ŠUME

Dubravka Marić

Agrošumarstvo i zaštita životne sredine

Savremeno rešenje, na tradiciji

U uslovima intenzivne poljoprivrede, na prostorima gde često duvaju suvi vetrovi, zemljište je osetljivije na eolsku eroziju. U procesu eolske erozije dolazi do odnošenja čestica zemljišta zajedno sa organskom materijom koja je od ključnog značaja za poljoprivrednu proizvodnju. Sve to zajedno na kraju prerasta u „vrzino kolo“, upozoravaju stručnjaci. Koncept agrošumarstva predstavlja savremeno rešenje tog problema, koje je zasnovano na tradiciji.

Prirodni pejzaž Evrope je, pre intenzifikacije poljoprivrede, bio mozaičkog karaktera, pa su zemljišta pod poljoprivrednim kulturama bila ispresecana pojasevima šumske i žbunaste vegetacije. Iako se agrošumarstvo primenjuje od davnina, ono nije bilo prepoznato kao način korišćenja zemljišnog prostora, gde se na istoj jedinici površine zemljišta, kombinuju/gaje poljoprivredne (usev, travni zasad, životinje) i šumske kulture (šumsko drveće i žbunje). Ove komponente se mogu smenjivati u različitom prostornom i vremenskom rasporedu, koji onda određuje konkretan tip agrošumarske prakse. Prlikom odabira drvenastih i žbunastih vrsta koje služe za formiranje poljozaštitnih pojaseva, potrebno je birati autohtone vrste jer će se tako, između ostalog, doprineti očuvanju biodiverziteta.  
- Sistemi i prakse agrošumarstva su značajni jer predstavljaju jedno prirodi blisko rešenje za suočavanje sa ubrzanim klimatskim promenama, a ove tehnike mogu da posluže za njihovo ublažavanje. To znači da je potrebno osmisliti sisteme sposobne da se adaptiraju i opstanu u uslovima tako brzih promena. Šumske zaštitne pojaseve treba shvatiti kao jednu od kategorija linijskih objekata koji se, u zavisnosti od njihove primarne funkcije, mogu koristiti za različite svrhe. Jedna od njih je i kontrola eolske erozije ili zaštita od vetra, gde imamo zaštitne pojaseve čija je primarna funkcija zaštita oranica od nepovoljnog delovanja vetra. Ukoliko šumski zaštitini pojas ima neku drugu primarnu funkciju, on prema njoj i dobija ime, pa tako, kada štitimo objekte ili saobraćajnice od snežnih nanosa, imamo snegozaštitni pojas.

Ekološki inženjering

Ako postoji neko površinsko slivanje vode na nagnutim terenima, jedno od rešenja može biti podizanje protiverozionih pojaseva, koji su takođe linijski objekti odgovarajuće strukture, koji mogu da vrše tu svoju primarnu funkciju. Zašto linijski? Zato što moramo da pratimo postojeće pravce, da se uklapamo u postojeću infrastrukturu i pratimo atarske puteve, postojeće puteve ili nekakve druge komunikacije, kao što su kanali i reke. Ukoliko poštujemo pravila za izbor optimalnog prostornog rasporeda, zaštita će biti maksimalana. Najbolje bi bilo da na čitavoj površini imamo mrežu takvih pojaseva - objašnjava vanredni profesor dr Sara Lukić sa Odseka za ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa, Katedre za melioracije Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Poljezaštitni pojasevi su tipični za ravničarske predele, koji su i najpogodniji za kontrolu eolske erozije u uslovima intenzivne poljoprivrede. Ipak, stepen pošumljenosti „srpske žitnice“ Vojvodine je nizak, i iznosi 7,1 odsto. Da bi nivo pošumljenosti dostigao 0,16 hektara po glavi stanovnika, ona se mora podići na 14,32 odsto. Tu se ovaj cilj sukobljava sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom hrane, koja iz razumljivih razloga ima prednost. Umesto pošumljavanja velikih površina, sade se poljezaštitni pojasevi, koji su i najčešća praksa agrošumarstva kod nas. O tome uče studenti koji pohađaju osnovne i master studije na Odseku za ekološki inženjering Šumarskog fakulteta u Beogradu.

- Projekat pod naslovom ‚Prakse agrošumarstva na Zapadnom Balkanu za održivi razvoj: slabosti i prednosti (AGFORWEB)‘ koji zajedno sa univerzitetima iz Hrvatske, Bugarske i Crne Gore realizujemo u okviru Evropskog programa finansiranja partnerstva za saradnju u visokom obrazovanju ‚ERAZMUS +‘ sa ciljem unapređenja nastavnih planova i programa prema evropskim univerzitetskim standardima, a u skladu sa domaćim uslovima i potrebama. Još jedan od glavnih ciljeva ovog projekta je formiranje digitalne baze podataka o najčešće primenjivanim praksama agrošumarstva u državama konzorcijuma. U prikupljanju podataka na terenu za digitalnu bazu podataka, učestvuju i studenti doktorskih studija Šumarskog fakulteta. Digitalna baza će obuhvatiti poljezaštitne pojaseve u Vojvodini. Na podizanju poljezaštitnih pojaseva se dosta radilo od sedamdesetih godina prošlog veka praktično do danas, a naša Katedra za melioracije je i sama radila takve projekte. Trenutna slika sa terena pokazuje da, u Vojvodini, neki poljezaštitni pojasevi i dalje uspešno vrše svoje funkcije, a drugi su u veoma lošem stanju. Tu prosto prepoznate da je to nekada stvarno bio poljezaštitni pojas, ali je toliko devastiran - što bespravnom sečom, što neodržavanjem - da se maltene može smatrati nekakvom spontano naraslom vegetacijom. Dešava se da se uradi projekat, izvede se njegov mali deo i posle toga se nešto održava, a nešto ne. Činjenica da je na početku potrebno izdvojiti velike novce, a da se rezultat vidi tek posle pet-šest godina, ne motiviše one koji odlučuju o tome kako će se rasporediti novac iz državnog budžeta. Ali, strpljenje i upornost u tih nekoliko godina obezbediće rezultate koji mogu da budu biti  izuzetni, jer ti pojasevi ne vrše samo jednu funkciju već istovremeno mogu vršiti veći broj funkcija. Tome treba dodati i da je zbog potencijala drvenaste vegetacije da usvoji atmosferski ugljenik, odnosno da ga zadrži u svojoj biomasi, upravo drvenasta komponenta ovih pojaseva bitna za ublažavanje klimatskih promena - ukazuje profesorka Sara Lukić.

„Filter“ zone

Brojni radovi koji su urađeni na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu  potvrdili su da poljezaštitni pojasevi utiču na skladištenje ugljenika u biomasi i smanjenje brzine vetra u prostoru do stotinu metara iza samog pojasa. Zato i neće doći do otkidanja čestica zemljišta i dodatnog odnošenja organske materije. Osim toga, sa smanjenjem brzine vetra, smanjuju se i temperatura na zaštićenom zemljištu i isparavanje vlage. To onda znači da će uprkos „otimanju“ (kako to vlasnici zemljišta neretko doživljavaju) od parcele zbog prostora potrebnog za formiranje poljezaštitnog pojasa, ukupan prinos biti veći, pa poljoprivrednici nemaju razloga za brigu.
- Pojasevi imaju višestruku funkciju. Oni su i ‚filter‘ zone koje štite zemljište od negativnih, pre svega, antropogenih uticaja. Tamo gde je intenzivna poljoprivreda, i te kako se koriste različiti pesticidi, insekticidi i mineralna đubriva, koji usled oticanja utiču na stanje zemljišta susednih površina, kao i na podzemne i površinske vode. Poljezaštitni pojasevi, ali i drugi tipovi pojaseva koji se postavljaju, imaju ulogu u zaštiti i zadržavanju ovih materija kao bafer zone. Kada zaštitne pojaseve čine drvenasta i žbunasta vegetacija, zemljište unutar njih je povoljnijih karakteristika, sa većim učešćem organske materije. Zahvaljujući brojnim biohemijskim procesima u zemljištu, ono ima ulogu filtera i transformatora, na primer, organskih zagađivača, dok za druge zagađivače predstavlja medijum za zadržavanje. Naravno, kada su u pitanju neki drugi zagađivači, onda je to nešto drugačiji proces, a zagađenje je često trajno. U pojasevima je izražen nadzemni i podzemni biološki diverzitet, veća je akumulacija organske materije u zemljištu, a takva zemljišta uglavnom imaju veći kapacitet da prihvate zagađivače. Ove karakteristike zaštitnih pojaseva su važne i za one koji žele organske proizvode sa svojih poljoprivrednih površina - komentariše prof. dr Snežana Belanović Simić sa Odseka za ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa, Katedre za melioracije Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koja je i prodekan za nauku i međunarodnu saradnju na ovom fakultetu.
Poljezaštitni pojasevi kod nas su obično široki 5-15 m, a čine ih drvenaste i žbunaste biljke koje se sade planski, u određenim razmacima i prema određenom rasporedu, koji zavisi od biljne vrste i predviđene uloge samog prostora. Osim što služe za ublažavanje određenih neželjenih spoljašnjih uticaja, oni mogu da imaju i estetsku ulogu, koja se ostvaruje prilikom restauracije određenih prostora radi vraćanja u nekadašnje prirodno stanje. Poljezaštitni pojasevi koji se nalaze pored naseljenih mesta ili na nekim bitnim trasama, imaju i turističko-rekreativni potencijal za lokalne zajednice, ali i poboljšaju kvalitet vazduha u njima.  

- Sve mere pošumljavanja na klasičan način ili u sistemima agrošumarstva, kao i druga ekološka rešenja koja predlažemo, predstavljaju preventivu za naše zdravlje. Digitalna baza podataka o poljezaštitnim pojasevima, koju upravo formiramo na osnovu slike sa terena i onoga što je ranije publikovano, pomoći će svim zainteresovanim korisnicima, pa i onima koji se eventualno budu bavili projektovanjem i podizanjem nekih poljozaštitnih pojaseva - kao što su naši bivši studenti, koji rade kao šumarski inženjeri u različitim kompanijama. To je samo jedan od prozvoda ovog projekta, koji je namenjen za širu primenu, i koji će imati očekivani dugoročni uticaj. Izradićemo i određena uputstva za korišćenje digitalne baze podataka, koja su pre svega namenjena studentima Odseka za ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa, ali i kolegama iz prakse koji se bave ovom problematikom - navodi profesorka Sara Lukić.

Prošle godine su Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu i Srpsko društvo za proučavanje zemljišta, objavili knjigu „Procena degradacije zemljišta - metode i modeli“.  U njenoj realizaciji je učestvovao 51 autor iz devet institucija.
- Knjiga je koncipirana tako da su kroz njenih 18 poglavlja obuhvaćeni različiti oblici degradacije zemljišta i objašnjeni su različiti modeli koji se primenjuju prilikom procene degradacije zemljišta. Cilj nam je da imamo što više edukacije za naše mlade kolege koje će se sutra baviti ovom strukom. Na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, obrazuje se stručni kadar iz oblasti zaštite životne sredine kroz studijske programe Šumarstvo, Tehnologija drveta, Pejzažna arhitektura, Ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa. Kroz ove studijske programe se budući stručnjaci edukuju da vladaju novim tehnikama i veštinama, zasnovanim na primeni informacionih tehnologija, bez kojih je njihov posao danas nezamisliv. To će im omogućiti iznalaženje ekoloških rešenja prilikom suočavanja sa problemima zaštite životne sredine, a koja moraju biti u skladu sa potrebama savremenog društva - ocenjuje profesorka Snežana Belanović Simić.  

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"