PALEONTOLOGIJA

Dr Gordana Jovanović

Scaphopoda iz Višnjice kod Beograda

Zagonetni fosili u badenskom moru Srbije

Pre više od 14 miliona godina, tokom srednjeg miocena (badena), Višnjica kod Beograda je u paleogeografskom pogledu bila deo jugoistočnog oboda mora Centralnog Paratetisa. Geotektonski je pripadala Panonskom basenu, koji se prostire na površini od oko 400 × 800 km.

Često se tumači kao mediteranski zalučni basen srednjeg miocena koji je bio okružen Alpima, Karpatima i Dinaridima. Ovo more je u Beogradu i okolini direktno preplavilo sedimente gornje krede ili donjeg miocena. Različiti organizmi kao što su foraminiferi, ostrakodi, ehinoidi, briozoi, korali, gastropodi, školjke, glavonožci, rakovi i ribe su nastanili morsku sredinu da bi, nakon nekog vremena, bili prekriveni muljem, peskom ili blatom. Ubrzo je stanište u Višnjici, na ušću potoka Ramadana u Dunav postalo njihova masovna grobnica izgrađena od glina koje su u vlažnom stanju plave boje.
Višnjičke plave gline, ili kako ih geolozi najčešće zovu “Gline sa Pleurotoma-ma”, čuvaju brojne fosile mekušaca, a najčešći su puževi iz roda Pleurotoma, zbog kojih su i dobile naziv. U glinama su pronađene i ljušturice skafopoda, ali za razliku od puževa i školjaka njihov broj je vrlo mali. Višnjica je lokalitet sa do sada najraznovrsnijom faunom skafopoda i najvećim brojem sakupljenih i proučenih primeraka ne samo u Srbiji već i u većini drugih nalazišta fosila badenske starosti. Pored Višnjice, skafopode su nađene na još nekoliko lokaliteta u okolini Beograda, zatim u okolini Loznice, Aranđelovca, Golupca, Zaječara i Negotina.

Zagonetni mekušci sa glavom okrenutom nadole

Scaphopoda su mesojedi, imaju izduženo telo smešteno u krečnjačku ljušturicu oblika duge, uske, konične ili vretenaste, blago povijene cevčice, slično kljovi slona. Zbog toga su i dobili naziv “Tusk shell” (“kljova ljušture”). Cevčica je otvorena na oba kraja. Kroz prednji (donji), veći otvor prolazi glava sa pipcima i stopalom. Žive na mekom i rastresitom morskom dnu, a u podlogu se zakopavaju glavom okrenutom nadole. Kod živih životinja, uski, gornji otvor, u zavisnosti od vrste, ili viri iznad sedimenta u morskoj vodi, ili je životinja potpuno zakopana u sedimentu kroz koji se kreće u potrazi za plenom. Hrane se foraminiferama i drugim mikroorganizmima koje hvataju pomoću jedinstvenih pipaka za hranjenje. Savremeni predstavnici nastanjuju plitkovodne morske sredine različitih dubina (i više od 6.000 m) na svim geografskim širinama. Najzastupljeniji su u tropskim i suptropskim vodama.

Zbog nerešenog položaja u filogeniji mekušaca i njihovog relativno ograničenog raspona morfoloških razlika, skafopode naučnici smatraju zagonetnom grupom. Najbliži su srodnici puževa, zakopavaju se u podlogu slično školjkama, neki stariji fosilni primerci više pokazuju sličnost sa cefalopodima. Ipak su svrstani u prelaznu klasu između puževa i školjki. Razlikuju se od drugih mekušaca, jer im nedostaju škrge, krvotok i pravo srce. Imaju velik i dobro razvijen zubni aparat i crevo u obliku slova U iako im je ljušturica vrlo uska. Razdvojenih su polova, a zabeleženo je i nekoliko hermafroditskih primeraka.

Česti fosilni nalazi ali malobrojne vrste

Prvi skafopodi u geološkoj istoriji su se pojavili u paleozoiku, a veću brojnost dostižu tek u kredi, pre oko 70 godina. U fosilnom stanju ljušturice im se često sačuvaju, ali u odnosu na puževe i školjke su dosta retke. Pojedine vrste imaju jako nežnu, tanku i lako lomljivu ljušturu (na primer Omniglypta jani, Dentalim sexangulum), dok druge imaju debelu i čvrstu ljušturu dugu nekoliko centimetara, kao što je Fissidentalium badense. Površina ljušture je ili glatka ili ukrašena naraštajnim prugama, uzdužnim i poprečnim rebrima, a neke imaju mrežastu strukturu kao Antalis mutabilis.
Važne karakteristike za identifikaciju vrsta su oblik ljušture, dimenzije, skulptura na površini ljušture i morfologija otvora, na osnovu kojih su podeljeni u dva reda Dentaliida i Gadilida. Dentallida su u obliku kljove slona, imaju uzdužna rebra, barem blizu vrha, a najširi obim ljušture dositižu na prednjem otvoru. Gadilida su uglavnom manji i imaju glatku površinu, kod nekih je ljuštura najšira neposredno iznad prednjeg otvora, pa su im ljušturice u vidu bureta. Ova dva različita reda pokazuju različito ponašanje kada se osećaju ugroženo. Veće dentaliidae ostaju potpuno nepokretne kada osete opasnost. Međutim, predstavnici Gadilida zahvaljujući glatkoj površini ljušturice radije izbegavaju opasnost zakopavajući se brzo u podlogu.

Višnjica - najbogatije nalaziše skafopoda u Srbiji

Iz Višnjice je proučeno oko 300 ljušturica. Većina je oštećeno uglavnom u predelu otvora i obično su poprečno prelomljene. Prepoznato je dvanaest taksona iz sedam rodova. Najviše vrsta pripada redu Dentaliida: Fissidentalium badense, Antalis cf. taurocostatum, Antalis mutabilis, Antalis cf. subprismaticum, Antalis sp., Paradentalium sexangulum, Paradentalium michelottii, Dentalium sp., Omniglypta jani, Omniglypta emersoni, Gadilina taurogracilis. Fissidentalium badense je najčešća vrsta i činila je oko 40% od ukupnog broja prikupljenih primeraka. Red Gadilida je zastupljen samo sa Pulsellum miocaenicum. Bogat spisak taksona ukazuje da je Višnjica najbogatije nalaziše fosilnih skafopoda ne samo u Srbiji već i u poređenju sa nekim drugim lokalitetitama u regionu.
Dok su neke vrste retke u miocenu Paratetisa, druge su široko rasprostranjene u mlađim sedimentima Mediteranskog basena i opstaju do početka pleistocena, kao što je Paradentalium michelottii. Pronađena i u recentnoj fauni Indijskog okeana. Mediteranski Antalis inaequicostatum se razvio iz miocenskog Antalis mutabilis, a Gadilina taurogracilis se može smatrati pretkom Gadilina triquetra. Antalis cf. subprismaticum je jedan od najređih skafopoda u miocenu Paratetisa. Pored Višnjice, vrsta je opisana još iz donjobadenskih naslaga Koritničkog basena u Poljskoj. Mediteranska Omniglypta emersoni iz Višnjice je prvi put otkrivena u Paratetisu, a poznata je iz miocena i pliocena Italije. Pulsellum miocaenicum je redak u Paratetisu, pored Višnjice prepoznat je još samo u miocenskim sedimentima Poljske (Koritnički basen) i Ruminije (Transilvanijski basen).

Neke vrste su geografski široko rasprostranjene kako u pliocenskim naslagama Mediterana tako i u badenskim sedimentima Paratetisa (Fissidentalium badense, Antalis cf. taurocostatum, Antalis mutabilis, Paradentalium sexangulum, Omniglypta jani, Gadilina taurogracilis). Paradentalium sexangulum je poznat iz miocenskih i pliocenskih sedimenata Sredozemnog mora, ranog i srednjeg miocena Paratetisa. Fissidentium badense jedna je od najrasprostranjenijih dentalidnih vrsta iz tercijara Centralnog Paratetisa, što ukazuje na velike sličnosti u ekološkim karakteristikama paleosredina kao što su temperatura, slanost, hranjive materije itd.

Među retkim vrstama su Gadilina taurogracilis, Antalis cf. subprismaticum, Pulsellum miocaenicum, a nalazak mediteranske Omniglypta emersoni iz Višnjice prvi put je zabeležen u Srbiji i Centralnom Paratetisu. Njena ljuštura je slična ljušturi Omniglypta jani, mala je, tanka i skoro ravna, sa blagim povećanjem prečnika ka otvoru i kružnim poprečnim presekom na njemu. Za razliku od Omniglypta jani koja ima uska i prstenasta rebra, površina ljušture joj je ukrašena širokim, nepravilnim, poprečnim, spljoštenim trakama skoro iste debljine koje postepeno slabe kada se približavaju otvoru. Na ventralnoj strani trake postaju uže i izobličene, a prostor između svake trake je veoma uzak.

Pored taksonomije, Scaphopoda mogu pružiti važne stratigrafske informacije. Porodica Dentaliidae iz neogena Mediteranskog basena ima vrlo važnu stratigrafsku vrednost, međutim, Scaphopoda nisu najvažniji fosili za biostratigrafiju miocena Centralnog Paratetisa. To je verovatno posledica malog broja sačuvanih uzoraka, nedovoljne proučenosti u poređenju s drugim mikro i makrofosilima, kao i širokih stratigrafskih raspona mnogih vrsta skafopoda. Pored toga, podela miocena je prvenstveno povezana sa foraminiferskim i nanofosilnim zonama. Višnjica sadrži najveći broj vrsta skafopoda u poređenju sa drugim lokalitetima iz Srbije, što je najverovatnije u vezi sa povoljnim ekološkim odlikama badenskog mora, kao što je meka i rastresita podloga i dubina mora, za koju je na osnovu drugih organizama zaključeno da je iznosila oko 100 m. Fosili skafopoda iz Višnjice doprinose boljem poznavanju ove zanimljive i zagonetne grupe mekušaca i pružaju podatke značajne za paleobiogeografsku analizu i paleogeografske interpretacije jugoistočne granice Centralnog Paratetisa tokom badenskog doba. Ranije pretpostavljene veze sa drugim srednjomiocenskim basenima Centralnog Paratetisa (Bečki basen, basen Кoritnice i Transilvanijski basen), kako je zaključeno na osnovu identifikacija drugih vrsta mekušaca, mogu se potkrepiti i na osnovu skafopoda.

Dr Gordana Jovanović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"