ŽIVE VRSTE

Dr Ana Paunović

Neuništivi vodeni medvedi

Sa radijacijom svemira

Vodeni medvedi ili tardigradi (lat. Tardigrada) su mala grupa sićušnih beskičmenjka sa celomom (miksocel), koji žive na kopnu, u slatkim vodama i veoma malo u morima. Tardigradi su prvi put otkriveni 1773. godine od strane nemačkog zoologa Johana Gecea, a ime dobijaju tri godine kasnije, od latinske reči tardigrada što znači spor hodač. Brzina kretanja je 2mm u minutu.

Telo im podseća na medveđe, pa ih nazivaju vodeni medvedi. Veličina tela se kreće od nekoliko mikrona do 1 mm. Telo je crvoliko i zdepasto, pokriveno kutikulom i izdeljeno na 4 segment. Na svakom segmentu se nalazi po par. Svaki ekstremitet se završava kandžicama. Kutikula se periodično odbacuje (presvlačenje) i zamenjuje novom, što je praćeno zamenom kandžica.
Glava nije jasno odvojena od trupa. Na prednjem kraju tela nalaze se usta, a na zadnjem, ventralno od poslednjeg para ekstremiteta, analni otvor. Crevni kanal je prav. Ždrelo ima trostrani kanal u koji se uliva par pljuvačnih žlezda. U istoj duplji je smešten par oštrih hitinskih bodlji koje su upravljene napred. Crevni kanal obrazuju dva cevasta ispupčenja, za koje neki autori drže da su homologi malpigijevim sudovima tj. organi za ekskreciju. Krvnog sistema i organa za disanje nema. Nervni sistem pokazuje metamerni i, uz to, veoma homonomni karakter. Sastavljne je od nadždrelnih ganglija, okoždrelnih komisura i abdominalnog lanca od 4 para ganglija; prednja od njih podždrelna. Ganglije su povezane međusobno duplim uzdužnim komisurama.

Postoje par sitnih očiju, i par čulnih bradavica, uglavnom na prednjem i zadnjem kraju životinje. Muskulatura se sastoji iz pojedinih mišićnih snopova, uzdužnih i poprečnih, koji idu ka ekstremitetima. Poprečna prugavost mišića nije utvrđena. Tardigrade su razdvojenih polova; mužjaka je kod suvozemnih vrsta neuporedivo je manje nego ženki. Polne žlezde su neparne, imaju meškoliki oblik i leže iznad crevnog kanala. Jajovodi i semevodi savijaju se oko crevnog kanala i otvaraju se u zadnje crevo tako da nema spoljašnjeg polnog otvora. Nije retko da su mužjaci dva puta manji od ženki. Ženka nosi jaja za vreme presvlačenja i stavlja ih u svoju staru kutikulu, koja služi kao čaura oko položenih jaja. Vrlo je česta partenogeneza iako su polovi odvojeni. Razviće je bez metamorfoze i traje oko dve nedelje.

Mogu i na Mesecu

Tardigrada žive, najčešće, u vlažnoj mahovini i to ne samo na zemlji već i u jastucima mahovine, koji su smešteni na stenama, na drveću, u olucima za kišnicu itd. Interesantno je da su tardigrade vrlo rasprostranjene u polarnim oblastima. U 0,26 gr suve mahovine sa Špicbergena nađeno je 121 jedinka tardigrada.
U nepovoljnim uslovima života ulaze u stanje anabioze (poluosušeni, sa jako usporenim metabolizmom - na manje od 0,01 posto normalnog), a po nastupanju povoljnih uslova, za svega nekoliko minuta, vraćaju se u aktivno stanje. Ovi organizmi su u stanju da prežive potpunu desikaciju tokom 10 godina, do 150°C, pritiske od nekoliko stotina atmosfera!
Pri sušenju, ekstremiteti se kod tardigrada uvlače, ispupčenja nestaju i životinja dobija pravilan oblik burenceta. Mogu da izdrže i ostale ekstremne uslove kao što su temperature od apsolutne nule do temperature ključanja. Ovi organizmi su skoro neuništivi! Na niskim temperaturama imaju sposobnost smanjivanja telesne tečnosti sa 85% na samo 3% da bi se sprečilo pucanje tela usled smrzavanja. Sve navedeno čini ih jednim od najizdržljivijih organizama koji postoje. Neverovatan je podatak da su uspeli da prežive 10 dana izloženosti u potpunom vakuumu i strahovito intenzivnoj radijaciji u otvorenom svemiru.
Tajna neuništivosti vodenih medveda je proteinski oklop oko DNK. Rezultati istraživanja naučnika su pokazali da određene sekcije proteina mogu da se prilagode strukturi DNK, prilagođavajući svoj oblik tako da prekriju sekvencu DNK, poput molekularnog oklopa. Jedinstveni stepen fleksibilnosti implicira da postoji nešto u elektrostatičkom odnosu između dva molekula, navode istraživači.
Otpornost svog DNK u najvećoj meri duguju proteinu Dsup, koji služi kao molekularni oklop DNK lanaca kod vodenih medveda. Postojanje tog proteina, jedinstvenog za vodene medvede, poznato je već neko vreme. Naučna istraživanja su pokazala da čak i kada se protein doda ljudskim ćelijama, smanjuje oštećenja od iks-zraka za 40 odsto. Osim toga, još bolje obavlja funkciju zaštite DNK od korozivnih efekata hidroksil radikala, koji mogu biti veoma štetni po žive organizme.
Na Mesecu već ima života, jer nekoliko hiljada ovih otpornih bića boravi na jedinom Zemljinom prirodnom satelitu. Žilavi „vodeni medvedi“ bili su na svemirskoj bespilotnoj letelici „Berešit“ koja se, u aprilu 2019. srušila na Mesec. Dehidrirane tardigrade ne mogu da zažive na Mesecu ali, teoretski, mogle bi da se sakupe, ožive i proučavaju da se, možda, nešto naučilo o vremenu koje su provele tamo.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"