestivih i otrovnih gljiva. Neophodna je njihova dvostruka identifikacija. Ukoliko nema jasne identifikacije, uvek treba pretpostaviti da je pečurka otrovna. Bitno je upoznati se sa područjem gde se obavlja branje, pogotovo ako se to čini izvan oblasti u kojoj onaj ko se bavi hobijem inače živi i bere.
Gljive ne treba konzumirati u nihovom sirovom obliku nego je potrebna i duga priprema. To se odnosi na navodno zdrave pečurke jer i one mogu izazvati poteškoće kod pojedinaca. Nekada je moguće, na osnovu mirisa, utvrditi da li su otrovne ili ne. Recimo, delikates japanske kuhinje su gljive macutake. Odlikuje ih vrlo karakterističan miris a prilično ih je teško odrediti na osnovu izgleda. Ima i slučajeva kada presudnu ulogu ima spoljašnjost tih eukariotskih organizama. Tipičan primer predstavljaju vrste iz taksonmskog roda Morchella, odnosno smrčci koji neretko izgledaju poput mozga a imaju veći broj toksičnih a njima sličnih ekvivalenata. Vršni deo koji podseća na kapu je najbitniji da bi se utvrdila pripadnost određenoj vrsti.
Oprema za gljivolov
Američki novčić sa pečurkama |
Za ovaj hobi postoje mnogi vodiči, odnosno knjige koje opisuju karakteristike samih jedinki ali i područje na kojem se mogu naći. Zato treba voditi računa o regionalnim razlikama pa nabaviti knjigu o oblasti koju tretira hobista. Na internetu postoje domeni na kojima se okupljaju stručnjaci i ljubitelji ovog hobija sa važnim informacijama o pojedinim vrstama gljiva ali i sa obaveštenjima o lokacijama na kojima su nađene. Od pomoći mogu biti ilustrovani prikazi gljiva i odgovarajuće tabele sa podacima koje treba poneti kada se ide u berbu.
Dobra strana ove aktivnosti je u tome što omogućava dugotrajan boravak u prirodi i ne iziskuje previše sredstava i opreme da bi se neko tome posvetio. Oprema uglavnom uključuje predmete kao što su korpe, četke i džepni nož. Osim korpi, mogu se koristiti i mrežaste vreće. Otisak spora je takođe vrlo značajan da bi se ustanovilo u koji taksonomski rod spada određena jedinka. Na osnovu taloga koji pada na površinu ispod gljive utvrđuje se boja. Korpe, odnosno vreće koje propuštaju spore doprinose razmnožavanju novih gljiva. Pored toksičnosti, problem mogu predstavljati i razne hemikalije kojima gljive bivaju prskane, što može dovesti do zabune da je reč o trovanju.
Ima pristalica ovog hobija koji čupaju gljive iz zemlje. Za to postoje specijalni noževi sa ugrađenom četkom i zaobljenim sečivom. Naravno, četka se može nabaviti i odvojeno. Njome se čiste pore, vrhovi i delovi ispod kape. Preporučuje se temeljno čišćenje gljive četkom. Ćak se nekad za ovu svrhu koristi i mekana četkica za zube. Za posebno delikatne zahvate može da posluži baštenska lopatica koja vadi odjednom čitavu jedinku i sprečava oštećenja.
Treba uzeti u obzir činjenicu da većina gljiva zahteva određene uslove da bi mogle da opstanu. Detaljne topografske karte mogu da olakšaju potragu za gljivama. Svakako se moraju izbegavati psihoaktivne vrste. Takav je slučaj sa muharom, čiji je stručni naziv Amanita muscaria. Poznato je da je upotrebljavaju šamani u Sibiru, tokom različitih rituala. Pored toga što sadrže otrov, izazivaju i halucinacije.
Zbog izuzetne raznovrsnosti gljiva i složenosti mikologije kao grane biologije, može biti zbunjujće za početnike da se snađu u mnoštvu informacija. Po nekim procenama, ima oko pet miliona vrsta gljiva! Pošto se za njima traga u prirodi i, neretko, u planinskim uslovima ili duboko u šumi, treba nositi rezerve vode i hrane. Nije zgoreg imati i GPS sistem za slučaj da se zaluta.
O.K.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
